Kako vreme prolazi, sve mu je teže, a i dalje ima osećaj kao da će ona svakog trenutka da dođe.

Prvih meseci se sputavao i preispitivao da li zbog tugovanja ima pravo da nekad peva, ali sad misli da bi Ana želela da on ne bude tužan.

„Ona bi htela da ja igram i pevam, a ja i sad igram sa njom, tako zamišljam.

„Imam plejlistu ‘Ana rođendan’ koju je napravila i puštam je čak i dok sređujem njen grob, sve vreme svira muzika”, kaže otac.

Tata Martinović

Novo groblje, gde je sahranjena Katarina Martinović, postalo je gotovo deo i porodičnog stana Martinović.

„Kad prilazim groblju, kao iz sobe u sobu da idem.

„Kao što je volela da joj soba bude sređena, čista, tako i groblje sređujemo za nju, a ona nije ni u sobi, ni tamo, nego negde u nama”, kaže tata Zoran Martinović.

Ovaj softver arhitekta je otac tri ćerke – Lene, Natalije i Katarine.

Iako je odrastala u tri jezika, srpskom, francuskom i engleskom, najupečatljivija stvar kod najmlađe Kate, kako su joj tepali, bila je neverbalna komunikacija – najviše je pričala očima.

„U trenucima kad sam bio zabrinut ili tužan, ona bi znala da me pogleda i da mi pokaže ustima da se oraspoložim”, kaže Martinović prstima razvlačeći osmeh na sopstvenom setnom licu.

Mama Miljana, Kata i tata Zoran

Kafić preko puta njihove zgrade sada nudi „Katinu toplu čokoladu”, jer mnogima nedostaje, priča otac.

Katarina kao mala

Katarinu opisuje kao „pravdoljubivo, milo, krhko dete, koje je svašta htelo i imalo enormnu energiju”.

„Ona je veći zaštitnik i heroj bila svima nama, nego što bih ja, kao tata, preuzeo tu ulogu i čast.

„Ja sam bio bolji čovek sa njom, a i ljudima oko nas je značilo njeno prisustvo”, kaže, ispijajući čaj hladnog decembarskog dana.

Neobično, gotovo vantelesno iskustvo doživeo je u Solunu, gde su njih dvoje bili pre dve godine.

Od prvobitnog negodovanja na ovaj grčki grad, Katarini je ubrzo prirastao za srce i rekla mu je „Solun je samo moj i tvoj”.

Kada ga je letos, jedno poslepodne posle njene smrti posetio, zbog gužvi dugo nije mogao da uđe u grad, a po glavi mu se vrzmala misao „Katarina, pusti nas, molim te”.

Posle dugo nije mogao da nađe restoran u kom se sedeli.

Tek posle celodnevnog šetanja, neka neobična staza „ili sila”, kako kaže, bez navigacije, odvela ga je baš tamo gde su jeli „ukradeno jagnje”.

Ostale su dve ruže na stolu solunskog restorana i zagrljaj s konobarima.

U Beogradu, ostala je za nju spremljena hrana.

Zaleđeni šejk – pahuljice, voće i med, kada ne može da pojede teži doručak – stoje još kao sladoled u zamrzivaču.

„Veče pre je pravila keksiće, stoje i danas nepojedeni”, priča Zoran, koji od maja više gotovo i ne sprema hranu.

Tata Anđelković

Život se 3. maja prelomio i za Branka Anđelkovića koji je poželeo da mi u „četiri reči” opiše ćerku Maru.

„To je predobro, prepošteno dete, sa velikim ‘ja'”, kaže i u prvoj rečenici zaplače mršavi, visoki 61-godišnjak, sa crvenim i zelenim pramenovima u kosi.

Mara sa zekom 2011.

Srkne kafu, zapali cigaretu, popije lek za smirenje i nastavi posle nekoliko trenutaka.

Nije imala ni godinu dana kad je pevala Jah War benda The Ruts u dečijem sedištu automobila.

„Pevala je pre nego što je progovorila”, kaže, dodajući da su joj prve reči bile maslina, krastavac, pa tek onda mama i tata.

Da dočara Marino „ja”, ispriča kako je imala vrlo klempave uši, ali joj nisu smetale, naprotiv.

„Mi smo joj predložili da razmisli o tome da operiše uši, a ona kaže ‘da li ste normalni, vidi koliko mi se bolje vide minđuše ovako'”, kaže i zamoli da pišem u sadašnjem vremenu o njoj.

Karakter je pokazivala gotovo od rođenja, dodaje, i nije joj smetala što je srednje dete.

„Kad sa šest meseci dete koje ne govori jasno pokaže da je bezobrazno, a ti se obraduješ jer glupo dete ne može da bude bezobrazno.”

U njihovoj petočlanoj porodici, uz ljubav, postoje i „međusobna podrška i razumevanje 100 odsto”, kaže Anđelković.

Kada su njih dvoje jednom čekali na pregled kod doktora, u hodniku su se toliko smejali, da je medicinska sestra izašla i rekla: „koliko je zadovoljstvo ovo imati kod kuće”, dodaje.

Mari su klempave uši bile prilika da istakne minđuše, priča tata, koji s ponosom kaže da je uvek bila svoja.

Mara je uz tatu zavolela skijanje i naučila da vozi bicikl, a ljubav prema karateu i računarima je probudila majka.

Slikala je i crtala, talentovano kao starija sestra Mina, sa kojom je planirala zajedničku budućnost.

Na prvom koncertu, sa četiri godine starijom sestrom tik uz binu bila je deset dana pre smrti – 24. aprila u Lincu nastupala je grupa Arctic Monkeys.

Roditelji su bili u publici, dovoljno blizu, a dovoljno i daleko.

„Bile su oduševljene jer je bend promenio plejlistu i svirali su stvari koje znamo i volimo”, opisuje ovaj sredovečni panker sa čiroki frizurom.

Mara je želela da upiše dizajnersku školu i nastavi sa crtanjem, a jedan od poslednjih upečatljivih razgovora s ocem bio je o njenim slikama.

„Pokazuje mi ih i ja kažem ‘ti nisi normalna’, ona kaže ‘hvala’, a to su bile nacrtane krava i još nešto”, prepričava tata promuklog glasa, ali ponosno.

Trećeg maja je Mara uspela da napravi frizuru i bude spremna za slikanje za almanah, sa kog se nikad nije vratila.

Danas u Marinu sobu uđe, ali samo ponekad.

Na groblje ide redovno.

Za Novu godinu je od prijatelja dobio crnu majicu sa natpisom Jah War i The Ruts.

Tata Kobiljski

Kada se rodila Ema, u kuću Kobiljskih stigla je i velika radost: bila je treća sreća, posle dve neuspele potpomognute oplodnje.

Dobili su ćerku „baš kakvu su hteli”, opisuje mi Dragan Kobiljski, 52-godišnji nekadašnji odbojkaš.

Ema i on su imali ispunjen odnos: on joj je menjao pelene, budio se noću, kupao je, vodio kod doktora.

Uspavljivao je uz božićnu pesmu Anđeli pevaju, snimljenu za obnovu manastira Đurđevi stupovi.

Sve slobodne trenutke trudili su se da provode u krugu porodice u Srbiji i inostranstvu, gde god je radio, a „bili su sami sebi dovoljni”.

Tata kao siguran oslonac – Dragan i Ema Kobiljski

Ovaj bivši igrač, a već dugo trener raznih klubova i više reprezentacija, trenutno je u rumunskom SCM Zalau i sa njim razgovaram iz Bukurešta, preko video poziva.

Tokom karijere je mnogo puta bio razdvojen od porodice, ali je zahvaljujući supruzi Nini, sa kojom je u ljubavi duže od četvrt veka, uvek znao da su deca na sigurnom.

Posle smrti se setio anegdote, kada je u dnevnoj sobi plesao sa Emom, a pored stajao ajped na kom je bio pušten njegov video snimak.

„Ema je bila mala, imala je dve godine i mi smo plesali uz Čolu, a ona malo-malo pa otrči do ajpeda i vidi mene tamo i priča mi, misleći da sam u inostranstvu: ‘tata, budi dobar, i požuri da se vratiš kući’.

„Nisam razumeo odmah šta priča, tek kasnije mi se to sleglo”, kaže Kobiljski.

Tata i Ema su uvek bili par u igricama i često pobednici.

Tatu od dva metra, Ema je zvala „moj plišanac”.

„Kad god sam dolazio kući, trčala je da me zagrli.”

I kasnije su imali „specijalnu vezu”, jer je u njoj prepoznavao i sebe, ali i gene njegove porodice.

Ona je osećala slobodu da mu sve kaže.

Učio je da vozi bicikl, rolšue, često su se igrali napolju.

Kad su išli išli na zimovanja i letovanja, nije im bio potreban luksuz, poput ležaljki na plaži, boljeg auta ili većeg stana, znali su da imaju sve što treba.

„Gde god smo bili, to je bila čarolija”, kaže i, kao primer, navodi praznične dane u pustom rumunskom mestu, gde nema ničega sem jednog tržnog centra, a njima je bilo „kao u Parizu”.

Znali su koliko su srećni i privilegovani, ali je u tome bilo i mnogo truda i posvećenosti.

„Nama nikad ništa nije trebalo, osim nas samih.”

Kad su dobili i mlađu ćerku Milu, postali su četverac, ali se znalo da su za sve igrice, poput Aktivitija, Monopola ili podmornica, kao i odbojke, u paru on i Ema, a mama i Mila.

„Ema i ja smo ih stalno pobeđivali”, kaže smejući se.

Odrastala je u dobro dete, išla joj je i odbojka, iako je on nije forsirao, a i u školi joj je, upisom u dvojezično odeljenje u sedmom razredu, sve „leglo”.

„Baš sam bio ponosan na Emija”.

Obećao joj je da će joj kupiti ajfon ako se upiše u to prestižno odeljenje, ali to nije učinio.

Dok govori o tome zaplače, dodajući da je „ona to zaslužila” i samo jednom porukom ga podsetila na obećanje, ne tražeći ponovo skupoceni telefon.

Velika žal mu je ostala jer je Emu poslednji put video za Uskrs, 16. aprila, posle čega se vratio za Rumuniju.

„Fali mi tih mesec dana sa njom, strašno.”

Kada je čuo vest o 3. maju u Rumuniji, onesvestio se, kao i njegova supruga u Beogradu, kako je ona ispričala tokom potresnog suđenja krajem godine.

Ako postoji, kaže, neka uteha, on je nalazi u tome što su „imali dubok odnos, bez nezadovoljstva i praznog hoda”.

„Kad hodam, razmišljam o njoj i video sam neki citat koji kaže ‘žao mi je samo zadnjeg zagrljaja i poljupca jer nije bio jak zagrljaj i bio je ovlaš poljubac, jer smo mislili da će ih biti još mnogo, a bili su poslednji’.

„Žao mi je što nije bilo drugačije, samo to”, kaže kroz jecaj.