Normalno da sam ga sanjala baš noćas, pomislih, juče se završila agonija tzv. imovinskih odnosa duga 33 godine — koju je on započeo.
Sećam se da sam mu nešto rekla u snu. Nešto baš teško i zahtevno jer me je sopstveni glas probudio.

Mora biti da sam to naglas izgovorila. Sreća je što spavam sama inače bi partner u krevetu noću mogao da piše moju biografiju prouzrokovanu neizrečenim po danu.
Hiljadu puta sam pomislila da čovek nema šta više da kaže od: imao sam teško detinjstvo.

To je jedna sintaksički ispravna kratka i vrlo jasna rečenica. Ni denotativno ni konotativno ne treba da se produbljuje.
Čovek može reći samo: imao sam teško detinjstvo i pustiti sagovornika da mašta o čemu god hoće.

Hiljadama puteva koje misli mogu imati, hodala sam kroz to detinjstvo tražeći odgovore. Nema ih. Neki su akteri mrtvi, ostale nemojte ništa da pitate jer će biti mrtvi. Svako obnavljanje uspomena je korak do smrti. Prepukla bi srca kao u epskoj pesmi. Kod nas je i inače sve visoka tragedija, patos i etos do vrhunca, a sreće nigde.

Imao sam teško detinjstvo pa maštajte, dragi moji. Ali niko od vas ne može izmaštati koliko mržnje može postojati u jednoj porodici, koliko tuge, jauka i plača.

Koliko strahova dok se sedi u zatvorenom ormaru koji treba da glumi bliskost i zagrljaj od voljenih, ali su oni zauzeti mržnjom.
Ponovo sam se s njim posvađala u snu jer ne bi me baš onoliko steglo u grudima. Tako me je stezalo samo kada se, pred njim, pred njima, preobrazim u dete koje se bori psujući sve pred sobom.

Ubiću se, ubiću se, majke mi, govorio je.
Oslobodi nas, molimo te, mislili smo mi.

Nije se ubio rukom, srce ga je ubilo.
Na trenutak je izgledalo kao da će veliki strašni nasilnik postati ratnik i svetac jer ga je smrt blagosiljala iznenada. Smrt voli peripetije grčkih drama. Zamalo da ga oplakujemo.

Umesto tuge, došao je mir. Povremeno smo se vraćali, pojedinačno ili zajedno, obnavljanju uspomena pokušavajući da se, imitiranjem situacija, lečimo od proživljenog.

Sestra bi iskrivila usta kao on i vikala po kući: da se nosiš u pičku materinu, da se nosiš u pičku materinu…. I mi smo se smejali. Strašno smo se smejali.
Bilo je strašno.

Zime su bile duge i hladne, leta duga i topla. Nema sredine.
Nema novca.

Nema snage da se mnogo šta menja.
Ja sam bar povremeno odlazila psihijatru i govorila da sa mnom nešto nije u redu. Na njegovo pitanje o porodici odgovarala sam da ne volim da se vraćam kući, to je malo mesto, ne prija mi malo mesto.

Doktore, trebalo je da kažem, ja sam ranjena srna u kavezu detinjstva.

Moja rana je otvorena i s vremena na vreme krvari. Mislićete da sam luda, ali ne volim Miroslava Ilića. Tako podseća na njega. Ponekad mislim kako Miroslav Ilić ide kroz kuću i viče: da se nosiš u pičku materinu, da se nosiš u pičku materinu. Doktore, mi smo svi otišli u pičku materinu.

Njemu je najbolje, on je umro i negde pod zemljom postao kompost za biljke koje će vikati vetru: da se nosiš u pičku materinu… A ja kad vidim svoj rodni list, vidim njegovo ime i dalje.

Nisam vam rekla — niko ga nije istinski mrzeo. Svi smo ga duboko žalili idući putem pičke materine.

Samo što on sada kompost, a mi se batrgamo u stvarnosti. I taman kad čovek pomisli: eto, završili smo konačno sa svim problemima koji su nas mučili decenijama, kad ono, on dođe u snu.
Mlad je, crn i silovit kao nekad.

Ceo dan sedim u ormaru iz neke navike. Grli me ormar kao staru dobru drugaricu iz detinjstva, zna moj miris i miris mojih strahova.
I moje vreme prolazi.

Ormari stare, problemi su rešeni, rodni list je isti, terapije ne pomažu, a ja ne verujem da ću se ponovo roditi iako sam davno vraćena u pičku materinu.

Nikad sam nisam došao do tačke da na bilo koji način udarim gospođu Herd, niti sam udario bilo koju ženu u svom životu – rekao je gluma,  prenosi People.

Tokom suđenja glumac iznova proživljava događaje iz djetinjstva, sjećajući se majke.

Džoni Dep je detaljno opisao djetinjstvo u Kentakiju.

Dep, 58, rođen je 9. juna 1963. u Ovensborou u Kentakiju, kao najmlađi od četvoro djece roditelja Beti Sju Palmer i Džona Kristofera Depa.

Depov otac je bio građevinski inženjer, a majka je radila kao konobarica. Porodica se često selila tokom Depovog djetinjstva zbog nemirne prirode njegove majke.

“Stalno smo se selili, uvijek sam bio to novo djete, a to nikada nije bilo posebno prijatno”, kaže Dep, prenosi Daily Mail.

“Moja majka je bila prilično nepredvidiva. Imala je sposobnost da bude okrutna prema svima nama. U našoj kući nikada nismo imali neku vrstu sigurnosti ili zaštite, jedino što je trebalo da uradimo, bilo je da se držimo podalje od nje”, rekao je Dep, prenosi Daily Mail.

Dep je svjedočio da ga je život u porodičnoj kući u kojoj je odrastao naučio da nikada kasnije u životu ne ponovi istu vrstu zlostavljanja u sopstvenom domu.

“Tačno sam znao kako da odgajam djecu kada je moja djevojka Vanesa Paradis zatrudnila, što je bilo potpuno suprotno od onoga što su moji roditelji radili. Nikada nemojte da povisite glas pred svojom djecom, nikada. Ili vrištati riječ “ne”. Nikada svojoj djeci nisam želio da kažem “ne”. Želio sam da im pokažem da postoje opcije”, rekao je Dep.

“Psihološko zlostavljanje bilo je gotovo gore od premlaćivanja. Premlaćivanje je samo fizička bol, a s njom naučite da se nosite, prihvatite je. Ali psihičko i emocionalno zlostavljanje je ono što nas je uništavalo”, priznao je.

Za svog oca, Džona Kristofera Depa, rekao je da je bio ljubazan koji nikada nije izgubio živce ili napao Beti Su. Jednog dana kada je Depu bilo 15 godina, otišao je i više se nije vratio.

“Nisam shvatio kad je moj otac otišao. Jednog jutra je otišao na posao, spakovao stvari u automobil i otišao. Mama je došla kući s posla satima kasnije, oko 15.30 sati. Ušla je u kuću, zastala, pogledala oko sebe i nešto je osjetila. Rekla nam je: “Vaš tatica je otišao. Otišao je, otišao je”.

Zatim je otrčala u njihovu spavaću sobu, pogledala u ormar, otvorila vrata i vidjela da njegove odjeće i stvari više nema. Bila je uzrujana. Uzeo sam njen automobil i odvezao se do tatinog posla.

Imao sam 15 godina i došao sam pred njega i rekao mu: “Slušaj, čini se da je neko ukrao svu tvoju odjeću”. On mi je odgovorio: “Da, završio sam. Ne mogu više. Ne mogu više tako da živim. Sada si ti glavni muškarac u kući…” Te mi njegove riječi nisu baš najbolje legle. Nisam bio spreman da čujem te riječi”, bio je iskren Dep.

Preuzeto sa: nezavisne.com