Arhitekta Takaharu Tezuka u TED razgovoru izjavio je da su ga na ovaj projekat inspirisali ćerka i sin, koji sada imaju dvanaest i devet godina. Kako su odrastali, njihove navike i želje su postale njegove, a vrtić je u skladu s tim dizajnirao zajedno sa suprugom Jui.

Ogromno igralište

„Vrtić smo osmislili kao krug, sa nekom vrstom beskonačne cirkulacije. Kada smo počeli, nisam imao nikakve predrasude. Boravak u drugim vrtićima bio je kao gledanje u retrovizor automobila – čak i ako pogledate izbliza, ne možete videti ništa ispred.“

Toboganom u dvorište

„Stavili smo malu hrpu zemlje na dno stepenica koje su povezane s krovom, na taj način smo uspeli da ih skratimo. Ali onda su deca počela da odnose zemlju kako bi pravili posude od blata, a kada 600 klinaca odnese blato, humka počinje da nestaje! Vrtić je morao stalno da traži od jedne građevinske firme da im donosi i dodaje zemlju. Međutim, to smo rešili dodavanjem tobogana. Znao sam da deca vole da se spuštaju, ali nisam bio za tobogan. Bez igračaka, deca moraju sama da razmišljaju i stvaraju igre. Ali na kraju smo ga ipak zadržali, pre svega jer smo morali da sačuvamo požarne stepenice.“

Vežbe u slučaju zemljotresa

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели 東京建築女子 Chenvia Lee (@fuples)

„Japan pogađa deset odsto velikih zemljotresa u svetu, tako da deca imaju vežbe koje ih pripremaju za zemljotres. Stavljaju pamučne kape koje se nalaze ispod stola da zaštite glavu u slučaju da nešto padne. To je veoma japanska stvar“.

Imitiranje životinja se ohrabruje

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели 東京建築女子 Chenvia Lee (@fuples)

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Cultivar (@gocultivar)

„Japanski građevinski kodeks kaže da morate da imate vertikalni razmak od 100 milimetara između šipki na ogradama, tako da deca ne mogu da provuku glavu. Ali, mogu da stave noge, a ona vole da zamahuju nogama. Šimpanze rade potpuno istu stvar – to je vrsta instinkta. Način na koji to rade je tako sladak.“

Sve može biti igračka

„Morali smo da gradimo oko drveća. Nije bilo lako – nismo mogli da isečemo korenje. Dodali smo ove zaštitne mreže kako učenici ne bi propali kroz rupe oko drveća. Ja poznajem decu i znam da vole da se igraju sa mrežama. Kad god je vide, žele da skoče u nju, da je protresu. Ovo je zaista bio samo izgovor za mene da dam deci još jedan način da se igraju.“

Krovni prozori kroz koje se viri

„Deca vole da gledaju kroz krovne prozore na dole. ‘Gde mi je drugar?’ ‘Šta se dešava ispod na času?’ A kada pogledate dole, uvek vidite decu kako gledaju odozdo. Ovde bi trebalo da se desi distrakcija. Između učionica nema zidova, tako da buka slobodno cirkuliše od jednog razreda do drugog, i spolja ka unutra. Smatramo da je buka veoma važna. Kada decu stavite u tihu prostoriju, ima onih koji postanu zaista nervozni.“

Svakog meseca razmeštaj

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Infinity Fuji (@fuji_infinity)

„Svakog meseca u Fudžiju nastavnici i deca razmeštaju nameštaj u učionici. Tada nastupi najveća zabava. Tada prave voz od kutija. Napunili smo školu sa oko 600 ovih kutija, koje su napravljene od veoma lakog drveta poznatog kao kiri drvo. Deca se neće povrediti ako udare glavom na ivicu“.

Drvo u učionici

„Godine 2011. izgradili smo u vrtiću dodatak – još dve učionice i igraonicu. Nazvali smo taj deo ‘Prsten oko drveta’. Mislio sam da je drvo važnije od zgrade, pa sam napravio zgradu što je moguće lakše. U ovom vrtiću deca se podstiču da se penju na drveće. Ako je dete dovoljno snažno, može doći do gornjeg nivoa bez korišćenja stepenica. Druge škole to možda ne dozvoljavaju, ali direktor veruje da deca znaju svoje mogućnosti. Oni se zaustavljaju kada osete da ne mogu dalje.“

On je dobio nagradu za otkriće mehanizma autofagije, procesa razgrađivanja ćelije. U tom procesu biološke ćelije dijele i obnavljaju svoje dijelove. Biološke ćelije imaju mnogo krucijalnih stvari upakovanih u male prostore. Nekada se dešava da dio tvari pukne, što se ponekad zamijeni stranim tijelima. Za pravilno i normalno funkcionisanje ćelije potrebno je obnoviti ih pravim dijelovima iste ćelije. Time se bavi autofagija.

Kada autofagija krene po zlu, to može izazvati mnoge ljudske bolesti, uključujući dijabetes tipa dva, Parkinsonovu bolest i rak. Ovaj koncept je poznat od 1960. godine kada su istraživači došli do zaključka kako ćelije uništavaju svoje organele, kao i da je autofagija veoma važna u mnogim fiziološkim procesima poput prilagođavanja na izgladnjivanje na ćelijskom nivou i odgovora na infekciju.

U narednih trideset godina, autofagija nije dovoljno prihvaćena jer istraživači nisu bili u stanju sprovesti prave eksperimente. U 1990. godini Osumi je napravio niz eksperimenata korištenjem ćelija kvasca, koje su mu pomogle da shvati mehanizme i principe po kojima autofagija radi.

To je bio prvi put da se razumjela ova kompleksna radnja, koja se dešava u svakoj ćeliji. To je sada ujedno i jedno od najintenzivnijih polja istraživanja u biomedicini. Tada je shvaćeno da postoje različiti oblici autofagije. Makroautofagija je uključena u razbijanje velikih ćelija, kao što su organele, dok je mikrofagija proces zadužen za manje ćelijske dijelove, kao što su nepotrebni plutajući dijelovi u ćeliji, a ksenofagija za razbijanje i uništavanje štetnih bakterija i virusa.

Autofagija je ujedno krucijalna i za razumijevanje starenja. Sposobnost djelovanja na ovaj proces može produžiti čovjekov život i poboljšati zdravlje. Upravo zato Osumijev rad je prepoznat i nagrađen u 21. vijeku u medicini.

Objavom Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu započela je sedmica u kojoj je osim ove, dodjeljena i Nobelova nagrada za fiziku, a ovogodišnji dobitnici su: Dejvid Dž. Tejls, Dankan Haldin i Majkl Kosterlik. U narednom periodu nas očekuju nagrade za hemiju, mir, književnost i ekonomiju. Ostanite sa Lolom, jer Nobelova nagrada za ekonomiju će biti dodijeljena baš na naš ekonomski dan, ponedjeljak, 17. oktobra, kada čitate Miloša Grujića.

– Piéces sur l’art

Tako je prohujale 1931. pisao Pol Valeri, renomirani francuski esejista i pjesnik. Savremeno ruho 21. vijeka, skrojeno prema dometima tehnološke (r)evolucije, otkriva budućnost koju je Valeri usnio i zapisao. Inovacije uma su neupitno uticale na formu izraza te spektar mašte stvaralaštva. Dolaskom novih medija, dekonstrukcija samog pojma umjetnosti, kako teorije, tako i prakse, zakoračila je na scenu. No, preobražaj koji je Valeri vizionirao nije obezvrijedio esencijalne role koju remek-djela umjetničkog uma igraju na pozornici postojanja.

Naprotiv, aktuelizacija umjetnosti te prilgođavanje duhu vremena idu u prilog misli da je kultura vječni saputnik civilizovanog čovjeka, ali i da se sveobuhvatna istorija umjetnosti svodi na istoriju samog života.

U prirodi čovjeka oduvijek je bilo da stremi ka visinama. Otud izviru dostignuća nauke i tehnologije. U naravi umjetnika oduvijek je bilo da uspone i padove vizualizije, opjeva ili pak opiše. Otud izvire bogatstvo duha i kulturnog amaneta.

Projektujući ideju uspona modernog čovjeka na ni manje ni više nego zid za penjanje, Oki Sato, kanadski arhitekta japanskog porijekla, objeručke prihvata svoju ćud te maštovitošću i inovativnošću izaziva promišljanje o dekonstruisanoj, ali funkcionalnoj umjetnosti.

Premda je Satov opus impozantan, djelo koje govori više od hiljadu riječi o niti uspona koja veže čovjeka i umjetnika je svakako „Penjajnje uz zid u Omotesandu”. Osmišljeno za potrebe životnog stila brzog vijeka, Satov poduhvat je ustoličen na zidu tokijskog fitnes centra.

Smješten u Omotesandu, aveniji japanskog brijesta, ILLOIHA studio je od Nenda, kako se Sato inače predstavlja u stvaralačkom miljeu, iskao zid za penjanje koji će istovremeno ispunjavati svrhu i inspirisati čovjeka da se u svakodnevnici života zaputi ka visinama.

Dvospratnica tokijskog studija, smještena pod zemljom, tako je postala kanvas na kojem je Nendo vizualizovao uspon kao zid za penjanje sa sakrivenim osloncima i neuobičajenim drškama, čiji elementi utjelovljuju koncept ILLOIHA brenda – „postati lijep kroz pokret”. Ujedinivši dvospratnicu prostora, zid stameno stoji kao sukob između rustikalnosti penjačkog sporta i inovativnosti tokijske urbane scene.

No, Satova vizija nipošto ne smije da bude svedena na puku ljepotu u pokretu. Uz podatak da je JCD zlatna nagrada za dizajn stigla u njegovu biografiju upravo kao priznanje za ovo ostvarenje, zaključiti bi trebalo sa mišlju o pojmu i funkciji umjetnosti.

Pojam lijepog je varijabilan, pojam umjetnosti je dekonstruisan, ali funkcija je netaknuta. Umjetnost nas i dalje diže u visine i održava u kulturnom životu, bila ona naizgled fitnes lice ulice Omotesando ili slika jedne, eto, balkanske prilike.