– Takođe će sve televizije u Srbiji imati obavezu da u prvih osam sati, svakih 30 minuta prekidaju program i objavljuju tu informaciju, ili eventualno dopunjenu sa novim informacijama. Nakon osam sati, a do isteka 48 sata, svakih sat vremena ćete morati da objavljujete tu istu informaciju, ili ako se dete pronađe ranije, objavićete da je dete pronađeno – rekao je on za K1 Televiziju.

Dodao je da, ukoliko se dijete ne pronađe nakon 48 sati, policija nastavlja svoje procedure i ukoliko je potrebna dodatna podrška medija, policija će im se obratiti, kako bi oni izašli sa nekim novim, dodatnim informacijama.

Napominje da će mobilni operateri takođe u prvoj fazi slati SMS poruku dok ne dođe brodkast sistem, gdje će građani putem baznih stanica dobijati informacije, a da će željezničke i autobuske stanice, koje trenutno imaju tehničke mogućnosti, objavljivati informaciju.

Jurić ističe da će aerodrom “Nikola Tesla” umjesto polazaka i odlazaka aviona, istog momenta emitovati informaciju da je nestalo dijete, a da će se u drugoj fazi sistema “Pronađi me”, uključiti putevi Srbije, naftne kompanije, društvene mreže i drugi činioci koji će dodatno doprinijeti da se informacija o nestanku djeteta što prije raširi.

– Mi smo imali teške situacije, greške koje smo počinili, nešto gde nismo na vreme reagovali, što smo sada iskoristili na najbolji mogući način da sistem prilagodima našoj zemlji, i da uradimo nešto što je bolje nego u Americi, ili zemljama Zapadne Evrope – ocijenio je on.

Prema njegovim riječima, u prosjeku u Srbiji svake godine se prijavi nestanak između 1.300 i 1.500 djece, koja uglavnom odlaze iz svojih porodica zobg raznik okolnosti.

– Srećom, najveći broj te dece se vrati, ali uvek ostane ta neka crna brojka, gde imamo uvek nekoliko mališana za koje nemamo rezultate potrage i ne znamo kakva je njihova sudbina. Ovaj sistem je namenjen toj brojci, kada znamo da je prošle godine konkretno prijavljeno 1.523 nestanaka dece, 1.518 pronađeno, dok se za petoro dece ne zna gde se nalaze – rekao je on.

Kada je riječ o kriminalnim otmicama, Jurić kaže da će ovaj sistem sigurno doprinijeti tome da jedan broj otmičara ili odustane od otmice djeteta, ili eventualno odluči da dijete pusti na slobodu kada vidi da je alarm upaljen.

– Ja sam se nekako borio da svaki građanin ove zemlje da doprinos u potrazi za nestalim detetom, jer policija ne može sama da rešava nestanke mališana, bez pomoći građana i svih aktera u društvu, tu mislim na medije, organizacije, mobilne operatere. ovako se uključujemo u jednu zajedničku borbu gde potregu ne vrši samo policija, nego smo svi zajedno uključeni – istakao je on i dodao da će sistem “Pronađi me” biti među najboljim u svijetu.

Jurić kaže da je prema procjeni svako šesto dijete koje odlazi od svojih porodica, uglavnom žrtva manipulacije i seksualnog zlostavljanja, zbog čega ne treba osuđivati tu djecu i njihov, odlazak već se zapitati zašto djeca odlaze iz svojih sredina i ohrabljivati ih da zlostavljanje prijave.

– Kada je reč o otmičarima dece, teško je prepoznati profil takvih ljudi. Za neke ljude, poput Ninoslava Jovanovića iz Niša koji je počinio nekoliko krivičnih dela seksulanog zlostavljanja, bio zbog toga u zatvoru, pa kasnije izašao i onda oteo devojčicu i zlostavljao je, to je jedna osoba za koju smo nakon onoga što je već počinio mogli pretpostaviti da on jeste opasan za okolinu – izjavio je on.

Govoreći o slučaju čovjeka koji je seksualno zlostavljao i ubio Tijanu Jurić, Jurić je naveo da je on u svojoj arhivi imao nekoliko krivičnih djela nasilja, koja nisu bila prijavljena i dobro procesuirana, što ga je činilo nevidljivim za sistem.

– To su ljudi koji su tu među nama, koji su spremni da kada taj nagon proradi da otmu dete i da mu učine sve najgore što čovek može da pomisli. Mi moramo da budemo spremni za te nepredviđene situacije, koje su jako retke, ali nisu nešto što se dešava samo u Americi, nego i kod nas – naglasio je on, a prenosi Tanjug.

Povratak na ćirilično pismo, jednoglasnom odlukom menadžmenta i uređivačkog kolegijuma televizije, jasno pokazuje i njen stav – ljubav, poštovanje i očuvanje nacionalnog indentiteta, njegovanje pisma koje se već decenijama bori sa zaboravljanjem, te snažan osvrt na tradiciju, i sve one vrijednosti koje su bile, a i ostale, istinske vrijednosti ATV-a: čovjek, porodica i otadžbina.

‘Novi identitet i izbor našeg pisma veliki je korak za našu medijsku kuću i to nije samo promjena estetske i tehničke prirode, nego i naša želja da se pozicioniramo kao medij, koji svojim sadržajima i radom, pokazuje i njeguje vrijednosti porodične televizije, sa izrazitim nacionalnim identitetom.

Novi logotip – modernizovano ćirilično slovo A uz više stilizovanih silueta Republike Srpske koje čine fokus kamere, šalje snažnu poruku. Posebno smo ponosni na prkos, inat i dodatni napor koji smo uložili nakon i dalje nikad objašnjenih, sramnih američkih sankcija koje su nas dodatno ojačale, i to zbog publike zbog koje i postojimo.

Očekuje nas i novi studio i identitet naših ‘Vijesti’, kao i osvježen studio i novi identitet našeg sjajnog popodnevnog magazina ‘Centar dana’. Već od 9. oktobra šaroliku programsku šemu počinjemo ‘Jutarnjim programom’ i povratkom prepoznatljivih formata iz naše ‘TV kuhinje’.

Pokazaćemo da je ATV ne samo jaka porodična televizija, nego i da svojoj vjernoj publici itekako može da ponudi još mnogo toga i ostane upravo ono što jeste – autentična, tvrdoglava i vjerna’, kaže Dejan Stupar, direktor marketinga i prodaje ATV.

Od 9. oktobra, gledaoce očekuju i brojni drugi noviteti – novi formati i nova TV lica. Izazovan put promjena podrazumijevao je mjesece planiranja i strategije, tehničko – tehnološka i produkcijska ulaganja, te ulaganja u zaposlene i njihove uslove rada.

U još jednom su, zaposleni na ATV, jednoglasni – publici su, kako kažu, dali do znanja da zbog njih postoje i traju, te da će novitetima trend rasta samo dodatno osnažiti, uz istu misiju: ostati vjerni sebi i publici.

ATV-ovci još jednom poručuju: dobre stvari ne treba mijenjati, pa zato – ne mijenjajte kanal. Na ATV vas očekuje mnogo novog i ponešto ‘starog’, jer su ipak pojedina vraćanja na ‘staro’ itekako veliki korak naprijed – smjelo, drugačije i nepokolebljivo.

ON TV je tvoj novi naziv za zabavu – m:tel online televizija koju možeš da gledaš na svom mobilnom uređaju putem bilo koje internet mreže, bilo gdje na prostoru BiH.

Koje sadržaje ON TV nudi?

Odaberi ON TV i uživaj u Engleskoj premier ligi na Arena Sportu, ali i drugim premium sportskim sadržajima, najboljim filmovima, serijama i videotekama sa mobilnih uređaja, bilo kada i bilo gdje u BiH.

U skladu sa svojim potrebama možeš da odabereš dva paketa Start ON sa 59 kanala po cijeni od 20 KM ili Max ON sa 130 TV kanala i Superstar videotekom po cijeni od 27 KM mjesečno.

Koje su dodatne funkcionalnosti koje ti ON TV pruža?

ON TV ti nudi napredne TV funkcionalnosti, gledanje propuštenog sadržaja 72 časa unazad, pauziranje, gledanje sadržaja ispočetka, snimanje i istovremeno gledanje sadržaja na više uređaja.

Kako da se prijaviš?

Prijava je jednostavna, bez ugovorne obaveze, uz online uplate i mogućnost deaktivacije kad god poželiš. Dovoljno je da posjeduješ pametni telefon ili tablet, kvalitetnu internet vezu i skineš aplikaciju putem Google Play-a, App Store-a ili App Gallery.

Možeš se registrovati putem bilo kog broja mobilnog telefona ili e-mail adrese, a ON TV možeš gledati isključivo na prostoru Bosne i Hercegovine.

Prijavi se odmah, posjeti ontv.ba i isprobaj ON TV – BESPLATNO do kraja septembra!

Za više informacija pozovi 0800 50 000 ili posjeti ontv.ba

U ono vreme, serija je doživljena kao revolucionarna – četiri žene otvoreno razgovaraju o ljubavnim (i seksualnim) životima, sa mnogo scena „koje nisu bezbedne za gledanje na poslu” na našim malim ekranima.

Zvezde serije – Sara Džesika Parker, Kristin Dejvis, Sintija Nikson i Kim Katral – sada su planetarno poznate, a u obrtu iz stvarnog života, jedna od njih se kandidovala čak i za guvernerku Njujorka, grada u koji je smeštena radnja.

Mnogo se toga promenilo otkad je serija, zasnovana na knjizi Kendas Bušnel, prvi put emitovana 1998, uz mnoge replike u seriji koje danas deluju krajnje zastarelo.

Ali ljudi i dale mnogo vole Seks i grad.

Evo na koji način serija i dalje vrši uticaj.

Te odevne kombinacije

Odevne kombinacije u Seksu i gradu toliko su legendarne da su praktično lik za sebe u seriji.

Moda se, u međuvremenu, mnogo promenila otkako smo prvi put ugledali slavnu četvorku, kao što se to vidi na ovoj slici načinjenoj na njujorškoj premijeri prve prvcate epizode.

Kostimografkinja Patriša Fild radila je u seriji na izradi mnogih njenih klasičnih odevnih kombinacija – među kojima i pomenutu baletsku suknjicu, uparenu sa krznenim kaputom i visokim štiklama, koji su opisani kao „kombinacija bogata kulturološkim značenjima”.

Vivijen Vestvud je dizajnirala Kerinu venčanicu, koju je ova nosila kad se „udala ali ne baš” za Zverku.

Ona je bila izložena u njujorškoj radnji ove dizajnerke da bi obeležila desetogodišnjicu njenog nastanka.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vivienne Westwood (@viviennewestwood)

A tu su bili i asesoari – Kerina ogrlica sa imenom lansirala je trend koji je živ i dan-danas (pored toga što se pokazala ključnom tačkom u zapletu).

A njena ljubav prema obući bila je tolika da je Zverka, kog je igrao Kris Nort, zaprosio ne prstenom, već cipelom.

One su čak inspirisale vlastiti Instagram nalog.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Every Outfit on Sex & the City (@everyoutfitonsatc)

Dobre, loše i upadljivo ružne, sve u pokrivene na nalogu Sve odevne kombinacije u Seksu i gradu, tako da možemo da se podsetimo svake od njih u svom njihovom sjaju – kao što je ova živopisna Samantina kombinacija, koja je upoređena sa tubom maskare.

Lansirala je karijere

Pored četiri glavne zvezde, u Seksu i gradu se pojavio i ogroman broj drugih glumaca od kojih su se mnogi upravo tu prvi put probili.

Ket Denings, danas najpoznatija po Dve devojke bez love, imala je 14 godina kad je glumila drsku tinejdžerku Dženi Brir, koja je želela da joj Samanta organizuje bar mivcu.

To je njena prva uloga navedena na IMDB-u.

Takođe nepoznat u vreme kad se pojavio u Seksu i gradu bio je Bredli Kuper, koji je imao nekoliko replika u drugoj sezoni.

Holivudski glumac igrao je Džejka, koji pokazuje Keri njenu loše ispalu fotografiju na naslovnoj strani časopisa u epizodi pod naslovom I samce ubijaju, zar ne?

U trećoj sezoni, Džon Sleteri, danas najpoznatiji po ulozi u Momcima sa Medisona, igrao je Bila Kelija, političara koji se nakratko zabavljao sa Keri.

Mišel Herst iz Narandžasta je nova crna, koja igra Mis Klodet u zatvorskoj humorističkoj drami, bila je doktorka u epizodi u kojoj Samanta radi test na polno prenosive bolesti.

Džastin Teru je gostovao u seriji ne jednom, već dvaput – kao velika spisateljska nada Džared u prvoj sezoni, a potom i kao Kerin dečko Von u drugoj.

Današnja televizija

Bez Seksa i grada, verovatno ne bismo imali nekoliko televizijskih serija koje su bile inspirisane hit serijom.

Američki sitkom Devojke (Girlfriends) bavio se grupom od četiri žene koje grade prijateljstva i karijere – definitivno ima sličnosti, ali dok je Seks i grad često optuživan da je suviše belački, četiri glavne uloge u Devojkama su sve Afro-Amerikanke.

Devojke (Girls) Lene Danam bavile su se grupom dvadesetogodišnjakinja u Njujorku koje pokušavaju da se snađu na poslu i u vezama, tako da je i tu bilo neizbežnih poređenja.

Danam kaže da je njena serija „premostila jaz” između tinejdžerki u Tračari i tridesetogodišnjakinja u Seksu i gradu – u pilot epizodi namerno se pojavljuje šala na račun Seksa i grada da bi bilo jasno da su devojke inspirisane Keri, Samantom, Mirandom i Šarlot.

I, naravno, bili su tu i Kerini dnevnici, serija iz 2013, koja je prikazivala njen život u osamdesetim.

Klasični citati

Jednako su duhoviti i smisleni danas kao što su bili onomad.

Evo ih nekoliko koji su na granici da budu dovoljno pristojni da možemo da ih objavimo.

• „Možda možemo da budemo srodne duše jedna drugoj” – Šarlot, o ženskom prijateljstvu
• „Činjenica je da je ponekad veoma teško hodati u cipelama žene koja je solo. Zato su nam sada potrebne specijalne cipele, da bi ta šetnja bila zabavnija” – Keri, o samoći i cipelama
• „Seksi je ono kako želim da me oni dožive nakon što ih osvojim svojom ličnošću” – Mirandine taktike zabavljanja s momcima
• „Možda nekim ženama nije ni suđeno da budu ukroćene. Možda i treba da budu divlje sve dok ne nađu nekog jednako divljeg sa kim mogu zajedno da divljaju” – Keri, o njenoj povremenoj vezi sa Zverkom
• „Najuzbudljiviji, najizazovniji i najznačajniji odnos od svih je onaj koji imaš sa samim sobom” – Keri o vrednovanju samog sebe
• „Ti ga prosto ne zanimaš” – Kerin bivši momak Berger daje Mirandi neke savete u obliku izraza koji je kasnije inspirisao istoimenu knjigu i film
• „Volim te… ali sebe volim više. U vezi sam sa sobom 49 godina i na toj vezi moram da radim” – Samanta određuje prioritete

Društveno osvešćena Šarlot

A onda je tu, naravno, i „Društveno osvešćena Šarlot”.

Mim koji ne prestaje da oduševljava.

Koncept je potekao od Loren Garoni i Čelsi Ferles, autorki gorepomenutog naloga Svaka odevna kombinacija u Seksu i gradu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Every Outfit on Sex & the City (@everyoutfitonsatc)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Every Outfit on Sex & the City (@everyoutfitonsatc)

On se na pametan način bavi svim onim nezgodnim trenucima u voljenoj staroj seriji u kojima nam je neprijatno zbog replika koje su beznadežno zastarele, maše poentu ili su – usudimo se da kažemo – pomalo uvredljive.

Mim uzima problematične replike iz serije, a onda koristi Šarlot kao kanal za odgovarajući savremeni odgovor.

Bravo, Šarlot!

E, sad samo da je još njen lik onomad bio tako osvešćen u samoj seriji…

Zagriženi obožavaoci

Obožavaoci Seksa i grada su zagriženi i neće nestati u skorije vreme.

Kad je serija okončala emitovanje u februaru 2004, hiljade ljudi su organizovali oproštajne zabave obučeni kao omiljeni likovi i nazdravljali (sa koktelom Kosmopoliten ili dva, naravno).

Kad je prvi spin-of film imao premijeru 2008. godine, stotine su stajale u redu od ranih sati da bi pozdravile zvezde serije na londonskom Lester Skveru.

Mnogi obožavaoci tražili su od zvezda da im potpišu kese i kutije sa cipelama.

Jedna je na premijeri rekla da je velika obožavateljka „zato što lako možete da se poistovetite”, dodavši:

„To je moja Biblija, sve smo prošle kroz iste probleme sa kojima se suočavaju devojke. One me sve inspirišu. Nećemo biti zadovoljne samo jednim filmom.”

I zaista, usledio je nastavak, mada, nakon što su ga sasekli kritičari, na kraju je verovatno ostao namenjen samo najtvrdokornijim obožavaocima.

Četvorka i dalje ima veliki uticaj 24 godine kasnije – zvanična Fejsbuk stranica serije ima više od 13 miliona pratilaca.

A možete da odete i na nekoliko tura po Njujorku na temu Seksa i grada – posetivši mesta kao što su pekara „Magnolija” da pojedete kapkejk, pa čak i da sedite na stepeništu ispred Kerinog ulaza.

Preuzeto sa: bbc.com

“To me uvijek prati, da je svaki korak koji napravim poput probijanja staklenog stropa. To je probijanje novog terena za narod Maora, ali i za ljude nebijele boje kože. Bilo da imate tetovažu ili ne”, dodala je.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Oriini Kaipara (@oriinz)

Preuzeto sa: index.hr

Konstantno brbljanje Rori i Lorelaj Gilmor u seriji „Gilmorice“, urnebesno prepucavanje Doroti i Sofije u „Zlatnim djevojkama“ i smiješne svađe između Rozen i Darlin u seriji „Rozen“, samo su neki od antologijskih odnosa između majke i kćerke koji su predstavljeni na malim ekranima. Predstavljamo vam neke od najpopularnijih serija gdje je odnos majka-kćerka prikazan kroz tople priče, dirljive trenutke i poneke smiješne situacije.

„Gilmorice“ – Lorelaj i Rori

Prva serija koja je vjerovatno većini pala na pamet kada su pročitali naslov teksta. Lorelaj i Rori imaju vrstu otvorenog odnosa kakav se rijetko viđa u stvarnom životu. Dijele sve, od neizmjerne ljubavi prema kafi do džinovskih obroka u kafiću „Kod Luka“, a tema o kojoj one nemaju mišljenje praktički ne postoji. Sve govore jedna drugoj, prolaze zajedno kroz teške trenutke i nikad ne napuštaju jedna drugu (dobro, bila je ona jedna faza kada se Rori preselila kod bake i dede i napustila koledž ali to je brzo zaboravljeno).

O popularnosti ove serije najbolje svjedoči činjenica da su mnoge od njihovih duhovitih replika zauvijek obilježile pop kulturu.[nextpage]

„Dadilja“-  Fren i Silvija

Bilo je jako teško nadmašiti lik dadilje Fren Fajn iz nekada veoma popularne serije „Dadilja“, ali to je nekako pošlo za rukom njenoj majci Silviji Fajn. Majka i kćerka dijelile su jedno: opsesiju leopard printom i krznenom odjećom, tako da je bilo jako teško suzdržavati se od smijeha svaki put kada bi se zajedno pojavile na ekranu. Dodajte tome dva kreštava glasa te beskrajne diskusije o Freninom nesrećnom ljubavnom životu i dobijate recept za jednu od najsmješnih komedija na TV-u.

Sva sreća da se Fren na kraju udala za svog bogatog šefa Maksvela Šefilda.[nextpage]

„Rozen“- Rozen i Darlin

Sitkom „Rozen“ koji je emitovan tokom osamdesetih i devedesetih godina, bio je poseban po tome što je na nevjerovatno autentičan način dočarao odnos između roditelja i djece, komplikovane odnose između supružnika i kućne tenzije. Iako su obje eksplozivne naravi i nevjerovatno tvrdoglave, ljepota odnosa između Rozen i njene televizijske kćerke Darlin bila je u tome što su se na kraju vijek podržavale. Govorile bi svašta jedne drugoj tokom svađe, ali na kraju su uvijek bile tu jedna za drugu.

Nije bilo jednostavno predstaviti ovakvu dinamiku, ali poznatoj komičarki Rozen Bar to je stvarno uspjelo.[nextpage]

„Zlatne djevojke“- Sofija i Doroti

Jedan od najšarmantnijih odnosa između majke i kćerke prikazan na televiziji svakako je bio onaj između djevojaka u „zlatnim godinama“, Doroti i njene majke Sofije. Ako ste gledali ovu seriju sigurno se sjećate Sofijinih čuvenih referenci na Siciliju i zamjerki koje je imala skoro za sve. I majka i kćerka bile su nepopustljive što je dovodilo do urnebesnih situacija i avantura koje su zasmijavale mlađe i starije generacije. Dok je Sofija bila majka sa najbritkijim jezikom među svim likovima u seriji i nikada se nije libila da kaže šta stvarno misli, Doroti joj je rijetko ostajala dužna.

Ipak, uzajamna podrška i uvažavanje na kraju nikad nisu izostali.[nextpage]

„Simpsonovi“- Mardž i Lisa

Na listu smo uvrstili i jednu animiranu majku i kćerku. Mardž Simpson staložena je žena koja zna šta želi u životu, što znači da je ona sve ono što Homer Simpson nikad nije bio. Isti stav u životu nastoji prenijeti na svoju djecu, a taj odnos jedan je od najboljih ove vrste predstavljen na televiziji. Lisa samo sa majkom može voditi duboke filozofske razgovore o životu kojima je sklona, a Mardž podjednako uživa u razgovorima sa svojom kćerkom.

Njihova povezanost omogućava im da ostanu normalne u nenormalnom gradu kao što je Springfild.

Njegov životni put je dokaz da svaki problem ima rešenje, a da su greške, u stvari, lekcije koje dobijamo da bismo iz njih izvukli pouku i iskoristili ih za lični razvoj. Za uspeh nikad nije kasno i potpune transformacije su moguće ukoliko strpljivo i uporno radimo na sebi.

Nezainteresovanost za učenje počela je u osnovnoj, a nastavila se u srednjoj školi, gde sam imao uspone i padove i unutrašnje borbe koje su naročito nastale kada su svi moji drugari upisali fakultete, a ja nisam. U četvrtoj godini pao sam iz astronomije i fizike na popravni ispit i posle toga izgubio volju da bilo šta upisujem sve do ključne dvadesetčetvrte godine kada sam upisao fakultet i kad su počele da se dešavaju moje unutrašnje promene, koje su zahtevale radikalan preokret. Osetio sam da je sve što sam do tad živeo lažno i pogrešno. Zadao sam sebi cilj da, za početak, budem dobar i pošten, da nikom ništa ne treba da dugujem i da budem pametan. Tek tada kreće moja zainteresovanost za knjigu. Lek za svoje stanje našao sam u Pravoslavnoj crkvi. Pravoslavlje me je naučilo da je ego korisna stvar, ukoliko ga oblikujem ljubavlju.

Kako se održava ravnoteža između ega i rada na televiziji?

Pravoslavlje je veličanstveno zato što nudi najbolja sredstva čoveku da se izbori sa egom. Ono nam ne nudi da ga mi uništimo i potiskujemo, nego da taj ego bude ispunjen ljubavlju. Mislim da je to suština pravoslavlja. Sveti Oci, svetootačka literatura koja crpi iskustvo dve hiljade godina, tako briljantno nam kaže da ne mislimo uvek visoko o sebi, jer smo tad apsolutno promašili cilj našeg postojanja. S druge strane, samopoštovanje ne sme da nestane. Zato kažem da ego ne sme da nestane nego mora da postane ljubav. Crkva i liturgija su najbolji učitelji. To je najbolja vežbaonica. Takođe, ako imamo takve autoritete ispred sebe kakav je Vladeta Jerotić, čovek koji je napunio devedeset godina, od toga skoro šezdeset godina sluša samo hvale, i to hvale od ličnosti kakve su bile Isidora Sekulić, patrijarh Pavle, Meša Selimović, Ivo Andrić i Hugo Klajn. To su osobe sa kojima je on vršio razne prepiske, bio intimus. Ako taj čovek, kad ga vidite, ima takvu otmenost, ne samo duha nego i oblačenja, koje je dosta skromno, šta reći? Ko smo onda mi, ako takvi ljudi tako čine.

Porodicu je najteže održati, ali ona najviše pruža

Porodica ti daje priliku da počneš da živiš za drugog, odnosno da tvoj ego više nije na prvom mestu, niti tvoje razne dečačke navike, spavanje do podne i sve ostalo što si mogao sebi da pružiš, nego počinješ da živiš za drugog, za suprugu, za dete i ostale ljude

Kako onda objasniti ljudima da sveprisutna narcisoidna kultura nije izraz prave ljubavi prema sebi i da istinska ljubav ima drugačiji vid?

Treba da pošaljemo poruku kroz medije, da damo javni prostor ljudima kao što su Vladeta Jerotić, naši dragi episkopi, književnici, slikari… Kada je reč o privatnom životu, pravoslavlje kaže: “Ti ne možeš  promeniti drugoga, ali možeš promeniti sebe. Ne možeš pobediti zlo u svetu, možeš pobediti zlo u sebi”. Ljudi će primetiti tvoju dobrotu. Pogotovo ako si nenametljiv. Kako kaže Džoni Štulić: “Ako želiš da saznaš, pristani na sve. Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se”.  Ne možeš sebe stavljati kao autoritet  i reći: “Nemaš ti pojma! Ja ću da te naučim”. To je ono što mi smeta kod političara, građanske provenijencije, ili kod novinara i književnika koji žele da podignu nivo života u Srbiji, a sa druge strane, sa mnogo gneva, osude i uvreda govore o tom tzv. “primitivnom Srbinu”, koji bi trebalo da se promeni. Ne. Tu mora ljubav da postoji. Treba da voliš tog čoveka za koga misliš da je na niskom nivou života u svakom pogledu. Pomoći mu kroz ljubav ili ličnim primerom, pa da taj Srbin kaže: “Gle ovog gospodina. Daj da vidim kako bih ja mogao da budem kao on”.  Ako taj gospodin krene da te pljuje, da te vređa i ponižava, onda se ne može ni nazvati gospodinom.

S jedne strane, toliko je komercijalnih medija usmerenih na promovisanje instant, površnih vrednosti “jer to publika traži”. S druge strane, u manjem obimu, imamo emisije poput Vaše koja svojim decenijskim postojanjem predstavlja drugu krajnost. Kako objašnjavate taj paradoks?

To je tema koja me takođe intrigira. Mislim da u svemu postoje nivoi. Kao što Radomir Mihajlović Točak kaže da postoje nivoi u slušanju muzike, od najgoreg tehna do najuzvišenijih harmonija, simfonija i opera. Ne možemo reći da ti ljudi ne uživaju uz tu muziku. Pitao sam Aleksandra Serdara “Kako to da neko oseti tu muziku i ostane uz nju, a neko ne?” On kaže da u onoj meri u kojoj se mi razvijamo kao ličnosti, imamo i dubinu da percipiramo tu vrstu muzike. Kao i književnost. Možemo li čitati Dostojevskog na pravi način ako smo prizemni, ako u našim životima vlada filozofija “U se, na se i poda se” ili onaj koji je krenuo ipak duhovnim životom odricanja, askeze, ljubavi i neke dublje introspekcije? Mislim da je jedan od osnovnih problema duhovna lenjost i samo kada bi ljudi znali koliko gube time što su zarobljeni na nižem nivou, kolika u stvari zadovoljstva i ogromno ispunjenje radosnim osećanjem života sleduju ako bismo preskočili barem jedan nivo. Primera radi, da čovek odluči da neće da gleda rijaliti program. Da oseti da je to stvarno ispod njegovog nivoa, pa odluči da gleda emisije zabavnog karaktera. Onda posle nekog vremena kaže: “Čekaj, pa ima nešto još kvalitetnije! Hajde malo da se posvetim tome duže vreme”. E, to je to – strpljenje i upornost da nešto što možda i ne prepoznajemo trenutno kao kvalitet, ali poverujemo nekim ljudima koji su nam svojim ličnim autoritetom rekli da tu ima nešto što je lepo, dobro, bitno i onda da istrajemo u tome.

Rad na sebi se uvek isplati

Plodovi rada se ne ubiraju odmah, već je za sve potrebno vreme i strpljenje. Treba da pripremiš njivu, da je očistiš, pa da posadiš seme, da je zalivaš… E, onda krene plod, pa ti tek tad uživaš! Uživa se i u tom radu. Svi znamo koliko smo radosni čak i prilikom najmanjih odricanja kao što je držanje dijete, na primer. Budeš ponosan, pa kažeš:“Aha, pobedio sam sebe! To je dalo rezultate”.

Kada bi vlasnici komercijalnih i tabloidnih medija jednoglasno odlučili da prestanu sa emitovanjem programa na nedelju dana i dozvolili  javnom medijskom servisu da jedini izveštava, mislite li da bi to dovelo do promena?

Kako da ne. Imali smo eksperimente kao što je bio slučaj na radiju Studija B, pre nekoliko godina, kada se uveče puštala narodna muzika. Tada su se slušaoci javljali i tražili određene pesme. U njihovim željama bilo je turbo folka i nekih groznih pesama. Međutim, voditeljka je rekla: “Slušajte. U narednih mesec dana nema želja, ja biram muziku”. Tih mesec dana birala je sve starogradske bisere, gradske pesme i sevdalinke. Nakon tog vremena, ljudi su naručivali isključivo kvalitetne pesme. Dakle – šta daš čoveku to će i da sluša, gleda, čita. Menjajući svest ljudi, “nesvesno” menjamo njihov pogled na život. Mi smo izgleda pod nekom hipnozom i navikli smo na takve sadržaje da više ni ne osećamo koliko “rendaju naše mozgove”. Tek kad napraviš pauzu i kad se odvojiš, vidiš razliku. Uh!

Koje knjige biste preporučili kao duševnu hranu?

Mislim da svi treba da pročitaju “Ep o Gilgamešu” i kao pripremu da pogledaju emisiju o tome. Gostuju Vladeta Jerotić i Jovan Popov. Koliko je to duboko i božanstveno. Potom, meni omiljena knjiga “Braća Karamazovi”, jer je tu Dostojevski  najdublje zahvatio  ljudsku prirodu kroz razne tipove karaktera, gde je suštinski problem taj da je čovek počeo da gubi veru i doživeo obezduhovljenost, odnosno – početak života bez Boga. Od likova koji su u velikom očajanju, do starca Zosime koji iznosi najdivniju teologiju ljubavi, gde imamo i fanatike u okviru monaštva, dakle, kao da gledate današnje vreme. Od duhovne literature voleo bih da preporučim knjige o starcu Porfiriju, fantastičnom Grku koji je živeo na Svetoj Gori. Kad čitate ta životna iskustva, njegovu mudrost i takođe teologiju ljubavi, biva vam mnogo lakše. U toj knjizi divno opisuje momenat dobijanja blagodati Svetoga Duha i preporuke za pedagogiju. Potom mistični događaji u običnom životu i dar prozorljivosti koji je imao. On kaže da postoje monasi koji kreću strašnim putem kažnjavanja, strogoće i onda krvavo dođu do Boga, dok postoji i drugi,  jednostavniji put. To je put ljubavi, slobode, razumevanja i tolerancije, gde je sve mnogo lakše i gde nije potrebno da “oderete kožu s leđa”, jer oba puta imaju isti cilj. Zašto ne izabrati ovaj divniji?

Strah je majka agresije

Starac Porfirije se jednom prilikom vozio autobusom, a vozač je bio besan tip koji je psovao i kritikovao sve – od politike do crkve. Ljudi uplašeni ćute, on urla. Posle nekog vremena, starac mirno reče: ”Drvo”. Vozač ućuti. Nije progovorio dok nije došao do stanice i sačekao da svi putnici odu, nakon čega je pao na kolena pred starcem. O čemu se radilo? Taj vozač je izvršio zločin. Ubio je nekoga, a zločin je ostao neotkriven, tako što je telo sakrio kod jednog drveta u šumi.To je, u stvari, njega mučilo. Najagresivniji ljudi imaju neki žestoki potisnuti strah iz nekog perioda. Možda su i sami bili pod nekom vrstom agresije, mentalne ili fizičke, i onda se kasnije to odražava na njihovo ponašanje.

Osim ljubavi kao “glavnog jela” na Vašoj trpezi “Agape”, koje biste nam osobine preporučili da negujemo kako bismo poboljšali svoje živote?

Borbu za slobodom. Osloboditi se od svega što te čini robom. Da pokušamo da mi, umesto naših strasti, vladamo sobom. Pored toga ima nešto važno, čemu me je moj kum Vlada naučio. Kada smo jednom prilikom štrajkovali na televiziji Politika, stajali smo ispred zgrade. Međutim, neke kolege nam se nisu pridružile. Jedan od njih je zbog toga pretrpeo gomilu uvreda od nas. Ja kažem Vladi: “Kako ga nije sramota!”, a on odgovara: “Nemoj tako da govoriš. Znaš da mu je otac vojno lice, da bi ga izbacio iz kuće i ne bi mogao više da se vrati.” Možda mi tad nije bilo baš najjasnije, ali sad vidim koliko je to bilo apsolutno tačno i hrišćanski. Tada sam promenio pogled na ljude. U svakom čoveku treba da vidimo vrline. Mane su uvek jasne i one prve isplivavaju na površinu, ali uvek treba da imamo i svest o onom što hrišćanstvo govori – da vidimo svetitelja u svakom čoveku. Svi smo pozvani da budemo svetitelji. Treba da gledamo kakav bi neko mogao da bude, a ne kakav jeste. Tako i Bog voli i gleda na nas – ne onakve kakvi jesmo, nego onakvi kakvi bismo mogli da budemo, kao najbolju verziju sebe.

Autorka: Tamara Markić

Naslovna fotografija: Ana.rs

Ne sumnjam da je izvukao ušteđevinu za crne dane, prodao štogod iz kuće i zaputio se u radnju. Nema veze što naše selo u to doba još uvijek nije dobilo struju, pa je televizor bio samo jedan veliki ukras i vrlo mutno ogledalo. Moralo se znati ko je gazda.

Navraćale su komšije i poznanici, zagledao se i hvalio uređaj, iako niko nije znao po kom osnovu ga hvali, jer ga nije imao sa čim uporediti. Ispijale su se kafe ispred njega, mezilo se i ugovarali su se poslovi. Televizor je stajao nijem, ali nikada prašnjav, već vječito uglancan i presvučen novim miljeom.

Kada je konačno struja došla i do našeg kraja, sreća se nije mogla izmjeriti. Loša antena je jedva hvatala signal, slika je stalno treperila, a djed je teška srca svako malo lupao po uređaju – da ga popravi. Soba je konstantno bila puna. Nema veze što je uživanje bilo nikakvo, slabo šta se vidjelo a još slabije čulo. Posljednji krik tehnologije je bio tu.

Kako je vrijeme prolazilo, cijene su padale, sve više ljudi je moglo priuštiti kupovinu televizora, pa se on više nije smatrao luksuzom. U to doba, kuhinja je postala centar kuće. Najtoplija prostorija, centar svih okupljanja i raskrsnica svačijih puteva, kao u predstavi Mladena Materića. Ukućani su dolazili da vide šta se to novo krčka na šporetu, vodili su ih mirisi i zveckanje posuđa. U kuhinji ste uvijek mogli zateći nekoga, bilo da priprema obrok, žvaće onako „s nogu“ ili ne zna šta uopšte tu radi. Jednostavno – navratio.

Zatim se taj centar pomjerio nekoliko metara u stranu. Trpezarije su postale moderne, mjesto na kome se jede je odvojeno od mjesta na kome se ta ista hrana priprema. Tu smo svi zajedno sjedili u određeno doba dana, prepričavali dnevne dogodovštine i otimali se za najbolje parče hrane.

Kada smo odrasli i krenuli svako svojim putem, oni su se jako rijetko ukrštali. Nismo imali gdje da se sretnemo. Viđali smo se na odlasku i na dolasku, dok je međuvrijeme zjapilo prazno. Zatim je uređaj sa početka ove priča opet preuzeo tron i nekako objedinio prethodna dva centra. Ta centralna tačka dnevne sobe postala je jedini fiksni dio kuće. Namještaj se oko nje mijenjao i rotirao, hvatao se što bolji ugao i veća preglednost. Nerijetko smo zaticali mamu kako na stoliću ispred njega guli krompir za ručak ili jabuke za kolač, a istovremeno gleda neku emisiju. Kaže, dosadno joj samoj u kuhinji, a i lakše je dok sjedi.

Čak smo i obroke preselili u dnevni boravak. Nismo mogli da se usaglasimo oko termina, jer svi imamo različite živote i obaveze, a jesti sam u velikoj trpezariji je nekako tužno. Tako smo jedno po jedino uzimali tacnu sa hranom, kao da se nalazimo u menzi, i odlazili do te kutije. Pred njom je uvijek bilo nekoga. Bilo da žvaće, drijema, navija ili čisti orahe. Kada nismo više mogli da se okupljamo popodne za trpezarijskim stolom, da jedemo i pričamo, počeli smo da se okupljamo uveče pred TV-om, da jedemo, pričamo i komentarišemo tu seriju, emisiju ili utakmicu, taj film ili kviz koji nas sve zanima i privlači na isto mjesto.

TV aparat je postao centar naših domova, porodičnih okupljanja, jako bitan za naše međusobne odnose. Zato smo odlučili da uložimo u njega. Postala nam je mnogo bitna boja i veličina, čist zvuk i kvalitetan sadržaj. Nismo htjeli da nas zabavlja bilo šta. U međuvremenu se tehnologija poprilično razvila, milje više nema gdje da stoji, sobne antene su prošlost, a lupanje po uređaju je, srećom, prestalo. Ulagalo se u sve – program, tehniku, uslugu. U međuvremenu su sami uređaji postali dostupni svakome, a usluga se toliko razvila da vam se nude različite opcije preko samo jednog paketa. Jedan kabl vam dovodi telefon, internet i TV program. Jedan račun objedinjuje sve ostale.

Ono što je u djedovo vrijeme bilo nezamislivi luksuz, danas je dostupno svima i još dolazi uz poklone. Kompanija m:tel, recimo, trenutno ima ponudu za nove korisnike svojih OPEN paketa, koji uz ogroman broj programa i mnogo jednostavnije plaćanje, dobijaju i poklon u vrijednosti do 200 KM. Ovaj novac dobijate na Addiko kartici i možete ga potrošiti na šta god želite, u bilo kojoj radnji koja prima Visa kartice.

I tako je televizija od investicije u luksuz postala investicija u dom, u onom najširem i najtoplijem smislu te riječi. Investicija u vrijeme provedeno sa najbližima uz sadržaje koji vas povezuju. U večeri kad naručite omiljenu hranu i odaberete neku dobru komediju uz koju ćete sjesti i smijati se sa svojim omiljenim ljudima. Jesti i smijati se dok vas stomak ne zaboli. Pa pričati da ste se toliko smijali da vas je stomak bolio. Jer, tako se stvaraju uspomene.

Šta je centar vašeg doma?

Jedna od takvih septembarskih kafa iznjedrila je ovu priču. Žensku, punu poruka, sa nogama na zemlji. Priču o stavu i karakteru. Priču o povjerenju. Priču o ljubavi prema televiziji.

Tatajana Trninić godinama nas je pozdravljala svakog dana tačno u 19 časova, jer je nemoguće da dan zaključite, a da ne pogledate Centralne vijesti Alternativne televizije. Danas se povukla, ali ne iz novinarstva, već iza kamera. Uređuje i pomaže novim generacijama da zavole novinarstvo. Jer, ono nije posao koji obavljate od sedam do tri, već način života. Život!

“Osamnaest godina sam na ATV-u. Za vrijeme rata počela sam na Radio Banjaluci i to mi je jedno od najvećih iskustava. Tada nije bilo ove moderne tehnike, nosili smo one ogromne uhere. Bila sam djevojčica. Kao dijete sam se suretala sa vrlo ozbiljnim novinarskim stvarima. Tada sam prvi put primila tu drogu sa koje ni danas ne mogu da se skinem”, priča Tatjana za “Lolu”.

Znači li to da nam nema života bez novinarstva?

Da ti budem iskrena, sada sam se malo opametila. Godine idu i shvatila sam da televizija može bez mene. Posao moraš obavljati maksimalno profesionalno, ali ipak bi u životu trebalo malo promijeniti redosljed prioriteta. Dolaze nove generacije i njima treba dati više prostora. Sada je vrijeme i za posao, ali na prvom mjestu za porodicu. Nažalost, svi smo svjedoci da novinari jako kratko žive. To je posljedica posla i života koji nosimo na leđima jer novinarstvo ne ostavljaš u kancelariji, već 24 časa moraš da pratiš šta ko radi, šta radi konkurencija, kako su drugi mediji prenijeli ono što si ti objavio. Ako želiš da budeš dobar, ne možeš reći:”Baš me briga”, ma koliko želio.

To, valjda, ima veze i sa godinama provedenim u redakciji?

Svakako. Ali, ovome moram da dodam i “novinarsku žicu”. Obrazovanje je važno, ali bez one “žice”, sve titule ti ništa ne znače. S tim se rodiš. Ili jesi ili nisi. Školovanje je nadogradnja. Govorila sam to i mladim kolegama. Moraju da rade na sebi i da šire talenat. Novinarstvo je takvo, uvijek se nešto uči.

Kada si prije 18 godina došla na ATV, pred kamerama je bilo više žena. ATV mi izgleda kao kuća žena-novinara kojima vjerujem. Ne ostavljate prostor za predrasude. Kako ste uspijevale?

Ne želim da budem ravnopravna. Zaista postoje stvari koje nisu za ženu i one koje nisu za muškarca. Čak i u novinarstvu. ATV nekako jeste “ženska” kuća. Tada su na rukovodećim mjestima bile žene. Evo i sada je to djelimično tako. I sada, kada nam dolaze mlađi kadrovi vidim da žene pokazuju više borbenosti i želje da nauče. Muškarci prilično lako odustaju. Kada dođu, veoma brzo shvate koliko je ovo težak posao. U ženama je više te želje da izdrže i da postanu novinari.

Zbog borbenosti nam vjeruju?

Nisam to nikada posmatrala s te strane. Muškarci kad slušaju, zapravo gledaju šta žena govori. Manje razmišljaju o tome šta govori. Šalim se. Ali, valjda ti iskustvo daje kredibilitet pa ti i gledaoci vjeruju.  Takođe, i kredibilet kuće je taj koji osvaja, a ja vjerujem da nismo iznevjerili svoje gledaoce ni u jednom segmentu.

Jesi li se u novinarstvu susretala sa šovinističkim i seksističkim komentarima?

Ne, ali moje koleginice jesu. Možda se to meni nije desilo, jer nisam dopustila da mi se takve stvari dešavaju. Zapravo, do stava je. Onako kako se predstaviš i nametneš, tako i radiš posao. Ne znam da li je to kompliment, ali meni kažu i da “vozim muški”. Uvijek su me doživljavali kao neku barabu i nikada nisam došla u situaciju da imam potrebu da me neko štiti. Možda sam, eto, nekada, kao žensko, brže dolazila do informacija.

Danas nas negdje i društvo tjera da budemo gender senzibilni. Jesi li ti novinar ili novinarka?

Nisam senzibilna i počelo me malo nervirati to “ka” na sve moguće. Zvuči rogobatno. Ja sam žena novinar!

Od tvoje koleginice Rajne Radosavljević, koju sada gledamo u Temi dana, mnogo sam naučila o novinarstvu, ali i stavu koji novinar mora da ima. Znači, svakako je do stava i karaktera.

Tako je. U redakciji smo predugo zajedno. Jedno vrijeme sam više bila na poslu nego kod kuće. Moje dijete je progovorilo i prohodalo, a da nisam bila tu. Vlatko, Milijana, Rajna… Svakog dana jedni od drugih učimo. Svako od nas je u nečemu najbolji. Ja možda nikada neću uraditi neke stvari kao Rajna, ali ni ona neke stvari ne bi uradila kao ja. Tako i Vlatko i Milijana. Nemamo taj problem konkurencije niti da kažemo ono što mislimo. Tako učimo. Tako smo postali i prijatelji.

Novinarstvo je gotovo jedina profesija u kojoj je još moguće stvoriti iskrena prijateljstva. Šta ti misliš?

Ne poznajem nijedno preduzeće u kojem ima više brakova kao na televiziji. Evo moj suprug i ja. Naš brak je plod televizijske ljubavi. Valjda toliko vremena ljudi provode zajedno i nemaju kada se odmaknu od tog svijeta. Na ATV-u ima četiri-pet uspješnih brakova. Ima i onih neuspješnih, ali to je dokaz da je televizija zaista specifična. Ko nije radio, ne može da osjeti sve to.

Kada dođeš kući čekaju te Aljoša i Atina. Kako balansiraš kao majka novinar?

Moj tata mi je davno rekao:”Ako ne znaš da organizuješ, radi sama”. imala sam tu sreću da su i svekrva i mama u svakom momentu bile od pomoći. S nama je već deset godina i divna teta Marica i bez njihove podrške teško da bih uspjela. One su shvatale i radne vikende i izbore i referendume. Količina vremena provedenih s djecom nije bitna, već kvalitet. Moja djeca nisu uskraćena za moju beskrajnu ljubav. Ali, ljubav koju pružaju bake i dede katkad prevazilazi i onu moju. Sreća, mi imamo tri bake. Bitno je i razumijevanje supruga, jer da on ne shvata, sve bi bilo teže. Potrebna je velika logistika.

Kada se vratiš 18 koraka unazad, da li bi ponovo izabrala novinarstvo?

Mislim da bih. To odgovara mom karakteru, brza sam, volim sve da znam, da sam uvijek na izvoru. Sad to malo doziram, ali od novinarstva ne odustajem.

Žena si. Šta je za tebe feminizam?

Još jedna revolucija koju su pojela njena djeca. Pojam feminizma se tumači pogrešno. Bilo koja žena koja ima stav smatra se feministkinjom, a to nije tako. Ljudima bi trebalo pojasniti.

Ovim riječima kolege se od juče opraštaju od Milke Canić, dugogodišnje supervizorke popularnog kviza “Slagalica”, koja je preminula nakon teške bolesti.

Od 2002. godine bila je dio čuvenog kviza, a autor je i brojnih udžbenika. Prištinska gimnazija pamtiće je kao izuzetnog profesora srpsko-hrvatskog jezika, a njenog djela sjećaće se i Vojna gimnazija u Beogradu, kao i u XV beogradska gimnazija. Rođena je, kako je voljela da kaže, jedne godine u jednom gradu.

Kao mala nije znala odgovor na ono pitanje: “Šta ćeš biti kad porasteš”. Pored škole imala je i drugih interesovanja. Bila je dobar sportista. Igrala je tenis dok to još nije bilo popularno, košarku i rukomet, gdje je bila golman. Od nje se očekivalo da bude uspješna u sportu isto koliko je bila uspješna u školi. Bila je odličan đak i oduvijek je voljela srpski jezik.

Posebne simpatije pobrala je kratkim nastupima u “Slagalici”, gdje je, osim neizostavnog: “Dobro veče”, s gledaocima dijelila i mudre misli i opažanja.

Privatno o njoj se nije znalo mnogo toga. Njen dom bio je zatvoren za radoznale poglede, mada je katkad i odškrinula vrata. Stan na Vidikovcu u Beogradu okružen zelenilom, sa pogledom na Avalski toranj, uređen je u njenim omiljenim bojama – plavoj i bijeloj, prepun je biljaka, umjetničkih slika i naravno knjiga koje se nalazeu ormarima, na krevetu i trpezarijskim stolicama. Uredno poredani rječnici, enciklopedije i ostale knjige koje je ova zaljubljenica u književnost godinama baštinila zauzeli su tri velike police. Zbog toga se “sukobljavala” sa suprugom.

Upravo on je bio njena najveća ljubav. I nakon 16 godina, koliko je prošlo od kada joj je suprug preminuo, u očima su joj se smjenjivali čas tuga, kada govori o teškim trenucima kroz koje je prolazila dok je bolovao, čas radost dok se sjećala nezaboravnih godina. Sa suprugom Dragišom provela je najljepše dane. Dobili su kćerku Katarinu i sina Tomislava koji su im podarili unuke. Ljetne raspuste s njima je provodila u Tivtu, gdje je imala stan. Iako je i tamo bilo novinara, turista i mještana koji su uvijek zastajali da se s njom fotografišu ili da nešto pitaju, Milka je u tom okruženju odlično funkcionisala, “jer je Tivat divan i miran grad koji savršeno odgovara”.

Posebne simpatije pobrala je kratkim nastupima u “Slagalici”, gdje je, osim neizostavnog: “Dobro veče”, s gledaocima dijelila i mudre misli i opažanja.

“Jesam sama. Teško je. Samoća nije dobra ni za koga, ali ja sada ne mogu po cenu života tražiti sebi društvo, sagovornika. Ako bi se nešto desilo, to je drugo pitanje, ali ovako kada mi neko kaže: ‘Pa, što ne nađeš nekog'… Pa, to nije tako lako, naći sad nekog. Treba da izađem, pa da tražim momka”, govorila je kroz šalu.

Na televiziji je počela da radi slučajno, na prijedlog prijateljice koja je bila spikerka na RTS-u.

“Ona me je jednog dana pozvala i pitala: ‘Hoćeš li ti, Milka, da dođeš malo da pomogneš u programu ‘Srbija danas’, kao lektor”. Ja kažem da to nikad nisam radila, u stvari, jesam radila kao lektor, ali ne kao televizijski i ne znam da li ću to znati. ‘Znaćeš’, kaže ona i tako je to počelo. Posle nje me je moj kolega Žika Čebić pozvao da radim u ‘Slagalici’, njemu sam isto tako odgovorila da ne znam da li ću to znati, jer je to teško i odgovorno da se po čitav dan družite s knjigama. On kaže: ‘Hoćete, hoćete, ja znam da hoćete’ i sreća te smo moja urednica i ja našle zajednički jezik i ta saradnja je dobro počela i traje uspešno već dugi niz godina”, govorila je Milka..

Mada mnogi misle da je zadatak Milke Canić bio samo da sjedi u studiju i gledaoce “Slagalice” pozdravi onim čuvenim: “Dobro veče”, ali njen posao bio je mnogo složeniji, teži i odgovorniji.

“Ja sam onaj ko kontroliše sva pitanja od prvog do poslednjeg slova. Prvo moram da proverim da li je to pitanje tačno, pre svega materijalno, zatim stilski, zatim jezički. Na snimanju vodim računa da sve protekne regularno, da neko ne bude obeštećen. Ako takmičar da drugačiji odgovor od onog koji mi imamo, ja zaustavljam snimanje sve dok ne proverim da li taj odgovor može da se prizna. Postoje neke oblasti poput matematike i fizike gde ja nisam jaka, onda zovem svoje prijatelje, saradnike, stručnjake, koji su moji supervizori. Ako se neko pitanje ponovilo ili nije tačno ja to skidam, pišem drugi, preformulišem. Nije baš jednostavno, jer svakog dana morate da budete novi, neobični, aktuelni, da zagolicate i dete koje vas gleda i čoveka od osamdeset godina koji iza sebe ima veliko iskustvo i znanje”, objašnjavala je.

Na pitanje zašto se gledaocima obraća samo sa: “Dobro veče” govorila bi da joj se taj pozdrav čini kao najprikladniji.

“U početku bilo je samo da treba klimnuti glavom. Posle je, na zahtev gledalaca, trebalo da kažem po neku rečenicu i došli smo do toga da ja preuzimam ulogu voditelja, koji više nema šta da kaže, ako ja kažem sve”, pojašnjavala je Milka.

 “Ja sam onaj ko kontroliše sva pitanja od prvog do poslednjeg slova. Prvo moram da proverim da li je to pitanje tačno, pre svega materijalno, zatim stilski, zatim jezički. Na snimanju vodim računa da sve protekne regularno, da neko ne bude obeštećen”.

Popularnost joj nije padala teško, jer je to bila nagrada za ono što radi.

“Nisam imala lošeg iskustva u susretu s ljudima. Ali, velika je sreća što ne koristim Internet i nemam vremena da gledam šta sve postoji s mojim imenom”, isticala je jer joj je smetalo to što njeno ime koristi “ko stigne”.

Milka Canić se uvijek trudila da na život gleda sa pozitivne strane i s nadom da novo jutro donosi nove pobjede.