Srbija, poskupljenja i mentalno zdravlje: „Anksiozna sam kad god uđem u prodavnicu”

Redakcija — Sat, 09 Sep 2023 14:39:59 +0000

Jelena*, vaspitačica iz Malog Požarevca, nadomak Beograda, kaže da je zabrinuta što, iz meseca u mesec, „sve veći deo plate” troši na osnovne namirnice.

„Anksiozna sam kad god uđem u prodavnicu.

„Cene stalno rastu, pa brinem da se ne osramotim na kasi, da ne ispadne da nemam dovoljno ni na kartici ni u gotovini”, priča majka četvorogodišnje devojčice za BBC na srpskom.

Psihoterapeutkinja Milena Marković kaže da velike promene u svetu u poslednje tri godine, od pandemije kovida do rata u Ukrajini, imaju veliki uticaj na emotivni život.

„Normalno je da ljudi osećaju izvestan stepen straha, strepnje i zabrinutosti u pogledu budućnosti i dnevnih izazova zbog finansijskih teškoća”, govori za BBC na srpskom.

Egzistencijalni problemi povezani sa novcem su „za mnoge realan problem”, ali način gledanja situacije „određuje kako će se ko osećati”, smatra psihoterapeutkinja Ana Milanović.

„Kada se ljudi osećaju iscrpljeno, bespomoćno, postiđeno ili nesrećno, to znači da im unutrašnja uverenja ne pomažu u izazovnoj situaciji, ali u našim rukama je moć da to promenimo”, kaže za BBC na srpskom.

U Srbiji je hrana za godinu dana poskupela 20 odsto, a međugodišnja inflacija je 14 odsto, podaci su Republičkog zavod za statistiku (RZS).

Znatno su viši i mnogi drugi troškovi – kirije, vožnja automobila, školovanje, ali i ulošci i tamponi i hrana za kućne ljubimce.

Dok poskupljenja nafte i njenih derivata pogađaju ljude širom sveta, u Srbiji je najavljeno i novo poskupljenje struje koje stupa na snagu u januaru.

talno rastu, pa brinem da se ne osramotim na kasi, da ne ispadne da nemam dovoljno ni na kartici ni u gotovini”, priča majka četvorogodišnje devojčice za BBC na srpskom.

‘Veliki strah’ pred ekonomskom krizom

Troškove brige o ćerki, Jelena deli sa bivšim partnerom.

„Mala deca brzo rastu, pa moram da joj kupujem odeću i obuću svakih nekoliko meseci”, kaže dvadesetšestogodišnjakinja.

Osim poskupljenja hrane, posebno je pogađa i rast cena kirija.

Iako zakup u prigradskom naselju Mali Požarevac „nije skočio naglo kao u Beogradu”, kaže da je primorana da se snalazi.

„Gazda mi izlazi u susret, pa plaćam na rate, ali ranije za tim nije bilo potrebe”, navodi.

Jelena kaže da oseća „veliki strah” zbog pojačanog finansijskog pritiska.

„Veći nego kada je počela pandemija kovida – tada mi je bilo lakše da prihvatim da stvari nisu pod mojom kontrolom, nego sada”, dodaje.

Strah je „prirodna i adekvatna reakcija” na krizne situacije, kaže psihoterapeutkinja Marković.

Dodaje da osećaj straha motiviše ljude da se zaštite i prilagode novonastalim situacijama i „troše manje, kupuju jeftinije, prave zalihe i čuvaju novac”.

„Ovakva ponašanja mogu da odu u negativni ekstrem, kao što su panične kupovine, ali kod najvećeg broja ljudi dolazi do promena u ponašanju koje su razumne i u skladu sa realnošću”, ocenjuje.

Stručnjakinja kaže i da „strah nije potrebno lečiti ukoliko doprinosi prilagođavanju”.

Važno je prihvatiti neprijatna osećanja koja se javljaju.

„U tome mogu da pomognu bliski ljudi, negovanje odnosa, razgovor o osećanjima, rad na sebi, aktivan i uravnotežen život”, pojašnjava Marković.

Manje novca – manje i druženja

Skok cena uneo je promene i život studenata – poskupeli su domovi, menze, kirije i školarine, pa sve manje ostaje za troškove koji nisu osnovni.

Manje novca znači i manje prilika da se iskuse svakodnevne čari studentskog života, kao što su izlasci i sklapanje novih prijateljstava, kaže Milica Mihajlović, devetnaestogodišnjakinja iz Požarevca, koja od oktobra studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

„Odlasci na kafu, koji su se u srednjoj školi podrazumevali, odjednom su postali luksuz.

„Skoro sva prijateljstva počinju uz šoljicu kafe, a kako ih učvrstiti u novom gradu, gde se inflacija baš oseća”, kaže Mihajlović za BBC na srpskom.

Kako dodaje, umesto poziva na kafu sve češće čuje Ajmo u čitaonicu, ali i Ćao, vidimo se sutra!

I dalje se druži sa prijateljima iz srednje škole, ali se radije suzdržavaju od izlazaka u Beogradu i viđaju se vikendima, u 80 kilometara udaljenom Požarevcu.

„Ali i tu se sve češće dešava da ljudi ne mogu da putuju kući na druženje, jer novac koji je potreban za kartu moraju da potroše na preče stvari”, kaže.

Dodaje da „pozorišta i bioskopi većini tek ne padaju na pamet, a koncerti su misaona imenica”.

Mihajlović se studentskom životu dugo radovala, ali ga nije ovako zamišljala.

„Razočarana sam – ne mislim da je smak sveta, ali volela bih da je drugačije.

„Beograd više nije jedva dočekani san, već surova realnost”, dodaje.

Psihoterapeutkinja Milanović kaže da ljudi zbog manjka novca mogu da se osete „neadekvatno”.

„Kada procene da ne zadovoljavaju određeni kriterijum koji su sebi postavili, mogu da osete stid i inferiornost”, kaže.

Dodaje da je tu i strah od odbacivanja.

Milanović kaže da je važno razdvojiti biće od ponašanja.

„Umesto da se stidim što nemam novca za kafu, mogu da osmislim druge načine da kvalitetno provedem vreme sa prijateljima”, dodaje.

Kad ništa ne ide po planu

Dvadesetsedmogodišnja Miona* iz Beograda već duže vreme mašta da započne zajednički život sa momkom.

„Ali stalno odlažemo – čekamo sigurnije poslove, pristojnije plate, a sad su i kirije skočile u nebesa”, kaže mlada žena, koja poslednjih godinu dana radi „na crno” – platu dobija na ruke, ne preko računa.

Momak sa kojim je u vezi pet godina ima stalan posao, ali i on živi sa roditeljima kako bi „mogao više da uštedi za ubuduće”.

„Osećam da smo u ćorsokaku – i finansijski i emotivno, kao da sve radi protiv nas.

„Veoma sam frustrirana zbog čitave situacije, kao da nikako nemamo sreće”, kaže.

Za dve trećine mladih u Srbiji, zaposlenje ne znači da će uspeti da se osamostale od roditelja, pokazuje izveštaj Ljudska prava mladih u Srbiji za 2021. godinu Beogradskog centra za ljudska prava.

Čak 75 odsto mlađih od 35 godina ne zarađuje dovoljno za samostalan život, navodi se u izveštaju.

Miona se pribojava da sa momkom „neće moći da vodi život kakvom se nadala”.

„Zajedničku budućnost odlažemo već neko vreme, ali me je tešilo da ćemo ipak moći da živimo odvojeno od roditelja kada se ispune drugi uslovi.

„Sada sve deluje kao da ćemo morati da pristanemo na manje, jer i kada bismo imali bolje poslove, plate više ne bi bile dovoljne za samostalan život, jer je sve poskupelo”, kaže.

Uverenje da „nikako nemaju sreće” može ljude da odvede u hroničan osećaj bespomoćnosti, navodi Milanović.

„U takvim situacijama, teže je doneti odluku da se krene u ostvarenje ciljeva”, dodaje.

Milanović podseća da „ako su trenutne okolnosti takve da par nije u mogućnosti da živi zasebno, ne znači da će tako živeti zauvek”.

„Većina stvari u životu ne ide po planu, ali to ne znači da treba odustati – vrlo mali broj problema je konačan i nerešiv.

„Gde postoji problem, postoji i rešenje”, kaže.

Podseća da „problem može da se posmatra i kao vremenski ograničen”.

„Sagledavanje načina za rešavanje će ne samo dovesti do rešenja, nego će i doprineti da se ljudi osete osnaženo i shvate da imaju potrebnu moć da se nose sa životnim izazovima”, smatra Milanović.

Umor zbog stalne neizvesnosti

Bojan Savić iz Čajetine u zapadnoj Srbiji ima 45 godina, a sa suprugom brine o sinu osmogodišnjaku.

Dobro pamti krizu devedesetih godina prošlog veka – hiperinflaciju, sankcije i nestašice koje su pratile raspad Jugoslavije.

„Moja generacija je dobar deo života provela u užasno teškom vremenima, znamo kako izgleda ekstremno siromaštvo i svesni smo da je vrlo moguće da nam se desi nešto slično”, kaže Savić za BBC na srpskom.

Dodaje da su se supruga i on trudili da dođu u situaciju da mogu da štede novac, ali to postaje sve teže.

Kaže da oboje pristojno zarađuju, ali novca je, kako kaže, „sve manje”.

„Naravno da se čovek oseća nelagodno i frustrirano, a isto čujem i od meni bliskih ljudi.

„Čini mi se i da su ljudi umorni zbog stalne neizvesnosti i borbe da prežive, a deluje mi da ćemo dugo morati da se nosimo sa posledicama ove krize”, dodaje.

Osećaj „stalne neizvesnosti” znači da su ljudi „gotovo stalno u stanju pojačane pripravnosti na opasnost”, kaže Milanović.

„Biti često u neizvesnosti i iščekivati opasnost je iscrpljujuće za psihu i telo.

„Ako je spoljašnja situacija takva da je ljudi ne mogu promeniti, niti napustiti, preostaje da joj se prilagode”, dodaje.

U tome može da pomogne postavljanje pitanja samom sebi, kao što su:

Kako mi zabrinutost pomaže da prevaziđem problem?
Koji su moji drugi resursi za prevazilaženje problema?
Mogu li da prihvatim tu neizvesnost i živim svoj život dan po dan?
Imam li briga koje su van moje moći? Šta je u mojoj moći?

Milanović predlaže da se pažnja usmeri na stvari na koje čovek može da utiče.

„Povezivanje sa drugima koji imaju slične probleme i zajedničko osmišljavanje načina za njihovo prevazilaženje će, takođe, doprineti osnaživanju”, dodaje.

Da li o poskupljenjima treba razgovarati sa decom?

Talas poskupljenja osećaju i deca, jer mnogi roditelji odlažu kupovine koje nisu hitne.

Do pre samo nekoliko meseci, sitne želje četvorogodišnje ćerke Jelena je „redovno ispunjavala”.

Međutim, sada kupovinu novog sjaja za usne ili igračke uglavnom odlaže.

„Primetila sam da joj sve češće govorim kako nemam para, ali da ću joj kupiti od sledeće plate”, kaže Jelena.

Sličnu rečenicu sve češće izgovara i Marija Đorić, tridesetosmogodišnja novinarka iz Beograda.

Ima troje dece – dečaka od 11 godina, šestogodišnju devojčicu i bebu staru četiri meseca.

„Kada im se nešto jako dopadne, a ja ne mogu da priuštim, obećam da će biti narednog meseca”, priča.

Obe mame kažu da obećanja daju samo ukoliko znaju da mogu da ih ispune.

„Dete se rastuži kada to čuje, ali ne pravi dramu, verovatno zato što zna da ću uraditi obećanje”, dodaje Jelena.

Psihoterapeutkinja Marković smatra da sa decom treba razgovarati o finansijskoj situaciji.

Kaže da je organizovanje porodičnog sastanka jedan od načina da se promene u načinu života predstave najmlađima.

„Roditelji će se potruditi da deci objasne šta se dešava i zašto je važno da se svi na svoj način prilagode”, navodi Marković.

Dodaje da mlađa deca ne razlikuju sebe od sopstvenih želja, pa često misle da ih roditelj ne voli ukoliko im ne ispunjava neku od njih.

„Zato je važno sa njima razgovarati i, prilagođeno uzrastu, objasniti zbog čega sve želje ne mogu biti zadovoljene i da neispunjenje želje nije negacija ljubavi”, kaže psihološkinja.

Marković primećuje da roditelji u Srbiji često izbegavaju da sa decom razgovaraju o finansijama.

Razlog za to je, dodaje, što mnogi veruju da bi „decu time opteretili”.

„Ali savet koji se praktikuje u Americi je da deca što ranije treba da budu uključena u proces organizovanja kućnog budžeta, kako bi razvila finansijsku pismenost”, ističe stručnjakinja.

Kada treba potražiti stručnu pomoć?

Stručnu pomoć treba potražiti ukoliko nervoza, strah i druga osećanja ometaju uobičajeno dnevno funkcionisanje, kaže Marković.

„To su situacije kada su strah i anksioznost visokog intenziteta, pa ometaju funkcionisanje pojedinca”, navodi.

Marković dodaje da se ljudi u Srbiji poslednjih godina „češće i slobodnije” obraćaju za pomoć.

„Stvari idu u pozitivno smeru, polako se oslobađaju raznih predrasuda o psihoterapiji”, kaže.

Ipak, smatra da je potreban dodatni podsticaj, „kroz dalju normalizaciju traženja pomoći i destigmatizaciju mentalnog zdravlja”, smatra.

*Jelena i Miona nisu prava imena sagovornica. Njihova prava imena poznata su redakciji.

Preuzeto sa: bbc.com