Ali ipak prema mišljenju i iskrenim ispovestima mnogih, očigledan je nedostatak truda, romantike, dostojanstva, viteštva i samo opšteg poštovanja na sastancima i u vezama – i za to nema opravdanja.

A šta je to što muškarac treba da radi da bi svakim danom postajajo sve bolji kao čovek, sin, brat, dečko, član društva?

Evo 10 stvari koje najpametniji muškarci rade da bi žene bile srećne:

1. Peru sudove

Da, posuđe. Bez obzira na to da li su kuvali ili ne, ili čak ukoliko dolaze u posetu svojoj devojci, a u sudoperi ima posuđa, oni se potrude da ih operu.

A zašto? Zato što tako doprinose nečijem životu obavljajući poslove za koje se možda njihove lepše polovine muče da nađu vremena, ili možda jednostavno ne uživaju u tome.

2. Podržavaju ženu, bez obzira na sve

Jedna od glavnih pritužbi je da su muškarci „zastrašeni“ uspehom, snagom, ili ambicijom. A upravo to su kvaliteti na kojima treba da budu zahvalni ako ih žena ima. To su osobine koje je čine ravnopravnom partnerkom.

Ako muškarac guši ili pokušava da obeshrabri partnerkin lični razvoj, čini i njoj i sebi ogromnu medveđu uslugu time što ne prihvata njen puni potencijal.

3. Daju joj više prostora

Mnogi muškarci osećaju potrebu da budu iznad partnerke (ne bukvalno) i veruju da, ako joj nisu stalno tu, onda će ona prestati da misli na njih, i čak će se predomisliti i odlučiti da raskine.

Problem je u tome što muškarci očigledno nisu u dovoljno sigurnoj vezi da shvate da je ljubav sloboda, a dvoje ljudi koji žive individualne živote moraju da budu u mogućnosti da to nastave, bez obzira na status veze. Žene to uvek cene.

4. Kuvaju za nju više

Ne mora da bude ništa složeno (bonus poeni ako jeste), ali kuvanje ima mnogo prednosti za ženu. Kreativno je. Možete se zabaviti i stvoriti novo iskustvo koje nikada ranije nije imala.

To pokazuje da vam je stalo. To je seksi. Pitajte bilo koju ženu šta misle o muškarcu koji kuva za njih, i viđaćete češće tu reč od 4 slova.

5. Znaju sve o njoj

Zbunjujuće je koliko su često parovi potpuni stranci. Ovo je simptom društva u kojem živimo, gde smo toliko fokusirani na sebe i svoje potrebe, da na kraju zaboravljamo šta znači zaista apsorbovati suštinu drugog ljudskog bića.

Koji su njeni jezici ljubavi? Kako voli da jede meso? Koji je njen omiljeni ukus žvake? Da li voli prepečeni đevrek? Ako ne znate ove stvari, zašto ih ne znate?

6. Dosledni su, ovo je najbitnije

Žene se često žale da jednostavno ne znaju šta da očekuju od tipa sa kojim su. Više puta je, na primer, raskinuo ili nije tu da je podrži kada joj je teško.

Tužno je pomisliti da ljudi imaju sposobnost da zanemare osećanja nekoga o kome bi trebalo istinski da brinu. A ako se muškarac posveti ženi, ona će mu sigurno to uzvratiti, a na partneru je da bude dosledan.

7. Ne skraćuju predigru

Još jedna česta pritužba je da muškarci samo „uđu u auto i odvezu ga bez da ga prethodno zagreju“.

Zadovoljstvo žene u spavaćoj sobi treba da bude prioritet, osim toga i za muškarce je bolje kada žena u potpunosti uživa.

8. Komuniciraju više

Muškarci su apsolutno poznati po tome što su loši komunikatori, ali to ne mora biti tako.

Komunikacija je stub svake uspešne veze i to je jedna od stvari koje muškarci treba shvate ozbiljnije. Žene cene kada ste otvoreni i iskreni prema njima. One ne mogu da čitaju misli, pa će pokušaj da shvatite o čemu muškarci razmišljaju kada bulje u plafon samo stvoriti više problema za oboje.

Niko (muškarac ili žena) neće znati kako da bude bolji partner ako im to ne saopštite.

9. Izlaze (sa ženama)

Romansa i udvaranje ne prestaju kada se nekome posvetite. U stvari, tada zaista počinju. Kada ste se obavezali da ćete izgraditi odnos sa nekim. Vi ste tim. Zajedno ste u ovome. Ovde zabava počinje, a ne završava se.

Muškarci koji imaju uspešne brakove svakog dana nastavljaju da ulažu trud i osvajaju svoje žene, pokazujući joj koliko je važna i da im je njihova zajednička budućnost na prvom mestu.

10. Cene je

Srećne žene u brakovim najčešće imaju partnere koji ne samo što cene šta je uradila, ili nešto što je postigla, već ko je ona kao ljudsko biće.

Posebno ističu da cene koliko je iskrena, ljubazna ili brižna, kako ona dodaje tračak sunca svetu koji ne bi postojao bez nje, i naglašavaju kako baš ona čini da se osećaju obnovljeno, energično i uzbuđeno zbog života na način na koji nikada ranije nisu iskusili.

Oni im takođe stavljaju do znanja da je ona jedina žena na svetu i nikada ne dozvoljavaju ženi da zaboravi koliko im znači.

Ništa ovde nije magično ili nerazumno. Ništa ovde ne zahteva supermoći. Ništa ovde ne zahteva da napustite posao ili da ceo svoj život posvetite novom putu. Za sve ovde potrebna je samo jedna mala stvar koju svi možemo nekome da damo: malo truda.

Izvor: zadovoljna.rs

Njegov pravi oblik i funkcija otkriveni su tek nedavno te sada znamo da je klitoris (inače jedini ljudski organ koji postoji isključivo radi zadovoljstva) površinski dosta veći i nervno umreženiji nego što se mislilo. Mnogi autori se pitaju koliko su ova zakasnela otkrića povezana sa problematičnim rodnim politikama u domenu medicinskih istraživanja.

U okviru psihologije, kao i obično, priča počinje s Frojdom. Na pitanje ženske seksualnosti Frojd se nije mogao pohvaliti suvislim hipotezama. Opšte je prihvaćeno da su njegove teorije o ženskoj seksualnosti bile pod velikim uticajem kulturne i filozofske mizoginije tog vremena, a neki dodaju i “Frojdovog nerazrešenog konfliktnog odnosa s majkom”.

Njegov koncept “ženske zavisti za penisom” je među najviše kritikovanim pojmovima u psihoanalitičkoj teoriji. Frojd je prepostavljao da, kada devojke prvi put shvate da nemaju penis i “moć” koja prati ovaj organ, razvijaju zavist od penisa i provode ostatak svog života u nadmetanju za pažnju muškaraca kako bi nadoknadile ovaj urođeni deficit. Revidirajući svoje teorijske postavke mnogo puta tokom života, Frojd je istakao da “njegov pogled na ovu temu svakako nije kompletan i ne zvuči uvek prijateljski”, upućujući nas da “o njoj učimo od pesnika, iz sopstvenog životnog iskustva, ili da sačekamo da nam nauka pruži neke koherentnije podatke.”

Čekanje je donekle urodilo plodom, te psihoanaliza danas žensku seksualnost ne percipira više kao inferiornu i zasnovanu na konfliktnom odnosu prema muškoj, pa su istraživanja ove oblasti danas fokusirana na to šta podrazumeva “biti žensko” umesto “ne biti muško”.

Premda su seksualne slobode u prošlom veku donele veću slobodu u upražnjavanju seksa za žene, sam proces seksualnog uzbuđenja žena, ono što mu prethodi i faze kroz koje se odvija dugo je ostao nepoznat nauci. Danas se u istraživačkoj praksi ženske seksualnosti sve više vraća glas ženama i ovoj temi se pristupa interdisciplinarno.

Osnaživanje žena da istražuju svoje seksualne fantazije i komuniciraju svoje preference ostaje, pak, aktuelna društvena potreba 21. veka. Autorka Pegi Ornstajn i psihološkinja Sara MekKliland sa Univerziteta u Mičiganu smatraju da su mlade žene današnjice društveno uslovljene da veruju da njihova seksualnost zapravo ne pripada njima, ističući da je ovo posebno značajna tema za heteroseksualne žene. MekKliland u svom istraživačkom radu nalazi da su mlade žene sklone da svoje seksualno zadovoljstvo definišu isključivo preko stepena partnerovog zadovoljstva, a neretko se za kriterijum zadovoljstva navodi i “bilo je bezbolno”.

Apelujući na važnost “intimne pravde”, autorka nas poziva da se zapitamo: “Kako određujemo ko ima pravo da uživa u intimnoj razmeni i čiji je užitak važniji? Kako svako od partnera definiše “zadovoljavajuće” iskustvo?” Razgovaramo li o tome? U ovom tekstu iz dva dela ćemo istaći neke važne teme i predložiti prakse vezane za bolju brigu o seksualnosti žena.

Preispitajte poruke koje ste dobile od okoline o sopstvenoj seksualnosti

Istorijski gledano, mnoge kulture su nastojale, a i danas nastoje da uvedu mere kontrole i restrikcije na temu ženske seksualnosti. Osim toga, svako od nas je tokom odrastanja dobio određene poruke o našoj, tuđoj i seksualnosti uopšte. Često te poruke nisu eksplicitno izrečene, ali su sadržane u ponašanju okoline. Tako, uz čest izostanak adekvatnog obrazovanja i podrške, opstaje niz problematičnih poruka koje žene prime od okoline tokom odrastanja i koje značajno utiču na stavove, osećanja i odnos prema seksu.

U okviru višegodišnjeg istraživanja koje je rezultiralo knjigom “Devojke i seks”, Pegi Ornjstajn je razgovarala sa mladim ženama uzrasta između 15 i 20 godina na temu njihovih stavova i iskustava u domenu fizičke intime. U TED talk-u u kom prezentuje deo svojih nalaza, Ornstajnova upozorava da mlade žene često dobiju poruku da je njihova seksualnost primarno vezana za nekog drugog, a ne njih same.

Ona dalje konstatuje da mediji, pop kultura i pornografski materijal seksualizuju mlade žene i time vrše društveni pritisak na devojke da izgledaju i ponašaju se “seksi”. “Biti seksi” postaje važno očekivanje koja devojke imaju od sebe, kao i ono koje dečaci projektuju na njih. Autorka dalje ističe da je seksualna aktivnost za mlade žene mač sa dve oštrice, jer okolina od ranih dana pokušava da ih pozicionira na dimenziji “drolja vs. preterano čedna”, gde nijedna od alternativa nije poželjna.

U kontekstu seksualnog obrazovanja devojaka morala bi se, stoga, naći i pitanja poput: “A šta za mene znači da osećam seksi? Koliko li se za mene to poklapa sa medijskim slikama toga, a koliko ne?”, “Kako da slobodno istražujem sopstvenu seksualnost i odredim sebe u nekim poželjnijim alternativama? Koje bi to alternative bile?”. Ornstajnova ističe da je bila inspirisana alternativnim načinima na koje neke gej devojke konstruišu “gubljenje nevinosti” budući da ono odstupa od kulturološkog standarda: “Zamislite da ceo svet merom gubitka nevinosti žene smatra njen prvi orgazam.”

U još jednom zanimljivom TED talk-u na temu ponovnog uspostavljanja moći žena nad sopstvenom seksualnošću, Pam Kosta poziva žene u publici da se prisete poruka koje su dobile od okoline o seksu i njima kao seksualnim bićima. Neka od pitanja koja mogu pomoći u samostalnom ili istraživanju ove teme u odnosima gde se osećate bezbedno su:

– Da li je seks bio više centralna ili periferna tema u porodici? Koje ste otvorene ili skrivene poruke koje se tiču seksualnost primili u svojoj porodici i široj okolini?
– Koliko njih je bilo osnažujuće i podržavajuće po vaš seksualni razvoj? Na koji način se seksualnost u vašoj porodici ohrabrivala?
– Na koji način se seksualnost u vašoj porodici obeshrabrivala? Da li je postojala neka vrsta kontrole odraslih vezana za ovu temu? Da li je bilo nekih koje su o seksu govorile kao nečem čega se treba bojati ili što treba izbegavati? Da li se vaša seksualnost povezivala sa temom stida, krivice, poniženja ili gađenja?
– Na koji način se vaša porodica odnosila prema seksualnim temama prisutnim u medijima? Na koji način se vi danas odnosite prema ovim temama?
– Kakve poruke o seksu biste voleli da prenesete svojoj deci i po čemu bi se one razlikovale od onih poruka koje ste vi primili?
– Da li smatrate da Vas neke od poruka koje ste dobili ometaju danas u funkcionisanju i da bi mogle da budu važna tema za vaš psihoterapijski proces?

Ovaj spisak pitanja vas može podstaći na pričanje priča o nasleđu koje je oblikovalo način na koji doživljavate sebe kao seksualno biće. Ujedno, odgovori na ova pitanja vas mogu inspirisati na kreiranje novih priča koje možda više odgovaraju vašim sadašnjim potrebama.

Piše: Ana Perović, Psihobrlog

Pa, krenimo na razvojni put moje menstruacije i pokušajmo da dobijemo odgovor na to – zašto je menstruacija političko pitanje?

Pošteda

Prva stvar koju sam shvatila u vezi menstruacije, dok još uvek nisam najbolje razumela šta je ona uopšte, bilo je da je menstruacija jednako pošteda. Sediš u ćošku na času fizičkog, jer si nesposobna da se igraš sa drugom decom. Čak i kada menstruacije nisu bile bolne do onesvešćivanja, ja sam bila “pošteđena” toga. A htela sam da se igram, prokleto sam volela između dve vatre. Kako smo odrastale, i druge devojčice su bivale pošteđene. To “pošteda” je bilo nešto što se govorilo pre samog časa nastavniku, da druga deca ne čuju, ispod glasa, pogleda uprtog u pod. Nismo znale zašto, ali nas je bilo sramota zbog toga. Najutešnija stvar tih časova je bila da još neka devojčica dobije, da delimo istu muku, pa da imaš društvo dok sediš na gredi izolovana, gledaš drugu decu kako se igraju, i osećaš se kao da imaš gubu. Pošteda. Pošteđena si. Zvučalo je kao kazna. Kasnije sam shvatila da su drugi, od dece do nastavnika, zapravo bili pošteđeni mene, pošteđeni nas. Prljavih devojčica od deset, dvanaest, trinaest godina godina, koje odvratno i gnusno menstruiraju.

Horor higijenskih gaćica i boni uložaka bez krilca

Sećam se tih prvih mestruacija. Tada su ulošci bili pufnasti i debeli. Nisu imali krilca i dešavalo se redovno da krv procuri. Kako bi se to sprečilo, nosile su se higijenske gaćice – ogroman plastični šator u formi gaća, sa jakim lastišom na ivicama, lastišom koji je neretko ostavljao podlive i masnice. Pored masnica, tu je bio i onaj odvratan osećaj potparenosti, jer su higijenske gaćice zapravo bile najlon kesa u formi gaćica. Zamisli, sediš u najlon kesi ceo dan, ona ti se useca u prepone, sa pelenom između nogu, krvariš? Mučiš se i patiš, imaš ojede i rane na preponama. Samo da se ne vidi da menstruiraš. Samo da se ne sazna. Jer ako ti procuri, gotova si. Bićeš predmet podsmeha, a u najboljem slučaju, skretanja pogleda. Nedajbože da neko vidi tu odvratnu fleku, taj žig menstruacije. Pokušavaš da postigneš to da se uložak ne ocrtava, da krv ne procuri, čak i kada ti to nanosi fizičku bol. Zašto? Zato što je imati menstruaciju nešto užasno i prljavo i moraš da patiš. To ti je što ti je. To je iskonski ženski greh.

Menstrualna stigma i crveni šatori

Neki će reći da je menstruacija kazna ženskom rodu što je Eva Adamu podvalila jabuku i izgnala ga iz raja. Čak i da verujem u to, imam problem sa samim konceptom da je Adam bio dovoljno glup da samu jabuku pojede, iako je znao posledice. Tako mu i treba kad ne razmišlja. Ali ne verujem u to, verujem u koncept označavanja telesnih tečnosti koje su razvile feminističke teoretičarke, na primer, Elizabet Gros. Ona, ukratko, kaže sledeće – telesne tečnosti se dele na one čiste i one prljave. Suze su, logično, čiste, i njih ne prati stigma prljavosti. Sa druge strane, fekalije baš i nisu, te one spadaju u one prljave. Ima logike, zar ne? Ali, kada dođemo do muških i ženskih izlučevina, njegovih i njenih telesnih tečnosti, logika prestaje da važi. Shodno označavanju svega ženskog kao nedovoljnog i nepotpunog muškog, kao prljavog, pa i celog ženskog pola kao onog slabijeg, ženske telesne tečnosti su no no. One su fuj i bljak i od njih treba bežati. Menstrualna krv je infektivna, i tu zarazu treba obuzdati. Nekad, u crvenim šatorima, a danas, pakujući kutije uložaka i tampona u kesice, da se ne vide, skrivajući ih na poslednjim rafovima u drogerijama. Naravno, muške telesne tečnosti su kul i sjajne. Nikako prljave. Evo, pogledate spermu, koja je toliko čista i sjajna da je čitava grana pornografije posvećena veličanju iste. Živeo bukkake kao predstavnik sjajne i herojske sperme! Sjajne i herojske čak i kad ubija. Koja glupost. Menstrualna krv je ista kao i svaka druga krv. Čak je i čistija, jer rana može da se zagadi, a materica koja menstruira ne. Osim u retkim slučajevima o kojima će kasnije biti reči, a koji nikako nisu povezani sa čistoćom ili prljavošću menstrualne krvi. Međutim, žene su te koje menstruiraju. To nisu muškarci. Za menstruaciju su ti potrebni jajnici i materica. A ako smo mi prljave, ona je i naša krv. Naša menstrualna krv je zapravo materijalan dokaz te prljavosti koja nas karakteriše. Pogotovo kada lije iz naših prljavih i odvratnih vaginalnih otvora. Još nisam čula da neko reč “pička” koristi u pozitivnom kontekstu, a da nije “kompliment” u domenu ocenjivanja žena kao zadovoljavajućih seksualnih objekata.

Srediće se kad rodiš

Elem, kad nismo seksualni objekti, onda smo inkubatori. Svaka žena koja je imala manje ili više problematične menstruacije bi mi u razgovoru spomenula svoje identično iskustvo sa ginekolozima. Kada bi se požalile na bolove i grčeve, dobile bi magičan recept – srediće se kad rodiš. I sama sam dobila taj recept, imala sam 13 godina. Sa 16 godina, od ginekološkinje sam dobila isti savet, plus gađenje i prekor jer sam seksualno aktivna (a na piluli sam te od mene majke neće biti skoro), plus poricanje užasnog bola koji osećam prilikom svake menstruacije jer, to je nemoguće, na piluli sam. Iako svaka žena ima menstruaciju, ne želi svaka da bude majka, niti svaka to može. Diskurs koji nam ovaj recept prepisuje je podjednako seksistički i mizogin kao onaj koji nam lupa etiketu prljavica jer menstruiramo. Mi nismo inkubatori, mi smo ljudska bića, i naša reproduktivna sposobnost nas ne određuje, i koristiti nju kao “recept” je u najmanju ruku jako jako pokvareno i bezobrazno. I na kraju krajeva, taj recept je netačan, neke žene u mom okruženju koje su rodile kažu da im menstruacije nikad nisu bile bolnije i obilnije, čak i one koje pre trudnoće nisu imale menstrualne probleme.

Kontracepcija kao luksuz

Ovaj recept dodatno ojačava činjenica da je kontracepcija skupa i nedostupna većini žena. Čak i ako je ta kontracepcija jedini način da se zdravlje žene sačuva. Antibebi pilule nisu samo kontracepcija, one su lek za mnoge hormonske poremećaje koji zagorčavaju živote mnogim ženama. Nekad su išle na recept, uz simboličnu participaciju, sada više ne. Hormonalne spirale takođe mogu pomoći kod bolnih i obilnih menstruacija, ali, po ceni od 100e (plus upola toliko za stavljanje spirale) većini žena su nedostižne. Za te novce možeš platiti račune, ili rentu za stan, ili hranu za ceo mesec. Sa druge strane, nalaze se sve one žene koje sebi ne mogu da priušte kontracepciju, čak i kada je ona lek. I to nisu samo beskućnice, već u njih spadaju sve one žene koje na jadevite jade pokušavaju da preguraju mesec sa minimalcem. U zemlji u kojoj živim je takvih previše. Takođe, to nije samo problem kapitalizma, već je problem i patrijarhata. Ženu koja je na piluli će društvo označiti u najboljem slučaju kao promoskuitetnu, kao bludnicu. U najgorem slučaju, biće glavni krivac bele kuge, sebična kučka koja odbija da rodi i ispuni svoju primarnu, prirodnu, inkubatorsku, bogom danu, funkciju.

A možda su i tamponi i ulošci luksuz?

Dotakla sam se beskućnica. Zamislite kako izgleda menstruacija kada si na ulici. Šta ćemo sa zatvorenicama, koje dobijaju mesečno sledovanje od par uložaka, pa se snalaze kada ih za dva dana potroše? Šta ćemo sa svim onim ženama koje sebi to priušte, ali uz odricanja, jer su nezaposlene ili na minimalcu? Za tampone i uloške uvek mora da se ima. Jer ako ti procuri, gotova si. Čak i kada si vrhunska sportiskinja, koja je istrčala maraton, nešto što je za nas smrtnike i smrtnice misaona imenica, mrlja menstrualne krvi je toliko jaka stigma da potire sve tvoje nadljudske uspehe i kvalitete. Kada odem negde, i u toaletu zateknem košaricu sa tamponima i ulošcima, znam da je to mesto gde ću se vratiti. U mom toaletu su tamponi i ulošci na vidljivom mestu, da svaka od mojih gošći može da se posluži. Čak i kada ne menstruiram, uvek ih imam uz sebe, možda nekoj zatrebaju. Jer, iako su luksuz, sastavni su deo svakog ženskog života. Smešno je to što kondom možeš pazariti u apoteci za 0,1e, ali ulošci se ne prodaju na komad, kao ni tamponi. Seks je stvar izbora, menstruacija nije. I baš zato, tamponi i ulošci treba da budu svima dostupni. Šta više, treba da budu besplatni. Inače ćemo nastaviti da živimo u svetu u kome vijagra ide na recept, u svetu u kome je četvorosatna erekcija važnija od ženskog zdravlja i higijene.

Ekološko i antikapitalističko menstruiranje

Imam drugaricu koja često kaže da će nas pojesti najlon kese, one iz supermarketa. Rešenje za to je da uz sebe uvek imate platneni ceger, kad god idete u kupovinu. Ali, šta ćemo sa ulošcima? Oni su takođe velikim delom plastični, a menstrualni proizvodi a la platneni ceger nisu svima dostupni. U Srbiji ne možeš kupiti menstrualnu čašicu. Eko uloške, za višekratnu upotrebu možeš, međutim, njihova moć upijanja nije velika, i nisu praktični za duži boravak van kuće ukoliko je menstruacija obilnija. Iako menstrualna čašica ne odgovara svim ženama, većina korisnica je prezadovoljna. Neke čak i tvrde da su im se menstrualni grčevi smanjili i da imaju ređe infekcije. I sada se vraćamo na pitanje prljavosti menstrualne krvi. Krv, sama po sebi, nije prljava, ne postoji mogućnost infekcije. Ali, kada u sebe guramo tampone, ili nosimo uloške, ta krv dolazi u kontakt i sa vazduhom, ali i sa otrovinim hemikalijama koje se koriste za izbeljivanje materije od koje su sačinjeni tamponi i ulošci. Toksični šok sindrom je redak, i dešava se u slučajevima “zaboravljenih” tampona. Ali, TŠS se dešava i kod žena koje ne menstruiraju, dešava se kod dece, dešava se i muškarcima. Nije problem u krvi, problem je u onome što guramo u sebe. Menstrualna čašica ovo onemogućava, jer je krv u vakuumu. Dakle, imamo jedno praktičnije i zdravije rešenje – ona se može nositi i do 12 sati i gotovo eliminiše mogućnost infekcije i jedno ekološko rešenje – neće nas pojesti iskorišćeni tamponi i ulošci, ali, opet, ovo rešenje je nije svim ženama dostupno, dostupno je privilegovanoj manjini. Menstrualne čašice su skupe, iako same sebe otplate u roku od par menstruacija, ipak predstavljaju udar na budžet u formi početne investicije. Drugo rešenje, ono dostupno, je da menstruiramo skupo, na duže staze, i ekološki pogubno. Dakle, ne trpi samo naš džep, trpi i planeta. A menstruacija nije nešto što je pitanje izbora.

Superstigma menstrualnog seksa

Menstrualni seks je tabu, čak je i veći tabu od same menstruacije. Iako je nekad imati seks u toku menstruacije možda i najbolje rešenje za menstrualne grčeve zbog terapeutskog učinka orgazma. Iako dosta žena oseća nagli skok seksualne želje u toku menstruacije zbog hormonalnih fluktuacija. Iako je penetracija tokom menstruacije “olakšana” jer je krv lubrikant. Zaista, postoje žene koje vrlo žele seks tokom menstruacije. Ali, to je fuj, to je prljavo, i zato neke od nas ćute. Imati seks tokom menstruacije mora biti pitanje ličnih preferencija, a ne stigme koja prati ženu koja menstruira. Jer, menstrualni seks ne mora biti “prljaviji” od bilo kog drugog, ne-menstrualnog, seksa. Telesne tečnosti su normalan deo svakog seksa, ali se muške i ženske telesne tečnosti drugačije označavaju. Krv sama po sebi, bez te oznake, ne mora biti problem – postoje peškiri, ubrusi, seks je moguće imati i u kadi/pod tušem. I seks ne podrazumeva samo penetraciju (iako smo učene da je penetracija penisom jednako seks).Orgazam se može postići i prstima. Korišćenje tampona ili menstrualne čašice tokom oralnog seksa, koji je najveći tabu kada je reč o menstruaciji i seksu, onemogućava kontakt sa menstrualnom krvlju, te je menstrualni kunilingus isti kao i svaki drugi. Ono što ne smemo da zaboravimo je da u patrijarhatu, žena kao seksualno biće može postojati samo u formi objekta, objekta za zadovoljenje muške potrebe, nikako kao u formi subjekta, kao bića koje želi seks, koje uživa u njemu, a pogotovo kada taj seks isključuje muškarce. Ženski orgazam je vekovima bio porican, pa stigmatizovan, pa se Frojd dosetio da nam kaže da, pored toga što smo nepotpuni, da ne kažem, sakati, muškarci, kada svršavamo klitoralno svršavamo nezrelo, jer nam za taj orgazam penetracija nije potrebna (na stranu to što Frojd pojma nije imao o ženskoj anatomiji, odnosno, da je svaki orgazam klitoralni jer se klitoris ne nalazi samo na vagini, već obuhvata i dobar deo njene unutrašnjosti).Ženski orgazam je prvo bio znak bluda i nemorala, da bi ubrzo postao neophodan, ali samo kad su muškarci u priči. Kao potvrda ljubavničkog umeća muškarca, on je tu. A kada izostane, to nikako nije zato što je on loš ljubavnik već je to zbog tvoje frigidnosti (iako žene orgazme doživljavaju sa drugim ženama mnogo lakše i češće nego sa muškarcima). I kada se u tu svu stigmu oko ženske seksualnosti i ženskog orgazma (koji nije u reproduktivnoj funkciji) umeša i menstrualna krv, dobija se super stigma. Em želiš seks zbog sebe, em to želiš prljava i menstrualna, sa svojom toksičnom i zaraznom menstrualnom krvlju. Pa stvarno, kako te nije sramota?

Prihvatanje

Menstruacija je sasvim normalna i prirodna stvar, i ama baš ništa u vezi nje nije nemoralno ili prljavo, pa čak ni taj tabu menstrualnog seksa. Međutim, od malih nogu smo učene da to nije tako, da je menstruacija nešto odvratno i prljavo, a menstrualna krv toliko gnusna da je na reklamama zamenjena plavom tekućinom, da se slučajno neki muškarac ne potrese. Mi, kao menstruatorke, smo gadne i prljave. Prvo govorimo “pošteda”, a zatim krijući se kupujemo uloške i tampone, skivamo ih u šaci ili pakovanju maramica kad moramo da odemo do toaleta da ih promenimo, lažemo da nas je dokačio virus kada zbog menstruacije izostanemo sa posla, panično vezujemo dukseve i džempere oko struka u strahu da nam ne procuri i da to svi ne vide. Same sebe zatvramo u crvene šatore, onemogućavamo sebi normalan život, iako je menstruacija toliko u skladu sa normalnim životom da, menstruirajući, možeš i maraton da istrčiš.

Momenat u kome te neko ubedi da je najprirodnija telesna funkcija tvog tela, ženskog tela, odvratna i sramna, momenat u kome počneš da se gadiš sebe zbog toga, u kome mrziš svoje telo i svoju krv, je momenat u kome menstruacija postaje političko pitanje. Momenat u kome plaćaš harač na uloške i tampone zbog svoje biologije jeste ekonomski i politički momenat. Menstruacija je toliko prirodna i normalna da da naše majke nisu menstruirale, ne bi bilo ni nas samih. I baš zbog te normalnosti, zbog zdravog razuma, menstruacija jeste političko pitanje koje svaka od nas treba prvo sebi, a zatim i društvu, da postavi. Moramo biti uporne, jer je stigma menstruacije jaka. I moramo biti još upornije, jer nas ta stigma označava kao manje vredne, prljave, izopštavajući nas iz naših sopstvenih života. Menstruacija svakako nije ekstatično spuštanje uz gelendar u belim pantalonama, dok tvoje drugarice euforično pevaju i đuskaju oko tebe, kao što nam reklame za uloške poručuju. Ali menstruacija nije ni izolacija od drugih, kako ih slučajno ne bi inficirala svojom menstrualnom prljavošću. Krv je krv, i ako bez srama nosiš flaster na prstu kada se posečeš, bez paničnog straha da ti posekotina ne prokrvari, zašto bismo se onda u danima menstruacije krile i izlolovale iz društva? Sa našim telima je sve u redu, sa glavama drugih koji se zgražavaju na sam pomen menstruacije nije. I zato je ova borba važna.

Prosečno, počinjemo da menstruiramo sa 12 godina i to činimo do svoje 50 godine.To je 38 godina menstruacije. Ili 456 menstruacija. Ako prosečna menstruacija traje šest dana to 2.736 dana naših života. Ili 7,49 godina krvarenja. To je sedam i po godina naših života, sedam i po godina sakrivanja i izolacije, sedam i po godina u kojima nas se drugi gade ali se i mi, nažalost, jako često gadimo i nas samih, zbog čega? Zbog najprirodnije moguće biološke funkcije naših tela. E zato je menstruacija političko pitanje koje se mora stalno, iznova i iznova, postavljati. I ne smemo posustati dok ne dobijemo odgovor, dok se ne izborimo za svet u kome se devojčice i žene ne gade sebe zbog svojih tela, svoje krvi, svog mesa, svoje biologije. Za svet u kome možeš ponosno da živiš svoj život, ponosno da menstruiraš!

Libela.org – Hristina Cvetinčanin Knežević