surogat majka – Lola Magazin

Ja sam dete koje je rodila surogat majka

Lola Magazin — Wed, 17 Jan 2024 17:46:14 +0000

Zbog onog što sam preživela kažem da tu OKRUTNU PRAKSU treba zabraniti, a evo i zašto.

Surogat majčinstvo jedna je od velikih tema danas, onih o kojima svako ima stav. Ipak, ispovest Olivije Maurel za Daily mail daje jedan drugačiji uvid u nju – iz ugla deteta koje je rodila surogat majka.

Već u naslovu otkriva da „od prvog dana nije imala pravu vezu sa svojom majkom i detinjstvo je bilo nesrećno“. „Zato toliko čvrsto verujem da ovu okrutnu i nemoralnu praksu treba zabraniti“, poručuje Olivija, a onda iznosi sopstveno iskustvo kao ključni argument.

„Dok sam odrastala, nisam mogla da razumem zašto sam rođena u Luisvilu, u Kentakiju. To je bilo crno-belo na mom izvodu iz matične knjige rođenih, ali nije imalo smisla. Moji roditelji nikada nisu živeli u Kentakiju, mi nismo bili Amerikanci i nismo imali nikakve porodične veze sa tim mestom.

Kada sam pitala svoju majku, rekla mi je da je odabrala Kentaki jer je tamo smešten njen omiljeni film, „Prohujalo sa vihorom“ (nije bio) i uvek je želela da se njeno dete rodi na tako romantičnoj lokaciji. To je takođe razlog zašto me je nazvala Olivija, po jednoj od filmskih zvezda, Oliviji de Havilend. Tada sam mislila da je ovo lepa priča, kao bajka.

Mnogo godina kasnije, međutim, otkrila sam da je bajkovita fantazija moje majke skrivala pravu istinu – rođena sam u Kentakiju jer me tamo rodila američka surogat majka.

Samo nekoliko sekundi nakon što sam se rodila, brzo su me odvojili od žene koja je zatrudnela koristeći svoje jajne ćelije i nosila me devet meseci.

Umesto da budem stavljena u naručje svoje biološke majke da me neguje i obožava, predata sam muškarcu i ženi koji su, jednostavno rečeno, platili strašno mnogo novca za mene“, počinje svoju priču Olivija, koja sad ima 31 godinu i tvrdi da je njeno rođenje bilo „samo početak traume sa kojom se bori i danas“.

„Moja iskustva su me navela da zaključim da surogat majčinstvo nije ništa drugo do okrutan, nemoralan čin koji može prouzrokovati doživotnu štetu. To što sam i sama postala roditelj – sasvim prirodno, u svojim srednjim dvadesetim – samo je iskristalisalo moj pogled.

Sveta veza između majke i bebe je, osećam, nešto u šta se nikada ne bi trebalo dirati. Kada pišu o traumi za koju se kaže da usvojena deca trpe nakon što su oduzeta od rođenih majki, neki psiholozi ovaj emocionalni i fizički prekid nazivaju „primalnom ranom“. Verujem da je isto i za decu rođenu surogat majčinstvom: duboko bolno iskustvo koje narušava urođene veze između majke i deteta“.

Sećanja na nesrećno detinjstvo

Olivija je odrastala kao dete bogatog para iz Francuske. U detinjstvu je imala sve što poželi i što mnoga druga deca mogu samo da sanjaju. Ipak, kaže da „ima tako nesrećna sećanja na detinjstvo“, jer je „čak i kao dete, imala osećaj da nešto nije u redu u njenoj porodici“.

„Moji roditelji Francuzi bili su veoma bogati, a vreme smo delili između Palm Biča na Floridi i južne Francuske, živeli u fantastičnim kućama, sa gomilom dadilja i osoblja. Moje obrazovanje je bilo najbolje koje novac može kupiti; išli smo na putovanja o kojima je većina ljudi mogla samo da sanja.

Ali emotivno je to bila druga priča. Nijedno od mojih roditelja nije bilo nežan tip „za zagrljaje“, a o meni su većinu vremena brinule dadilje, čitava armija različitih žena“, priseća se Olivija.

I sama se pita „Kada su se moji roditelji toliko potrudili da me imaju, zašto se nisam osećala obasuta ljubavlju?“ – i pokušava da odgovori iz sadašnje perspektive.

„Jednostavno ne znam. Mama je imala 49 godina kada sam se rodila; možda su joj godine otežavale stvari — ili nedostatak te dragocene biološke veze između nas. Šta god da je bio uzrok, nije bilo veze od prvog dana. Bila sam toliko željna kao malo dete, da bih vrištala kad roditelji napuštaju kuću.

Postalo je toliko loše da su morali da vode mene i dadilju sa sobom ako bi izašli na večeru sa prijateljima. Ništa bolje nije bilo ni u školi, gde sam bila toliko privržena da sam gušila prijatelje dok im ne bi postalo muka od mene i otkačili me.“

Sa 16 krenula da istražuje

„Što sam bila starija, sve sam više shvatala koliko je neobično – i malo verovatno – da neko u godinama moje majke ima bebu. I nisam mogla da izbacim Kentaki iz glave. Kada sam imala 16 godina, uradila sam neko onlajn istraživanje i videla da „Prohujalo sa vihorom“ nije smešten u Kentakiju – dešava se u Džordžiji.

Ali ono što se stalno pojavljivalo u mojim onlajn pretragama je da je Luisvil bio veliki centar za surogat majčinstvo. Odmah je nešto škljocnulo.“

„Kada je dalje istraživanje otkrilo da je surogat majčinstvo nezakonito u Francuskoj – i danas – spojila sam dva i dva. Shvatanje da su me celog života lagali otrglo mi je kontrolu dok sam pokušavala da sredim svoja osećanja. Moje mračne brige zadržala sam za sebe; nikada nisam razgovarala sa roditeljima o ovome. To bi zahtevalo bliskost koja jednostavno nije postojala.“

„Put samouništenja“

Umesto toga, Olivija se, usamljena i zbunjena, prepustila porocima, ili, kako ona kaže, „krenula putem samouništenja“.

„Puno sam pila, pušila marihuanu i zabavljala se bez prestanka, bilo šta da zaustavim misli koje su me mučile. Da li je moja majka uopšte bila moja majka? Ko sam ja bila? Moji roditelji su bez sumnje mislili da sam problematična tinejdžerka koja će se na kraju sama srediti. Ali moja depresija se toliko produbila da sam po izlasku iz kuće nekoliko puta pokušala samoubistvo, o čemu moji roditelji nisu znali ništa.“

„Moje ponašanje je postalo bezobzirnije. Sa 20 godina živim u Francuskoj sa punim radnim vremenom, a jedne noći, nakon što sam pila do tačke uništenja, bila sam silovana. Reći policiji nije bila opcija jer sam se osećala postiđeno i krivila sam sebe.

Konačno, shvatila sam da moram da se izvučem iz toga. Potražila sam terapeuta i odvikla se od pića i droga. Ubrzo nakon toga upoznala sam Matijasa, čoveka koji je postao moj muž. Bio je moj spasitelj i psiholog – sve u jednom. Bez njega, mislim da danas ne bih bila ovde.“

„Želela sam da budem mlada mama“

Olivija se udala za Matijasa kada je imala 24 godine i ubrzo zatrudnela sa ćerkom Eleonor, koja sada ima šest godina.

„Pošto me je podigla starija majka, bila sam sigurna da želim da budem mlada mama. Iako nisam imala dokaz da sam rođena preko surogata kada sam zatrudnela, osećala sam to svakim delićem svog bića. To sam rekla svima, uključujući i mog muža i njegovu finu porodicu. Moja trudnoća je dobro napredovala. Kako je moja nerođena ćerka počela da udara, to je izazvalo razna osećanja. Čak i pre nego što sam je držala u naručju, znala sam da mi možeš ponuditi milione i nikada je neću ostaviti.“

Taj osećaj je, kaže, bio isti i u kasnijim trudnoćama: njeni sinovi Teodor i Avgust sad imaju četiri, odnosno dve godine.

Suočavanje s istinom

Olivijina potraga za istinom o sopstvenom poreklu dobila je novi podstrek kad joj je svekrva za 30. rođendan kupila komplet za DNK pretragu.

„Pre nego što sam ga uzela, odlučila sam da se pozabavim ocem. Jednog dana, dok smo se vozili do naše vikendice u planini, rekla sam: ’Tata, znam da sam rođena preko surogata. Znam da me mama nije rodila i moraš da mi kažeš jer zaslužujem istinu.’

Odgovorio je: ’Moram da razgovaram sa tvojom majkom pre nego što ti bilo šta kažem.‘ Bilo mi je dovoljno; ovom rečenicom je efektivno potvrdio moje strahove. Čekala sam da mi se on ili mama jave sa celom pričom, ali nikada nisu, i nisam videla smisao da ponovo pitam.“

Naravno da nije odustala, vratila se DNK kompletu.

„Poslala sam svoj DNK uzorak i vrlo brzo su me povezali sa rođakom koja živi u Americi. Poslala sam joj poruku i rekla da verujem da sam rođena surogat majčinstvom. Bilo je nezgodno pitati da li zna da je neko u njenoj porodici bio surogat majka, ali odmah mi je odgovorila: „Znam nekoga.“

Osetila sam da mi se život odmah promenio: preplavila me je nervoza, uzbuđenje i, da, bol. Ona me je povezala sa mojim polubratom, koji me je povezao sa moje tri polusestre. Bili su tako ljubazni i voljni da odgovore na moja beskrajna pitanja i polako sam došla do cele priče.“

Cela priča

Njihova majka je bila surogat, a takođe i Olivijina biološka majka.

„Većina surogat majki su ono što se naziva ’gestacijskim nosiocima’ – one nose bebu i rađaju je, ali nisu biološki povezane.

Drugim rečima, inkubatori. Ali moja biološka majka je koristila sopstvena jajašca i bila je veštački oplođena spermom mog oca.

Sa 38 godina kada me je rodila, sa mužem je već imala petoro dece. Njeno najmlađe dete umrlo je u tragičnoj nesreći kada je imalo dve godine. Ubrzo nakon toga, kontaktirala je agenciju za surogat materinstvo. Toliko je očigledno tugovala da verujem da nikada nije trebalo da bude prihvaćena kao odgovarajući kandidat – u početku nije čak ni rekla svom mužu o svojim planovima. Ali, po mom mišljenju, pošto surogat majčinstvo uključuje ogromne sume novca, blagostanje porodilja se previše lako previdi.“

„Zašto nisam bila dovoljno dobra da me zadržiš?“

Neko vreme nakon što su joj pomogli da „složi kockice“, „novi“ brat i sestre su joj javili da biološka majka želi da uspostavi kontakt.

„Počele smo da razmenjujemo poruke. U početku sam osetila takav bes. Htela sam da je pitam: „Zašto si zadržala petoro svoje dece, a mene prodala?

Zašto nisam bila dovoljno dobra da me zadržiš?’ Umesto toga, pitala sam za njenu omiljenu boju. Ljubičasta. Isto kao i moja. Poslala mi je slike na kojima je trudna sa mnom i odjednom sam se osetila povezanom.

Izgledala je kao ja: oči, kosa, vilica. To je bila moja majka. Rekla mi je da je svake godine na moj rođendan mislila na mene i molila se. Želim da joj verujem, ali nisam sigurna da verujem. Te stvari je lako reći osobi koja očajnički želi da ih čuje.“

Ipak, više od svega želela je da zna o svom rođenju.

„Saznala sam da je moj rođendan izabran za mene — trudnoća je izazvana pa sam stigla 10. decembra, na datum koji se uklapao u planove putovanja mojih roditelja. Čak je i moj dolazak bio ugovoran i neprirodan. Moju rođenu majku su pitali da li želi da me drži i rekla je babici: ’Ne, ne mogu. Jer ako to uradim, znam da je nikada neću pustiti.’ Umesto toga, odvela me je medicinska sestra i više me nije videla.“

Posle nekoliko nedelja, poruke su prestale.

„Mislim da nećemo ponovo biti u kontaktu. Nažalost, verujem da ona pati od problema sa mentalnim zdravljem i da ima prekinute odnose sa svom svojom decom. S druge strane, sad imam stalnu vezu sa svojom rođakom, njenom majkom (mojom tetkom) i polubraćom i sestrama. Oni su postali porodica koju sam oduvek želela i nadam se da ćemo jednog dana moći da se okupimo uživo. I konačno, posle decenija sumnje, imala sam apsolutni dokaz šta mi se dogodilo.“

Progovorila pred svetom, ali ne i sa roditeljima

Nova otkrića i kontakti su Oliviji razbistrili neke stvari, ali doneli i novu emotivnu težinu.

„Nisam se suočila sa svojim roditeljima. Osećala sam se kao da ću im nekako pljunuti u lice. Platili su mnogo novca da bi me imali – komercijalno surogat majčinstvo može da se kreće do šestocifrenih suma – podigli su me i još sam osećala lojalnost prema njima. Nadala sam se da će me saznanje dovesti do kraja. Umesto toga, kada sam čula istinu, upala sam u depresiju i ponovo sam bila primorana da potražim psihološku pomoć.“

A onda je odlučila da podeli svoju priču.

„Prošle godine sam postavila video na TikTok, kojim sam se uključila u kampanju koja poziva na univerzalno ukidanje surogat majčinstva. Na kraju sam ispričala svoju priču na međunarodnoj konferenciji o surogat majčinstvu održanoj u parlamentu Češke. Moj govor je postao viralan.

Do suza su me dirnule poruke koje sam dobila od žena koje mi govore koliko duboko žale zbog svojih odluka da budu surogati i kako žude za bebama kojih su se odrekle“, priča Olivija koja se zalaže za zabranu svih oblika surogat majčinstva, uključujući i altruističko surogat majčinstvo.

„Posle dugog razmišljanja, zaključila sam da je altruističko surogat majčinstvo mit. Čak i u zemljama kao što je Velika Britanija, u kojima su komercijalni aranžmani zabranjeni, velike sume se plaćaju u obliku troškova.

Realnost je da se žensko telo još uvek iznajmljuje i da će beba i dalje biti odvojena od svoje rođene majke. Po mom mišljenju, nema razlike ako surogat nije biološka majka. Njena materica je negovala dete. To je njen glas koji beba čuje iz dana u dan, dok raste u njoj. Njen miris će umiriti dete. Za nju je vezano“, smatra Olivija.

Dodaje da „duboko saoseća sa onima koji ne mogu da imaju decu“, ali da je „tužna stvarnost da ne možemo svi imati ono što želimo u životu“.

„Iz svih mojih istraživanja, ne mogu da vidim da postoji ’dobra’ verzija surogat majčinstva. U zemljama u kojima je to bilo legalno, često je pošlo naopako. Na primer, Tajland je u potpunosti zabranio surogat majčinstvo za međunarodne namenjene roditelje 2015. godine nakon velikog slučaja kada je jedan australijski par angažovao surogat majku koja je rodila blizance, zdravu devojčicu i dečaka sa Daunovim sindromom.

Par je devojčicu odveo kući i ostavio osiromašenu majku da brine o dečaku. Ove nedelje sam čula za jednu britansku agenciju koja nudi finansijske podsticaje potencijalnim surogatima: Apple satove, karte za tematski park, komplete za gurmanske obroke, čak i igračke za seks“.

Nakon što je progovorila pred svetom o surogat majčinstvu, njen odnos s roditeljima je bio prekinut. Kaže da je očekivala to.

„Oni vide svoje unuke, ali mi više ne razgovaramo. Na neki način, to je nastavak nespretnosti i distance koja je oduvek postojala. Uz to, volim ih i ne zameram. Ali ne mogu da ćutim dok se još uvek borim sa traumatskim nasleđem surogat majčinstva“, kaže Olivija.

“Surogat majka iz Kolumbije će mi roditi dete” Srpski pevač otkrio detalje

Lola Magazin — Fri, 22 Dec 2023 18:39:37 +0000

Region i dalje priča o sinu Marije Šerifović, kog je pevačica dobila putem surogat majke u SAD-u, a njen kolega Aleksa Jelić odavno priča da će ići njenim stopama.

Sad je odlučio da otkrije odakle je žena koja će izneti trudnoću.

FOTO: MITAR MITROVIĆ / RINGIER

– Ja sam odlučio da razmišljam u tom pravcu, da pokrenem neke korake i da pričam o tome. Smatram da tabue treba razbijati, kameno doba je odavno prošlo. Surogatstvo je u većini zemalja sveta prihvaćeno, ali ne može to tek tako da se završi.

Recimo, u Španiji postoji proces veštačke oplodnje, ali proces surogatstva nije dozvoljen. Svi oni koji se odluče na taj potez moraju da znaju da ima samo nekoliko zemalja u svetu koje to odobravaju.

Ukrajina je nemoguća misija poslednjih godina, jer se došlo do toga da je preko 100 hiljada beba ostalo bez roditelja, roditelji ne mogu da dođu po svoju decu zbog stanja tamo. Amerika je nedostižna zbog finansija, a onda postoje neke zemlje kao Meksiko, Kolumbija, možda i Argentina, gde možete da uđete u taj proces, a da nemate toliki izdatak, dok kada je Amerika u pitanju, nemate rizik kao u Ukrajini. Odlučio sam da započnem taj proces, to nije od danas do sutra.

Prvo imate proces raznih provera, dokumentacije, administracije. U zemljama koje sam naveo, to je proces gde singl roditelji ostvare svoj san. Ne moraš da budeš u braku – kazao je Aleksa.

– Taj proces može da traje nekoliko godina, dok ne kreneš u samu proceduru to traje sedam, osam mesec, možda i godinu dana. Proces koji sam ja počeo pre par meseci je nešto u čemu se trenutno nalazim, proveo sam devet dana početkom oktobra u Kolumbiji, a dalje ćemo videti, treba čekati neki period od maja, juna 2024. godine pre nego što taj proces može da počne.

Naravno, vreme u kom živimo, opasnosti u kojima živimo mi daju prostor za razmišljanje, želja je tu, ali i doza straha i realnosti, nekih nedoumica, pogotovo kada osoba želi sama da uđe u tu priču. To ne bi trebalo da bude nikakav tabu, ovde se priča o tome da postoji izuzetno veliki broj ljudi koji su u braku, a koji ne mogu da usvoje decu. Zašto im je nedopustivo da usvoje decu, zašto da deca imaju manjak ljubavi i budu na ulici, zašto je to toliko teško? – dodao je on za “Novu”.

– Nisam upoznao ženu koja će mi roditi dete, vi to ne možete da vidite tamo. Tamo dobijate katalog sa donatorkama jajnih ćelija, to je osoba koja će biti majka tog deteta. Vi sa njom nemate nikakav kontakt i nemate mogućnost da je upoznate, vi samo imate komplentnu informaciju ko je i šta je, geni i ostalo.

Osoba, to je jedan segment, onda kad se to sve spoji, vaše i njeno, osoba treća, odnosno druga žena je surogat majka, odnosno ona nije majka, ona je osoba koja nosi tu trudnoću, ali nije fizički majka – zaključio je za pomenut medij.

Surogat materinstvo – novo, staro oružje patrijarhata protiv žena

Ružica Ljubičić — Tue, 19 Sep 2023 22:13:09 +0000

Kim Kardashian, Paris Hilton, Christiano Ronaldo i mnoge druge slavne ličnosti upotrebljavaju surogat materinstvo da bi usrećili sebe i da bi dokazali društvu i svijetu da oni mogu imati djecu.

Surogat majčinstvo znači doslovno upotrijebiti žensko tijelo kao inkubator u koje će biti posađene tuđe jajne stanice i sperma. I za devet mjeseci netko će držati to dijete, sretan.

Da, ti roditelji su sretni, ali su izgradili ispunjenje i ostvarili svoj san na tuđim suzama. U svom znanstvenom radu Feministička razumevanja surogat materinstva Jelena Riznić naglašava da surogat materinstvo i politički problem u kontekstu jačanja desničarskih snaga u Evropi i svetu koje ukidaju i/ili ograničavaju već izborena ženska prava, poput prava na abortus, a koje se također pozivaju na slične vrijednosti koje zagovaraju feministkinje koje se zalažu za legalizaciju surogat materinstva, poput prava na biološko roditeljstvo ili prava embriona.

Njena maternica- moje vlasništvo

Pa da pojasnim, možete li zamisliti niz siromašnih djevojaka iz Latinske Amerike, Azije ili Afrike, možda iz Istočne Europe, ako roditelji možda ne žele riskirati, nedaj Bože, tamnu kožu djeteta?

Možete li zamisliti njihov život bez perspektive i budućnosti? Neke od njih je odgojila cesta, a seksualno nasilje kao i drugi oblici zlostavljanja bili su kao nekome pozdravi za dobro jutro i laku noć.

Kopanje kanti za smeće, spavanje u vlažnim prostorijama, rizik od trgovine ljudima. Mnoge od tih djevojčica su roba na okrutnom tržištu kapitala. Prostitucija, silovanje, iskorištavanje do krajnjih granica. No to nije dovoljno jer roba mora biti maksimalno iskorištena.

Pa zašto ne iskoristiti maternicu od djevojke i njen trbuh? Ako je fertilna, može rađati djecu. Platiti ćemo joj, napraviti ugovor, a ako ga ne ispoštuje, ucijeniti ćemo je, prijetiti joj. Možemo je ubiti jer koga briga za tamo neku uličarku. Jer ne znamo imena žena koja su rodila tu djecu. One su nebitne, kao prašina koja se nakupila u skupocjenom stanu.

Fertilne i sterilne

Neke žene su toliko opsjednute idejom materinstva da će probati sve alternative. Tu je i pritisak supruga, njegove obitelji a ako je ona u patrijarhalnoj sredini bit će zauvijek obilježena kao ona sa sterilnim jalovim i odumrlim organima.

Jer poslije tridesete, u njoj je ionako sve mrtvo?

Ta žena ništa ne vrijedi ako se nije ostvarila kao u mitovima a i medijima tepaju, nije ostvarila u onoj najljepšoj ulozi- ulozi majke. Pitanja, osude.

Ove bolne situacije najbolje oslikava i nova serija The Surrogacy u kojoj mlada žena indijskog podrijetla postaja surogat majka u raljama imućne obitelji. Najveći problem je što se i ova priča romantizirala i prikazala u obliku nesretne obitelji između siromašne djevojke i oca te djece koje je rodila.

Nema ništa romantično niti lijepo u surogat majčinstvu. Postoje samo rizici od navezanosti za dijete koje su žrtve ove eksploatacije stekle za svoju novorođenu djecu, strah, traume, krivica i prisila da zaborave da su rodile tu djecu i prodale svoje tijelo.

Možemo se samo nadati da su hladne kao kamen i da će to nekako probaviti. Fertilna je pomogla sterilnoj da se rodi dijete. Da se drži do običaja, da bude djece. Ako je sin, još više će se slaviti.

Patrijarhat nije briga tko je rodio dijete

Samo da rodi, da ga drži u stomaku i da izađe iz nje. Nije bitno kako, na koji način sve za plodnost i dokaz da moćni muškarac uz potporu svoga patrijarhata još uvijek upravlja reprodukcijom. Još uvijek je on, taj koji kreira život i smišlja nove načine.

Grebemo li ispod površine? Jesmo li svjesni koliko se glorificira ta ista Kim, Kanye, Ronaldo, ta sva elita, njima se sve oprašta? Koliko analiziramo tu problematiku?

Nameću li ovakve osobe nove komplekse u vezi naših reproduktivnih mogućnosti? Pored svih filtera sada promoviraju i surogat kao instant rješenje?

Jesmo li toliko daleko otišli da i mi pod njihovim utjecajem iskoristimo nekoga da nam ostvari rješenje: Sreća unesreći je da surogat majčinstvo nije legalno u Bosni i Hercegovini i regiji. Bogate to nije spriječilo, hoće li i nas i kada ćemo konačno prestati kupovati i prodavati ženska tijela ko komade mesa na pijaci’

Sve o surogat majčinstvu

Redakcija — Tue, 21 Feb 2023 21:50:54 +0000

Nakon što se njena druga trudnoća završila pobačajem, “TikTok” influenserka Jesenija je imala težak period, a pod emocionalnim uticajem gubitka trudnoće odlučila je da učini sve što može da pomogne drugima da postanu roditelji.

Počelo je donacijom jajnih ćelija, ali čim je Jesenija shvatila kako je dobar osećaj pomoći drugima da postanu roditelji, odlučila je da učini još više i postala je surogat majka.

Njen termin za porođaj bio je predviđen za mart, ali se ona porodila juče i bebu će uskoro predati roditeljima.

Donacija jajnih ćelija je navela da pomogne još više

– Godine 2018, pre nego što je moj najstariji sin napunio godinu, saznala sam da sam trudna. Iako trudnoća nije bila planirana, bila je veoma željena i negovana. Nažalost, rano sam pobacila i to je bilo jedno od najtežih emocionalnih iskustava u mom životu.

Nekoliko meseci kasnije, bila sam toliko zahvalna i dovoljno srećna da ponovo zatrudnim sa svojim najmlađim sinom. Ovo iskustvo mi je otvorilo oči za milione žena koje svake godine pobace – piše Jesenija za “Expecting.ai” blog i dodaje:

– Ove žene su svuda oko nas; to su naše majke, rođake, sestre, prijateljice i tetke. Mnoge od njih nikada ne govore o svojim iskustvima. Shvatila sam da mnoge žene koje dožive gubitak to rade u tišini i privatnosti.

Sve ovo me je navelo da pomislim na neverovatne žene koje nikada nisu imale priliku da imaju nijedno dete. Želela sam da pomognem ovim ženama koje više od svega žele da postanu majke.

Ona napominje da je najvažnije shvatiti da surogat majčinstvo nije tako lako kao što se čini. Surogatno majčinstvo zahteva mnogo strpljenja, razumevanja, snage i transparentnosti.

Takođe, u članku, ali i u svojim videima na “TikToku” ističe da je važno naučiti da stavljate druge na prvo mesto.

– Mislim da žene treba da razmisle o tome da postanu surogati ako žele da promene živote i vole da budu trudne. Takođe verujem da je najbolje razmisliti o tome tek kada osetite da ste upotpunili svoju porodicu i sada želite da pomognete drugima.

Prošle godine se prijavila da bude surogat preko iste agencije u kojoj je donirala jajne ćelije. Zatim je uradila psihološku procenu sa svojim mužem, nakon čega je usledio test od 500 pitanja i razni drugi testovi.

Nekoliko meseci kasnije, desilo se podudaranje sa tri različite porodice i odabrala je par koji je živeo na Floridi, gde je i sama tada živela. Rečeno joj je da majka nije mogla da zatrudni zbog komplikacija u vezi sa godinama.

Novac joj nije bio motiv

U daljim videima, ali i na blogu, otkrila je koliko je bila plaćena za surogatstvo.

– Kao surogat, plaćena sam 50.000 dolara. Obično, plata za surogat majku koja prvi put to radi varira. Za mene, novac je podeljen na 10 mesečnih uplata. Da sam imala pobačaj, isplate bi prestale u trenutku pobačaja.

Ali, svaki ugovor o surogat majčinstvu je drugačiji. Da sam rodila bilo kada posle 30. nedelje, dobila bih punu nadoknadu.

Napominje i da su njena deca od početka znala da je mama trudna jer su išla sa njom na lekarske preglede, a ona im je uvek govorila da beba nije ni mamina ni tatina. Prema njenim rečima, oni su znali da mama pomaže drugoj porodici i upoznali su bebine roditelje, što im je pomoglo da se pomire sa činjenicom da to nije njihov brat ili sestra.

– Dobijam mnogo negativnih komentara na mreži kada delim svoje iskustvo o surogat majčinstvu. Neki ljudi kažu da je trebalo da roditelji deteta usvoje dete umesto ovoga.

Drugi mi govore da je ovo što radim zlo i da idem u pakao jer me Bog ne voli. Neki su čak rekli da nikada ne bi mogli da budu surogati za samo 50.000 dolara, ali ionako nikada nisam nameravala da to uradim zbog novca.

Negativni komentari mi ne smetaju jer ih oni pozitivni uvek nadjačaju – zaključuje Jesenija u svom tekstu za “Newsweek”.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

„Očekuje se da prihvatimo činjenicu da nećemo imati djecu“: Kako je gej borba za surogat majčinstvo postala bojno polje

Redakcija — Tue, 11 Oct 2022 15:45:56 +0000

Njujorški gej par našao se u borbi sa osiguravajućim kućama tražeći sredstva za vještačku oplodnju, ali ta borba nije samo finansijska već i kulturološka.

Kori Briskin i Nikolas Magiponto su se upoznali 2011. godine na studijama prava, vjerili su se 2014., a njihove vječanje najavljeno je u Njujork Tajmsu 2016. Nedugo zatim uselili su se u prostrani stan u prizemlju, sa velikom i svijetlom dječijom sobom.

„Kada smo se vjenčali zamišljali smo svoj život konvencionalno – kuća, djeca, štednja za crne dane.“ Kaže Magiponto (37) u zajedničkoj prostoriji njihove zgrade, kucajući o sto, kao da najavljuje svaku novu misao.

Briskin (33) je odrastao sa idejom da će imati djecu. Na fakultetu je izašao iz ormara. „U trenutku kada sam osvijestio svoju homoseksualnost i obznanio je svijetu nisam očekivao da će se dalji tok mog života značajno promijeniti u odnosu na moja očekivanja.“ S obzirom da su Sjedinjene Države legalizovale istopolne brakove godinama ranije, Briskin i Magiponto očekivali su da će voditi konvencionalan bračni život.

Ubrzo su postali svjesni troškova koje gej parovi moraju da snose ako žele biološku djecu. Magiponto kao iz topa iznosi cifre: donacija jajnih ćelija – najmanje 8000 dolara, mediatorska agencija za donacije – 8000 do 10 000 dolara, klinika za oplodnju (genetsko testiranje, nalazi krvi, test na polno prenosive bolesti, psihijatrijska evaluacija svih uključenih članova, testiranje spermatozoida, ekstrakcija jajnih ćelija, osjemenjavanje, rast, odabir, zamrzavanje i implementacija embriona) – 70 000 dolara.

U slučaju da nešto pođe po zlu cijeli proces počinje ispočetka što se ponovo plaća.

Na sve to treba dodati i cijene surogat majke (naučni naziv je „gestacioni nosilac“ i onosi se na osobu koja nosi embion jajne ćelije neke druge žene). Paru je rečeno da cijena agencije može dostići i više od 25 000 dolara, dok surogat majku treba platiti minimalno 60 000 dolara (aktivistička grupa Muškarci koji imaju djecu ističe da su te naknade inače oko 38 000 dolara, dok je u Velikoj Britaniji zakonom je zabranjeno plaćati surogat majku, ali budući roditelji treba da snose sve troškove).

Magiponto navodi da ta cijena ne uračunava troškove odjeće za trudnice, nakandu u slučaju neplaćenih radih dana, prevoz, prenoćište ili troškove čuvanja djece u slučaju da ih surogat majka ima.

Čitavih 15 minuta Magiponto nabraja sve troškove koje bi snosili kada bi željeli dijete koje je u genetskom srodstvu sa njima, a krajnja cifra iznosi minimalno 200 000 dolara.

Magiponto i Briskin ne mogu sebi to da priušte. Magiponti zarađuje odličnu platu kao korporativni advokat, ali i dalje otplaćuje studentski kredit. Briski je radio kao pomoćnik okružnog tužioca za grad Njujork, a njegova godišnja primanja iznosila su oko 75 000 dolara.

Imao je dobre beneficije pri zapošljavanju koje su uključivale izdašno zdravstveno osiguranje, ali kada su pažljivo pročitali polisu, otkrili su pokriće In Vitro oplodnje ne uključuje njih. Neplodnost je objašnjena kao nemogućnost imanja prinove heteroseksualnim seksom ili materičnom oplodnjom. Ovakve definicija znači da heteroseksualci i lezbejke koje rade za grad Njujork mogu dobiti pokriće za vantjelesnu oplodnju, ali ne i gej parovi.

Briskin se našao u radnom okruženju u kom su njegove kolege sa lakoćom ostvarivale benificije na koje on nije imao pravo. Njegova koleginica, starija žena bez partnera, postala je majka vantjelesnom oplodnjom uz donatora sa surogat majkom. „Teško je. Želite biti srećni zbog drugih.“ navodi on tiho. „Moja sestra koja je šest godina mlađa od mene skoro je dobila svoje drugo dijete.

Samtrao sam da nije vrijeme da imam dijete sa 30, osjećao sam da za našu generaciju u ovakvoj radnoj klimi je to rano. Međutim sedam godina kasnije, stvarno nisam srećan.“ kaže Magiponto vrteći svoju burmu.

Visoko profilisani gej muškarci od Brajan Davlinga do Tom Djelija nerjetko su optuženi za eksploataciju, „rentanje materice“ i čak nasilje nad djecom zbog svojih surogat majki.

U aprilu, Briskin i Magiponto su zajedno sa Komisijom za jednake mogućnosti radnika tužili grad Njujork za nezakonitu diskriminaciju na radnom mjestu. Ako pobijede, zdravstvena osiguranja i poslodavci širom SAD-a biće primorani da izmijene svoju politiku i omoguće gej muškarcima jedanke beneficije. Ovaj slučaj mnogo je više od želje jednog para da započne porodicu – Briskin i Magiponto postali su simbol u borbi za roditeljska prava svih gej muškaraca.

Kada se vijest proširila, par je bio spreman na neku vrstu povratne reakcije, ali nisu očekivali takvu lavinu negativnosti. Od društvenih mreža preko portala, na svakom ćošku Interneta koji dopušta javne komentare dočekala ih je osuda. „Neposjedovanje materice zato što ste muškarac ne čini te neplodnim, već te samo čini muškarcem.

Niko, ama baš niko, nema pravo da iznajmljuje tuđe tijelo i utorbu kao inkubator. To nije ljudsko pravo.“, ovo je samo jedan u nizu popularnih komentara koji su ih dočekali.

Većina kritičara potpuno je promašila poentu. Njihova borba nije usmjerena na surogat majčinstvo, nego na jednake beneficije pri radu i pristup vantjelesnoj oplodnji, ali ušli su u škakljivu zonu. Potezanje pitanja o tome ko i na koji način može i treba da postane roditelj uvijek na kraju završi na pitanju ženskog tijela.

Da li ikome treba dozvoliti da „kupuje“ žensko tijelo u svhu svoje dobiti? Ovo pitanje neizbježno ide ruku pod ruku sa dobijanjem genetske djece ako ste gej muškarac, ali i kada se spomene bilo koji oblik surogat majčinstva.

Razvoj reproduktivne tehnologije omogućio je gotovo svakom da postane roditelj, sve što je potrebno su gameti i pristup tretamnima oplodnje. Sa nedostacima su ipak primarno suočeni muškarci – oni dijete nikako ne mogu da nose sami.

Otkako je legalizacija istopolnih brakova uzela zamah potražnja za surogat majkama drastično je porasla. Samo u Engleskoj i Welsu, broj roditelja koji se opredjeljuju za surogat metodu se učetvorostručio u posljenjih deset godina, ali ideja bez obzira na to i dalje ostaje kontroverzna.

Visoko profilisani gej muškarci od Brajan Davlinga do Tom Djelija nerjetko su optuženi za eksploataciju, „rentanje materice“ i čak nasilje nad djecom kada objave da proširuju potodicu uz pomoć surogata.

Surogat majčinstvo dolazi sa mnogo zakonskih i etičkih začkoljica, bilo ono tradiconalno (korištenje jajne ćelije surogat majke) ili gestacijsko, altruističko ili komercijalno, gej ili strejt. Dešavalo se da budući roditelji zahtjevaju od surogat majki abortuse, protiv njihove volje kada dođe do raskida, nošenja blizanaca ili urođenih mana.

Trgovina surogat majčinstvom zabranjena je gotovo u cijeloj Evropi, ali to ne zaustavlja mnoge da je potraže van granica. Turizam oplodnje bio je raširen u Aziji, ali kada su ga Tajland i Indija zabranili, nova hit destinacija postala je Ukraina.

Kada je u februaru izbio rat mnogi uspaničeni budući roditelji su pokušali na sve načine da svoje surogat majke izbave iz zemlje, dok je 2020 stotine beba ostalo u Kijevu zbog Kovid pandemije, a njihovi roditelji zbog restrikcija nisu imali ni jedan način da dođu do njih.

U Sjedinjenim Državama surogat majčinstvo je legalo u gotovo svim državama. Posljedice ove prakse postoje i veliki broj surogat majki umire pri porođaju i čak u toku trudnoće, dok donatorke jajnih ćelija ostaju sterilne i sa velikim zdravstvenim tegobama nakon uzgoja njihovih ćelija.

Da li biste pitali osobu koja prirodno može da rodi dijete zašto radije ne usvaja djecu? Postoje i drugi načini da se pomogne onima kojima je to potrebno. Ja sam odlučio da ne želim da usvojim.

Kada ovako ozbiljne posljedice postoje, zašto više se opcija usvajanja izbjegava?

I Briskin i Magiponto zastaju prije nego što daju odgovor: „Nisam se opirao opciji usvajanja i privremeno usvajanje je nešto o čemu smo razmišljali, ali mi smo odlučili da nam je veaoma važno da imamo dijete koje je u biološkom srodstvu sa nama.“

Briskin nastavlja: „Ne želim da budem sitničav, ali ovo pitanje me duboko vrijeđa. Da li biste pitali osobu koja prirodno može da rodi dijete zašto radije ne usvaja djecu? Postoje i drugi načini da se pomogne onima kojima je to potrebno. Ja sam odlučio da ne želim da usvojim.“

„Privatno posvajanje djece mahom je vezano za relijgijske organizacije. One nas po definiciji isključuju.“ dodaje Magiponto.

Ne polažu pravo na surogat majčinstvo, kaže Magiponsto. „Smatram da je taj čin nevjerovatno velikodušan. Osjećam se kao da mi je vrijeme koje provodim bez djeteta ukradeno, pa tako mislim i da žena koja pristane da nosi tuđe dijete biva opljačana. To vrijeme ona nikada ne može da vrati, a novčana naknada i nije neka kompenzacija za to.“

„Vjerujem u slobodu odlučivanja. Mislim da ljudi treba budu slobodni da sa svojim životom i tijelom čine šta im je volja. Mislim da surogat majčinstvo može ići u koš sa seks radnicima. Velika većina misli da su sve seks radnice primorane na to, a mnoge od njih ne vide to tako.

I ne pričam o porobljenim ženama, te žene ne dobijaju nikakvu kompenzaciju za svoj rad. Međutim, surogat majke biraju da budu surogat majke i dobijaju novčanu kompenzaciju za to.“ kaže Briskin.

Razlika između surogat majki u Americi i u Ukrajini je ogromna. Surogat majke u Sjedinjenim Državama nerjetko su žene koje su već imale nekoliko djece i prešle su određenu dob u kojoj žele da imaju novorođenče ali i dalje mogu da imaju djecu.

One su finansijski sposobne da izdržavaju sebe i svoju porodicu i bez da postanu surogat majke. Ovo je ustanovljeno od strane državnih organizacije u SAD-u, ne postoje formalne regulacije, ali je najčešća praksa.

Kada ga suočim sa idejom da praktikovanje surogat majčinstva od strane gej parova potencijalno istrebljuje majčinstvo, Magiponti postaje prkosan: „U našoj porodici neće postojati majčinska figura. Tu nema okolišanja. Ne mislim da je formiranje naše porodice bazirano na eksploataciji žene. Ne iskorištavamo žensko tijelo, samo prihvatamo velikodušnost žene da njeno tijelo bude iskorišteno u te svrhe.“

„Da odmah uđe u zapisnik – ja nisam homofobna. Živim sa ženom. Vrlo sam progresivna, ali ne mogu da podržim formiranje industrije koja tako olako eksploatiše finansijski nestabilne žene.“ U razgovoru mi kaže Filis Česler, spisateljica i profesorka psihologije. Filis već duži niz godina otvoreno kritikuje praksu surogat majčinstva.

Vodila je javnu kampanju za surogat majku Meri Bet Vajthed koja je željela skrbništvo nad dijetetom koje je nosila 1986 (Vajthed je naposlijetku i dobila skrbništvo). Kada je država Njujork glasala za legalizaciju komercijalnog surogat majčinstva, Česler je bila među najoštrijim krtičarima. Za nju Briskinov i Magipontov slučaj došao je kao višnja na šlag u toj borbi.

„Gej muškarci sada žele da ih osiguravajuće kuće tretiraju kao muškarce sa invaliditetom, ugroženu vrstu kojoj je potrebna novčana pomoć. Oni smatraju da je nepravda to što se nisu rodili kao žene.“ napisala je Filis za jedan feministički portal, nedugo nakon što je par uručio žalbu.

Dok sjedimo u trpezariji Filisinog stana u ekskluzivnom dijelu Menhetna, okružene knjigama i spisima, ona mi pokazuje objavu iz Tjamsa o vjenčanju Briskina i Magiponta i ističe činjenicu da je Briskinova majka visoki funkcioner profitabilne finansijske institucije Meril Linč.

„Jedan od njih dolazi iz bogate porodice. Znamo da bogati ljudi svijet vide kao svoje igralište: oni mogu da kupe šta god požele a ako to ide nauštrb drugih, opravdanje je da svijet prosto tako funkcioniše. Ovaj način razmišljanja prenosi se i na surogat majčinstvo. Niko ne pomišlja da se odrekne svojih želja sve i kada one štete drugom ljudskom biću.

Ljudi koji se opredjeljuju za surogat proces rade to jer su navikli da sve treba da ide njima u prilog. Kada ovo kažem mislim na poznate imućne žene koje ne žele da nose dijete kako bi sačuvale svoju vitku figuru.“ Česler tvrdi i da agencije za usvajanje ne bi odbile gej par. Navodi da gej muškarci žele da koriste surogat majčinstvo zbog svoje gentske narcisoidnosti.

Česler vadi kopiju tužbe gej para Magiponto i Briskin, naglašavajući: „Ovaj slučaj jeste baziran na diskriminaciji. Ovi muškarci jesu etiketirani i izostavljeni iz dijela sistema, ali oni i namjerno previđaju diskriminaciju nad ženama do koje bi neminovno došlo. Žene su diskiminisane svuda, kako je tek onima koje postanu gestacione nositeljke.

„Žena koja izjavi da je srećna surogat majka jednaka je takozvanoj seks radnici, potpuno odvojena od svog tijela. To nije zdravo.

Uloga majke svedena je na snadbjevanje jajnih ćelija što umanjuje važnost ženskog udjela u reprodukciji, što surogat majku čini samo sredstvom roditelja koji će odgajati dijete objašnjava Česler. „ižčezavanje ženskog roda se već dešava, ali ovo je drugačija vrsta istrebljenja.

Ovo je konkvistadorsko osvajanje.“ Ova žustra argumentacije zvuči poznato svakom ko iole prati rodno orjentirane feministkinje čija primarna ideja je da se žena briše dok se njena biologija prisvaja.

Česler Birskinovo poistovjećivanje prava na abortus i odluke da neko nosi tuđe dijete vidi kao prisilu na reprodukovanje. „Izgubile smo kontrolu nad svojim tijelom, možemo odbiti da budemo majke, ali nas ekonomska realnost tjera da rađamo djecu kako bismo došle do novca.“ iznosi Česler odmahujući glavom.

„Žena koja izjavi da je srećna surogat majka jednaka je takozvanoj seks radnici, potpuno odvojena od svog tijela. To nije psihički zdravo. Ako je to tako divna stvar, zašto je bogati ne rade za neplodne siromahe. A što se tiče onih koji misle da je ovo produktivno, moćno i osnažujuće recite mi koje to ona alternative ima, jer ja kako vidim one ne postoje.“

Česler je majka i baka, udavala se nekoliko puta, a posljednji put se udala za ženu. Njihov vjenčani list uramljen je na zidu. „Ako na vagu stavite sve žene koje mogu umrijeti u toku trudnoće, sve žene koje mogu ostati sterilne nakon uzgajanja njihovih jajnih ćelija, sve one koje će proći kroz bol i gubitak vremena i novac koji dobiju zauzvrat, pa i nije baš neki deal.

Onda kada uzmete pomamu gej parova da koriste surogat majčinstvo kao svoju primaru opciju u dobijanju djece, sve to djeluje malo sebično, a teret patnje spada na ženu.“

Više od 300 kilometara od Njuorka, u gradiću Kolumbija, sjedim sa Lisom Šuster i njenim ostarjelim terierom. Ojećaj porodice i doma je u vazduhu. Njen petnaestogodišnji sin je u svoj sobi, malđi sin je na ljetnoj školi, a jedanaestogodišnja ćerkica se muva po kuhinji.

Lisa ima 38 godina i porodila se pet puta: tri puta za sebe i svog muža, a dva puta za francuski gej par. Prvo dijete je dobila sa 23, nedugo nakon udaje: „ Bilo je tako jednostavno. Odlučili smo da želimo djecu i puf devet mjeseci kasnije rodila sam našeg sina.“ kaže mi „ Majka mi je umrla vrlo mlada. Ponukana tim iskustvom shvatila sam da je važno imati centar, ne živimo vječno.

Odlučila sam da moj prioritet bude porodica.“ Šuster je fakultetski obrazovana i oduvijek radi, ali svoje poslove bira tako da prodični život nikad ne ispašta.

U njenom odrastanju, surogat majčinstvo bilo je dio porodičnog nasljeđa: Majka mi je pricala o svojoj bliskoj prijateljici koja je bila surogat majka čalnu njene porodice. Ta priča ima srećan kraj.“ Kada je došlo do trenutka da ima svoje potomke Lisa je shvatila koliko sreće ima.

Dok su se njene prijateljice i rođake borile sa svojom plodnošću, ona je ostajala trudna sa lakoćom, iznosila trudnoće i rađala bez poteškoća. Navodi da je surogat majčinstvo za nju bio način da spozna svoj blagoslov.

Osjećala je da je njena porodica kompletna nakon što je rodila kćerku: „Znala sam da ne želim više svoje djece, ali i da sam sposobna da rađam još. Potražila sam surogat agencije i popunila jednostavnu anketu o svojom zdravstvenom stanju.“

Nakon što se prijavila agencija je tražila dokumentaciju o njenim prijašnjim trudnoćama i porodima, a zatim i posjetila njen dom kako bi ocijenili da li je to okruženje koje bi se dopalo budućim roditeljima djeteta koje bi nosila. Sve ovo zvuči kao da ide u korist samo budućim roditeljima.

Lisa kaže da je imala razgovor psihologom, i ona i njen muž su se grupno sastali sa roditeljima čije bi dijete nosila prije nego što je proces počeo. „Bilo je tu mnogo stvari koje nisam očekivala. Pitali su me kako bih se osjećala kada bi od men tražili da prekinem trudnoću ili šta kada bi se dijete rodilo sa određenim poteškoćama.

Pitali su me šta moja porodica misli o ovom i da li će uticati na moje prijateljske odnose. Pitali su me i šta mislim da je prikladna novčana naknada, da vide šta me tačno motiviše.“

Šuster je dobila 25 000 dolara za prvu surogat trudnoću, a 30 000 za drugu, obje su plaćane u ratama – transplantacija embriona, pozitivan nalaz krvi, prvi otkucaj srca i porod. Radila je u toku obje trudnoće, a sa novcem koji je dobila je otplatila studentske kredite i odvela porodicu u Francusku, gdje su posjetili porodicu za koju je bila surogat majka. (Dječak i djevojčica danas imaju osam i šest godina.)

Osmijeh joj se pojavi na licu dok opisuje trenutak kada je upoznala „momke“. „Oni su stvarno divni ljudi, rado bismo provodili vrijeme sa njima i da nas ove neobične okolnosti nisu spojile.

Plašila sam se da ću osjećati neku vrstu klasne razlike ili nejednakosti, ali to se uopšte nije desilo. Oni su sasvim obični ljudi.“ Nemaju nikakav odnos sa donatorkom jajnih ćelija, za šta Šuster navodi da je pravilo. Ona o njoj ne zna ništa.

Njene surogat trudnoće bile su jednostavne, dosadne. Lisa nije brinula o posljedicama koje bi mogle imati na njeno tijelo, šta više uživala je u pokretima bebe, snimala ih je i slala „momcima“, no uvjerava me da nikada nije osjetila povezanost sa bebom koja je rasla u njoj. „Ulazite u to sam potpuno drugačijim stavom. Prije bih rekla da sam odnos gradila sa tatama nego sa dijetetom. Međusobno smo prenosili energiju.“

„Ne želim da surogat kćerka koju sam nosila posumnja da je tu tako što je neko bio iskorišten. Za mene je to bilo radosno iskustvo koje je moj životu dopinijelo na mnogo lijepih načina.“

Bili su u rađani sa Lisom kada se porodila. „Čim se rodila stavili su je na moj stomak dok su sjekli pupčanu vrpcu i kupali je, onda je prešla u ruke svojih tata. Jednom od njih otac je preminuo na početku ove price, a ona je imala istu rupicu na bradi kao on.“ Odjednom Šuster počinje da plače: „To je bila naša poveznica, i ja sam izgubila majku prije nego što sam postala roditelj.

Gledati ih, gledati bradu njegovog oca na licu njegove kćerke, vidjeti ih zajedno to je bio vrhunac. Bio je to veoma srećan trenutak.“ Tamo gdje Česler vidi genetsku narcisoidnost, Šuster vidi širenje porodice.

„Bilo mi je neobično kada su momci otišli. Navikla sam da ih viđam svaki dan, došli su ovdje četiri sedmice prije termina. Kada su otišli osjećala sam tugu koju nisam očekivala.“ Ona je nosila i njihovog sina: „Drugi put je bilo lakše, znala sam šta da očekujem. Imali smo već ustanovljen odnos. Bila sam spremna na njihov odlazak, znala sam da on nije kraj.“

Ipak Šuster kaže da nije sve bajno, problemi mogu da se jave: „Surogat majčinstvo može biti način da se žene zloupotrebljavaju, i trenutno je jedan od načina da se to radi. Zato se trebamo zapitati, gdje dolazi do eksploatacije? Da li tako u svim slučajevima? Te razlike moraju da postoje.“

Pitala sam je da li smatra da sam čin plaćanja daje mogućnost za eksploataciju. „To je važan dio koji treba uzeti u obzir, pogotovo ako taj novac u potpunosti može da promijeni nečiji život. U SAD-u cijene sve više rastu, pa se i postavlja pitanje kada cifra postaje podstičuća. Novac ne smije da bude primarni razlog, tako dolazi do zloupotebe.“

Oni koji kritikuju surogat majčinstvo, govore da obezvjeđuje ulogu žene i svodi je na njene dijelove tijela, isti su oni koji bi za Lisu rekli da je izajmila svoju matericu, objašnjava ona. „Ništa drugo se ne uzima u obzir: vrijme koje nisam provela sa svojom djecom, mužem u vojoj kući, mentalni teret koji sam nosila. Ako ne dajete na značaju radu koji se ulaže, onda lako svodite cijelu vrijednost na matericu.“ Šuster ističe da je bila plaćena za vrijeme i trud koji je uložila da bude trudna umjesto nekoga, a ne za svoju matericu.

Lisa je pokušala da bude nosilja i za lokalni gej par, ali transplantacija embiona nije uspjela. Ubrzo nakon što je prestala sa surogat praksom, dobila je posao u organizaciji Muškarci koji dobijaju djecu, gdje danas radi kao direktor.

Zalaganje za etično surogat majčinstvo je za nju veoma važno, kaže: „Ne želim da surogat kćerka koju sam nosila posumnja da je tu tako što je neko bio iskorišten. Želim da uvijek osjeća da sam i ja imala korist od toga. Za mene je to bilo radosno iskustvo koje je moj životu dopinijelo na mnogo lijepih načina.“

Heridet Berno (30) ima troje djece i udata je, ali je i iznijela dvije surogat trudnoće. U novembru 2021 rodila je drugo surogat dijete. Berno posmatra surogat majčinstvo kao volonterski čin. „Rano sam rodila svoju djecu, nisam imala prilike da volontiram, a novca za donacije nisam imala. Ono što sam imala je moje tijelo.“ kaže mi u toku našeg Zoom razgovora. Donirala je koštanu srž, a nakon toga se ponudila da nosi dijete prijateljici koja je imala probleme sa plodnošću. Međutim, prijateljica je odbila, zarim je online pronašla agenciju za surogat majčinstvo koja ju je spojila sa gej muškarcem sa Kajmanskih Ostrva.

Nije joj smetalo što je on singl. „Žena sam širokih shvatanja.“, navodi. Zajedno sa svojim mužem je komunicirala s njim preko FaceTime-a: „Vidjelo se da silno želi da bude roditelj i da je ovo njegova jedina prilika.“, kaže mi sa suzama u očima.

Kao i Šuster ni Heridet ne zna ko je bila donatorka jajašaca, niti po kom kriteriumu je baš ona izabrana, no misli da je praksa uzimanja jajašaca od jedne žene a angažovanje druge žene kao nosilju dobra stvar. Donatorka jajnih ćelija treba da bude mlada, dok je za surogat majku idealno da je već iznijela nekoliko trudnoća prije nego što to uradi za nekog drugog.

Berno iznosi da joj je podjela ta dva čina na dvije osobe pomogla da se emotivno odvoji od bebe koju nosi: „To biće ne nosi moj DNK, ja više dođem kao bejbisiter.“ Za prvu trudnoću dobila je 40 000 dolara, a za drugu 45 000. novac je uložila u novu kuću i opremanje, a ostatak položila na štednju: „Uradila bih to i da novac nije uključen. U to morate ući sa drugim namjerama.“

Za razliku od Šuster, Berno je imala komplikovane porođaje. Imala je preeklampsiju sa prvim dijetetom, morala se poroditi sedmicu ranije, sa teškim sedativima. „Nisam istražila stvari koje sam trebala. Svakako se ne kajem, prođaj je divan osjećaj.“

Nedugo nakon prvog prođaja, roditelj je želio da ponovo iznese trudnoću za njega. „Zatražio je to opet. Želio da je što prije počnemo. Da je mogao to bi se desilo odmah nakon prvog prođaja.“ Heridet je ostala anemična nakon prvog poroda, zato je agencija zahtjevala da sačekaju najmanje devet mjeseci do druge trudnoće. Čim je opet dobila zeleno svjetlo, rado je iznova započela proces.

„Posljednji put sam se porodila na carski rez. Nisam znala mnogo o tome. Znala sam da vas razrežu, izvade bebu i zašiju vas opet, ali proces oporavka mi nisu objasnili. Nisam bila spremna na nepokretnost koja je uslijedila u tom periodu.“ Njen muž je uzeo slobodno kako bi joj pomagao sa troje male djece dok se oporavljala, ali je u suštini bila sama.

Osjetila sam se nelagodno dok sam slušala Heridet: djeluje jako posvećeno, voljna da pomogne drugima, pa cijela ta situacija djeluje pogrešno, zašto je nisu upozorili na posljedice? Ali ona ne mari mnogo: „Bilo je u redu, ali sam se osjećala kao da moje tijelo to više ne može da podnese.“ Nije više dio agencije i ne planira nove surogat trudnoće.

Vijesti o djeci koju je nosila dobija putem Facebook-a. „Nije da se on i ja čujemo, ali i dalje možemo da pratimo živote jedno drugom. U redu sam s tim. Lijepo je gledati ih kako rastu. Mnogo liče na oca.“, kaže uz osmijeh.

„Broj gej muškaraca koji rano žele potomstvo je u porastu.“, navodi Ron Pol-Dajan, izvršni direktor organizacije Muškarci koji imaju djecu „Nakon pandemije HIVa koja je dovela do velikog broj smrtnih slučajeva u gej zajednici, veći broj ljudi je u mogućnosti da ostvaruje stabilne veze, i to je postalo dosta socijalno prihvatljivije. Eksponirani su primjerima koji ih navode da žele da osnuju porodicu. Realnost je mnogo surovija, i kada to žele veliki broj njih ne može da to priušti.“

Pol-Dajan je otac dvadesetjednogodišnjih blizanaca koji su začeti iz jajašaca sestre njegovog muža, a nošeni od strane surogat majke. „Surogat majčinstvo je gej problem. Stvar nije u tome da je uočljivije kada mi to radimo, problem je u tome što mi zavisimo od toga.“, navodi „Najjednostavniji način da spriječite gej muškarce da imaju potomke je da zabranite surogat majčinstvo.“

Šta misli o usvajanju? „Vidjeli smo usvajanje kao čin humanitarnog rada. To nije način da se postane roditelj. Kao društvo, treba da se pobrinemo da praksa usvajanje ne postoji.

Gej muškarcima se nalaže da se oslanjaju na pogreške društva. Takav stav po meni je nedopustiv. Zašto humanitarni rad spada baš na nas?“ Ako mene pitate, svodi se na njih zato što put do roditeljstva jednog gej muškarca uključuje veliku žrtvu žene koja ostavlja posljedice. „ Ako ne možete etikčim putevima da dođete do surogat majke, onda ne treba ni da je imate. Niko ne kaže da morate biti roditelji. Sve se svodi na jednostavno pitanje slobode odlučivanja, zdavog razuma, želje i zaštite.“

Od gej muškarace se očekuje da su u redu s tim da nemaju djecu. To je diskriminacija protiv koje se primarno borimo.

Dok Česler i Briskin vuku pralele između surogat majki i seks radnika, Pol-Dajan se poziva na muškarce u uniformama: „Da li smo sigurni da su baš svi muškarci koji svakoga dana umiru kao profesionalni vojnici izabrali svoje zanimanje? Vatrogasci rade posao koji vodi do ozbiljnih posljedica po njihovo tijelo. Plaćeni su manje jer krećemo sa pretpostavkom da su motivisani patriotizmom ili altruizmom. Niko se ne bori za njihova prava dok se surogat majčinstvo glasno kritikuje. Zašto se ne zapitamo koji su njihovi motivi?“

Pol-Dajan smatra da je „situaciona neplodnost“ sa kojom su gej muškarci suočeni jednaka medicinskoj neplodnosti: „Mi neplodnost ne definišemo samo kao stanje ili bolest, već i kao stanje nemogućnosti da se razmnožavate sa svojim partnerom.“

Nije važno da li imate zdrave spermatozoide, jajne ćelije ili matericu, sve dok ne možete da napravite dijete sa svojim odabranim partnerom, sterilni ste po ovoj definiciji. „Situacija je takva da su gej muškarci najsterilniji, put do bioloških potomaka za nas je najzamršeniji. Od nas se očekuje da smo u redu s tim da nemamo djecu. To je diskriminacija protiv koje se primarno borimo.

Danas, biološku djecu imaju samo vemo bogati ili vrlo siromašni gej muškarci. Organizacija Muškarci koji imaju djecu daje više od milion dolara godišnje u donacijama, popustima i besplatnim medicinskim tretmanima onima kojima je to najpotrebnije. Međutim Briskin i Magiponto nisu kvalifikovani za te benificije.

„Da budem jasan – kada bismo mogli priuštiti da imamo dijete o svom trošku uradili bismo to istog momenta.“, kaže Briskin.

„Razmatrali smo različite programe subvencija, kredite, čak smo razmišljali o opciji dobrovoljnih donacija. Pričali smo o finansijkoj pomoći koju bi nam porodica mogla pružiti potencijalno. Sve ove opcije i dalje su otvorene jer smo sada već stigli do momenta očaja.“, priča Magiponto.

Presuda bi trebala stići u roku nekoliko sedmice. Grad Njujork i dalje brani svoje zakone. Avdokat bračnog para, Piter Romer-Fridmen, uputio me je u slučaj: „Njihov argument je da zdravstveno osiguranje nikom ne plaća surogat majku, pa ta dikriminacija nije direktno usmjerena na Korija i Nikolasa.“ Grad je išao sa istom pretpostavkom kao i većina, sve se svodi na pristup surogat majčinstvu.

Čekajući presudu, Magiponto i Briskin su osuđeni na tugu dok gledaju djecu, svojih imućnih gej prijatelja, kako odrastaju. Razgovarali smo dan nakon Dana očeva. Magiponti mi je ispričao: „Čuvali smo mog nećaka, sestri je trebala pomoć. Nelagodno sam se osjećao dok sam svom zetu čestitao Dan očeva.“

„Ne žele svi da imaju djecu, i to je u redu. Nije to neophodan dio našeg života na ovoj zemlji. Ali kada ste među onima koji žele da se razmnožavaju, nije lako kada vam kažu da to ne možete uraditi.“, kaže Briskin.

Magiponto klima glavom i dodaje: „Pogotovo kada postoji način.“

Bila sam altruistička surogat majka

Redakcija — Fri, 08 Apr 2022 22:46:33 +0000

To je bilo izuzetno traumatično iskustvo nakon čega sam morala da se lečim od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Nikada ne razgovaram ni sa kim o svom iskustvu pošto ga i dalje doživljavam kao poražavajuće.

Sve što ikada čujemo u medijima su pozitivne priče, gurane od strane organizacija koje promovišu surogatstvo. Važno je da ljudi čuju o tome kako surogatstvo može da krene po zlu i o doživotnim posledicama koje ima na žene koje nude svoja tela na korišćenje drugima.

Postala sam surogat majka za neke prijatelje. Naivno sam verovala da će zbog toga što je porođaj s mojom sopstvenom decom prošao dobro, isto tako lako biti i sa surogatskom trudnoćom.

Mislila sam da sam istraživala dovoljno i razgovarala sa drugim surogat majkama pre nego što sam se odlučila na to.

Ipak, pristala sam da nastavim s tim pre nego što sam znala dovoljno o ekstremno intruzivnim i štetnim medicinskim zahvatima kroz koje je trebalo da prođem. Naivno sam pomislila da će mi jednostavno ugraditi embrione u skladu sa mojim menstrualnim ciklusom.

Onda kada sam otkrila kolika je količina hormona koju ću morati da uzimam, osetila sam se kao da ne smem da odustanem i razočaram svoje prijatelje. Išla sam protivno zdravom razumu svojih unutrašnjih instinkta koji su me upozoravali – jer nisam želela da uvredim ili uznemirim svoje prijatelje.

Takođe su me ubedili da mi ugrade dva embriona kako bi se šanse za uspešnu implantaciju uvećale. Sada shvatam da nisam sasvim razumela povećan rizik koje nošenje i rađanje blizanaca može imati na moje zdravlje.

Gledajući unazad, vidim da sam podredila svoje sopstveno zdravlje i sigurnost kako bih dala prioritet željama namenjenih roditelja. Uzgred, shvatam da je moje psihološko stanje dok sam donosila ove odluke ukazivalo na to da sam imala „kompleks mučenice” i da sam se previše žrtvovala i potpuno stavljala sebe u drugi plan.

Ovo je često među ženama, jer ženska socijalizacija znači da su žene i devojčice ohrabrene i obučene da stavljaju sebe na drugo mesto, da prioritizuju druge ljude, i da budu „ljubazne.” Ova ženska socijalizacija i psihologija treba da bude ispitana, istražena i razmotrena u kontekstu altruističkog surogatstva.

Tokom trudnoće iskusila sam neočekivanu ljubomoru i ljutnju od namenjene majke koju je uznemirilo to što sam mogla da zatrudnim tako lako. Oba roditelja su vršila pritisak na mene o tome kako i gde ću se poroditi. Morala sam da budem vrlo uporna, da jasno stavim do znanja da se radi o mom telu i da fiziološki proces porođaja funkcioniše najbolje onda kada se majka oseća potpuno sigurnom i porodi se na način koji njoj najviše odgovara. Morala sam da budem vrlo jasna da donošenje odluka leži samo na meni.

Osećala sam da su verovali da donekle „poseduju” i mene i moju matericu, i da su „zaslužili” da upravljaju porođajem zato što su bebe doživljavali „svojima”.

Porođaj se na kraju ispostavio izuzetno traumatičnim, i jedna beba je bila primljena na neonatalnu intenzivnu negu (NICU), a ja sam pretrpela cepanje drugog stepena.

Onda je krenula užasna noćna mora koja je trajala dve godine sa babicama koje su brže bolje okrivile mene i lažno tvrdile da sam ih ja sprečavala da pomognu pri porođaju. Ovo nametanje krivice je poznato iskustvo ženama koje prođu kroz traumatične porođaje u okviru kulture koju podstiče Nacionalna zdravstvena služba (NHS) koja će uraditi sve što joj je u moći da bi izbegla odgovornost u tužbama za medicinsku grešku.

Bile su sprovedene četiri odvojene istrage od nezavisnog regulatornog tela za babice koje je proglasilo svaku od babica krivom za propust da interveniše u hitnom slučaju, i za propust u praćenju zdravlja fetusa tokom trajanja porođaja.

Nakon porođaja bila sam manje-više potpuno napuštena od roditelja, ostavljena da se branim od laži i prakse „krivljenja žrtve” koju su sprovodile babice, ostavljena da sama prolazim kroz brojne istrage. Planirani roditelji me nisu podržavali, niti branili tokom višestrukih istraga.

Najbolnije je to što nisam bila pozvana na krštenje blizanaca. Iskoristili su me za moju matericu i onda odbacili kada im više nisam bila potrebna. To je bilo najponižavajuće i najstrašnije iskustvo. Moje mentalno zdravlje je dotaklo dno, i dve godine nakon traumatičnog porođaja mi je dijagnostifikovan posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i pruženo mi je lečenje.

Nikad ne pričam ni sa kim o tome šta se dogodilo, pa čak ni sa bliskim rođacima, jer ne želim da opet proživljavam ono što mi se desilo. Tek nakon konsultacije sa Zakonodavno pravnom komisijom (Law Commission) sam počela da govorim o ovome.

Završila sam sa porođajnim povredama, inkontinencijom i dijastazom trbušnih mišića koje mi svakodnevno prave probleme. Ne znam kakve ću dugoročne posledice na zdravlje imati zbog uzimanja velikih količina sintetičkih hormona, ni koliko je potencijalno povećan rizik od raka dojki s obzirom da nisam dojila bebe.

Sada sam sasvim protiv SVAKOG oblika surogatstva, i komercijalnog (što je po mom mišljenju potpuno nemoralno) i altruističkog neplaćenog surogatstva. Prostor za zloupotrebu je preveliki.

Žene ne treba ohrabrivati da ugrožavaju svoje emocionalno i fizičko zdravlje i sigurnost zbog „potrebe” drugih ljudi da imaju bebe. Žene su važne. Žene ne treba podsticati da sebe stavljaju na drugo mesto i da rizikuju svoje živote zarad drugih ljudi.

Predlažem da SVI OBLICI surogatstva budu proglašeni nezakonitim kao što je to urađeno u drugim zemljama. Zakon ne bi trebalo da bude menjan da učini eksploataciju žena lakšom, kako onih žena koje su ugrožene siromaštvom, tako i onih koje su prosto dobronamerne i loše informisane kao ja.

Takođe, često razmišljam o siromašnoj, mladoj studentkinji iz Istočne Evrope koja je morala da pretrpi uzimanje jajnih ćelija i doživotne posledice toga, kako bi platila svoje studije. Vrlo je malo toga što je „etičko” u vezi sa surogatstvom.

Preuzeto sa: zenskasolidarnost.org

Priyanka Chopra i Nick Jonas dobili prvo dijete uz pomoć surogat majke

Redakcija — Thu, 27 Jan 2022 09:51:54 +0000

Sa poštovanjem molimo za privatnost tokom ovog posebnog vremena dok se fokusiramo na našu porodicu. Hvala vam puno.”

Par je prvi put počeo da se zabavlja 2016. godine, a vjenčali su se dvije godine kasnije na dvije nevjerovatne svadbene ceremonije održane u indijskom gradu Jodhpuru.

Ranije ovog mjeseca, Chopra je govorila o građenju porodice sa Jonasom u novom intervjuu za Vanity Fair.

Prošle godine, Chopra je takođe govorila o tome kako uspijevaju da održe njihov brak na daljinu.

“Ova godina je bila zaista, zaista teška. Bilo je veoma, veoma teško biti odsutan od kuće čitavu godinu, posebno u vrijeme kada ne možete da putujete da vidite svoju porodicu”, rekla je ona u jednom podkastu.

“Sama neizvjesnost što znam da su moja mama i moj brat u Indiji, moj muž je bio u Americi, dok sam ja bila u Velikoj Britaniji. Bilo je veoma neizvjesno i to je za mene bilo zastrašujuće, znati da ne mogu samo da uđem u avion i putujem, u slučaju da nešto pođe po zlu ili da se nešto desi. Ali na sreću, svi su bili dobro.”

Chopra je objasnila kako je obavezan odlazak u karantin po povratku još više otežavao njihove profesionalne rasporede. “Poznajemo jedno drugog u dušu i uvijek smo jedno drugom prioritet šta god radili.

Razdvojili smo svoje poslovne živote jer ne želimo da se upliću u naš bračni život, jer mi treba da budemo i ostanemo partneri.” Dodala je: “Reći ćemo jedno drugom svoje mišljenje, bićemo podrška jedno drugome, i to je odluka koju smo oboje donijeli, jer smo toliko puno vremena uložili da bi izgradili svoju karijeru.”

Surogat materinstvo – intervju s Jennifer Lahl: industrija surogat materinstva skriva činjenice vezane za proces, odnosno činjenicu da je proces opasan i rizičan

Redakcija — Mon, 24 Jan 2022 11:50:01 +0000

U Srbiji se, na primer, svakih par godina (poslednji put 2019. godine) govori o izmenama Građanskog zakonika kojim bi se ona legalizovala. Međutim, kako uporno podseća Autonomni ženski centar, Evropski parlament je surogat materinstvo još 2011. godine definisao kao ozbiljan problem koji predstavlja eksploataciju ženskog tela i ženskih reproduktivnih organa. Istovremeno, legalizacija surogat materinstva u suprotnosti je sa UN Konvencijom o pravima deteta koja navodi specifične situacije kada dete može biti odvojeno od bioloških roditelja, što nije slučaj sa surogat materinstvom.

Femrevolt prenosi, u transkribovanoj i prevedenoj formi, intervju sa Jennifer Lahl, osnivačicom i predsednicom CBC, Centra za bioetiku i osobom iza kampanje Stop Surrogacy Now. Ispred Femrevolta, razgovor vodila Daša Stevović.

Femrevolt: Zdravo, moje ime je Daša i vodiću ovaj intervju ispred radikalnofeminističke udruge Femrevolt. Razgovaraću sa Jennifer Lahl, osnivačicom i predsednicom Centra za bioetiku (CBC). Hvala na učešću, Jennifer, pustiću te sada da se predstaviš sama pa ću preći na pitanja.

Jennifer Lahl: Hvala. Da, dodaću samo ukratko činjenicu da sam bila medicinska sestra sa 20 godina staža u bolnici, uglavnom na pedijatrijskoj intenzivnoj nezi. U svom radu vezanom za medicinski potpomognutu oplodnju i surogatstvo, kao i “doniranje jajnih ćelija” pažljivo sagledavam medicinske rizike i mogućnost ugrožavanja pacijenata. To je pristup koji imam i u aktivizmu, sagledavam i kritikujem eksploataciju žena i dece.

Femrevolt: Hvala, Jennifer. Počeću od par pitanja vezanih za surogat materinstvo, budući da je to tema kojom se većinski baviš, kroz medicinski, etički i pravni aspekat. Pre svega, da li mi možeš reći više o samom medicinskom procesu, mogućim zdravstvenim rizicima koje surogat trudnoće nose po žene i decu. Čini mi se da je razumevanje samog procesa jako bitan temelj za dalju diskusiju o etičkim i pravnim problemima, pa slobodno budi opširna koliko je potrebno.

Jennifer Lahl: Za početak, dovoljno je odraditi kratku internet pretragu reklama kojima se žene regrutuju u surogat materinstvo, a da ni ne pominjemo sve lekove koje moraju da piju, zdravstvene rizike, komplikacije. To je jedan deo problema samo iz perspektive marketinga. Proces regrutacije je takav da te žene ostaju neinformisane. Kao medicinska sestra, inače sam velika pobornica informisanog pristanka, dakle pacijentkinja mora znati u čemu učestvuje i kakvi su rizici. Dakle na samom početku industrija surogat materinstva skriva činjenice vezane za proces, odnosno činjenicu da je proces opasan i rizičan. U matericu pacijentkinje vrši se embriotransfer, gde se genetski materijal može donirati od samog heteroseksualnog para roditelja koji kupuju. Kada je u pitanju istopolni muški par, ili jedan sam muškarac, potrebno je da postoji i donatorka embriona. Dakle kako bi se pacijentkinja pripremila na transfer, mora da bude na rigoroznom režimu hormona, da prima mnogo injekcija. Lekovi za plodnost su takođe neophodni kako bi se materica pripremila za embrion, ili čak embrione, budući da se često ubacuje više njih.

Ono što trenutno vidimo u medicinskoj praksi je to da žensko telo u startu odbija taj strani embrion. Ako ovo posmatramo kao sličan proces donaciji organa – primera radi, tebi treba bubreg, a ja kažem važi, daću ti jedan od svojih – prvo što moramo uraditi jeste rigorozna provera i brojna testiranja da vidimo da li će tvoje telo uopšte prihvatiti moj bubreg. Na primer, tvoje telo ne može da prihvati strani embrion. Sada postoje neke vrlo kvalitetne studije u medicinskoj literaturi koje pokazuju da surogat trudnoće mogu imati brojne komplikacije, poput gestacijskog dijabetesa (šećerna bolest u trudnoći), preeklampsije, hipertenzije (povišenog krvnog pritiska) u trudnoći. Kao medicinska sestra znam, a verovatno će i mnoge čitateljke znati, da kada je trudnoća visokorizična, ona nije rizična samo za trudnicu već i za dete. Otud imamo visok stepen porođaja carskim rezom. Radili smo istraživanje sa ženama koje su iznele minimum jednu trudnoći kao i minimum jednu trudnoću putem gestacijskog surogatstva. Upoređivanjem te dve vrste trudnoće kod iste žene dolazi se do zaključka da je surogat trudnoća nosi daleko više rizika od prevremenog porođaja i rođenja putem carskog reza.

Sve te komplikacije postoje. Kada obratite pažnju na rasprave oko surogatstva, naići ćete na argument da moramo pustiti žene da donesu tu odluku za sebe, pošto je u pitanju njihovo telo, njihov izbor da nekome pomognu. Ali to jednostavno nije medicinska praksa. U medicini ne puštamo ljude da pomažu drugima svojim sopstvenim telom i donose odluke koje ih direktno ugrožavaju. Ovde u Kaliforniji, gde se trenutno nalazim, dve surogat majke su umrle od komplikacija trudnoće. Jedna od njih umrla je vrlo skoro, pre oko šest meseci, dok je nosila drugu trudnoću za isti par kom je rodila i prvo dete. Oni su je tražili kako bi rodila brata ili sestru prvom detetu. Ona je to učinila i umrla je u procesu. Trudnoća je tekla bez većih komplikacija, ali ona je svejedno umrla na porođaju. Beba je preživela. Nedavno je u saveznoj državi Ajdaho bila žena, surogat majka, koja je nosila blizance za par iz Španije. Celokupno surogatstvo je ilegalno u Španiji. Taj par je došao u SAD iz Španije, surogat majka je preminula, kao i oba deteta. To je bila vrlo rizična, komplikovana trudnoća. Imala je abrupciju placente, situaciju gde se posteljica prosto odvoji od materice i izaziva jako krvarenje. Kada se to desi a pacijentkinja nije već u tom trenutku u bolnici, male su šanse za preživljavanje upravo zbog jakog krvarenja.

Ovo su stvari koje država ne sagledava kada donosi zakone o surogat materinstvu. Novi Zeland trenutno planira donošenje zakona o surogatstvu i to je trenutno tema javne debate, tražili su komentare javnosti. Ja sam predala komentare u onlajn formularu i svako pitanje je bilo o tome kako regulisati surogatstvo. Država nigde ne pita da li bi uopšte trebalo legalizovati. To se podrazumeva. A pitanja su, na primer, da li mislite da treba izbeći novčanu nadoknadu? Kako regulisati reklamiranje? Ni u jednom trenutku niko ne adresira ozbiljne zdravstvene rizike, što mislim da je pogrešno. Ali u pitanju je velika industrija, industrija medicinski potpomognute oplodnje je ogromna i puno para se tu vrti.

Femrevolt: Da, preći ćemo na pitanje profita ubrzo, ali pre toga imam jedno potpitanje. Zanima me razlika između “altruističkog” surogatstva i komercijalnog, koji zahteva ugovor.

Jennifer Lahl: Postoji nekoliko termina koje koristimo ovde. Altruističko surogatstvo znači da nema novca, da surogat majka neće biti plaćena za to. To se reguliše kao donacija organa. Kao poklon. A postoji i komercijalno surogatstvo, gde žena potpisuje pravni ugovor, dobija novac za “posao” koji obavlja. “Posao” u ovom slučaju je trudnoća, a majka se unapred odriče deteta koje će roditi. Uglavnom čak i altruističko surogatstvo podrazumeva neki tip ugovora, makar ovde u SAD, jer par koji kupuje želi da se osigura da će to dete dobiti. Taj ugovor ovde služi da osigura da surogat majka ne može da se predomisli. Procedura je postala bizarna. U mojoj saveznoj državi, u Kaliforniji, surogat majka potpisuje ugovor kojim se odriče deteta i pre nego što zatrudni. Na taj način njeno ime neće biti u matičnoj knjizi rođenih, jer se tih prava već odrekla. Još jedan termin koji ćete čuti je “gestacijsko surogatstvo” nasuprot “tradicionalnom”. Ja ne volim termin “tradicionalno” jer ne mislim da je išta tu tradicionalno, ali “gestacijsko” surogatstvo doslovno znači da majka nosi tuđe dete. Tradicionalno surogatstvo se i dalje dešava. Tu je dete genetski potomak surogat majke. Njena jajna ćelija i nečiji spermatozoid. Dakle pojmovi koje koristimo su “tradicionalno” i “gestacijsko”, “altruističko” i “komercijalno”. U jednom od naših filmova, koji se zove “Porodilje, podklasa žena” intervjuisali smo žene koje su bile altruistički surogati, žene koje su bile u komercijalnom surogatstvu, surogat majke u tradicionalnom smislu, žene koje su nosile surogat trudnoće za prijatelje ili čak članove porodice. To je takođe čest argument u korist surogatstva – pustite je da iznese trudnoću za svoju sestru, svoje najbolje prijatelje ili čak za potpune strance. I svaka od tih žena imala je komplikacije u trudnoći, bila eksploatisana kroz surogat industriju, i sve one žale zbog te odluke. Dakle, kako god okreneš, ti problemi će postojati. Ne možemo da kažemo da je altruističko surogatstvo u redu za razliku od komercijalnog, jer nisu samo novac i ugovor ono što ugrožava ženu. Sama surogat trudnoća ugrožava majku. “Pustite je da pomogne svojoj sestri” nije argument. Trudnice koje su umrle u SAD umrle bi i da su nosile dete svoje sestre ili najbolje drugarice. To se ne može regulisati na taj način.

Femrevolt: Drugim rečima, zdravlje se ne oslanja na dobre namere ili prisustvo ugovora.

Jennifer Lahl: Upravo. A ni bebino zdravlje ne zavisi od tih stvari. Bebe se ne tiče jeste li majka plaćena ili ne, jer ovde je ključna stvar povezivanje sa majkom. Kao pedijatrijska sestra, znam koliko je važna ta biološka spona koja se stvara između majke i deteta tokom trudnoće, a nastavlja i nakon rođenja deteta. Primer koji često koristim ovde, u Kaliforniji, je recimo proces usvajanja šteneta. Ja imam psa, i kada je on kao štene rođen, po zakonu smo čekali da prođe 8 meseci pre nego što će to štene doći kod nas jer se smatra okrutnim odvajati mladunče od majke tako rano. Jedine situacije kada se pas usvaja odmah po rođenju jeste kada je majka umrla na rođenju ili kada je majka previše bolesna da brine o štencima. Dakle postoje neki izuzeci u zakonu, ali postoji procedura. U industriji surogatstva, međutim, ne postoji. Nikog nije briga. To dete se izvadi iz materice majke i preda nekim strancima iz druge države.

Femrevolt: To me dovodi do sledećeg pitanja. Vrlo interesantan film dokumentarnog tipa koji je CBC radio je “Industrija veštačke oplodnje: sve se vrti oko para”. Pa, gde nas vode putevi novca? Ko najviše profitira od svega ovoga? Ako se sve vrti oko para, gde je zapravo profit?

Jennifer Lahl: Iz industrije surogat materinstva vodi nekoliko puteva profita. Prvi i najveći je, očigledno, sama medicinska industrija, klinike, agencije veštačke oplodnje. Te agencije su kao neki brokeri. Oni regrutuju žene da doniraju, odnosno prodaju svoje jajne ćelije, što je takođe izuzetno opasna procedura, ili da iznajmljuju svoju matericu. Dakle oni su kao neki posrednik, te agencije postavljaju šarene reklame sa slikama beba i parova koji se osmehuju i, na kraju, zgrnu gomilu para. Ovo je vrlo unosna grana medicine, a oni imaju čitav niz ponuda i dodatnih usluga. Jedan par je, na primer, od žene koja im je bila surogat, tražio specifično dečaka i devojčicu pa su platili srazmerno više da dobiju muški i ženski fetus. Dakle najviše zarađuju lekari u veštačkoj oplodnji, potom i advokati. Pravnici i advokati koji se bave ugovorima i pravnim dokumentima koje proces surogatstva podrazumeva, oni takođe dobro zarađuju. Kao što sam malopre pomenula, mnogo je lekova potrebno da žena iznese bilo surogat trudnoću bilo donaciju jajne ćelije, tako da je farmaceutska industrija tu jako uključena. Ovo su sve veliki, veliki igrači. Ključno pitanje ovde je ko može da priušti sebi da iznajmi surogat majku, a ko je primoran da prodaje svoje jajne ćelije ili telo u surogatstvo. Ovo je očigledan etički i pravni problem, kao i medicinski. Bogati mogu da kupuju, siromašni moraju da prodaju.

Femrevolt: Kada već govorimo o klasnom aspektu, kao i činjenici da je na surogat materinstvo primorane uglavnom siromašne žene dok su kupci bogataši i poznate ličnosti – šta se dešavalo tokom pandemije? U medije je stiglo nekoliko priča poput one iz Ukrajine, gde su deca ostala napuštena u bolnicama jer kupci nisu mogli da dođu, i čini mi se da je to bila situacija koja je jasno razotkrila realnu situaciju industrije surogatstva.

Jennifer Lahl: Industrija surogatstva zavisi od turizma jer ne postoje međunarodni zakoni koji bi ovako nešto zabranili. Sve što nije dozvoljeno u jednoj zemlji, legalno je u nekoj drugoj ili je neki oblik toga legalan u trećoj. Trenutno je aktuelna debata u Izraelu jer, kao što znamo, Izrael dozvoljava heteroseksualnim parovima da unajmljuju surogat majke, ali ne i istopolnim parovima. Ali i taj zakon će sada promeniti. Dakle čitav ovaj zakonski mozaik podstiče turizam. Ono što smo videli tokom pandemije COVID-19 jesu surogat majke u zemljama gde je to legalno, kao i parove koji su iz drugih država koje nemaju legalizovano surogatstvo i koji odjednom nisu mogli da dođu da pokupe bebe koje su kupili. Videli smo strašne scene iz Ukrajine i fotografije redova krevetaca i u njima napuštene bebe. Moramo se zapitati u kakvom je to stanju društvo koje decu tretira tako okrutno. Šta se onda dešava? Imamo, na primer, surogat majku u SAD koja će zadržati dete skoro godinu dana po rođenju, a onda će joj to dete biti oduzeto i odvedeno negde gde su kupci, recimo negde u Aziji. Čitavih godinu dana dete je izloženo samo engleskom jeziku. Tu je i najvažnija stvar, nagli prekid te biološke spone u tako osetljivom periodu za dete. Jednogodišnje dete je prosto uzeto iz jedine porodice, odnosno od jedine majke koji je poznavalo od rođenja – čak i ranije od rođenja, bilo je u stomaku te žene devet meseci trajanja trudnoće. Mislim da ćemo sve posledice koje donosi industrija surogatstva moći da vidimo baš tokom i nakon pandemije, počevši od činjenice da su deca ostala zaglavljena između surogat majke i roditelja-kupaca koji nisu mogli da dođu. Zbog toga, kao i mnogog drugog, se ja borim protiv surogatstva. Uvek govorim ljudima, posebno feministkinjama koje argumentuju da je u pitanju telo žene, dakle prevashodno njen izbor: pročitajte ugovor. Pročitajte jedan ugovor kojim se uređuje surogat trudnoća. Te žene nemaju izbora. Ugovor propisuje s kim sme da spava. Šta sme da jede. Da li sme da ide na odmor. Da li sme da probuši uši ili nosi parfem. U jednom ugovoru koji je dobila surogat majka, zahtev je bio da mora praktikovati veganstvo tokom svih devet meseci trajanja trudnoće. To su sve oblici kontrole koje ti ugovori propisuju, a funkcionišu po principu kazne. Ako ne pratiš sva pravila, kršiš ugovor.

Ugovori uvek imaju sekciju o prekidu trudnoće ili nečemu što nazivaju “selektivnom redukcijom”, smanjenju broja beba koje surogat majka nosi. Imali smo slučaj dve žene u Kaliforniji, koje su potpisale takve ugovore i time se složile da će ukoliko tako bude od njih zahtevano, prekinuti trudnoću. Obe su se našle u situaciji gde su trudne sa trojkama, dok su roditelji-kupci tražili od jedne žene da smanji na jedno dete, a od druge na dva. Nijedna od njih nije želela to da uradi, sa bebama je bilo sve u redu. Nije bilo naznaka invaliditeta ili bolesti, ničega. Kupci su jednostavno želeli određen broj beba. Tako da smo se mi organizovali da im nađemo advokate. Njih dve su onda bile u direktnom kršenju ugovora koje su potpisale. Ja ne mislim da mi ovde govorimo o ikakvom slobodnom izboru. Previše se novca ovde vrti da bi ikakav izbor bio slobodan. Kada nam treba novac nismo slobodni u odlukama koje donosimo.

Femrevolt: Razumem. Sada imam par malo težih pitanja. Imajmo za početak u vidu da se ti nalaziš u državi gde ovo odavno nije samo hipotetička debata, već je sve odavno otišlo predaleko, kao i to da je na Balkanu, konkretno u Srbiji i Hrvatskoj, ovo pitanje i dalje van javne debate i nije aktuelna tema. U Srbiji je, primera radi, poslednja javna debata na temu uvođenja surogatstva bila 2019. godine kada su najavljivali izmene Građanskog zakonika, ali ništa se srećom nije desilo. Pre nego što pitam šta da se radi, zanima me šta konkretno vi radite. Šta radi CBC i šta radiš ti? Kako se protiv ovoga boriti na međunarodnom nivou?

Jennifer Lahl: Naš rad uglavnom je vezan za SAD. Mi smo edukativna neprofitna organizacija, dakle trudimo se da podučavamo i objašnjavamo kroz dokumentarne filmove. Imamo i podcast koji se zove Venus Rising, gde redovno intervjuišemo surogat majke koje su prošle kroz razne oblike komplikacija, ili donatorke jajnih ćelija. Takođe, svedočimo na ročištima, trudimo se da edukujemo donosioce zakona o realnoj slici surogat materinstva. Istina o surogatstvu, ne ono što nam se prodaje kroz reklamni materijal. Pored svega toga, ja pišem za novine, članke za magazine, govorim na tribinama. Tri puta sam bila u Ujedinjenim nacijama, dva puta u Njujorku i jednom u Ženevi, gde sam govorila o eksploataciji žena i uticaju surogatstva na žene i decu, pogotovo u siromašnim zemljama. Postoji višestruki efekat tih nastupa, filmova, pričanja o iskustvima realnih žena, kao i istraživanja. Istraživanje je ključno, podaci su ključni, posebno kada se radi o svedočenju. Zakonodavci uvek mogu pred vas da izvedu tri surogat majke koje će reći kako u njihovom slučaju ništa nije pošlo po zlu. I to je sjajno. Ali onda mi imamo daleko više onih koje će posvedočiti o ozbiljnim problemima. Mnoge su umalo umrle. Milion komplikacija. Žene koje su prošle kroz taj proces bez zdravstvenih komplikacija su imale sreće, to je kao bacanje novčića. Neko će proći bolje od nekog drugog, ali faktor je isključivo sreća, jer su podaci nedvosmisleni.

Ne želim da budem pesimistična, ali nekad se bojim da je Kalifornija predaleko otišla da bismo mogli da sve zaustavimo u ovom stadijumu. Za države poput tvoje ima nade, zato predlažem da se što pre organizujete, da počnete da edukujete i objašnjavate, da uključite što više feminističkih organizacija. Razvijajte odnose sa medijima, razvijajte odnose sa donosiocima odluka, zakonodavstvom, državnim predstavnicima. Počnite da se organizujete što pre jer onda nećete biti na mrtvoj tački kada se ovo pitanje jednom zaista pokrene, kao sada na Novom Zelandu. Imaćete nešto već izgrađeno i imaćete mogućnost otpora. Organizujte se.

Femrevolt: Još jedno teško pitanje. Kao što vidimo, surogatstvo se sve više predstavlja kao pitanje ljudskih prava (kupaca), kao tužna priča parova koji ne mogu da imaju svoju decu. Takođe, surogatstvo se sve češće pominje u kontekstu prava LGBT zajednice, konkretno gej muškaraca. Kako se boriti protiv toga, makar na tom teoretskom, debatnom nivou? Kako da ne dozvolimo da se pitanja opresije nad ženama danas prepakuju u nečije pravo?

Jennifer Lahl: Da, to pitanje jeste vrlo kompleksno jer, primera radi, u SAD govorimo o vrlo imućnim i moćnim gej muškarcima, kao i poznatim ličnostima. Mislim da otpor mora biti na liniji argumentacije – niko nema pravo na dete. Niko nema pravo na tuđe telo kako bi dobio dete. Ja nemam pravo da te nateram da mi daš bubreg, da ideš na dijalizu i možda umreš jer je meni potreban bubreg. Svakih 13 minuta neko umre čekajući na listi za transplantaciju organa, pa i dalje nismo odlučili da kupujemo i prodajemo organe, da ih prosto uzimamo od ljudi – jer prepoznajemo prava i dostojanstvo čoveka koji nije sklop delova od kojih neke možemo uzimati po svom nahođenju. Zaista moramo da vratimo fokus na decu, čak i u jeziku koji koristimo. Ljudi imaju pravo da imaju svoju decu. Ako neko sa svojim partnerom ili partnerkom napravi dete, svojim sopstvenim telom, to je onda njihovo dete, njihov DNK. Ljudi imaju prava na to, ali ljudi ne polažu prava na tuđe telo kako bi dobili dete za sebe.

Sve ovo bi trebalo preformulisati iz ugla žene, u smislu problema eksploatacije žena, jer jeste eksploatacija, jeste štetno, jeste opasno po žene. Kako je moguće da nečija potreba da ima dete dovede nekog drugog u rizik? Šta je sa pravima tog deteta? Šta je sa decom koja su oteta od svoje majke, jedine majke koju su poznavali 9 meseci ili duže. Ko ovde brine o tome šta je u najboljem interesu deteta? Intervjuisala sam jednu ženu koja je rođena putem ugovora komercijalnog surogatstva, čija je prva fotografija u životu jedna iz advokatske kancelarije. Na fotografiji je surogat majka koja je predaje roditeljima-kupcima, kao i ček na 10.000 dolara kao cena tog deteta, nje. Zamislite da vam je to prva fotografija. Ne slika bebe sa plišanim medvedom, već slika bebe koju predaju za ček. Ona je sada udaljena i od žene koja ju je odgajala kao majka, a i od svoje biološke (surogat) majke, jer je progovorila protiv industrije. Sada vodi interesantan blog, kao proizvod surogatstva. Ona je sama prodata i kupljena.

Femrevolt: Za kraj htela bih da ostavim prostora da kažeš bilo šta što ti se čini važnim, a što sam ja možda propustila da pitam. Ako ne, bilo bi super da predstavimo kampanju “Zaustavimo surogatstvo, odmah” i filmove koje CBC radi i koji su dostupni na YouTube-u.

Jennifer Lahl: Ne mislim da smo išta važno propustile, čini mi se da smo stigle da pokrijemo baš dosta. Naravno, ukoliko čitateljke i čitatelji imaju dodatnih pitanja, mogu me slobodno kontaktirati ili pisati tebi. Ali da, svakako mi je bilo vrlo drago što si me kontaktirala. Ili sam to bila ja?

Femrevolt: Ja sam prva kontaktirala povodom potpisivanja kampanje “Zaustavimo surogatstvo, odmah”, pa smo se dogovorile da se čujemo na Zoomu.

Jennifer Lahl: Tačno. Hvala ti puno i na prevodu teksta kampanje na srpskohrvatski. Trudimo se da pokrijemo što više jezika, što više država, sjajno je što sada imamo i ovaj. Želim da pozovem ljude da odu na sajt Stop Surrogacy Now, pročitaju izjavu i potpišu je ukoliko se slažu. Ne tražimo puno informacija o potpisnicama, ali bilo bi korisno upisati državu iz koje dolazite, tako da možemo da izvučemo spisak ljudi ukoliko budete nešto organizovali u Srbiji ili Hrvatskoj pa da možete da prosledite poziv.

Svi naši filmovi su na YouTube kanalu Centra za biotetiku i možete ih pogledati besplatno. Imamo dva filma o surogat materinstvu i dva na temu donacije jajnih ćelija. Mislim da su poslednja dva takođe važna jer, kao što smo već rekli, gej muškarci uglavnom moraju da prođu oba procesa, da od jedne žene uzmu jajnu ćeliju a od druge iznajme matericu kako bi dobili dete. Tako da su oba ta procesa vrlo rizična i opasna. Filmovi su dostupni sa titlovima na različitim jezicima: francuski, španski, italijanski, itd. Nadamo se da ćemo imati pomoć i u prevodu titlova na razne jezike, trudimo se da informacije o ovome postanu što dostupnije svima. Većina ljudi samo nije svesna toga koliko je ovo opasno. Misle da je u pitanju samo lep gest. To tehnički jeste lep gest, ali je takođe i jako, jako opasno.

Femrevolt: Još jednom, hvala na ovom intervjuu, a hvala i na svemu što ti i CBC radite.

Jennifer Lahl: Hvala i vama. Zajedno smo u ovome.