Nakon godina rada s parovima, Linder je primijetio da ga najviše zabrinjavaju oni koji s osmijehom tvrde da se nikada ne svađaju jer su jednostavno “kompatibilni”, navodi Psychology Today.

Razlog je jednostavan. Što smo iskreniji, ranjiviji i autentičniji s partnerom, to je veća vjerovatnost da ćemo otkriti razlike. Ako se o tim razlikama nikada ne razgovara, one često nastavljaju postojati ispod površine.

Istraživanje Johna Gottmana i Lowella Krokoffa iz 1989. godine pokazalo je da dugoročno zadovoljstvo vezom nije povezano s izbjegavanjem sukoba, nego sa spremnošću partnera da se suoče s teškim temama. Slično tome, novija istraživanja povezuju izbjegavanje sukoba s većim nezadovoljstvom u vezi.

Kada partneri tvrde da se nikada ne svađaju, iza toga se često krije jedan od nekoliko obrazaca. Ponekad jedna osoba s vremenom prestane izražavati svoje potrebe jer je naučila da neslaganje vodi napetosti.

U drugim slučajevima postoji neravnoteža moći pa se manje moćan partner jednostavno prilagodi i odustane od rasprave.

Treća mogućnost je da oba partnera izbjegavaju sukobe kako bi “zaštitili” vezu, ne primjećujući da se pritom postupno udaljavaju jedno od drugoga.

Prema emocionalno usmjerenoj terapiji (EFT), sukobi su često izraz potrebe za povezanošću i potvrdom. Pitanja poput “Mogu li računati na tebe?” ili “Jesam li ti važan/važna?” često se kriju iza svađa. Kada partneri prestanu izražavati te potrebe, ono što nastupa nije nužno zadovoljstvo, nego rezignacija.

To, naravno, ne znači da je cilj više se svađati. Gottman je identificirao obrasce poput kritiziranja, prezira, odbrambenog stava i izbjegavanja kao posebno štetne za odnos.

Cilj nije sukob radi sukoba, nego iskrena komunikacija i osjećaj sigurnosti da možemo izraziti frustraciju bez straha da ćemo izgubiti povezanost.

Važan dio zdrave veze je ono što je Murray Bowen nazvao diferencijacijom sebe, sposobnost da ostanemo povezani s partnerom, a da pritom ne izgubimo vlastiti identitet. Prava intimnost ne znači odsutnost razlika, nego sposobnost da se s njima otvoreno i efikasno nosimo.

Zato vrijedi razmisliti o jednom pitanju. Ako se nikada ne svađate, je li to zato što zaista nema sukoba ili zato što je netko prestao govoriti što misli?

Kako zaključuje Linder, često brkamo tišinu sa sigurnošću. Međutim, prava bliskost ne nastaje izbjegavanjem sukoba, već sposobnošću da ih zajedno prebrodimo. Istinski mir nije odsutnost napetosti, nego osjećaj povezanosti koji ostaje nakon teškog, ali iskrenog razgovora.

Klix

Nitko ne voli svađu, a najmanje djeca koja svjedoče sukobima svojih roditelja. No, kako je veza bez povremenih nesuglasica gotovo nezamisliva, ključno pitanje nije hoće li se roditelji ikada posvađati, već kako to čine. Psiholozi se slažu da način na koji roditelji upravljaju svojim konfliktima ima dubok utjecaj na dječju dobrobit. Dok destruktivne svađe mogu ostaviti trajne ožiljke, svjedočenje zdravom rješavanju problema može biti jedna od najvažnijih životnih lekcija.

‘Prljave’ svađe uništavaju djetinjstvo

Kada roditeljski sukob postane čest, glasan i neprijateljski, on postaje destruktivan. To uključuje vikanje, osobne uvrede, prijetnje napuštanjem, fizičku agresiju, ali i pasivno-agresivne taktike poput ignoriranja ili višednevne “tihe mise”. Takvo okruženje narušava ono najvažnije za djetetov zdrav razvoj – osjećaj emocionalne sigurnosti.

Djeca su iznimno osjetljiva na atmosferu u domu. Istraživanja pokazuju da bebe stare svega šest mjeseci pokazuju znakove stresa kada su im roditelji u sukobu. Dugoročno, djeca iz domova s visokom razinom konflikta imaju veći rizik od razvoja anksioznosti, depresije i problema u ponašanju. Svoj nemir mogu “eksternalizirati” kroz agresiju, delinkvenciju i neposluh, ili ga “internalizirati” povlačenjem u sebe, potištenošću i niskim samopouzdanjem.

Osim emocionalnih posljedica, kronični stres utječe i na kognitivne funkcije, što dovodi do problema s koncentracijom i uspjehom u školi. Posebno su štetne svađe koje se vrte oko samog djeteta – njegovog ponašanja, ocjena ili obaveza. U tim situacijama, djeca često počinju kriviti sebe, preuzimajući na svoja leđa teret za koji nisu ni odgovorna ni spremna.

Kako zdrava rasprava gradi vještine

S druge strane, svaka svađa nije nužno loša. Kada roditelji uspiju neslaganje riješiti na miran i konstruktivan način, djeci zapravo pružaju neprocjenjiv model za budućnost. Psiholog E. Mark Cummings djecu naziva “emocionalnim Geigerovim brojačima” jer ona iznimno dobro osjećaju napetost, čak i kada roditelji pokušavaju sakriti svoj sukob. Ponekad je skrivanje ljutnje i neriješenih problema štetnije od otvorene, ali poštene rasprave.

Kada dijete vidi da se roditelji ne slažu oko nečega, ali da razgovaraju s poštovanjem, slušaju jedno drugo i na kraju pronađu kompromis, ono uči nekoliko ključnih stvari. Prvo, uči da sukob ne znači kraj ljubavi i da je normalno imati različita mišljenja. Drugo, usvaja vještine zdrave komunikacije, pregovaranja i rješavanja problema koje će kasnije primjenjivati u vlastitim prijateljskim i romantičnim vezama. Naposljetku, kada vide pomirenje – zagrljaj, poljubac ili zajedničku aktivnost – njihov osjećaj sigurnosti se učvršćuje jer shvaćaju da je obitelj i dalje stabilna.

Pravila konstruktivne svađe pred djecom

Biti dobar uzor ne znači biti savršen, već svjestan svog ponašanja. Ako se nesuglasica dogodi pred djecom, nekoliko smjernica može pomoći da ona ostane u konstruktivnim okvirima.

Prvi korak je kontrola tona. Vikanje i ljutit glas djeca doživljavaju kao prijetnju. Fokusirajte se na problem, a ne na osobu. Umjesto optužbi poput “Ti uvijek…” ili “Ti nikada…”, koristite rečenice koje izražavaju vaše osjećaje, primjerice “Osjećam se tužno kada…”. Vodite razgovor s empatijom i poštovanjem, dajući partneru do znanja da čujete i razumijete njegovu stranu priče, čak i ako se s njom ne slažete.

Što nakon svađe?

Ako je rasprava postala žešća nego što ste planirali, važno je obratiti se djetetu. Ne morate ulaziti u detalje, ali recite nešto poput: “Mama i tata su se malo porječkali jer se nismo složili oko jedne stvari, ali smo to riješili. I dalje se volimo i ti nisi ništa kriv/kriva.” Ovakvo objašnjenje skida s djeteta osjećaj krivnje i pruža mu potrebno umirenje. Pokažite im da je sukob završen i da je obiteljska harmonija ponovno uspostavljena.

Cilj nije stvoriti dom bez ikakvih sukoba, što je i nemoguće. Cilj je naučiti kako se nositi s njima na način koji čuva mentalno zdravlje djece i istovremeno ih oprema ključnim vještinama za zdrave i sretne odnose u budućnosti.

Izvor: Žena.hr

„Mislim da smo bježali od trauma iz prošlosti, a one su nas dočekale na ulaznim vratima“, objašnjava Casey i dodaje da su se i njegovi i Meyganini roditelji nekoliko puta vjenčavali i razvodili. „Nismo imali primjer po kojem bismo vidjeli kako bračni život treba da izgleda.“

Svaki put bi se obična svađa između njih dvoje vrlo brzo pretvorila u žučnu raspravu. Primijetili su da je to veoma čest problem i kod parova koji su im dolazili po savjet. Casey naglašava da, ako želite da vaš brak bude bolji, onda morate i vi postati bolja osoba. Kako? Naučite se svađati sa poštovanjem u pet jednostavnih koraka.

Prvi korak: Kontrolišite se

Vaša žena insistira na tome da idete u posjetu njenim roditeljima, a vi biste radije ostali kod kuće i gledali utakmicu. Srce vam počinje ubrzano lupati, dlanovi vam se znoje i temperatura vam se povećava.

„To stanje je poput poplave gdje ili idete u bitku ili bježite“, objašnjava Casey i dodaje da u tom stanju krv počinje da odlazi iz dijela ljudskog mozga koji reguliše emotivnu kontrolu i čovjek postaje uznemiren. „Kada vas preplavi uznemirenost vi niste u stanju da to uspješno odradite.“

Casey ističe da je kontrolisanje od presudnog značaja tokom svađe i da svi ljudi moraju naučiti da prepoznaju trenutak u kojem će izgubiti kontrolu. Moraju biti svjesni toga da bi rekli da im je potrebno malo pauze. Casey tvrdi da parovi mogu koristiti riječ „pauza“ svaki put kada im treba vremena da se „ohlade“. Može to biti i neka druga riječ-bračni par Caston izgovara „Humphijev jogurt“, naziv slastičarnice u kojoj su se upoznali.

„To je apstraktni termin koji vas zaustavi i natjera vas da razmislite“, objašnjava Casey.

Kada vaš partner upotrijebi riječ „pauza“ tokom svađe to treba da vam bude znak da mu pružite šansu da se smiri.

[nextpage]

Drugi korak: Nikad ne prekidajte muža ili ženu usred rečenice

Kada prekinete svog partnera ili partnerku usred rečenice to znači da ih slušate kako biste odgovorili, a ne da biste ih razumjeli. Ono što sve čini još gorim je, kako kaže Casey, što tako pokazujete da želite da dominirate i kontrolišete svog muža ili ženu.

„Ne dopuštate svom partneru ili partnerki da kažu ono što žele. Upadate i pokušavate to da kontrolišete“, objašnjava Casey. Kada se on i njegova žena svađaju uvijek koriste igračku u obliku mikrofona. Kod njih vlada pravilo da govoriti smije samo osoba koja drži mikrofon. Korištenje predmeta na ovakav način spriječava parove da jedno drugo prekidaju u po rečenice.[nextpage]

„Zahvaljujući tom simbolu oboje ćete se sjetiti i podsjetiti se na to da kada jedno od vas govori to znači da priča samo osoba zato što drži mikrofon. Kada završi, prepustiće mikrofon svom partneru ili partnerki“, objašnjava Casey.

Treći korak: Ne spominjite prošlost

Casey ističe da tokom svađe bračni parovi često spominju partnerove ili partnerkine greške iz prošlosti kako bi ga/je napali. Ukoliko jedno od njih stalno spominje stvari iz prošlosti to onda znači da se problem nije riješio, niti oprostio.

„Ljudi spominju prošlost zato što još uvijek postoji nešto u njoj što ih boli“, objašnjava Casey i dodaje da, iako je primamljivo to raditi, spominjanje prošlosti ne pomaže zato što samo skreće pažnju sa onoga oko čega ste se trenutno posvađali „Morate rješavati jedan po jedan problem.“

[nextpage]

Četvrti korak: Ne kritikujte

Casey vjeruje da kada parovi počnu kritikovati jedno drugo to znači da se više ne raspravljaju konstruktivno, već prljavo.

„Vi tada ustvari govorite: ’Ne radi se o tom problemu, ti si odvratni lažov’. To je već nešto lično. Na taj način ne rješavate problem“, objašnjava Casey.

Od tog trenutka svađa veoma brzo može da preraste u vrijeđanje, kritikovanje i agresivan govor. Tada se ljudi počnu raspravljati oko toga kako se svađaju umjesto da rade na rješavanju problema.[nextpage]

Peti korak: Izvinite se

Ono što Casey smatra veoma važnim jeste i mogućnost da prepoznate i preuzmete odgovornost za to što ste povrijedili svog partnera ili partnerku. To je uglavnom i najlakši način da se riješi konflikt, ali nekim ljudima je to veoma teško uraditi.

„Potrebna vam je ispravna isprika kojom ćete priznati povredu, bol, isprika kojom ćete prihvatiti odgovornost, smatrati se odgovornim, riješiti problem i tražiti da vam bude oprošteno. Kada se izvinete više niste neprijatelji. Nema više odbrambenih stavova, preuzeli ste odgovornost, priznali ste da je druga strana povrijeđena i tako ste se opet povezali i obnovili povjerenje“, objašnjava Casey.

Izvor: NBC News

Stari mozak je izvor svih naših razrađenih odbrambenih sistema – projektovanja, prenošenja i introjekcija – koji prikrivaju stvarnost o nama i našim partnerima. Takođe, stari mozak je odgovoran za naše infantilne reakcije na frustracije, reakcije tipa „plači ili napadaj“, koje rezultiraju samo daljim otuđivanjem.

Međutim, stari mozak u braku igra i pozitivnu ulogu. Premda neke njegove taktike mogu biti samoporažavajuće, njegovi fundamentalni porivi su od suštinske važnosti za našu dobrobit. Naš svesni poriv da popravimo emotivno oštećenje koje smo doživeli u detinjstvu jeste ono što nam omogućava da shvatimo duhovni potencijal kojim raspolažemo kao ljudska bića, postanemo kompletne i pune ljubavi osobe, sposobne da imaju osećanja za druge.

I premda nas naše projekcije i prenošenja mogu privremeno učiniti slepim za pravu prirodu našeg partnera, one su ujedno i ono što nas vezuje za njega, postavljanjem uslova za budući razvoj.

Problem je sa starim mozgom u tome što je neusmeren: on je poput slepe životinje koja luta u potrazi za pojilom. Da bismo postigli vredne i važne ciljeve starog mozga, moramo potražiti i pomoć novog mozga – onaj deo nas koji pravi izbore, sprovodi volju, zna da naši partneri nisu naši roditelji, da danas nije uvek i da juče nije danas.

Moramo da uzmemo racionalne veštine, one kojima se koristimo u drugim aspektima života, i počnemo da ih primenjujemo u svojim emotivnim vezama. Kad jednom iskujemo efikasan savez između moćnih instinktivnih poriva starog i razložnih, kognitivnih moći novog mozga, možemo početi da realizujemo svoje nesvesne ciljeve.

Kroz brak između instinkta starog i zdravog razuma novog mozga, možemo postepeno ostavljati za sobom frustracije borbe za prevlast.

Integracija starog i novog mozga

Koliko bi bračni život bio drugačiji kada bi novi mozak igrao aktivniju ulogu?

Evo jednog primera primera tipične interakcije između supružninka i kako se ona maifestuje u nesvesnom braku, tipičnoj ljubavnoj vezi kojom dominira reaktivnost starog mozga, i u svesnom braku, vezi u kojoj stari mozak biva umiren razumom.

Zamislite sad sebe kako uživate u doručku, a vaš bračni drug iznenada počne da vas kritikuje kako su vam prženice zagorele. Stari mozak, taj budni čuvar vaše bezbednosti, tera vas istog časa da se „borite ili da pobegnete“. Njegova briga nije što je osoba koja vas kritikuje vaš suprug; jedino što on zna jeste da vas neko napada.

Osim ako ne ometete njegovu automatsku reakciju, odmah ćete jetko uzvratiti na kritičku primedbu svog partnera – „Možda mi prženice i jesu pregorele, ali si TI zato isprosipao čaj po stolnjaku!“. Ili ćete, s druge strane, možda pokušati da smesta pobegnete iz borbe tako što ćete napustiti prostoriju ili zakopati glavu u jutarnje novine.

U zavisnosti od toga šta ćete vi učiniti, vaš partner će se osetiti ili napadnut ili napušten, i najverovatnije će se opet brecnuti na vas. Mašina za neprekidno stvaranje emocija samo što je stavljena u pokret, a vi ste već izgubili u pogledu željenog ishoda, prijatnog doručka udvoje.

Ovo je tačno onakav tip situacije u kojoj se novi mozak može primorati da dela i iznedri manje provokativnu reakciju. Jedan od pristupa (koji ćemo detaljno objasniti u narednom poglavlju) može se sastojati od parafraziranja partnerove primedbe neutralnim tonom. Shvatajući da se ljuti, ali ne žureći odmah da se branite, mogli biste, recimo, reći nešto slično ovome: „Iznervirao si se što su mi prženice opet izgorele“.

Partner će možda odgovoriti: „Da, jesam! Dosta mi je više da se tolika hrana baca“. Vi biste, i dalje se oslanjajući na taktiku novog mozga, mogli ponovo da odreagujete u istom nedefanzivnom namiru: „U pravu si. Zaista bacamo previše hrane. Možda bismo mogli ubuduće da doručkujemo u kuhinji, tako da mogu da kontrolišem šta se dešava na šporetu“.

Vaš partner, razoružan vašim racionalnim tonom i sposobnošću da smislite alternativno rešenje, verovatno će se smiriti i smekšati: „Dobra ideja. I hvala ti što se nisi naljutila. Izgleda da sam jutros preosetljiv. Zaostajem s poslom i ne znam kako ću uspeti sve da obavim“. Budući da ste bili spremni da rizikujete kreativnu reakciju na bačenu rukavicu, iznenada ste od sparing partnera avanzovali u osobu od poverenja.

Pošto se izveštite u ovom nedefanzivnom pristupu kritikama [ali koje nisu dominantno obeležje odnosa, inače iste mogu upućivati na disfunkcionalan/toksičan odnos prim. Beleške], otkrićete nešto veoma važno: u većini interakcija sa supružnikom zapravo ste bezbedniji ako spuštate loptu nego ako je odmah vraćate, jer na taj način vam vaš partner postaje sazvenik, a ne neprijatelj.

Oslanjajući se na svoj novi mozak koji, za razliku od starog, shvata da prigovor zbog pregoreloh priženica nije isto što i napad kuhinjskim nožem, učite se da ublažite svoju reakciju bori se ili beži. Paradoksalno, još bolje zadovoljavate osnovnu svrhu te automatske odbrane, koja teži da vas očuva bezbednom i nepovređenom.

Ovo je samo jedan primer kako veće oslanjanje na fleksibilnost i razložnost svesnog mozga može da vam pomogne da postignete svoje nesvesne ciljeve. Prebacimo se sad na malo širu predstavu, da bismo stekli sveobuhvatan pogled na ono što podrazumevam pod svesnim brakom.

Počnimo s definicijom: svesni brak je brak koji podstiče maksimalan psihološki i duhovni razvoj; to je brak stvoren osvešćivanjem i saradnjom s fundamentalnim porivima nesvesnog uma: biti bezbedan, izlečen i celovit. Koje razlike primećujete pošto ste postali svesni? Lista koja sledi izdvaja neke suštinske razlike u stavu i ponašanju:

DESET KARAKTERISTIKA SVESNOG BRAKA

1. Shvatate da vaša ljubavna veza ima prikrivenu svrhu – izlečenje rana zadobijenih u detinjstvu. Umesto da se usresređujete isključivo na površinske potrebe i želje, učite da spoznajete nerešene probleme iz detinjstva koji leže u njihovoj osnovi. Kad ovako rendgenskim pogledom posmatrate svoj brak, vaše svakodnevne interakcije dobijaju jasniji smisao. Zagonetni aspekti vaše veze počinju da bivaju smisleni i bolje upravljate situacijama.
2. Stvarate tačniju predstavu o svom partneru. U trentku kad ste osetili privlačnost, počeli ste da stapate sliku te osobe sa slikom osoba koje su vas podigle. Kasnije ste sopstvene negativne osobine projektovali na svog partnera, skrivajući tako još više suštinsku stvarnost njegove prirode. Krećući se u pravcu svesnog braka, postepeno se oslobađate ovih iluzija i počinjete da sagledavate istinu o svom partneru. Ne vidite ga više kao spasioca već kao ranjeno ljudsko biće koje se bori da bude izlečeno.
3. Preuzimate odgovornost za saopštavanje svojih potreba i želja svom partneru. U nesvesnom braku držite se detinjeg ubeđenja da vaš partner intuitivno oseća vaše potrebe. U svesnom braku prihvatate činjenicu da, ako hoćete da razumete jedno drugo, morate oformiti neometane kanale za komuniciranje.
4. U svojim interakcijama počinjete da postupate s određenom namerom. U nesvesnom braku, imate tendenciju da reagujete nepromišljeno. Dopuštate da primitivna reakcija starog mozga kontroliše vaše ponašanje. U svesnom braku trenirate sebe kako biste postupali na konstruktivniji način.
5. Učite da potrebe i želje svog partnera uvažavate koliko i svoje sopstvene. U nesvesnom braku polazite od pretpostavke da se životna uloga vašeg partnera sastoji u magičnom udovoljavanju vašim željama. U svesnom braku oslobađate se ovog narcisoidnog stanovišta i sve više energije preusmeravate na zadovoljavanje potreba svog partnera.
6. Prihvatate tamnu stranu svoje prirode. U svesnom braku otvoreno priznajete činjencu da, poput svih ostalih, imate svojih negativnih osobina. Prihvatajući odgovornost za ovu tamnu stranu svoje prirode, smanjujete tendenciju da projektujete svoje negativne crte na svog partnera, stvarajući tako manje neprijateljsku atmosferu.
7. Učite nove tehnike pomoću kojih možete da zadovoljite svoje osnovne potrebe i želje. U toku faze odnosa pod imenom borba za prevlast (koja dolazi nakon zaljubljenosti), vi nagovarate, huškate i okrivljujete, a sve u nastojanju da svog partnera primorate da izađe u susret vašim potrebama. Kad se uzdignete iznad ove faze, shvatate da vaš partnee može zaista predstavljati vaše utočište – pošto se odreknete svojih samoporažavajućih taktika.
8. U sebi tragate za snagom i sposobnostima koje vam manjkaju. Jedan od razloga privlačnosti koju ste osetili prema svom partneru bilo je upravo to što je imao snagu i sposobnosti koje vama nedsotaju. Stoga vam je zajedništvo s njim davalo iluzirno osećanje celovitosti. U svesnom braku shvatate da je razvijanje sopstvenih skrivenih osobina jedini način da zaista povratite osećanje jedinstva.
9. Postajete svesniji svog poriva da pružate ljubav, budete celoviti i sjedinjeni s univerzumom. Kao deo svoje bogomdane prirode, imate sposobnost da bezuslovno volite i doživite sjedinjenje sa svetom koji vas okružuje. Društveni uslovi i nesavršeni roditelji doprineli su da izgubite dodir s tim kvalitetima. U svesnom braku ponovo počinjete da otkrivate svoju prvobitnu prirodu.
10. Prihvatate činjenicu da stvaranje dobrog braka nije lako. U nesvesnom braku verujete da se dobar brak stvara izborom pravog partnera. U svesnom braku shvatete da i vi morate da budete pravi partner. Počevši realnije da sagledavate ljubavne veze, shvatete da dobar brak iziskuje povećenost, disciplinu i hrabrost da se razvijate i menjate; brak je težak posao.
~ iz knjige: „Ljubav koju tražiš – vodič za parove“, Harvil Hendriks i Helen Hant

VAŽNO: Ukoliko budete čitali starije izdanje ove knjige, nemojte čitati niti i primenjivati vežbe iz poglavlja 11 o besu – autori su u naknadnim izdanjima izbacili ovo poglavlje, jer se pokazalo da vežbe više raspiruju ljutnju i bes umesto da ih umiruju.

Dogodi se nešto. Neka glupa svađa, nesporazum ili nerazumijevanje i samo nestane. Sa svega, svugdje. Ne odgovara ni na što, ne reagira na poziv, poruku eventualno nakon par dana, ali šturo, kao da je neka druga osoba ili, možda još i gore, kao da ništa nije bilo.

Nema isprike, nema objašnjena, život bi tada trebao nastaviti tamo gdje je stao prije nego li je netragom nestao na par dana jer se on kao hladi. Tako sam si ja objasnila, da mu to treba, vrijeme da procesuira.

Tako sam mislila prvi put kad je to napravio. Ali, bojim se da sam bila u krivu i da je to bio obrazac. Shvatila sam da sam bila u krivu nakon drugog ili trećeg „nestajanja“ u svrhu hlađenja, poboljšanja veze ili što je već u toj glavi bilo kao motiv i opravdanje za takvo ponašanje.

Opravdavala sam samoj sebi da možda nisam trebala to nešto reći ili napraviti, da idući put neću, izjedala bih se danima sama jer druge strane ne bi bilo. Nestala je ta druga strana i živjela lagodno dok bih ja samu sebe proždirala, mrzila i procesuirala svaki svoj postupak. Prolazili bi sati i dani u agoniji u kojoj sam ja bila neprijatelj, a ne on koji me na ovaj način muči za neku glupost koja je udarila u ego.

Po njegovoj iskrivljenoj slici sveta, naša paralelna veza nije bila preljuba nego ljubav. A onda ju je verio. Počeli su da žive zajedno. Ona ne zna za mene. Ne zna ništa. A ne znam više ni ja.

Trebalo je da znam bolje. Da se ne naljutim na sestru kad me pita: kakav ste to par kad nigde ne izlazite, sastajete se samo kod tebe u stanu? Zašto te lepo ne izvede na večeru, u bioskop, ne znam? A ja bih se odmah nadurila ili razgalamila kako nisam ja ker da me izvodi napolje, kako je to strast, nemamo mi vremena za te pomodarske gluposti, za trošenje novca u ime ljubavi.

Muka mi je od mene same. Trebalo je da znam bolje. Da se te iste večeri, posle ispovedanja ljubavi i istine kako je u dugoj vezi koja se raspada, lepo okrenem na drugu stranu i kažem: ajde ti, momče, lepo napolje. Da ga nisam zagrlila i rekla kako razumem (?!), kako sam se i ja mnogo zaljubila i kako ćemo naći neki izlaz. U stvari, izlaz je našao samo on.

Počelo je bezazleno, sitnim peckanjem i raspravom oko društvenih mreža. Pitala sam ga zašto je opet objavio sliku s njom, i to baš tog dana kad treba da se vidimo, kad nam je četiri meseca kako smo zajedno, kad sam htela kao lujka da ga dočekam sa večerom, svećama, u donjem vešu?

Odbranu je načeo sa “maco, izvini, znaš kakva je ona sa tim fotkanjem?”, pa nastavio u standardnom fazonu da je ogovara, jer ga “samo ja razumem” i smekšao me – tek da dobije sve ono što sam prethodno obećala.

Dok je bio u kupatilu stigla mu je poruka kako je najdivniji dečko na svetu. Otvorila sam i videla sve – ljubav, zaljubljenost, sreću. Nigde nije bilo te veštice koja ga je smarala, mamine i tatine ćerke koja ga je pritiskala da se venčaju, samo “leptirići i cveće” u dugoj vezi procvetaloj.

Nisam ni znala da posedujem moć da osetim toliki bes – kad je pokuljalo iz mene. Sad sam ja bila ta veštica o kojoj je pričao, aždaja pred kojom se jadni princ sklanja u šumu kod voljene, bolje i pune razumevanja seljančice, oštrokonđa koja zvoca i zamera, koja urla: pa ti nju nikada nisi ni mislio da ostaviš?!

Moj tužni princ – kako se samo uživeo u tu ulogu neshvaćenog! – pokupio je svoje stvari u tišini i rekao: javi mi se kad se smiriš.

Javi mi se kad se smiriš.

Ja da se javim njemu, kad se ja smirim.

Jer on je smiren, pogođen i povređen u ovoj situaciji. Ja sam kriva. Odgovornost je na meni. Bilo je sve tako idilično, a ja sam odlučila da pokvarim “bezrazložnom ljubomorom” kad odlično znam da “on to mora tako”, da se “ona ne naljuti”.

Bes i ljutina su me držali danima, nisam želela da ga pozovem. A onda je počelo ono drugo osećanje da izranja. Tihi bol i upozorenje negde iznutra: možda si pogrešila, možda je on ipak u pravu, zar ovakvu ljubav da odbaciš zbog gluposti, a šta ako se nikad ne vrati?

“A šta ako se nikad ne vrati, ako je gotovo?”

Kao svrdlo kroz meko meso burgijala je ova misao u mojoj glavi. Razum je govorio jedno, ali rupa koju je u meni kopao taj crv bila je iz dana u dana sve dublja i dublja.

U nekom stepenu dubokog mraka pridružila im se još jedna svrdlo-misao: a šta ako zauvek ostaneš sama? E nju više nisam mogla da pustim da ide dublje! Rezak bol sam odlučila da zamenim pozivom na poznati broj.

Odzovnilo je do kraja.

Ma javiće se.

Zovem ponovo – zvoni do kraja.

Javiće se, rekao je: “javi mi se kad se smiriš”.

Evo, smirila sam se, volim te, izvini, ‘ajde dođi večeras.

Ali telefon i treći put odzvoni do kraja.

Obukla sam se i otišla na posao. Ceo dan je prošao – a on nije pozvao.

Uveče, u 21h i 37 minuta, na društvenoj mreži Fejsbuk objavljena je fotografija prstena na ruci.

Napad panike, nervni slom? Sve se saželo u jedan simptom: prsti su kao po tuđoj komandi otkucali poruku: “Čestitam”.

Legla sam da spavam.

U 2h ujutro, u naše vreme, ono kad je rado dolazio u moj stan, umesto zvona na vratima zasvetleo mi je ekran. “Hvala ti. Bolje je ovako.”

Za koga bolje, prinče neshvaćeni? Za koga bolje, mamlaze?!

Mesecima sam ponavljala to pitanje sebi samoj, u svakoj pauzi od života, od posla, od svega. Zaposelo me je to malo, malecno: za koga bolje? A odgovor nije stizao.

Imala sam osećaj da su mi se svi organi izvrnuli naopčake, da krv teče suprotno, da mi je mozak na autopilotu i da je sve pod komandom tog pitanja: za koga bolje, majke ti? Raspadam se.

A onda sam jednog dana usred velikog tržnog centra ugledala trudnu ženu.

Verenu, nasmejanu, bezbrižnu, nesvesnu – jer “nije ovo preljuba, Bojana, već ljubav”.

Ženu koja će da rodi dete lažovu i budali.

Za koga bolje?

Za mene sigurno jeste.

Mirka i njen suprug Vujadin Savić došli su na projekciju filma zajedno na svečanu ceremoniju koja je održana u centru grada u MTS dvorani, a sve zvanice su imale obavezu da prvo prošetaju crvenim tepihom, poziraju i fotkaju se za predstavnike sedme sile, a onda uživaju u filmu.

Kako prenosi Srpski Telegraf, Vujadin je napravio neprijatnu scenu supruzi Mirki Vasiljević kada ga je zamolila da izađe s njom na crveni tepih da ih fotografišu predstavnici medija.

S obzirom da bivši fubaler navodno izbegava medijsku pažnju, ne da se nije trudio da se ponaša u skladu sa okolnostima i mestom gde se nalazi, nego je bio i jako neprijatan prema supruzi. On je sve vreme bio rezervisan, namršten i ljut. Negodovao je što ga foto-reporteri snimaju i slikaju.

Kada ga je Mirka zamolila da izađu zajedno na crveni tepih da ispoziraju, poludeo je, pa je urlao, piše Republika.

– Beži, bre. Idi sama. Ne zanima me to – vikao je Vujadin na ženu pred svima i sve vreme odmahivao rukama.

Mirka ga je odvela iza stuba da ga urazumi i pokuša da mu objasni da bi bilo lepo da imaju zajedničke fotke, ali on je ostao neumoljiv.

Pa se mi pitamo: Čemu drama? Što javna ličnost na javnom mestu treba da se fotografiše? Da li ćemo da imamo ili nemamo etiku ponašanja koja je u skladu sa određenim normama mi biramo. Ali kada se u takav vrtlog nepoštovanja i granično “nedžentlmentskog” ponašanja uvlači sopstvena supruga, jasno je da se ona uskraćuje za svaki vid poštovanja. I to nije dopustivo.

Nama nije. Ali za Mirku ne znamo… Nadamo se da između njihova “četiri zida” ima jasan stav, pa da zna šta radi. Ali ako zaista odobrava ovakvo ponašanje prema sebi, pitamo se da li je to društveni problem? Jer bi u tom slučaju mogli da zaključimo da ona kao žena afirmiše nedolično ponašanje svoga muža prema sebi, u kome je on ne poštuje i još to plasira u javnost kao “normalno”.

– Vujadin i ja smo bili na premijeri filma, prijateljski smo došli kod Sandre Mitrović kako bismo pogledali njen film. Vujadin je neko ko voli da je u medijima isključivo zbog sporta, oboje ne volimo privatne stvari da javno pokazujemo. Te večeri, crveni tepih je bio postavljen za moje kolege i umetnike, samim tim sa i ja tu prošetala. On ne voli da prolazi kroz te stvari. Vujadin voli da je jedino na pravoj fudbalskoj travi i na terenu i ja to od početka zabavljanja poštujem. Ovo ništa nije bilo novo, da on ne voli da se slika i daje intervjue. Ništa tu meni nije bilo strašno – poručuje Mirka za “Blic”.

Da, Mirka, jeste strašno!

S obzirom da za Mirku znamo da je Vujadina nesebično pratila kada je igrao, a kladimo se i da je navijala za njega svim srcem, čudno nam je što on njoj nije podrška kada je na “njenom terenu”, kada su se našli na događaju iz njene branše.

Svako od nas bira svog bračnog saputnika i bira odnos koji mu odgovara. Ali poštovanje je ipak, temelj svakog zdravog odnosa i veze. Ako ono izostane, ne ostaje ništa.

Preuzeto sa: najzena.rs

U podcastu The Hollywood Reporter Parker je objasnila što se po njezinom mišljenju dogodilo s Kim i zašto nije željela sudjelovati u trećem dijelu filma ‘Seks i grad‘, što je dovelo do toga da bojkotira i reboot.

“Vrlo je teško govoriti o situaciji s Kim jer sam bila vrlo oprezna da ne bih rekla nešto neugodno jer to nije način na koji volim razgovarati o ovako kompliciranim temama. Snimanje trećeg filma je propalo zbog njezinih zahtjeva s ugovorom. Naime, nije nam bilo ugodno sastajati se tamo gdje je ona željela pa smo odustali od filma jer ga nismo htjeli napraviti bez nje”, rekla je Parker.

Prašina se podignula kada je Cattrall javno počela kritizirati Parker, govoreći da one nikada nisu bile prijateljice te da je Parker “mogla biti i ljubaznija prema njoj”.

“Nismo tražili Kim da bude dio ovoga jer je jasno dala do znanja da to nije nešto čime se želi baviti i nije nam djelovalo ugodno. Nismo je zbog toga otpisali, već smo samo naučili neke stvari – da bolje slušamo druge. Ako javno govore o tome da ne žele biti negdje i da im nije ugodno nešto raditi, to je ok, čujemo vas!”, kazala je Parker koja ne želi da je uvlače u nešto za što nije kriva.

“Stalno se spominje ta svađa između nas. Nikad se nisam svađala s ikim s kim sam radila. Nije bilo javnog spora ili prepirke jer to nije način na koji volim komunicirati. Stvarno bih voljela da se o ovome prestane govoriti kao o svađi jer je samo jedna osoba govorila”, poručila je Parker.

Preuzeto sa: gloria.hr

Svađa u toku terapije

“Naša posljednja svađa dogodila se tokom bračnog savjetovanja. Četiri godine kasnije, tačna tema o kojoj je bilo riječ mi je maglovita i generalno besmislena; ono što mi je do danas u sjećanju ostalo je kako se osjećalo da smo zašli u slijepu ulicu.

Bilo je skoro kao da sam doživjela vantjelesno iskustvo, svjedočeći kako smo oboje stajali tu tako tvrdoglavi: bio je frustriran mojim strastvenim izlaganjem pred trećom stranom. Bila sam zgrožena njegovim odbijanjem da pokuša da sagleda moju stranu.

Došli smo do ovoga vrhunca i nikada se nismo mogli oporaviti od njega, jednostavno zato što su, usred borbe, naši verbalni i neverbalni signali ukazivali da nemamo bilo kakvo poštovanje jedno prema drugom. Ljubav je nestala, a puka tolerancija je visila o koncu.

Za mene je borba bila tako metaforična. Dostigli smo našu najbeznadežniju tačku u pet godina braka, dok smo bili u kancelariji jednog od najpoznatijih bračnih savjetnika, što je bilo ironično i upečatljivo.”

Svađa oko ručka

“Novac je oduvijek bio glavni problem između moje bivše i mene. Ona je ostajala kući sa djecom dok sam ja radio. Ono što nisam mogao da razumijem je kako tako predvidljiv raspored može biti tako nepredvidivo skup. Iz svoje kancelarije, osjećao sam da nam kreditna kartica postaje sve teža i teža svakim danom.

Mnogo smo se svađali oko toga. Čini se tako nezrelim kad se pogleda unazad, ali to je bio potez koji je konačno razotkrio sedmogodišnji brak.

“Kako ručak za jednu osobu može biti tako skup?”, upitao sam je jednog dana. Nije to bilo samo za nju, platila je i za prijatelja, rekla je. “Koji prijatelj?”, upitao sam. “Prijatelj, zar je važno?”. Tada sam pukao. Razgovor se ubrzo sveo na optužbe i prijetnje, koje su se naglo završile tako što smo spomenuli razvod.

Zatim je zgrabila ključeve, torbu i krenula da izlazi. Naredna četiri mjeseca bila su vrtlog posjeta advokata, pravnih i sudskih sastanaka, i nekoliko neuspješnih pokušaja pomirenja.

Ako vas zanima, konačno sam saznao identitet “prijatelja”. Nešto kasnije, moja djeca su pričali o rođendanskoj večeri maminog dečka. Pitao sam gdje su jeli. “U njegovom omiljenom restoranu”, rekli su. Tada sam otkrio istinu: imao sam staru potvrdu sa kreditne kartice da to dokažem.”

Svađa oko Pariza

“Luvr je bio zatvoren; odjednom je to postala moja krivica. Trebalo je da pogledam radne sate i pogrešno sam ih shvatila. Moj muž i ja smo otišli u Pariz na produženi vikend, i pošto on nikada nije bio tamo, imao je listu znamenitosti koje je morao da obiđe.

Svaki dan je bio kao lov koji je osmišljen da prikupi poene za neku misterioznu igru koju nisam željela da igram. Do kraja prvog dana sam imala plikove na nogama. Željela sam da se opustim u kafiću, pijuckam espreso i posmatram ljude po cio dan. Ali moj muž nije pio kafu. A kada je postalo jasno da neće vidjeti Luvr, postao je sve rigidniji u pogledu svoje liste.

Pratila sam ga iz jednog kraja grada u drugi, pokušavajući da ignorišem spoznaju da poslije 10 godina braka više ne uživamo u istim stvarima. To je bila manje svađa, samo osjećaj da nema “nas”. A kada ste u stranoj zemlji, da ne spominjemo najromantičniji grad na svijetu, to je veoma usamljen osjećaj.”

Svađa oko telefona

“Posljednja velika svađa u mom braku bila je oko mog telefona. Moj muž ga je uzeo i zadržao jer je smatrao da ne dobija dovoljno pažnje i da mi telefon oduzima previše vremena. Bila sam bijesna. Cijeli moj život je, naravno, bio u tom telefonu, a i naša djeca su tako komunicirala sa mnom. Mislim da je, iako je to bio samo telefon, za mene predstavljalo nešto mnogo veće. Nisam više mogla da trpim pokušaje da me kontrolišu na toliko načina.

Ja sam obrazovana, odrasla žena koja je bila mnogo toga: žena, majka, radnica, ljubavnica. U tom trenutku je postalo jasno da će nesigurnost mog muža u vezi sa našom privrženošću i moja nezainteresovanost da ga stalno uvjeravam u to okončati naš 18-godišnji brak.

To je strašno tužno, i bilo je toliko bolno na mnogim frontovima za nas i našu djecu, ali kada ljudi u braku ne rastu zajedno, veoma je teško ponovo se povezati, bez obzira koliko se trudili.”

Svađa koju smo imali 50 puta prije

“Posljednja velika svađa koju smo imali prije nego što smo odlučili da se razvedemo bila je ista borba koju smo vodili već 50 puta. Prešli smo preko istih stvari kao i uvijek: “Uvijek sam sa djecom.” Ja sam jedini koji donosi prihod.” “Ne cijeniš me.” “Ne poštuješ me.” “Promijenio si se.” “Nemamo više ništa zajedničko.” “Da li me varaš?”

Problem sa našim brakom je bio taj što nismo znali kako da efektivno komuniciramo i oboje smo odlučili da se distanciramo. Nije bilo povjerenja i definitivno poštovanja. Sedmogodišnji brak nikada nije imao šanse, po mom mišljenju, jer je izgledao beznadežno. Bilo je previše problema i nespremnosti da se potraži pomoć, kako pojedinačno tako i kao par.”

No, sve se to promijenilo 6. jula 1997. kada su se ona i Horacio vjenčali i preselili u stan u potkrovlju u Marble Hillu, Bronxu. Ubrzo je otkrila da njen muž fantastično kuva i bila je oduševljena time što ju je toliko pazio. Međutim, nije sve išlo glatko. Često su se svađali, nekad o simbolici plesanja tanga, a nekad o tome da li Bog postoji (ona je Jevrejka, a on ateista).

“Naš život je glasan, neuredan i emotivan”, otvoreno kaže Suki. I zaista je tako. Nije savršen. Za 20 godina braka borili su se sa neplodnošću, alkoholizmom, novčanim problemima, ali opet su nekako uspijevali ostati srećni. Najveće iskušenje njihov brak je doživio kada su pokušali dobiti dijete.

“Imala sam dva pobačaja i za mene je to bilo poražavajuće. Bila sam već, kako se kaže, u zrelim godinama”, iskreno govori Suki i dodaje: “Sjećam se da sam jednog dana radila nešto u bašti i pomislila: ‘Možda nikad neću imati bebu. Onda ću imati biljke’.” Ipak sreća se 2001. godine osmjehnula njoj i njenom suprugu kada je na svijet došao njihov sinčić Rafael John Cocchi. Nakon njegovog rođenja preselili su se u Connecticut gdje su 2006. godine kupili kuću, a onda je jednog dana Suki dobila obavještenje da je primljena na poziciju instruktorice plesa na Univerzitetu “Texas Christian” u Fort Worthu. I tu su nastali problemi – Horacio je već predavao ekološko planiranje na Univerzitetu u Connectitutu i nije se želio preseliti. Mnogo su se svađali oko toga i on je na kraju popustio.

“Veoma je teško imati dugotrajnu vezu. Pitao sam se čega sam se sve bio spreman odreći da bi moj brak uspio?”, otvoreno priča Horacio.

Pokušali su prodati kuću u Connecticutu, ali je tada zabilježen ogroman pad na tržištu nekretnina i uskoro je hipoteka za njihovu kuću bila veća od njene vrijednosti. Potrošili su svu svoju ušteđevinu da bi je sačuvali. Na kraju su bankrotirali i izgubili je na aukciji.

“Oboje smo plakali. Bilo nas je sramota. Nikom nismo ništa rekli. Razlog zbog kojeg ovo sve sada pričamo je da pokažemo ljudima da se u braku prolazi kroz mnogo, mnogo toga i ako na kraju izađete iz svega kao pobjednik, onda ste veoma jaki”, iskreno priča Suki.

Novi početak u Teksasu nije bio lak. Suki je bila srećna zato što je radila kao profesorica, ali Horacio nikako nije mogao da nađe posao. Poslao je oko 500 molbi za posao, ali bez uspjeha. I tada je počeo piti. Počeo bi da kuva oko šest – sedam časova ujutro i za to vrijeme je pio. Do ponoći je bio potpuno pijan. I to se ponavljalo iz dana u dan.

“Svi oko mene su bili nesrećni. Niko ne voli da bude blizu pijanca”, priznaje Horacio. Kada je prije pet godina postalo očigledno da će se njihova porodica raspasti ako on nastavi piti, Horacio je ostavio alkohol.

Mnogi bi se zapitali kako su Suki i Horacio uspjeli ostati zajedno uprkos svim krizama kroz koje su prošli?

“Oboje smo monogamisti i to nam je pomoglo da pobijedimo sve životne oluje. To je ključno za brak”, objašnjava Suki i sa osmijehom na licu dodaje: “On je veoma zabavan i to isto puno pomaže. Zovem ga Goli Kauboj zato što zna sjediti na mojoj lopti za pilates i svirati gitaru bez majice na sebi.”

Suki trenutno radi na scenariju za balet “Havana Love Letters” u kojem govori o važnosti sposobnosti brzog oporavka i realnosti u vezama zato što niko ne živi srećno do kraja života.

Horaciov moto glasi: “Nakon loših vremena dolaze dobra vremena” i izgleda da je zaista tako, barem kad je u pitanju ovaj bračni par. Ona i dalje radi kao profesorica na Univerzitetu “Texas Christian”, a on je pomoćni profesor ekonomije na koledžu “Tarrant County”. Deset godina nakon gubitka kuće njih dvoje opet imaju sopstveni dom, pa čak i bazen u dvorištu! I ono što je navažnije: uveli su novi ritual, a to je da se između časova nađu kod kuće i zajedno odrijemaju. Legnu jedno pored drugog i znaju da i dalje žele biti zajedno. I to im je dovoljno da ih vodi kroz ostatak života.

Izvor: The New York Times