Razgovaram sa ljudima o njihovim najintimnijim tajnama dok oni ne znaju skoro ništa o meni – i to tako mora da bude.

Ja sam seksualni terapeut, tako da ljudi dolaze kod mene da im pomognem oko svega, od erektilne disfunkcije, preko bolnog seksa do vaginizma, stanja u kom se vagina stisne prilikom pokušaja penetracije.

Ako me klijent pita: „Da li ste oženjeni?”, kažem mu da jesam, jer bi bilo glupo kriti tako nešto, ali dalje od toga se trudim da održim striktno profesionalan odnos. Razgovaram sa tim ljudima kao terapeut, ne kao prijatelj.

Naravno, steknete bliskost sa nekim klijentima, ali sve je to deo procesa pomoći da prevaziđu svoje probleme.

Na klinici u kojoj radim, prostorije za terapiju nalik su dnevnim sobama u kući u kojoj niko zapravo ne živi. Imate tri udobne stolice – jednu za mene i dve za klijente.

Ne držim porodične slike niti privatne tričarije naočigled, što mi pomaže da održim distancu.

Dolaze mi parovi i pojedinci – koji mogu biti solo ili neko sa partnerom ko želi da dobije savete sam. Pre nekoliko godina, 29-godišnjak po imenu Rob došao je kod mene sam zato što je osećao anksioznost zbog seksa sa novom, iskusnijom devojkom.

Nije želeo da i ona učestvuje u terapiji zato što ga je bilo sramota što se tako oseća.

Tokom sesije, pitao sam Roba da li bi ga manjak iskustva naveo da posmatra Keli drugačije da su njihove uloge obrnute. Naravno, vrlo brzo je počeo da uviđa koliko je sve to nebitno i zamolio ju je da mu se pridruži.

Čim je i Keli počela da dolazi, Robu se vratilo samopouzdanje. Razliku je činila iskrenost prema njegovoj anksioznosti umesto da se pretvara da zna više nego što je stvarno znao.

Moji klijenti su obično između poznih dvadesetih i ranih četrdesetih, ali mlađi ljudi ne zaziru toliko od traženja seksualne terapije kao što biste pomislili.

Štaviše, primetio sam povećanje broja mlađih klijenata koji dolaze kod mene tokom 15 godina koliko se bavim ovim poslom, kao i veliki broj znatno starijih ljudi koji sada ulaze u nove veze u poznom stadijumu života.

Seksualni problemi su mnogo manji tabu danas i, zbog uticaja pornografije i izmenjenih očekivanja od seksa, mislim da ljudi doživljavaju različite vrste problema i suočavaju se sa njima kao još mlađi.

Imam klijente između šesnaest i osamnaest godina koji dolaze kod mene sa problemima koji variraju od brige da će im popustiti erekcija do zbunjenosti oko njihove seksualnosti.

A prema Rilejtu, organizaciji za koju radim, više od 42 odsto ljudi koji su išli na seksualnu terapiju u jednom od njihovih centara tokom 2018. godine bilo je mlađe od 35 godina.

Na drugoj strani spektra, moj najstariji posetilac imao je 89 godine. To je čovek koji je nekoliko godina bio u novoj vezi. Nažalost, međutim, njemu i njegovoj novoj partnerki teško je išao seks.

Išli su kod lekara opšte prakse, ali su stekli utisak da je on šokiran što oni u njihovim godinama još uvek upražnjavaju seks.

Što, naravno, nije bilo ni od kakve pomoći – i zato su došli kod mene.

Mnogi ljudi koji traže seksualnu terapiju već su bili pre toga kod lekara. Oni često žele šansu da u detalje razgovaraju o svom problemu sa nekim.

Većina ljudi je nervozno – neki parovi čak misle da moraju da demonstriraju seksualne probleme u prostoriji preda mnom. To svakako nije tako.

Jedan od mojih najmlađih klijenata bio je 17-godišnjak koji je imao problema sa erekcijom. On i njegova devojka probali su seks i on je izgubio erekciju. Na kraju su raskinuli, a on je za to krivio svoj problem.

Isprobao je neobavezna smuvavanja i da se umiri alkoholom, ali ništa nije pomagalo i više nije znao šta da radi.

Dopadala mu se devojka iz odeljenja, a činilo se da se i on njoj dopada, ali se plašio da bilo šta preduzme nakon onog što se desilo.

Otišao je kod lekara opšte prakse radi saveta i tamo mu je rečeno da je samo mlad i da će se problem rešiti sam od sebe.

Ali, dok je bio tamo, spazio je letak o seksualnoj terapiji i odlučio da je isproba.

Kad je došao kod mene na prvobitnu procenu, jasno sam video da je nervozan – bio je jarkocrven u lice tokom čitave sesije.

Svaka seks terapija je drugačija i, u ovom slučaju, najviše smo radili na njegovom seksualnom obrazovanju. Gledali smo anatomske crteže i razgovarali o tome kako dobiti i zadržati erekciju.

Pomogao sam mu da razume da je, u njegovom slučaju, problem pravila anksioznost.

Zadao sam mu za domaći da stekne erekciju i da je izgubi triput zaredom kako bi se uverio da uvek može da je povrati.

Postepeno je počeo da oseća sve veće samopouzdanje i trebalo je samo sedam sesija da se njegov problem reši.

Oko mesec dana nakon što je završio terapiju, pozvao je centar i ostavio kratku poruku da se sada zabavlja sa devojkom iz njegovog odeljenja i da misli da će uskoro moći da ima seks sa njom.

Pre nego što sam postao terapeut, radio sam u internatu za decu sa posebnim potrebama. Uverio sam se u koliko je pritisak da se pronađe prava škola za decu i da im se pruži najbolje loše uticao na veze parova i poželeo da uradim nešto više kako bih im pomogao.

Proveo sam dve godine obučavajući se za savetnika za parove pored svog dnevnog posla, pre nego što sam počeo stalno time da se bavim.

Dok sam pomagao parovima sa njihovim problemima u vezi, ponekad bi postajalo očigledno da su njihovi problemi seksualne prirode, baš kao i emocionalne. I tako sam odlučio da se obučim za seksualnu terapiju kako bih mogao da im pomognem na svim nivoima.

Jedan par koji je došao kod mene ubrzo nakon što sam se kvalifikovao za seksualnog terapeuta, koji je imao jaku emotivnu vezu ali im je bila potrebna pomoć sa seksualnim životom, bili su Met i Aleks, jedan u ranim dvadesetim, drugi u ranim tridesetim.

Na našoj prvoj sesiji, obojica su delovala stvarno stidljivo, meškoljili su se na stolicama i izbegavali da odgovaraju na moja pitanja.

Nerado su sa mnom pričali o eksplicitnim seksualnim stvarima, kao što je analni seks, i delovali su zabrinuto da ih neću prihvatiti zato što su gej.

Imao sam predosećaj da bi problem mogao da bude sa erekcijom, tako da sam ga samo usput pomenuo – želeo sam da im jasno stavim do znanja da je u redu razgovarati o seksu otvoreno i iskreno.

Problemi sa erekcijom i prevremenom ejakulacijom najčešći su razlozi zbog kojih muškarci dolaze kod mene. U gej vezama, gde može da postoji očekivanje da oba partnera imaju erekciju, može da postoji još veći pritisak da se bude dobar.

S druge strane, kod heteroseksualnog para ne postoji ništa sa čim muškarac može da se poredi, makar ne u tom trenutku.

Zadao sam Metu i Aleksu zadatak sa pipkanjem da bih smanjio pritisak sa intimnosti. Svaki je morao da pipka ovog drugog pola sata – da istraži njegovo telo i pokuša da otkrije šta je to što mu pričinjava zadovoljstvo.

Bili su goli, ali im nije bilo dozvoljeno da diraju genitalije jedan drugom – suština nije bila u predigri, već u usredsređivanju na senzacije.

Na kraju su prešli na pipkanje svuda i pokušaj da shvate kako da uzbude jedan drugog, pre nego što stignu do penetracije.

Uložili su veliki trud i ponašali se prema ovim sesijama kao prema pravnom pravcatom večernjem izlasku, sa sve svećama i romantičnom muzikom. Srećom, Metovo samopouzdanje se uskoro povećalo.

Posle nekih 15 nedelja terapije, Met i Aleks su imali seks sa penetracijom. Nekoliko nedelja kasnije, rekli su mi da im je seks uspevao svaki put.

Došli su kod mene ponovo tri meseca nakon što se terapija završila, na kontrolu, i videlo se da su postali strašno bliski. Rekli su mi i da će se venčati! Bio je sjajan osećaj čuti da su srećni i da im dobro ide.

Mojim prijateljima je moj posao fascinantan. Ljudi se zainteresuju kad im kažete da ste savetnik – ali dođe do sasvim posebne intrige kad im kažete da ste seksualni terapeut.

Neki prijatelji ne žele da govore ni o čemu što ima veze sa seksom i čak im je pomalo neprijatno kad se to uopšte pomene. Drugi mi, međutim, rado pričaju o svojim seksualnim problemima.

Neki prijatelji su me pitali da li mogu da me viđaju profesionalno, jer bi im bilo manje neprijatno da pričaju sa nekim koga poznaju, ali morao sam da ih odbijem.

Važno je da ne ponesem svoj posao sa sobom kući, a ne možete da imate terapeutski odnos sa prijateljem ili članom porodice.

Često seksualni problemi korene vuku iz neke prošle traume kao što je seksualni napad ili zlostavljanje. Jedna klijentkinja, koja je imala problema sa vaginizmom, čula je kako je njena majka skoro umrla dok je rađala njenog brata.

Na našoj drugoj sesiji, uradili smo nešto što nazivam „istorijskom interpretacijom”, kad zamolim klijenta da mi priča o svom detinjstvu, porodičnom istorijatu i ranim seksualnim iskustvima.

Meri mi je ispričala za tu traumu i da je, kao devojčica, čula majku kako vrišti i da su njeni rođaci pričali o tome da ona možda neće preživeti.

Da bih pomogao Meri da se izbori sa problemima sa penetracijom, radili smo mnogo Kognitivno-bihevioralne terapije (CBT), koja istražuje naše automatske reakcije na stvari.

Naučio sam je kako da opušta mišiće karličnog dna i podstakao je da vežba penetraciju same sebe uz pomoć nečega što se zove trejner. To su glatki predmeti oblika tampona kojih ima u raznim veličinama i pomažu ženama da se naviku da stavljaju nešto u svoju vaginu.

Da relativno rano nisam naučio kako da odlažem stvari sa posla u zasebne fioke, verovatno ne bih opstao u ovom poslu. Desi se da čujem neke vrlo teške i uznemirujuće priče.

Moram da znam kako da ih ostavim po strani, jer inače ne bih bio efikasan – ako ste tužni zbog klijenta ili ga sažaljevate nećete mu biti od prevelike pomoći.

Ali na svaki tužan trenutak, dolazi po jedan srećan. Ponekad dobijem poruke ili razglednice od parova posle terapije u kojima se kaže: „Hvala na svoj vašoj pomoći – trudni smo!”

Štaviše, ima jedan par od kog dobijam razglednicu jednom godišnje, čak i posle 12 godina, kada mi oni pišu kako su. Nazvali su jedno dete po meni, što je bila veliki čast!

Na neki način, zato što ne zarađujete neki veliki novac radeći ovaj posao, mora da postoji još neki razlog zašto ga radite. Kad vidite da su ljudi imali koristi od vašeg saveta i uspevaju da preokrenu svoj život nabolje, to je onda neverovatan osećaj.

Izvor: bbc.com

U razgovoru u podcastu “1,000 Hours Outside” rekla je: “Padanje sa stolaca u školi je ono što učitelji počinju prijavljivati. Znate, sudaraju se jedni s drugima, zabijaju se u zidove, padaju s dječjih sprava.”

Dodala je i: “Kao terapeuti, kada radimo s djetetom, pokušavamo ga dovesti u položaj protiv gravitacije. Želimo da budu na trbuhu, na boku, želimo ih vrtjeti na različite načine jer u unutarnjem uhu postoje osjetilne stanice koje želimo stimulirati. Želimo da se tekućina pomiče naprijed-natrag.”

Nedostatak kretanja na otvorenom može imati dugoročne posljedice za razvoj

Prema njezinim riječima, upravo ono što roditelji i učitelji pokušavaju izbjeći, takozvana “rizična igra”, djeci je nužno za pravilan razvoj. Vestibularni sustav, koji regulira osjećaj ravnoteže, razvija se kroz slobodnu igru i kretanje.

Cleveland Clinic pojašnjava da taj sustav upravlja ravnotežom, što objašnjava zašto djeca koja ga nisu dovoljno razvila imaju poteškoća sa sjedenjem uspravno. Psihologinja Traci S. Williams upozorava da pretjerani strah za sigurnost dovodi do onoga što naziva “deficitom igre na otvorenom”.

Iako je roditeljima lakše držati djecu pod nadzorom u zatvorenom prostoru i pred ekranima, stručnjaci ističu da nedostatak kretanja na otvorenom može imati dugoročne posljedice za njihov razvoj.

Izvor: index.hr

I evo ga odmah u uvodu – „Prestanite da jurite perfekciju Ivana. Naučite da živite dobro i kada je život dovoljno dobar, ili samo dobar.“

Da budem iskrena, na prvi pogled mi se učinilo banalnim. Perfekcija? Ja sam možda ambiciozna, to je moje pogonsko gorivo, ali ne osećam se kao perfekcionista? Međutim, terapeut mi je objasnio – perfekcionizam nije isto što i težnja ka velikim ambicijama.

Perfekcionizam je progonitelj, neprestano nas navodi da idemo napred, ali mi zapravo nikada ne stižemo do konačne destinacije. Takođe, ne dopušta nam mir pa čak i onda kada uradimo sve ono što je u našoj moći. Moram priznati, terapeut je bio u pravu.

PRIHVATANJE DOBROG

Bombarduju porukama o savršenim karijerama, porodicama, životima, savršenim telima i savršenim partnerima, prihvatiti „dovoljno dobro“ može delovati kao kapitulacija – i jeste na neki način. Ali ujedno, to je čin hrabrosti. Terapeut mi je sugerisao da prestanem da tražim „pravi trenutak“ ili „pravu verziju sebe“. Život se, rekao je, ne događa u savršenim uslovima. Život se događa sada, u svoj svojoj nesavršenosti.

Primena ovog saveta bila je revolucionarna. Pre nego što bih poslala rizičnu poruku, umesto da je čitam po peti put, rekla bih sebi: „Dovoljno je dobra.“ Kada bih se pogledala u ogledalo, umesto da lovim savršeni ugao, pomislila bih: „Ovo sam ja. I to je dovoljno.“ Malo po malo, oslobađala sam se osećajaja da nisam dovoljno dobra.

PERFECIONIZAM

Ono što je usledilo nakon što sam primenila samo taj jedan savet primetila sam dosta promena. Počela sam da uviđam koliko prostora perfekcionizam zauzima u našim životima i koliko nas često koči, a da toga ni sami nismo svesni. Perfekcionizam nije samo težnja da budemo najbolji, već i strah od greške, od osude, od ranjivosti. A istina je, greške nas uče, osuda nije kraj sveta, i ranjivost nas povezuje s drugima.

Nakon nekoliko meseci primene ovog saveta, počela sam da osećam novu vrstu slobode. Moje vreme, energija i pažnja više nisu bili usmereni na sitne korekcije, već na stvaranje, učenje i uživanje u životu. Uvela sam i nove navike jer se više nisam plašila da li ću biti dovoljno dobra. Naučila sam kako da kažem „ne“ projektima koji su me iscrpljivali, kako da postavim granice u odnosima i, što je najvažnije, kako da budem ljubazna prema sebi.

Nije ovo čarobna formula mog terapeuta.

I dalje se povremeno uhvatim kako preispitujem odluke ili težim ka idealu, u poslu, prijateljstvima, ljubavnim odnosima. Ali sada imam alat da, udahnem i podsetim se: „Dovoljno je dobro. I ja sam dovoljno dobra.“

Ako ste ikada osetili da stalno jurite, da živite pod težinom očekivanja koja možda ni ne pripadaju vama, predlažem da probate ovaj savet koji je meni terapeut dao. Možda nije vaša svrha da budete savršeni. Možda je vaša svrha da budete dovoljno dobri – i da u tome pronađete savršenstvo.

Izvor: buro247.rs

Međutim, htela sam da budem sigurna da smo učinili sve što možemo, iako znam da sam sklona preterivanju.
Na moje iznenađenje, terapeut nam je obasnio da naše dete nema ADHD, već da je u pitanju zadržavanje nekih primitivih refleksa što se veoma često pogrešno dijagnostikuje kao ADHD. Ovi refleksi odgovorni su za njegove teškoće u školi i kod kuće. Bila sam u čudu, refleksi?

Refleksi su nesvesni pokreti mišića koji nastaju kao odgovor na određene nadražaje. Ako recimo dodirnete nešto vrelo, ruka će sama da se povuče. Bebe se rađaju sa setom “primitivnih refleksa”, koji se tako zovu jer ih kontroliše najprimitivniji deo mozga. Postoje zato što nas štite od opasnosti u najranijem uzrastu i pripremaju za sledeće etape razvoja – sedenje i puzanje. Zbog toga su veoma važni.

Primitivni refleksi trebalo bi da nestanu do kraja prve godine života a na njihovo mesto da stupe refleksi višeg nivoa svesti. Ako se ova smena ne desi i primitivni refleksi zaostanu u upotrebi, dete ima problema sa trapavošću, nedostatkom koncentracije, vrpoljenjem, preteranom osetljivošću, lošom koncentracijom.

Svakako, problem može biti manje ili više izražen. Moj sin je, srećom, zadržao samo dva refleksa i to u blagom obliku. Terapeut nam je objasnio da uz nekoliko vežbica, problem brzo može da se reši.

Moro refleks kod bebe se razvija još u materici i veoma je primetan kod novorođenčeta. To je ono naglo grabljenje vazduha ručicama kod beba koje spavaju, refleksno hvatanje koje im može pomoći da se zadrže i uspore pad u situacijama stvarne opasnosti. Deo je bori-se-ili-beži evolucionog odgovora i potpuno je nesvestan.

Zaostane li ovaj refleks, dete će preterano reagovati na svaki nadražaj, brkajući ga sa mogućom opasnošću. Visoki nivoi kortizola, hormona stresa koji se oslobađa u takvim prilikama, loše utiču na stabilnost nivoa šećera u krvi i dete je promenljivog raspoloženja sa stalnim skokovima i padovima energije tokom dana.

Porazilo me je saznanje da su deca često žigosana kao problematična u školi, iako zapravo sebi ne mogu pomoći.

Terapeut je objasnio da moj sin može nevoljno mlatarati nogom dok sedi u klupi. Iako ni ne shvata šta radi, mogu ga optužiti za ometanje časa. Kad stoji u vrsti sa drugom decom, može gubiti ravnotežu zbog tzv. simetričnog refleksa vrata, što je drugi problem koji je ustanovljen kod njega. Učiteljici može delovati kao da se gura, a on zapravo pada unapred.

Što sam više saznavala o ovome, to sam više shvatala koliko ovi zaostali refleksi utiču na svaki deo njegovog života.

Problem može izazivati i kičmeni galant refleks, koji pruzrokuje izvijanje leđa kao reakciju na prevlačenje prstom preko kičme novorođenčeta. Svrha mu je podsticanje pokreta koji prethode puzanju i hodanju. Deca kod kojih se ovaj refleks blagovremeno ne povuče mogu imati problema sa noćnim mokrenjem, vrpoljenjem i nedostatkom pažnje.

Srećom, svi ovi zaostali refleksi mogu se povući terapijom. Mozak je veoma plastičan i vođenjem tela kroz fizičke pokrete određenog razvojnog stadijuma koji je preskočen, mozak stvara veze koje je propustio da stvori kada je trebalo.

Svake večeri sa sinom radimo vežbe koje podstiču mozak da stvara ove veze i nakon šest nedelja već primećujemo neke promene nabolje. Naš sin je mirniji i manje nagao.

Naravno, nije sve do refleksa – i ličnost deteta ima svoju ulogu. Moj dečak je poput svoga oca – energičan i vragolast – i to ne bih menjala ni za šta na svetu. Ali ono što mogu da uradim je da ga mu omogućim pravilan razvoj i pomognem da kroz život ide sa manje teškoća.

Preuzeto sa: detinjarije.com