Potom je godinama pokušavala da uspostavi odnos sa njim. Bilo joj je potrebno iskustvo bliskog susreta sa smrću da bi prebolela ožiljke od njegovog odbacivanja.

Saru Tomas odgojila je njena majka u državnom stanu za socijalne slučajeve, sa balkonom punim cveća, u stambenom bloku u jugoistočnom Londonu.

Iako su jedva sastavljale kraj s krajem, Sara se detinjstva seća kao srećnog, obeleženog proslavama rođendana i Božića, kao i nedeljnim odlascima u crkvu.

Ali kako je odrastala, Sara je počela da uviđa da je njena porodica drugačija. Svi koje je poznavala provodili su vreme sa očevima čak i ako su im roditelji bili razvedeni, zašto onda nije mogla i ona? Ona čak nije znala ni ko joj je otac.

Majka je na kraju ispričala Sari da je njen otac predavač na univerzitetu.

„Ali imala sam osećaj da mi nešto ne govori. Zašto je sve to moralo da bude tolika tajna?”, kaže Sara.

Majka joj je 1990, kad je Sara imala 12 godina, konačno rekla istinu. Njen otac nije predavač – on je rimokatolički sveštenik koji živi i radi u Londonu.

„Samo sam rekla: ‘Pa to je sjajno! Sigurna sam da bi voleo da me upozna'”, kaže Sara.

Njena majka baš nije bila sigurna u to.

Sarini roditelji su se upoznali dok su oboje bili stariji studenti u Londonu sedamdesetih. Bili su zajedno oko dve godine kada je, u 34. godini, Sarina majka zatrudnela.

„Ona je definitivno bila zaljubljena u njega, a mislila je da je i on zaljubljen u nju”, kaže Sara.

Majka se nadala da će njen ljubavnik odustati od studija i oženiti se s njom. Živela je u studentskom stanu sa dve prijateljice koje su se takođe zabavljale sa studentima teologije, a jedan od njih odlučio je da ljubav ima prioritet u odnosu nad svešteničkom karijerom.

Međutim, Sarin otac je bio užasnut kad je saznao za trudnoću. Okončao je vezu istog dana i više nikad nije progovorio sa Sarinom majkom nasamo – samo u prisustvu drugog predstavnika crkve.

Jedan stariji sveštenik predložio je Sarinoj majci da otputuje i odsedne kraj mora dok se ne rodi beba, pa da je onda da na usvajanje, ali je Sarina majka to odbila.

„Taj sveštenik je, dakle, procenio da moj otac može da nastavi sa studijama i postane sveštenik”, kaže Sara, „dok god se moja majka i dete – to jest, ja – pridržavaju plana o držanju svega u tajnosti.”

Zato Sari nije rečeno ništa o ocu dok je odrastala. Kasnije je saznala da je povremeno slao novac njenoj majci.

„Ali uz novac su često stizala i pisma koja su potcrtavala potrebu za tajnošću, navodeći stvari kao što su: ‘Ako nekad budeš pričala o ovome ili ga identifikuješ kao oca, novac će prestati da pristiže.'”

Kad je Sara izrazila želju da upozna oca, međutim, njena majka je počela da mu piše ubeđujući ga da pristane na sastanak. I dve godine kasnije, on je pristao.

„U svojoj naivnosti, gledajući tok-šou emisije u kojima ljudi koji se nikad nisu sreli hitaju jedni drugima u zagrljaj, kreću da plaču i postaju prijatelji do kraj života – moje prijateljice i ja mislile smo da će tako biti i u ovom slučaju”, priseća se Sara.

Ona je bila uzbuđena zbog sastanka i obukla je omiljene tirkizno-bele taj-daj farmerke sa pijace u Kemdenu.

„Uvek ću ih se sećati”, kaže ona. “Bilo mi je strašno neprijatno, veći deo susreta provela sam zureći u svoja kolena.”

Njen otac je sa sobom poveo katoličkog savetnika, a Sara, koja je tada imala 14 godina, bila je u pratnji muža jedne od svojih školskih nastavnica, što je nimalo nije opustilo.

„Odrasla sam bez očinske figure u životu, tako da nisam bila opuštena u društvu muškaraca i nisam znala kako da reagujem na njih”, kaže Sara. „Toliko sam bila nervozna da sam jedva mogla da govorim, sva pitanja koja sam planirala da postavim naprosto su iščezla.”

Najbolje se seća očevih očiju, kojima ju je fiksirao tokom čitavog susreta, njegove neobavezne odeće koja uopšte nije delovala sveštenički i kratko podšišane sede kose.

„Ušla sam misleći da ćemo postati najbolji prijatelji, ali on je bio veoma povučen i hladan”, priseća se ona.

Poslednje što je Sari otac rekao tog dana bilo je da neće moći ponovo da se vidi s njom naredne četiri godine.

„Pre nego što smo se sreli, mislila sam: ‘Pa naravno da će me voleti'”, kaže ona. „A kad se sastao sa mnom i ishod je bio da i dalje nećemo imati nikakav odnos, to me je stvarno zabolelo.”

Kad se danas priseća prvog susreta, Sara ga doživljava kao prekretnicu u životu.

Prestala je da se trudi u školi i seća se da bi briznula u plač u najneprikladnijim trenucima.

Njeni dnevnički zapisi iz tog vremena bili su puni besa i nesreće.

„Uvek mi je nešto u pozadini glave govorilo da sam bezvredna”, kaže ona.

Posle srednje škole, Sara se upisala na pripremni kurs na umetničkom koledžu, preselivši se sa grupom prijatelja u zajedničku kuću u južnom Londonu.

Predala se neobuzdanom provodu, u nadi da će se osećati dobro i tako nadoknaditi nizak nivo samopoštovanja.

Živela je uvek u datom trenutku i nije bila sposobna da pravi planove za budućnost. Odeća joj e visila jer je malo jela.

Sara je narednih godina videla oca svega par puta.

On je uvek insistirao da se nađu u baru ili hotelu, daleko od mesta gde je živeo, dok se ona vraški trudila da u njemu izazove bilo kakvu očinsku reakciju.

„Poklanjala sam mu knjige o porodičnim odnosima”, kaže ona.

„Čak sam mu dala album svojih fotografija od vremena kad sam bila beba do tadašnjih dana poručujući mu: ‘Vidi! Ja sam tvoja ćerka, pogledaj ove slike, vidi kako su slatke.”

Ali Sara nije izazvala reakciju za kojom je žudela.

„Nikad se nisam osećala dobro, nikad se nisam osećala voljeno i nikad se nisam osećala kao da razumem situaciju”, kaže ona.

Početkom 1998. godine, nakon nekoliko dana posebno žestokog provoda, Sara i njena prijateljica su odlučile da iskoriste studentski kredit kako bi odletele na Tenerife na odmor.

„U ovoj fazi bila sam veoma, veoma mršava, prestala sam da vodim računa o sebi do te mere da nisam ništa jela tokom tog putovanja”, kaže ona.

Jednog jutra dok je pokušavala da se vrati u njihov hotel posle noćnog izlaska, Sara se okliznula na ivici planinskog puta i pala u ponor, nakon čega se dočekala na betonu.

Seća se sirena, kako joj zavlače nosila ispod tela, kako joj nešto nameštaju oko vrata. Ali, iznenađujuće, nije osećala bol.

Umesto toga, osećala se u savršenom miru sa sobom, blaženo srećna, ushićena.

„Bila sam živa, ali daleko od sopstvenog tela”, kaže ona. „Bilo je fantastično, ne sećam se da sam se ikad osećala bolje.”

Seća se da se osećala kao da izlazi iz svog tela nagore i ka umirujućem jarkom svetlu, ali iskustvo je naglo prekinuto kad je doktorka počela da izvikuje njeno ime i da je udara po ruci.

„Pokušala sam da je ignorišem”, kaže Sara. „Znala sam da umirem, a ona je pokušavala da me povrati.”

Svetlo je nestalo, divno osećanje počelo je da jenjava, pojavio se bol. Sara nije mogla da pomeri najveći deo svoga tela i jedna ruka joj je bila iskrivljena na pogrešnu stranu.

Lekari su telefonirali Sarinoj majci u London i rekli joj da dođe što pre.

„Majka je tada telefonirala mom ocu i rekla: ‘Sara bi mogla da umre, dođi””, kaže Sara. „Ali on je samo odbio.”

Slomljena ruka bila je najlakša od Sarinih povreda. Imala je tri frakture lobanje, unutrašnje krvarenje u glavi, pneuomotoraks pluća i povredu jetre.

Posle dve nedelje u bolnici na Kanarskim ostrvima, prebačena je u bolnicu u Londonu.

Ali, iako je skoro umrla i mesecima se oporavljala od povreda, Sara kaže da je ta nesreća bila nešto najbolje što je moglo da joj se desi.

Bila je to još jedna prekretnica.

„Imala sam život pre i život posle, i shvatila sam da ne moram više da igram tu igru s ocem”, kaže ona.

„Njegova je odluka da ne bude deo mog života, ali nisam želela da svakodnevno doživljavam taj osećaj odbačenosti.”

Sara se bacila na učenje, putovanja i posao. Na kraju se udala i sada, sa 40 godina, ima troje dece uzrasta od jedanaest, devet i četiri godine.

Trudi se da bude onoliko otvorena prema njima po pitanju njihovog dede koliko je to moguće.”

„Rekla sam im da je on sveštenik, da radi u Londonu, da nije porodični čovek i da mu je posao na prvom mestu”, kaže ona.

Sara je 2015. godine slučajno nabasala na sajt Kouping internešenel, organizaciju za samopomoć za decu katoličkih sveštenika i njihove roditelje.

„Bilo je to kao da me je pogodio grom, bukvalno sam mislila da sam jedino dete sveštenika na svetu”, kaže ona.

Ona sada piše doktorat na tu temu na Otvorenom univerzitetu.

„Radim to da bih istakla da postoji na hiljade dece sveštenika širom sveta i niko ne zna za njih”, kaže ona. „Ona su nemoćna i prepuštena na milost i nemilost ove ustanove, a to nije u redu.”

Tokom mentorskog rada sa Kouping internešenel i istraživanja vezanog za doktorat, Sara je saznala za 100 osoba kojima su sveštenici očevi, u svim zemljama sveta, ali smatra da postoji još na hiljade njih. Ona kaže da je šokantno da postoji toliko zajedničkih obeležja njihovog iskustva.

„Uvek na površinu isplivava tajnovitost – mnogi pričaju kako se na njih uticalo da lažu kako bi svoje očeve sačuvali u tajnosti”, kaže Sara. „Uobičajen je i nedostatak identiteta, a nisu retki ni sporazumi o poverljivosti – bilo zvanični ili usmeni – i novčane isplate.”

Budući da je odgajana kao katolkinja, Sara nije mogla da razume zašto je prihvatljivo za njenog oca, čoveka koji propoveda važnost porodice i ljubav prema bližnjemu svom, da se ponaša u potpunoj suprotnosti sa tim u privatnom životu.

“Kad bi grupa nastavnika odlučila da odbaci svoju decu zato što tvrde da imaju poziv od Boga ili zato što žele više da rade, to ne bi bilo u redu – pa nije u redu ni što se ovo dozvoljava”, kaže ona.

Portparol Konferencije katoličkih biskupa Engleske i Velsa kaže: „U takvim okolnostima, koje su veoma lične i posebne, svaki biskup u Engleskoj i Velsu želeo bi da pronađe najbolji način na koji je moguće za oca deteta, koji je sveštenik, da ispuni svoje odgovornosti… Svaki biskup u Engleskoj i Velsu želi da se sretne sa svima u svojoj biskupiji čiji je otac sveštenik.”

Sara smatra da bi katolička crkva – koja zabranjuje sveštenicima da se žene ili imaju seks – trebalo da sveštenički celibat proglasi opcionim.

„Deca će nastaviti da pate a sveštenici će nastaviti da kriju svoju decu sve dok se to ne proglasi opcionim”, kaže Sara. „Kad bi bilo opciono, verovatno bi pomoglo mnogobrojnoj deci budućih sveštenika da imaju srećniji odnos sa svojim očevima i da ti muškarci osećaju manju krivicu i sramotu što gaje odnos sa sopstvenom decom.”

Sarin otac je sada u sedamdesetim. Više se ne sastaju. Sara mu povremeno piše, a on šalje novac za dečje rođendane, ali ona više ne gaji nadu da će se situacija među njima popraviti.

„Kad neko uporno stavlja svoje potrebe ispred vaših – ispred svog deteta – uvek se pitate da li ćete ponovo biti povređeni.”

Ali iskustvo bliske smrti pružilo je Sari novu perspektivu o njenom odnosu sa ocem.

„To što sam bila svesna, u pripravnosti i budna daleko od svog tela posle nesreće potvrdilo mi je da mi zaista živimo i posle smrti”, kaže Sara.

„Nisam religiozna, ali možda ćemo jednog dana, nakon što oboje umremo, postati bliži. Ko zna?”

Izvor: bbc.com

Priredba je kao i ranijih godina održana u lokalnoj crkvi jer škola nema adekvatan prostor, a za njeno održavanje imali su saglasnost starješine hrama, kaže Grbić koja se obratila redakciji Danas.

Navodi da je Svetosavsku akademiju pripremila uz puno ljubavi i nadahnuća sa svojim đacima, da bi se po završetku programa sveštenik proderao i zahtjevao da prisutni ostanu kako bi se obratio.

“Nadala sam se da će se zahvaliti gostima, roditeljima i đacima čestitati školsku slavu. Nažalost, mimo svih očekivanja, počeo je da se dere govoreći kako je priredba neprimjerena i da dok je on sveštenik, neće dozvoliti da ja, kao nastavnik, uđem u crkvu. Da je on taj koji o tome odlučuje i kakav će program da se izvodi i ko će u buduće djecu spremati. Ličio je na inkvizitora, najmanje na svešteno lice. Roditelji su mu se obratili upozoravajući ga da takvo ponašanje ne dolikuje nijednom pristojnom čovjeku, a kamoli svešteniku, kao i da crkva nikada nije bila toliko posjećena, a sve to zahvaljujući djeci, a ne njemu”, priča Grbić.

Ona kaže da se svake godine priredba u čast Svetog Save održava u crkvi, a potom se u fiskulturnoj sali škole sječe slavski kolač i izvodi skraćeni dio programa. Tako je, kaže, bilo i ovog 27. januara, a drugi dio programa koji je izveden u školi, pripremio je vjeroučitelj.

Međutim, direktorica OŠ „Branko Radičević“, Biljana Farkić demantuje tvrdnje nastavnice srpskog da iza organizacije priredbe u crkvi stoji škola.

“Program koji je realizovan u Hramu Svetog Georgija organizovan je u dogovoru protonamjesnika Zorana Trivunovića i pomenute nastavnice i iza organizacije nije stajala škola. Školska priredba je održana istog dana, u našim prostorijama, i za nju su bili zaduženi nastavnica Liliana Grbić i vjeroučitelj. Priredbi i sječenju kolača u školi je prisustvovao pomenuti sveštenik poštujući prethodni dogovor sa direktoricom škole”, kaže Farkić za Danas.

Grbić kaže da su imali saglasnost sveštenika za probe priredbe u crkvi.

“Vidjela sam njegov neprijateljski stav kada sam mu se obratila prije održavanja priredbe. Rekao je da ne može da se pjeva ruska pjesma, da ne može projektor da se unosi, da će on da prekine priredbu…Odgovorila sam da nisam došla da se prepirem, već da se dogovormo o organizaciji, da se unese neko grijno tijelo u crkvu da se djeca ne bi smrazavala. Cijeli program je brižljivo pripreman u čast Svetog Save, tradicionalna ruska pjesma govori o prodnim ljepotama i u njoj nema ništa pogrdno”, kaže Grbić.

Ona je uvjerena da je ponašanje sveštenika upereno protiv nje, ali ne zna šta je razlog za takav njegov stav. U prilog tome navodi da sveštenik prošle godine nije došao da sveti vodicu uoči porodične slave koju slavi.

Redakcija Danasa obratila se svešteniku Zoranu Trivunoviću da čuje njegovu verziju događaja, ali do objavljivanja ovog teksta on nije odgovorio na poruku i poziv.

Preko Eparhije Banatske su kontaktirali i namjesnika za crkvenu opštinu Aleksandrovo Karađorđa Trivunovića, koji nije želio da se oglašava.

„Rođen sam kao homoseksualac. Nisam to izabrao. Proveo sam veći deo života žaleći što nisam rođen strejt”, kaže Velečasni Stenli Anderhil.

„I nije se uopšte potresao”, dodao je Anderhil. „Žao mi je što ranije nisam rekao njemu i mojoj porodici, ali nisam znao kako će to podneti.”

„Skrnavljenje Boga”

„Odrastao sam u neprijateljski raspoloženom, šovinističkom i neobrazovanom svetu prepunom predrasuda, siromaštva i klasnih razlika”, zapisao je s naznakom žaljenja u autobiografiji.

Čitav život se trudio da se predstavi kao strejt muškarac.

Godine 1918. – samo devet godina pre njegovog rođenja – žene su stekle pravo glasa u Engleskoj, ali biti gej bilo je protivzakonito i mnogi su to smatrali „skrnavljenjem Boga”.

Anderhil je, kao i mnogi drugi gej ljudi, zbog toga krio vlastitu seksualnost.

„Svesno sam potiskivao i negirao svoju homoseksualnost – pred sobom, pred drugima i pred Bogom.”

Borba sa seksualnošću

Kao dete, Anderhil je bio stidljiva osoba, a njegovi roditelji veoma smerni, ostavivši vrlo malo prostora za razgovor o njegovoj seksualnoj orijentaciji.

„Nisam znao ko sam. Imao sam ta osećanja, ali nisam umeo da ih objasnim a niko drugi nije mogao da mi pomogne u tome. Kao što znate, reč homoseksualac nije bila deo našeg redovnog vokabulara.”

Njegov otac radio je u fabrici koja je pravila elektronske uređaje, ali mu je plata bila toliko mala da porodica nije mogla da priušti ništa više od osnovnih potrepština.

Anderhil kaže da se njegova interakcija s ocem uglavnom svodila na niz uputstava i prekora.

„Mislim da me je prezirao. Nije mogao da definiše zašto.”

Njegov odnos sa majkom takođe je bio daleko od normalnog. Majka je imala običaj da mu kaže: „Odakle ti takve ideje?”

Da sve bude gore, maltretirali su ga i u školi.

Privlačnost muškaraca

Kad je učio da pliva, shvatio je da ga privlači muško telo. U svojoj autobiografiji Izlazak iz Crne zemlje napisao je: „Prizor tela (instruktora plivanja), kad je skakao u vodu, u meni je izazivao ushićenje.”

Prijavio se u mornaricu kao medicinski tehničar kad je napunio 18 godina, da bi odslužio obavezni vojni rok.

Posle Drugog svetskog rata, prekomandovan je na HMS Kvin – malog nosača koji je prevozio vojničke neveste – dame koje su se udale za američke vojnike.

Jedna od putnica nezgodno je pala tokom putovanja i ozbiljno slomila nogu. Anderhil je poslat da joj pomogne, ali se onesvestio kad je video tu količinu krvi.

Čovek po imenu Aleks dobio je zadatak da se stara o njemu.

Zaljubljivanje

„Kad sam otvorio oči, video sam da me Aleks gleda. Pričao mi je nešto. Nisam čuo šta mi govori. Ali pogledi su nam se susreli i ja sam se zaljubio u njega.”

Nakon što je odslužio rok u mornarici, 1948. godine je prihvatio ponudu Aleksovog oca da radi kao neplaćeni pomoćnik računovođe.

„Odnos sa Aleksom bio je predivan. Nikad mi nije palo na pamet da kršim zakon ili da je to nekakav neprirodan proces.”

„Naš odnos je zao”

Ali kad je Anderhil poželeo da živi zajedno sa Aleksom, shvatio je da bi se to smatralo neprihvatljivim.

Aleksov otac mu je naložio da napusti posao i snađe se sam, a i sam Aleks je počeo da pokazuje znakove promene.

„Obojica smo počeli da čitamo Sveto pismo. On je prvi došao do zaključka da je njegov odnos sa mnom zao.”

Aleks je počeo da se zabavlja sa jednom ženom dok je još imao intimne odnose sa Anderhilom. Konačno, 1952. godine, Aleks je odlučio da se oženi svojom devojkom i zamolio Anderhila da mu bude kum.

Depresija

„Bilo je to strašno. Više od odbijanja. Upao sam u haos.”

Aleks je potom predložio terapiju preobraćenja.

„Jednog novembarskog jutra, okupio je nekoliko prijatelja i ubedio me da postavim ruke na njega i pomolim se. Prilično se uzbudio”, kaže Anderhil.

„Obratio se Isusu da istera demona iz mene i liši me mojih homoseksualnih osećanja.”

Rezultat je bio katastrofalan. „Samo sam se osećao još gore nego ikad pre. Otišao sam kod lekara i rekao: ‘Nisam ja za ovaj svet – uklonite me iz njega’.”

Patio je od periodične depresije i osećao sklonost ka samoubistvu. Čak se podvrgao i terapiji elektrošokovima.

Kad ostaneš sam

Anderhil je uložio veliki napor da se odupre prirodnim nagonima. Jedan kratak vremenski period skretao je pogled od mladih muškaraca koje bi susretao na ulici.

Očajnički je želeo da promeni svoju seksualnost, ali nije mogao. Molio se bogu, ali ništa nije pomagalo.

„Na kraju nijedan moj prijatelj – sem jednog – nije više želeo da ima nikakve veze sa mnom. Proširila se glasina da sam homoseksualac.”

Prodao je kuću i vratio se da jedno kratko vreme živi sa majkom.

Dekriminalizacija

Najveći deo Anderhilovog života, homofobija je bila institucionalizovana u Velikoj Britaniji i Britanskom carstvu.

Homoseksualnost je dekriminalizovana u Engleskoj i Velsu tek 1967. godine. Čak i sada, 68 zemalja u nekoj meri kriminalizuje istopolne odnose. Polovina su bivše britanske kolonije.

Jedna od žrtava ove predrasude bio je i slavni matematičar Alan Tjuring, koji je promenio ishod Drugog svetskog rata razbivši supertajnu šifru po imenu Enigma koju je koristila nacistička Nemačka.

On je 1952. godine optužen za grubu nepristojnost zbog odnosa sa drugim muškarcem. Da bi izbegao zatvor, odlučio se za horomonsku terapiju, a skončao je dve godine kasnije. Sumnja se da je oduzeo sebi život.

I Anderhil je morao da prima testosteronske hormonske injekcije posle Aleksovog neuspelog egzorcizma.

Ali on kaže da je ta terapija samo pojačala njegovu seksualnu frustraciju.

Poniženje

Kasnije se Anderhil preselio u London i, iako je otkrio mnoge druge gej ljude, imao je problema da ostvari bliske veze.

„Iskusio sam ljubav i doživeo neke intimne muške odnose, ali oni nisu mogli da cvetaju u tako hladnoj klimi”, kaže on.

Uspeo je da postane partner u računovodstvenoj firmi, ali je njegova seksualnost ponovo postala problem.

„Ponižavali su me na raznorazne načine zato što sam gej. I tako sam odlučio da napustim to mesto i ispunim dugogodišnju želju da postanem sveštenik.”

Rukopoloženi sveštenik

Imajući u vidu činjenicu da je crkva odigrala veoma važnu ulogu u usmeravanju javnog mnjenja protiv prihvatanja homoseksualnosti, ovaj izbor može da deluje pomalo neobično.

Anderhil koren problema vidi u pogrešnom tumačenju Svetog pisma. Kao dečak, išao je na veronauku i doživljavao Isusa kao uzora.

„Očarao me je prikaz Isusa u jevanđeljima kao čoveka koji se opirao plemenskim instinktima i branio slabije”, piše on u autobiografiji.

Radio drama zasnovana na Isusovom životu, Čovek rođen da bude kralj, inspirisala je usamljenog, mladog Anderhila.

„U tajnosti sam se molio da mi bude prijatelj i vodič u životu.”

I kako se približio pedesetoj, Anderhil je želeo da ostvari bliskiji odnos sa svojim vodičem, pa se tako pridružio društvu Svetog Franje – anglikanskom redu – zato što je otkrio da njime ne vlada homofobija.

Licemerje crkve

Pohađao je trogodišnje studije koje je držala Kanterberijska škola za svešteničku službu da bi bio rukopoložen kao sveštenik. Potom je služio u raznim parohijama, ne otkrivajući nikome da je gej.

„Imajući u vidu neprekinuto licemerje crkvenih vlasti, nisam bio spreman da izađem iz ormana”, piše on u svojoj knjizi.

Uvek je ostao ugrožen. U jednom trenutku je civilni čitač koji mu je dodeljen da bi mu pomagao u svešteničkim dužnostima zapretio da će ga razotkriti. Anderhil se nije dao pokolebati , budući da je smatrao da „čovek nema nikakve dokaze – samo sumnje.”

Nije bio razotkriven – na sreću, jer je smatrao da bi bilo prerano, imajući u vidu „licemerje crkvenih vlasti” – ali na osnovu tog incidenta shvatio je lošu stranu njegove homoseksualnosti: mogla bi da se iskoristi kao oružje za ucenu.

Sloboda

Anderhilova knjiga ne krije nespremnost crkve da se pomiri sa homoseksualnošću.

„Crkva je propustila veliku priliku da iskaže isusovsko saosećanje i razumevanje gejeva”, napisao je on.

Sada živi u penzionerskom domu u Londonu i zadovoljan je menjanjem stavova društva prema homoseksualcima.

„Konačno je nastupila sloboda”, kaže on.

Ali duboke rane još se nisu do kraja zacelile.

„Veoma žalim zato što mi je bio uskraćen normalan seksualni život, što je kod mene izazvalo ogromno nezadovoljstvo.”