Konzumiranje alkohola je često povezano sa proslavama i zabavom, pa tinejdžeri ne vide da on može biti opasan po njih. Prema istraživanju koje je sprovela OECD 2019. godine, 36% tinejdžera uzrasta 15-16 godina se bar jednom napilo (tj. popilo pet ili više pića za vreme jednog izlaska) tokom poslednjih mesec dana u našoj zemlji. U Evropi je prosek sličan, veći u zemljama gde je alkohol u slobodnoj prodaji i granica pomerena na 16 godina (Danska), a najmanja zastupljenost konzumacije alkohola kod tinejdžera je u zemljama sa strogom politikom prodaje i reklamiranja alkoholnih pića koncentracije preko 3,5%, kao što su Island, Norveška i Švedska. U Srbiji tinejdžeri piju malo više u odnosu na tinejdžerke, dok u polovini evropskih zemalja devojke piju više.

Alkohol je psihoaktivna supstanca, depresor, što znači da usporava funkcije centralnog nervnog sistema i sprečava da neke od „poruka“ dopru u mozak. To praktično znači da alkohol utiče na rasuđivanje, emocije, kretanje, vid i sluh. Na poseban način alkohol deluje na mozak dece i tinejdžera u odnosu na odrasle jer se prednji režanj mozga i dalje razvija do kraja adolescencije. Prerana i preterana konzumacija u ranom uzrastu mogu uticati na dalji razvoj, kao i na češću pojavu alkoholizma u ranijem životnom dobu.

Eksperimentisanje sa alkoholom je često kod tinejdžera. Oni su radoznali, misle da ih alkohol opušta i smanjuje uznemirenost, da se bolje uklapaju u društvo, izgledaju starije, neki ispituju svoje granice, drugi misle da će primetiti „kada im je dosta“, treći misle da količina koju mogu da podnesu zavisi od njihove visine i telesne mase. Istina je da je njihov mozak osetljiviji, da što više piju teže rasuđuju šta je ispravno a šta nije, izgledaju glupo i rade stvari kojih se kasnije stide, lakše ulaze u opasne situacije u kojima mogu da se povrede ili uđu u neželjene i nezaštićene seksualne odnose. Kako neko podnosi alkohol zavisi od genetske predispozicije, tj. od količine enzima u jetri koji prerađuje alkohol, pa zato iste popijene količine ne deluju isto na svaku osobu. Takođe, osobe koje su impulsivne, češće se napijaju ne razmišljajući o posledicama.

Neki roditelji dozvoljavaju deci da piju alkohol kod kuće misleći da će ih time proći želja da ga piju van kuće, ali su u zabludi: istraživanja su pokazala da ta deca, kako rastu konzumiraju sve više i više alkohola i van kuće i češće se napijaju.

Roditelji često misle da tinejdžerima ne vredi govoriti, ali, verovali ili ne, 80% tinejdžera očekuje da roditelji sa njima razgovaraju o konzumiranju alkohola. Zato je važno da roditelji postavite granice i balansiraju između discipline i podrške svojoj deci.

Tinejdžeri koji misle da će njihovi roditelji biti vrlo uznemireni ako se oni napiju, ređe to rade, što stavlja akcenat na dobru komunikaciju između dece i roditelja.

Važno je izneti deci svoje brige, kao i da oni kažu koje su njihove u vezi alkohola. Evo šta treba da uradite:

Rano postavite granice i očekivanja u vezi konzumacije alkohola i budite u tome istrajni.

Naučite tinejdžere strategijama kako da se odupru pritiscima drugih vršnjaka: „Trener nam je zabranio da pijemo“, „Roditelju uskoro dolaze po mene“ ili „Ne smem više da pijem jer neću izaći tri meseca“ su nekada dovoljne da pritisak prestane.

Razgovarajte s drugim roditeljima u vezi toga gde tinejdžeri izlaze i šta rade da bi ih zaštitili.

Ne zaboravite da deca oponašaju svoje roditelje, pa budite svojoj deci model za odgovorno konzumiranje alkohola.

Autor: Dr Tanja Milošević, pedijatar

Zvučaće neverovatno, možda čak i nepravedno, ali ako ste roditelj tinejdžera, morate ponekad da preispitate i svoja očekivanja koja imate od deteta koje prolazi kroz velike promene.

Jer, verovali ili ne, većina ponašanja koja vas nerviraju, promene raspoloženja, odlaganje obaveza, drsko odgovaranje, znakovi su NORMALNOG razvoja. Vaš tinejdžer ne pokušava da vas iznervira. Iako vi to ne vidite, na njegovom mozgu stoji znak ”radovi u toku”.

Evo koja su to ponašanja normalna za jednog tinejdžera, a mi ih kažnjavamo:

1. Taj ”drski stav”

Izgleda kao: Dramatičnost, drskost, sarkazam.

Mozak vašeg tinejdžera još se emocionalno razvija, a u periodu od 10. do 19. godine njihova osećanja jača su od sposobnosti da njima upravljaju.

Mnogo efikasnije od kažnjavanja je da ostanete smireni (posebno kada vaše dete to nije), da mu pomognete da izgovori to što ga muči i da pokažete kako se frustracija kanališe.

2. Ne uradi ništa po kući, dok mu ne ponovite 87 puta

Izgleda kao: Ignorisanje obaveza, lenjost, prokrastinacija.

A zapravo se izvršne funkcije u mozgu još razvijaju. To učenje kako da planiraju, postave prioritete i realizuju isplanirano traje i nakon 25. godine.

Mnogo efikasnije od kazne je da zadatke koje imate za svog tinejdžera podelite na više manjih, koristite ček liste ili podsetnike i da rutine gradite SA njima, a ne za njih.

3. Svađa se oko svega

Izgleda kao: Nepoštovanje, nezahvalnost, prkos.

A u pitanju je njihovo kritičko razmišljanje i formiranje identiteta u kombinaciji sa jakim emocijama.

Mnogo efijkasnije od kazne jeste da ih upitate da objasne svoju strane priče u datoj situaciji, to SASLUŠATE, pa tek onda objasnite vi svoju. U svemu tome važno je da ostanete smirani i dosledni.

4. Ponašaju se potpuno sebično

Izgleda kao: Manjak empatije, grubost.

Tek posle 13. godine mozak deteta POČINJE da razume svet izvan svog ličnog iskustva i pogleda. I vrlo je moguće da neke stvari shvate pogrešno.

Mnogo efikasnije od kazne je otvoren razgovor i trudite se da primetite svaki put kad pokaže velikodušnost i empatiju.

5. Donošenje loših, pogrešnih odluka

Izgleda kao: Impulsivnost, rizično ponašanje, svaljivanje krivice na druge.

A zapravo su procena rizika i kontrola impulsa još nedovoljno razvijeni.

Mnogo efikasnije od kazne je da pokušate da o potencijalnim ishodima neke odluke razgovarate ranije, ali i da im dozvolite da donose male odluke, jer vežba gradi veđtinu. Takođe, deca koja imaju pravo da kod kuće kažu ”ne”, lakše će to pravo iskoristiti kad im van kuće neko ponudi nešto loše.

6. Isključe se kad im pričate

Izgleda kao: da vas ignorišu, ne interesuje ih šta imate da kažete.

Ali se radi o kognitivnoj preopterećenosti. Između 12. i 18. godine njihovi mozgovi se brzo i lako napune stresom emocijama ili jednostavno velikim brojem informacija odjednom.

Mnogo efikasnije od kažnjavanja je da pokušate da ono što želite da kažete bude kratko i jasno i da podstaknete komunikaciju umesto da prosto zahtevate da budete saslušani.

7. Soba im liči na brlog

Izgleda kao: aljkavost, nepoštovanje truda koji ulažete da stan bude čist

A u stvari je znak rastuće potrebe za nezavisnošću. U uzrastu od 11. do 19. tinejdžeri jasno stavljaju do znanja da im je prioritet lični komfor u odnosu na praćenje standarda koje su nametnuli roditelji. Naročito kada se radi o njihovom ličnom prostoru.

Efikasnije od kazne je da objasnite svoja očekivanja kada je reč o higijeni zajedničkog prostora, a da poštujete njihov prostor dok istovremeno dajete primer urednosti. Taj primer će se jednog dana (možda ne tako brzo) primiti poput pelcera.

Izvor: Zelena učionica

Ova odluka posledica je rezultata istraživanja koji kažu da je 37 odsto dece u Australiji, uzrasta od 10 do 15 godina, prijavilo da je na Jutjubu videlo štetne sadržaje. Taj procenat veći je nego na bilo kojoj drugoj platformi.

Podsećamo, Australija je još ranije tinejdžerima zabranila pristup Fejsbuku, Instagramu, Snepčetu i Tiktoku.

Kako piše Rojters, upravo predstavnici pomenutih mreža tvrdili su da je nefer što je Jutjub izuzet iz ove zabrane.

Entoni Albaneze, predsednik Vlade Australije, rekao je da društveniji mediji imaju odgovornost, a da su deca u Australiji pod njihovim lošim uticajem.

„Društveni mediji škode našoj deci. Hoću da australisjki roditelji znaju da imaju našu podršku“, rekao je premijer.

Prema australijskom zakonu, one kompanije koje se ogluše o ovu odluku Vlade, moraže da plate kazne čiji iznosi idu i do oko 28 miliona evra.

Nakon ove najave oglasili su se i predstavnici Jutjub platforme i saopštili da podržavaju nastojanje australijske vlade da se smanje štetni uticaji na decu, kao u da će razmotriti svoje dalje korake.

Izvor: zelenaucionica.com

Zvučaće neverovatno, možda čak i nepravedno, ali ako ste roditelj tinejdžera, morate ponekad da preispitate i svoja očekivanja koja imate od deteta koje prolazi kroz velike promene.

Jer, verovali ili ne, većina ponašanja koja vas nerviraju, promene raspoloženja, odlaganje obaveza, drsko odgovaranje, znakovi su NORMALNOG razvoja. Vaš tinejdžer ne pokušava da vas iznervira. Iako vi to ne vidite, na njegovom mozgu stoji znak ”radovi u toku”.

Evo koja su to ponašanja normalna za jednog tinejdžera, a mi ih kažnjavamo:

1. Taj ”drski stav”

Izgleda kao: Dramatičnost, drskost, sarkazam.

Mozak vašeg tinejdžera još se emocionalno razvija, a u periodu od 10. do 19. godine njihova osećanja jača su od sposobnosti da njima upravljaju.

Mnogo efikasnije od kažnjavanja je da ostanete smireni (posebno kada vaše dete to nije), da mu pomognete da izgovori to što ga muči i da pokažete kako se frustracija kanališe.

2. Ne uradi ništa po kući, dok mu ne ponovite 87 puta

Izgleda kao: Ignorisanje obaveza, lenjost, prokrastinacija.

A zapravo se izvršne funkcije u mozgu još razvijaju. To učenje kako da planiraju, postave prioritete i realizuju isplanirano traje i nakon 25. godine.

Mnogo efikasnije od kazne je da zadatke koje imate za svog tinejdžera podelite na više manjih, koristite ček liste ili podsetnike i da rutine gradite SA njima, a ne za njih.

3. Svađa se oko svega

Izgleda kao: Nepoštovanje, nezahvalnost, prkos.

A u pitanju je njihovo kritičko razmišljanje i formiranje identiteta u kombinaciji sa jakim emocijama.

Mnogo efijkasnije od kazne jeste da ih upitate da objasne svoju strane priče u datoj situaciji, to SASLUŠATE, pa tek onda objasnite vi svoju. U svemu tome važno je da ostanete smirani i dosledni.

4. Ponašaju se potpuno sebično

Izgleda kao: Manjak empatije, grubost.

Tek posle 13. godine mozak deteta POČINJE da razume svet izvan svog ličnog iskustva i pogleda. I vrlo je moguće da neke stvari shvate pogrešno.

Mnogo efikasnije od kazne je otvoren razgovor i trudite se da primetite svaki put kad pokaže velikodušnost i empatiju.

5. Donošenje loših, pogrešnih odluka

Izgleda kao: Impulsivnost, rizično ponašanje, svaljivanje krivice na druge.

A zapravo su procena rizika i kontrola impulsa još nedovoljno razvijeni.

Mnogo efikasnije od kazne je da pokušate da o potencijalnim ishodima neke odluke razgovarate ranije, ali i da im dozvolite da donose male odluke, jer vežba gradi veđtinu. Takođe, deca koja imaju pravo da kod kuće kažu ”ne”, lakše će to pravo iskoristiti kad im van kuće neko ponudi nešto loše.

6. Isključe se kad im pričate

Izgleda kao: da vas ignorišu, ne interesuje ih šta imate da kažete.

Ali se radi o kognitivnoj preopterećenosti. Između 12. i 18. godine njihovi mozgovi se brzo i lako napune stresom emocijama ili jednostavno velikim brojem informacija odjednom.

Mnogo efikasnije od kažnjavanja je da pokušate da ono što želite da kažete bude kratko i jasno i da podstaknete komunikaciju umesto da prosto zahtevate da budete saslušani.

7. Soba im liči na brlog

Izgleda kao: aljkavost, nepoštovanje truda koji ulažete da stan bude čist

A u stvari je znak rastuće potrebe za nezavisnošću. U uzrastu od 11. do 19. tinejdžeri jasno stavljaju do znanja da im je prioritet lični komfor u odnosu na praćenje standarda koje su nametnuli roditelji. Naročito kada se radi o njihovom ličnom prostoru.

Efikasnije od kazne je da objasnite svoja očekivanja kada je reč o higijeni zajedničkog prostora, a da poštujete njihov prostor dok istovremeno dajete primer urednosti. Taj primer će se jednog dana (možda ne tako brzo) primiti poput pelcera.

Izvor: zelenaucionica.com

Kada sagledamo unazad nekoliko godina ali i dalje u prošlost, sa sigurnošću možemo svjedočiti tome da su djeca prilikom odrastanja prolazili određene norme, usvajali obrasce ponašanja, učeni pravilima pristojne komunikacije, te ukoliko se dešavalo da neka instanca poput škole ukori neki postupak, roditelji su bez kompromisno, bez preispitivanja to uvažavali, slušajući struku ukoravali ih, što je rezultiralo da učenik takve manifestacije ponašanja prestane da ponavlja. Također, djeca su imala niz obaveza koje su morali da rade, pa čak često i da učestvuju (sa roditeljima ili bez) u zarađivanju sredstava koja su imala za cilj da stvore radne navike, proizvode radni odgoj kod djece koji je jako važan za izgradnju ličnosti djeteta koje će znati da svojim radom može da obezbijedi sebi sredstva za egzistenciju, ali i da cijeni novčana sredstva. Roditelji su učestvovali u životima djece, rijetko se dešavalo da dijete zastrani (ode daleko u pogrešnom pravcu) a da to roditelji ne uoče, ali su riditelji, složit ćemo se, svojoj djeci bivali AUTORITETOM.

Sada kada sagledamo načine odgoja djece, postupanja djece, odnosa djece prema drugoj djeci, izazovim koj ih okruzuju, sa sigurnošću možemo da potvrdimo da su djeca prepuštena sama sebi, kada roditelje pozovu u školu zbog nekog neprihvatljivog postupka djeteta, tada nastupa roditeljska potreba za zaštitom djeteta od onih koji žele da isprave postupke koji nisu opšteprihvatjivi, angažovanje advokata u zaštiti prava djece i sl. oblici zastrašiavnja. Nerijetko nastavnici bivaju nazivani svim mogućim pogrdnim imenima, omalovažavani u svojoj struci, degradirani od strane roditelja, što djeci stvara sliku da takva neprihvatljiva ponašanja trebaju da se nastave, a svi drugi autoriteti trebaju da se degradiraju. Šta imamo za posljedicu?

Za posljedicu imamo tinejdžere koji ne znaju osnove kućnog reda, osnove pravila pristojnog ponašanja, djecu koja ne znaju da cijene novac, i preko roditeljstke grbače nastoje zadiviti druge vršnjake namećući skupe trendove, bivaju nagrađivanji kada unižavaju drugu djecu, degradiraju one koji ne misle kao oni, i na kraju izrastaju u djecu koja nemaju saojećanja ni za koga, a najstašnije ni za svoje roditelje koji ih nisu tome ni učili kada je trebalo.

Ova dešavanja koja se događaju u vezi napada učenika na druge učenike, nastavnike, učitelje događaju se zbog toga što djeca rastu bez ograničavanja, bez razgovora šta je ispravno a šta nije, uopšteno bez posvećivanja djeci i bez razgovora,bez sankcija, što pospješuje društvo koje veliča ovakve postupke, ali i sistem koji sankcioniše u zavisnosti ko je u pitanju (ako stoji stranka ili ,,neko važan” onda za toga ne važi pravilo jednakosti). Dok god ne budemo izrasli u društvo koje će osuđivati loše postupke bez obzira o kome se radilo, ne budemo svi jednaki, i snosili odgovornost za ono što uradimo, sa sveroditeljskom podrškom djeci koja bivaju nagrađivana za loše postupke, događat će nam se i sve gori napadi, ne samo na škole i nastavno osoblje, nego i na druge institucije koje ne budu radile u skladu sa tinejdžerskim željama.

Iz TikToka kažu da su „razočarani” i uzvraćaju udarac, odbacujući tvrdnje tužilaca kao „netačne i obmanjujuće”.

Vlasnik TikToka, kineska kompanija Bajtdens, trenutno se bori protiv zabrane rada u SAD, sa kojom bi mogla da se suoči ukoliko ne pristane da poslove u ovoj državi proda američkoj firmi.

„TikTok zna da kompulzivna upotreba i drugi štetni efekti izazivaju probleme sa mentalnim zdravljem kod miliona američke dece i tinejdžera”, navodi se u tužbi podnetoj u utorak.

„Uprkos dokumentovanim činjenicama, TikTok lažno predstavlja platformu kao ‘bezbednu‘ [i] ‘prikladnu‘ za decu i tinejdžere”, navodi se.

Leticija Džejms, javna tužiteljka američke države Njujork, rekla je da su mladi ljudi širom zemlje umrli ili povređeni radeći TikTok „izazove”, kao i da se mnogi drugi osećaju „tužnije, anksioznije i depresivnije zbog zavisnosti koju izaziva TikTok”.

Podsetila je na slučaj 15-godišnjeg dečaka sa Menhetna, koji je preminuo vozeći se na vagonu metroa u pokretu zbog TikTok izazova.

„TikTok tvrdi da je njihova platforma bezbedna za mlade, ali to je daleko od istine”, istakla je Džejms.

Iako TikTok promoviše alate koji pomažu u ograničavanju vremena pred ekranom, ili kontrolu nad sadržajem koji im se nudi, tužioci tvrde da oni nisu „efikasni” kako TikTok tvrdi.

Podneto je 14 zasebnih tužni, a državni tužilac iz Distrikta Kolumbija tvrdi da kompanija vrši neovlašćeni transfer novca uz pomoć sopstvene „virtuelne valute”.

„U potpunosti odbacujemo ove tvrdnje”, rekli su iz TikToka.

„Ostajemo duboko posvećeni zaštiti tinejdžera i nastavićemo da ažuriramo i poboljšavamo naš proizvod”, dodali su.

Tužioci traže novčane kazne, a slični slučajevi nedavno su pokrenuti protiv kompanije Meta, koja je vlasnik Fejsbuka i Instagrama, upravo zbog uticaja na mentalno zdravlje mladih.

Države kao što su Teksas i Juta su ranije podnele slične tužbe protiv TikToka u vezi sa narušavanjem bezbednosti dece.

Federalna trgovinska komisija u avgustu je optužila TikTok za kršenje Zakona o privatnosti dece.

Najpopularnija društvena mreža na svijetu predstavila je svoju novu funkciju namijenjenu tinejdžerima.

Postoje četiri ključna faktora – odgoj, tehnologija, nestrpljivost i okruženje. Generacija koju zovemo “milenijalci” odrasta uz pogrešne strategije odgoja, gdje im se stalno govori da su posebni, da mogu imati šta god žele u životu, samo zato što to žele. Neki od njih spadaju među bolje učenike samo zato što su se njihovi roditelji žalili, neki su dobili odlične ocjene ne zato što su ih zaradili, već zato što nastavnici nisu željeli da imaju posla sa roditeljima. Dobijali su medalje za učešće… Imate čak medalje za onoga ko stigne posljednji, što obezvređuje medalje i nagrade za one koji su naporno radili… Zbog toga se osobe koje su došle posljednje osjećaju posramljeno, jer znaju da nisu zaslužili medalju, pa se zbog toga osjećaju još gore.

Optužuju ih da su povlašteni, narcisoidni, sebični, nefokusirani, lijeni… Poslodavci su zbunjeni njihovim ponašanjem, pa ih pitaju šta žele da rade, a oni kažu: “Želimo raditi za kompaniju koja ima viši cilj, želimo mijenjati svijet, želimo besplatnu hranu i vreće za sjedenje”. Onda poslodavac artikuliše neki viši cilj, da im gomilu besplatne hrane i vreće za sjedenje, pa ipak, iz nekog razloga, oni i dalje nisu srećni. Zašto?

Kada ti ljudi završe školu i dobiju posao, i kada ih bacite u stvarni svijet, istog trenutka shvataju da nisu posebni, da im mama ne može urgirati za unapređenje, da neće ništa dobiti ako stignu posljednji i da ne mogu imati nešto samo zato što to žele. U tom trenutku njihova predstava o sebi je uništena. Tako da imate cijelu generaciju koja odrasta sa manje samopouzdanja od prethodne generacije.

Drugi problem koji pogoršava situaciju je taj što odrastamo u svijetu Facebooka i Instagrama. Drugim riječima, dobri smo u uljepšavanju stvari, dobri smo u pokazivanju ljudima kako je život sjajan, iako smo depresivni. Svi zvuče kao da su jaki, kao da su sve shvatili, a u stvarnosti je malo jakih ljudi i većina ih nije sve shvatila.

Dodajmo tome tehnologiju. Znamo da, kada koristimo mobilni telefon ili društvene mreže, naše tijelo luči dopamin, hormon sreće. Zbog toga se dobro osjećate kada dobijete poruku. Zbog toga brojimo lajkove, zbog toga se vraćamo 10 puta da vidimo kako nam prolaze fotografije na Instagramu, zašto idu loše, jesam li nešto pogrešno uradio, zar me više ne vole… Za djecu je trauma da ih neko anfrenduje, kad dobijete pozitivnu povratnu informaciju, raste dopanim, zato nam se to sviđa, zato se dobro osjećamo, zato se stalno tome vraćamo.

Postoje četiri ključna faktora – odgoj, tehnologija, nestrpljivost i okruženje. Generacija koju zovemo “milenijalci” odrasta uz pogrešne strategije odgoja, gdje im se stalno govori da su posebni, da mogu imati šta god žele u životu, samo zato što to žele.

Dopamin je ista hemikalija zbog koje se dobro osjećamo kada pušimo, kada pijemo i kada se kockamo. Drugim riječima, izaziva ovisnost. Imamo starosne granice kada su u pitanju cigarete, alkohol i kocka, a nemamo starosne granice kada su u pitanju mobilni telefoni i društvene mreže. To je kao da otvorite bife sa alkoholom tinejdžerima i kažete im: “Ako vas muče adolescentski problemi, poslužite se”… To je upravo ono što se dešava.

Tinejdžeri imaju pristup izuzetno adiktivnom, otupljujućem dopaminu, dok prolaze kroz stresni period adolescencije, putem mobilnih telefona i društvenih medija. Zašto je ovo važno? Gotovo svi alkoholičari su otkrili alkohol kad su bili tinejdžeri. Kada smo sasvim mali, jedino odobravanje koje nam je potrebno je ono od roditelja, ali kako prolazimo kroz period adolescencije, prolazimo kroz tranziciju gdje nam je sada potrebno i odobravanje vršnjaka. To je veoma frustrirajuće za roditelje, ali je veoma važno za nas, jer se na taj način prilagođavamo široj zajednici u  kojoj živimo. To je izuzetno stresan period u našem životu, pun briga.

Neki ljudi sasvim slučajno otkriju alkohol i otupljujući učinak dopamina, koji im pomaže da se nose sa brigama i stresom adolescencije. Nažalost, to se automatizuje u njihovom mozgu i kasnije kada imaju problem, neće se okrenuti osobi, već boci.

Društveni, finansijski, poslovni stres uglavnom su razlozi zbog kojih alkoholičar pije. Pošto omogućavamo neograničen pristup ovim uređajima i medijima koji proizvode dopamin, to se automatizuje i vidimo da djeca odrastaju, a da mnogi od njih ne znaju uspostaviti duboke i značajne odnose sa ljudima.

Oni će vam priznati da su mnoga od njihovih prijateljstava površna, da ne računaju na svoje prijatelje, da se ne oslanjaju na njih, da se zabavljaju sa svojim prijateljima, ali da znaju da će ih prijatelji ostaviti ako naiđe nešto bolje. Duboki odnosi ne postoje jer nikada nisu vježbali socijalne vještine i, još gore, nemaju mehanizme za nošenje sa stresom tako da, kada im se u životu pojavi veliki stres, oni se ne okreću osobi, već uređaju, društvenim mrežama, koje nude privremeno olakšanje.

Dopamin je ista hemikalija zbog koje se dobro osjećamo kada pušimo, kada pijemo i kada se kockamo. Drugim riječima, izaziva ovisnost. Imamo starosne granice kada su u pitanju cigarete, alkohol i kocka, a nemamo starosne granice kada su u pitanju mobilni telefoni i društvene mreže. To je kao da otvorite bife sa alkoholom tinejdžerima i kažete im: “Ako vas muče adolescentski problemi, poslužite se”… To je upravo ono što se dešava.

Znamo, nauka je jasna, da je kod ljudi koji provode više vremena na Facebooku veća stopa depresije nego ljudi koji provode manje vremena na Facebooku. Alkohol nije loš, previše alkohola je loše, kockanje je zabavno, previše kockanja je opasno, nema ništa loše u mobilnim telefonima i društvenim medijima, ali radi se o disbalansu. Ako večerate sa prijateljem i šaljete poruke nekom ko nije tu, to je problem, to je ovisnost. Ako sjedite na sastanku sa ljudima koje bi trebalo da slušate i da razgovarate sa njima, a stavite telefon na sto, bilo da je okrenut licem prema gore ili prema dolje, šaljete podsvjesnu poruku ljudima oko sebe da vam oni nisu toliko važni trenutno. A razlog zbog kojeg ga ne možete skloniti je to što ste ovisni. Ako ustanete i provjerite svoj telefon prije nego što kažete dobro jutro svom momku, djevojci, supružniku, patite od ovisnosti. I kao svaka ovisnost, ona će vremenom uništiti vašu vezu, koštaće vas vremena i novca i učiniće vaš život gorim.

Imate generaciju koja odrasta sa niskim samopouzdanjem, bez mehanizama da se nosi sa stresom. Sada još dodajte osjećaj nestrpljivosti. Rastu u svijetu instant nagrade. Želite nešto, odete na Amazon i to vam stigne već sljedeći dan. Želite gledati film, gledate ga odmah, ne morate čekati da se prikazuje na TV. Znam ljude koji namjerno propuste cijelu sezonu serije da bi na kraju mogli sve odjednom da gledaju… Želite da idete na spoj, ne morate ni da naučite i vježbate društvene vještine koje su vam za to potrebne, da vam bude nelagodno kad ne znate da li ‘da’ znači ‘ne’ ili ‘ne’ znači ‘da'… Sve što poželite možete dobiti iste sekunde…

Jedino što ne možete dobiti odmah jeste zadovoljstvo u poslu i u odnosima s ljudima. Za to ne postoji aplikacija.  To su spori, komplikovani procesi.  Stalno viđam tu fantastičnu, pametnu, vrijednu djecu, idealiste, koji su tek završili fakultete i dobili prve poslove. Pitam ih kako im ide, a oni kažu da će možda dati otkaz. Ja ih pitam zašto, a oni kažu  ’ne mijenjam svijet’. Ja im kažem da su tu tek osam mjeseci…

To je kao da stoje u podnožju planine i imaju taj apstraktni koncept mijenjanja svijeta, koji je na vrhu, ali ono što oni ne vide je planina. Ne zanima me da li ćeš se popeti brzo i sporo, ali i dalje je tu planina… Ta mlada generacija se mora naučiti strpljenju, da neke stvare koji su zaista važne, kao što je ljubav ili ispunjenost poslom koji radite, radost, ljubav prema životu, samopouzdanje, vještine, sve te stvare, za sve je potrebno vrijeme… Ponekad možete ubrzati neke dijelove, ali cijelo putovanje je dugačko i teško i, ako ne tražite pomoć i naučite neophodne vještine, pašćete sa planine. U najgorem slučaju, a to već gledamo, dolazi do porasta stope samoubistava, broja smrtnih slučajeva zbog prekomjerne upotrebe droga, napuštanje škole ili dugi periodi odsustva zbog depresije… To je nečuveno, to je zaista loše… U najboljem slučaju, imaćete cijelu jednu generaciju koja prolazi kroz život ne nalazeći radost nikada, nikada neće naći duboko ispunjenje, proći će kroz život, a da ni u poslu, ni u vezi neće biti ispunjeni.

Jedino što ne možete dobiti odmah jeste zadovoljstvo u poslu i u odnosima s ljudima. Za to ne postoji aplikacija.  To su spori, komplikovani procesi.  Stalno viđam tu fantastičnu, pametnu, vrijednu djecu, idealiste, koji su tek završili fakultete i dobili prve poslove. Pitam ih kako im ide, a oni kažu da će možda dati otkaz. Ja ih pitam zašto, a oni kažu  ’ne mijenjam svijet’. Ja im kažem da su tu tek osam mjeseci…

To me vodi do četvrte tačke – okruženja.  Ako uzmemu svu tu fantastičnu djecu i stavimo ih u korporacije kojima su bitnije brojke nego ljudi, zanima ih više kratkoročna dobiti, nego dugoročni životi ovih mladih ljudskih bića, zanima nas više godina, nego životni vijek, stavljamo ih u to okruženje koje im neće pomoći da izgrade samopouzdanje, koje im ne pomaže da nauče vještine saradnje, koje im ne pomaže da savladaju izazove digitalnog svijeta… Oni misle da je do njih, ali nije, radi se o potpunom nedostatku dobrog vođstva u svijetu.  Na kompanijama je odgovornost, volio bih da su društvo i roditelji uradili bolji posao, ali nisu. Mi ih primamo u svoje kompanije i sada moramo preuzeti odgovornost.

Moramo uložiti dodatni napor da im pomognemo da izgrade samopouzdanje, da ih naučimo društvenim vještinama koje nemaju. U sale za sastanke ne treba nositi mobilne telefone, uopšte. Kada čekamo da počne sastanak, svi gledamo u svoje telefone. Tako se ne uspostavljaju odnosi među ljudima. Kada čekate da počne sastanak, razgovarate sa svojim kolegama, tako se uspostavlja povjerenje. To se ne može desiti u jednom danu, jednom događaju, to je sporo i zahtijeva dosljednost. Potrebni su nam mehanizmi koji dozvoljavaju te male interakcije među ljudima. Kada idem na večeru sa prijateljima, mi ostavimo mobilne telefone kod kuće. Jedan od nas ponese telefon da možemo pozvati taksi.  Zašto alkoholičar izbacuje alkohol iz kuće? Zato što ne možemo vjerovati jačini svoje volje, jednostavno nismo toliko jaki. Kada uklonite iskušenje, onda je mnogo lakše. Ako nemate telefon, onda jednostavno uživate u svijetu oko sebe i tada se rađaju ideje. Konstantno angažovan um ne može proizvesti inovativne ideje, inovacije se dese kada naš um slobodno luta i kada vidite nešto što vas inspiriše.

Kada krenete na spavanje, ostavite telefon u dnevnom boravku, uklonite iskušenje. Kada se probudite usred noći, jer ne možete da spavate, nećete provjeriti telefon.  Ako koristite telefon kao budilnik, kupite sebi budilnik, košta 8 dolara.

Tekst prenosimo sa buka.com.

To nisu pitanja koja su opcije, već se postavljaju svaki put kada se vidi da postoji naznaka problema. A prema podacima o korištenju droga porast broja depresivnih tinejdžera je primjetan u periodu od 2005. do 2014. godine. Izraženije je to kod djevojčica, a nakon što su uporedili podatke sa starijom grupom došli su do zaključka kako je porast primjetan u uzrastu od 12 do 20 godina.

Dr. Ramin Mojtabai, psihijatar i profesor koji je ujedno i sprovodio istraživanje, ističe kako je pojačan porast zabilježen u periodu 2012. i 2013. godine. Šta je to zapravo što je uzrokovalo depresiju u tolikoj mjeri?

Dešava se da su oblici depresivnog ponašanja povezani i sa konzumacijom opijata, koji služe kao utjeha i bijeg od različitih situacija, kao što su razvodi roditelja i vršnjačko nasilje.

Teži oblici depresije vode ka tome da se djeca samoranjavaju i pomišljaju na samoubistvo, što dovodi do novih zabrinjavajućih podataka. Naime, prema istraživanju Centra za bolesti i prevenciju koje je sprovedeno 2014. godine rizik od samoubistva postaje jednak riziku od pogibije u saobraćaju. Pri tome su obuhvatili djecu od 10 do 14 godina.

A doktor Shain savjetuje da roditelji na vrijeme obrate pažnju na zabrinjavajuće znakove koji bi mogli uputiti da nešto nije u redu.

Prečesto se dešava da roditelji uopšte ne shvataju kako da pomognu djeci. Trebali bi slušati više, jer bi to podrazumijevalo 90% komunikacije sa djecom. Često se dešava upravo obrnuto. Roditelji imaju tendenciju da govore i ubjeđuju djecu da su oni u pravu, ne shvatajući da im pri tome nanose veću štetu. Osim toga, društvene mreže šire govor mržnje i otežavaju tinejdžerima odrastanje, konstantno ih bombardujući sa dezinformacijama i pogrešnim idealima kojima oni kasnije teže.

Istraživanje nije obuhvatilo informacije o faktorima koji upućuju na zlostavljanje djece i seksualno uznemiravanje, što takođe dovodi do depresije.

Prečesto se dešava da roditelji uopšte ne shvataju kako da pomognu djeci. Trebali bi slušati više, jer bi to podrazumijevalo 90% komunikacije sa djecom. Često se dešava upravo obrnuto.

Postoje dokazi da je cyber nasilje povezano sa povećanjem depresije, naročito među djevojčicama, koje mogu pomisliti i na samoubistvo. Tu dolazi do situacije u kojoj mnogi roditelji postaju nemoćni i shvataju onda kada je prekasno da njihovo dijete ima problem. Onda reaguju po kratkom postupku i ukidaju im korištenje mobitela ili računara, što pogoršava dodatno situaciju.

Djeci u ovom uzrastu mnogo teže pada zabrana korištenja društvenih mreža od uzroka takve kazne. Na taj način gube kontakt sa svojim vršnjacima i podršku koju su navikli dobiti u krugu svojih prijatelja. Počinju se osjećati izolovano i onda ih njihovi strahovi potpuno nadvladaju. Potrebno je razgovarati sa njima i ne dozvoliti im da se u potpunosti udalje od svojih vršnjaka, jer im oni trebaju.

U konačnici potrebno je mnogo više informacija o njihovom životu, na temelju čega ćete biti svjesniji rizika koji im prijeti u njihovoj svakodnevici. Dešava se često da imaju probleme koje ne znaju definisati i da doživljavaju emocije koje je teško verbalizovati i opisati. Zato trebate osluškivati i pokazivati kako ste tu za njih bez obzira na sve.

Djeci u ovom uzrastu mnogo teže pada zabrana korištenja društvenih mreža od uzroka takve kazne. Na taj način gube kontakt sa svojim vršnjacima i podršku koju su navikli dobiti u krugu svojih prijatelja.

Simptomi dječije depresije uključuju nagle promjene raspoloženja, ali i dugotrajnu tugu ili ljutnju, koja se odražava na njihovo normalno funkcionisanje. To će se odraziti i na odnos sa porodicom i prijateljima, ali i gubitak interesovanja za sportske ili druge vannastavne aktivnosti u koje su uključeni. Odraziće se i na apetit i spavanje, kao i gubitak energije, ali i koncentracije. Djeca koja su depresivna osjećaju i neobjašnjivu bol koja je zapravo pokazatelj nakupljenih i potisnutih emocija.

Međutim, očekivano je da se mnogi sada zapitaju koja je razlika između uobičajenih promjena ponašanja u adolescentskoj dobi i rizičnih simptoma depresije? Dovoljno je da obratite pažnju na učestalost i intenzitet simptoma na osnovu kojih ćete kasnije lako uvidjeti o čemu se radi.

Prvi korak je razgovor sa djetetom o problemima, nakon čega trebate razgovarati sa nastavnicima o tome ili sa psihologom. Trebate mu objasniti kako ga ne osuđujete bez obzira na to radi li se o konzumaciji opijata, lošim ocjenama ili nekom drugom problemu. Pokažite mu da ste tu za njega i da ste mu prijatelj, jer osude i kritike u ovom trenutku ne pomažu nimalo.

Shvatite da to nije problem koji se rješava brzo i lako, čak iako ste vi prepuni podrške. Međutim, to ne znači da promijenite metodu i postanete uporniji u forsiranju razgovora i “rješavanja problema”. Shvatite da je potrebno vrijeme u kojem ćete učiti o svom djetetu, slušati ga, pomagati mu i biti tu onda kada vas treba, bez osuđivanja i otežavanja ionako teške situacije.

Izvor: The New York Times

U istraživanju je učestvovalo 326 djece iz škola u Sjevernoj Irskoj i utvrđeno je da žaljenje može odigrati veoma važnu ulogu u tome da dijete donese bolje odluke. Kod djece do šeste godine života primijećeno je da samo neka od njih mogu osjetiti šta znači žaliti za nečim i zbog toga su donosila bolje odluke.

“Ova emocija je često loša, ali naše istraživanje je pokazalo da bi moglo biti veoma važno naučiti kako da žalimo zbog nečega”, objašnjava doktor Aidan Feeney koji je vodio ovo istraživanje i dodaje: “To ne znači da bi roditelji i nastavnici trebali namjerno izlagati djecu tome da žale za nečim, ali trebaju im pokazati kako bi stvari izgledale da su se odlučili za alternativni izbor. To bi za djecu moglo biti veoma korisno.”

Tokom eksperimenta djeca su morala otvoriti jednu od dvije zatvorene kutije. U objema su se nalazile naljepnice, ali u jednoj ih je bilo više. Istraživači su tada zamolili djecu da im kažu kako se osjećaju. Mališani sa kutijom u kojoj je bilo manje naljepnica su osjetila žaljenje. Sutradan im je ponuđen isti izbor i djeca koja su dan ranije žalila zbog toga što su izabrala kutiju sa manje naljepnica su to zapamtila i sada su posegnula za onom drugom.

“Odrasli ljudi znaju kako da promijene svoje ponašanje kada im se čini da bi drugačija odluka u vezi iste stvari sljedeći put bila bolja”, objašnjava doktor Feeney i dodaje: “Naučili su da ne odlažu alarm jer će onda zakasniti na posao No, manje se zna kako i kada djeca žale zbog nečega i čemu ih ta emocija nauči.”

Doktor Feeney naglašava da je ovo istraživanje bilo potrebno uraditi kako bi se razumjelo kako naslućivanje žaljenja utiče na donošenje odluka kod starije djece i mladih ljudi.

“Vlada velika zabrinutost zbog izbora koje neki tinejdžeri prave u vezi seksualnog ponašanja i alkohola. Ne želimo da osjete žaljenje zbog toga što su donijeli odluku koja ima ozbiljne posljedice. Umjesto toga moramo shvatiti kako bi učenje o žaljenju moglo pomoći drugim ljudima da sami naslute tu emociju i zbog toga donesu pametniju odluku”, objašnjava doktor Feeney.

Sigurno je korisno da ljudi nauče lekciju i sljedeći put budu pametniji. No, kako bi se izbjegli ozbiljni problemi s tim definitivno treba početi na vrijeme, odnosno u djetinjstvu, zar ne?

Izvor: BBC