Stoga, nije iznenađujuće da nas obuzimaju razni strahovi, nijedan ne treba odbaciti i svaki je validan, ali hajde da ih prođemo zajedno.

1. Strah od pobačaja

Iako se pojedine trudnoće završe pobačajem, naime, 26 odsto njih, najveći deo se ipak odvije u savršenom redu.

– Setite se da se većina pobačaja desi u prvim nedeljama kada veliki broj žena ni ne zna da je trudno, pa neke čak i ne budu svesne šta se dešava, već smatraju da je u pitanju preuranjena menstruacija.

Ovo naravno nije uteha ako ste planirali dete, ali je činjenica da je jako mali broj žena koje dožive pobačaj u kasnijim mesecima trudnoće.

Nakon što doktor čuje otkucaj srca vaše bebe na ultrazvuku (od šeste do osme nedelje) rizik od pobačaja se smanjuje na pet odsto, a rizik od sekundarnog pobačaja na svega tri odsto, otkriva za Parents dr Dijana Ešton.

2. Jutarnja mučnina

– Oprostite na poređenju, ali bebe su odlični paraziti – ističe ginekolog Karen Mors i naglašava: – Aprsorbiraće sve nutrijente iz hrane koju unesete, tako da čak i da živite na krekerima i soku (što nije preporuka), ne treba da se brinete.

Doktorka Ešton se slaže sa time i dodaje da osim ukoliko ste bolesni i ozbiljno dehidrirani, jutarnja mučnina nije razlog da budete u panici.

– Mnogo žena se uplaši da im dete ne jede dovoljno, što je apsurd.

Doktorke preporučuju da uzimate sve prenatalne vitamine, ukoliko ste u mogućnosti i da jedete male, česte obroke, jer će to umiriti digestativni trakt.

Dakle, jutarnja mučnina nije štetna po fetus.

3. Konzumacija jela i pića

Budući roditelji osećaju ogroman pritisak da sve protekne u savršenom redu i da nijedan korak koji naprave ne bude pogrešan.

– Agonija svake odluke će vas izludeti i nema potrebe za tim. Nemoguće je da pratite sva pravila – navodi dr Mors: – Naravno da ne treba da pijete alkohol ili pušite tokom trudnoće, ali rizici od konzumiranja nepasterizovanog sira ili farbanja kose u prvom tromesečju (sve što doktori uglavnom savetuju da se ne radi) su veoma, veoma mali.

Ne grizite se oko sendviča ili čaše gaziranog soka, ističe Mors.

4. Stres

Ako uključimo hormone, veliku životnu promenu koja nam dolazi i generalnu iscrpljenost, normalno je da se osećate pomalo “na ivici”. Ali stresiranje u vezi prisutnog stresa nije od pomoći.

Većina istraživanja navodi da stres koji nije iznenadan i intezivan, odnosno, onaj s kojim je vaše telo naučeno da funkcioniše nema posledice po fetus.

Samo akutni, ozbiljan stres povećava rizik za prevremeni porođaj.

5. Urođene anomalije

Hvala Bogu, živimo u vremenu prenatalnih genetskih testova koji nam govore sve o našoj budućoj bebi.

Rizik da dete pati od neke anomalije je svega četiri odsto. To uključuje i one ozbiljne, ali i one manje ozbiljne – poput minorne srčane mane.

Najbolji način da osigurate da vam se beba dobro razvija jeste da uzimate multivitamine sa folnom kiselinom pre trudnoće i prenatalne vitamine tokom trudnoće, kako bi smanjili rizik od neuroloških i kičmenih defekta.

6. Prevremeni porođaj i carski rez

Ova briga je donekle opravdana jer se broj prevremenih porođaja drastično povećava.

Međutim, za bebe rođene između 34 i 36 nedelje, uglavnom sve prođe u savršenom redu, zahvaljujući uznapredovaloj medicini.

Istraživanje je, pritom, pokazalo da su žene koje su uzimale folnu kiselinu godinu dana pre začeća bile u 70 odsto manjem riziku od prevremenog porođaja.

– Hitni carski rez nije tako čest, kao što viđamo na fimovima – tvrdi Eštonovoa: – Uglavnom je isplaniran unapred, ukoliko je beba prevelika ili postoji problem sa placentom, ili pak ako je majka je već prošla kroz jedan ili je to prosto samo njena želja.

Momenat da se o carskom rezu odlučuje u zadnji čas je veoma redak, ističe ova doktorka.

7. Promena u spavaćoj sobi

Kada na svet donesete novo biće, vašem telu će biti potrebno vreme da se oporavi, kao i vašem libidu.

Prvih par meseci partner i vi ćete verovatno više želeti da spavate nego da imate intimne odnose i to je prirodno.

Ponovni početak, u zavisnosti od težine porođaja, može biti neprijatan, ali 70 odsto žena vrati se normalnom seksualnom životu šest meseci nakon rađanja bebe.

Bez žurbe.

8. Strah od porođaja

Činjenica da jedno malo biće mora da izađe “iz vas” je zastrašujuća, ali ne brinite, samo se setite kako ljudi to rade od početka vremena, na sve moguće načine.

U današnje vreme postoji veliki izbor medikamenata i tehnika kada je u pitanju bol, stoga budite opušteni.

– Najvažnija stvar kada pričamo o strahu od porođaja je poverenje u odabranog doktora. Ukoliko je ono snažno, strah je minimalan – navodi dr Mors.

Takođe, neke žene brinu o “sramoti” koja će da se desi na porođajnom stolu, poput vršenja velike nužde na stolu, povraćanja po doktorima i slično, ali doktori su zaista videli sve i ne postoji ništa što može da ih “zgrozi” ili negativno iznenadi. Njih zanima samo zdravlje vas i vaše bebe.

9. Odlazak u bolnicu

Svi smo se nagledali scena kada taksista juri kroz kolonu automobila, dok se žena porađa u njegovom. Ali to je samo na filmu.

– Porođaj uglavnom traje između 12 i 21 sat. Od prve kontrakcije do zvuka vaše bebe kako plače, može da prođe dovoljno sati da preletite državu, a ne da automobilom stignete u bolnicu – našalila se dr Mors.

Moramo naglasiti da treba skrenuti pažnju ženama na mogućnost preeklampsije koja odnosi sve više života.

Redovan odlazak kod doktora, redovno merenje pritiska i ostale predostrožnosti su ključ prevencije ove tragične komplikacije.

Izvor: ona.telegraf.rs

Egipatska takmičarka u mačevanju, Nada Hafez (26), ostvarila je čudesan rezultat – pobedila je na Olimpijskim igrama u sedmom mesecu trudnoće! Verovali ili ne, ova hrabra buduća majka došla je na nekoliko nedelja do porođaja u Pariz i nije odustala od svog olimpijskog sna. Trećeg dana takmičenja, pobedila je Amerikanku Elizabert Tarkovski 15:13, a potom je izgubila od Korejke Jeon Hajoung.

Novorođenčad su izuzetno osetljiva bića, potpuno ovisna o nama. Roditelji, posebno majke, čine sve u njihovoj moći kako bi na pravi način odgojili bebu i zaštitili je od svega lošeg. Međutim, šta se dešava ukoliko neinformisanost dovede do ozbiljnih posledica?

Biti mama prve dve godine bebinog života je izuzetno teško – mnogo neprospavanih noći, umor, odsustvo slobode…

Nije iznenađujuće da roditelji često u stanju premora postanu isfrustrirani i anksiozni. No, koliko god bili umorni, nikada ne smete svoj bes da projektujete na bebu; naravno, zabrana nasilja se podrazumeva, ali u pitanju je i nešto više.

Da li vam je nekad došlo da prosto “prodrmate” svoju bebu? Da li znate da taj potez može biti smrtonosan?

Sindrom protresene bebe

Sindrom protresene bebe je ozbiljna povreda mozga koja nastaje usled nasilnog treskanja bebe ili malog deteta. Takođe je poznata kao nasilna trauma glave, sindrom uzdrmanog udara, naneta povreda glave ili sindrom protresanja bebe.

Sindrom protresene bebe uništava moždane ćelije deteta i sprečava njegov mozak da dobije dovoljno kiseonika. Ovaj oblik zlostavljanja dece može izazvati trajno oštećenje mozga ili smrt.

Bebe imaju slabe vratne mišiće i ne mogu da izdrže težinu svoje glave. Ako se beba snažno protrese, njen krhki mozak se kreće napred-nazad unutar lobanje. Ovo uzrokuje modrice, otok i krvarenje.

Sindrom potresene bebe obično se javlja kada roditelj ili staratelj ozbiljno protrese bebu zbog frustracije ili besa – često zato što dete ne prestaje da plače. Sindrom potresene bebe obično nije uzrokovan poskakivanjem deteta kada ga ljuljamo na kolenu ili manjim padom.

Simptomi, faktori rizika i posledice

Sledeće okolnosti mogu povećati rizik da će roditelji ili staratelji prodrmati bebu i izazvati sindrom protresene bebe:

• Nerealna očekivanja od beba
• Mladi ili samohrani roditelji
• Stres
• Nasilje u porodici
• Zloupotreba alkohola ili psihoaktivnih supstanci
• Nestabilne porodične situacije
• Depresija
• Istorija maltretiranja u detinjstvu

Takođe, veća je verovatnoća da će muškarci izazvati sindrom protresene bebe nego žene.

Čak i kratko prodrmavanje bebe može izazvati nepovratno oštećenje mozga. Mnoga deca pogođena sindromom protresene bebe umiru. Preživelima od sindroma protresene bebe može biti potrebna doživotna medicinska nega za stanja kao što su delimično ili potpuno slepilo, kašnjenje u razvoju, problemi sa učenjem ili problemi u ponašanju, intelektualni invaliditet, napadi, cerebralna paraliza, prenosi “Mayoclinic”.

Simptomi i znaci sindroma protresene bebe uključuju:

• Ekstremnu nervozu ili razdražljivost
• Poteškoće da beba ostane budna
• Probleme sa disanjem
• Povraćanje
• Bledu ili plavkastu kožu
• Napade
• Paralizu
• Komu

Sedeo je s jednom rukom na njenom trudnom stomaku i drugom skrolujući po telefonu. S vremena na vreme, pokazao bi joj nešto smešno, ona se bi se blago nasmešila. Videlo se da joj je pomalo loše, a u neproveterenoj čekaonici ispred ginekološke ordinacije njen ten je dobio čudnu bledo zelenkastu boju. Uhvatila sam jedan njen pogled koji je samo na trenutak vrisnuo kako želi da izađe odatle.

Red je bio veliki, lista zakazivanja očigledno predugačka, termini popunjeni – pa kad dođeš nenajavljen i “nezakazan”, sa ili bez bolova ima da čekaš. Tako sam gledala kako se smenjuju redom, trudnice, namrštene žene sa natapiranom kosom koje su se specijalno sredile jer eto, idu kod ginekologa, umorne i zamišljene gospođe u menopauzi, pa opet trudnice – mlade i one ne tako mlade.

Sestra bi sa šaltera umesto “dobar dan” pitala: “Trudnica?” i pravila neki svoj red i popis, kome treba a kome ne naplatiti participaciju.

Posle nekoliko “samo nešto da pitam” upada preko reda, ostali smo samo mi. Trudnica sa rukom mladića na stomaku, mladić što skroluje na telefonu, ozbiljna gospođa u teget suknji i sakou i – ja.

– Uskoro će Vas primiti – rekla je sestra – Nemojte biti nestrpljivi! – a ja sam samo prišla da pitam gde je toalet. – Nemojte da idete u WC ako treba da radite ultrazvuk! To je osnovno! Da l’ ova deca danas išta znaju, Bože!

Nisam dete, imam 24 godine, hoću da kažem, al’ mi je glupo i boli me stomak, pa se samo povučem nazad u hodnik ispred ordinacije da čekam. Trudnica mora da je ušla na pregled, sad je tu samo gospođa u teget kostimu.

– Boli te? Ne obraćaj pažnju na sestru. Kao da bi ih lepa reč ubila! – kaže mi. Nasmešim se. – Ako hoćeš, uđi pre mene, mogu ja da čekam.

– Ma ne – kažem stidljivo. Sramota me je, a već treći dan ne mogu normalno da spavam od nož-bolova u predelu jajnika.

– A gledam ovu mladu devojku što je ušla sad na pregled, drži je ovaj mali kao da će da ispari sa stolice onako bleda i trudna. – kaže, nasmeši se, ali jedan pogled je dovoljan da vidim da im se ne podsmeva. – Mladost je tako čudna! Lepršava! Misliš, sve možeš, a u stvari pojma nemaš! Eto oni, koliko mogu da imaju godina 24, 25? On gleda u telefon, pa je zasmejava. Gledam ih, kao da je poneo neku igračku da im nije dosadno dok čekaju, dete se igra. Dete čeka dete! Vole se, al’ koliko će da se vole kad se dete rodi?

Ćutim. Čekam.

– Koliko ti imaš godina?

– 24.

– Eto! Najlepše godine! Ha! Mada, kad prođu, sve su najlepše! Kad sam ja imala 24 studirala sam istoriju umetnosti. Moja majka je mislila da sam načisto pošandrcala kad sam joj rekla da sam predala dokumenta na Filozofskom. Otac me je podržao. Umetnička duša. Bolje da nije.

– Zašto?

– Kako zašto? Pa kome još trebaju istoričari umetnosti u ovoj zemlji? Dobro, ja sam rasla u drugo, da ne kažem, romantično vreme. Mogao si sebi da priuštiš, bar na kratko, te glupave nepraktične stvari kao što je studiranje neperspektivnog fakulteta, udaja za prvog ko te ubedi da si bolja nego tvoja majka! – na trenutak se natmurila.

– Dobro upoznaj osobu sa kojom hoćeš da provedeš život. Kad počnete da živite zajedno ne žuri sa dobijanjem dece. Ne pitaj kako znam…

Njen me je glas zalepio za stolicu. Nisam znala šta da kažem.

Vrata ordinacije se otvaraju, nasmejani par izlazi sa sličicom ultrazvuka.

– Sin, jesam li ti rekao da će biti muško?! – rekao je dok je slikao telefonom svež dokaz da je uspeo kao muškarac, koji će da izbaci na društvene mreže.

Gospođa u teget sakou me je blago pogurala da uđem na vrata.

– Uđi ti, tebi je važnije. – namignula mi je.

Dok je ginekolog govorio da se opustim, meni je u glavi zujalo od njenih reči: Dobro upoznaj osobu sa kojom hoćeš da provedeš život.

Zamišljala sam kako se na njen nekada svetlo-romantičan život navukla ta teget senka zbog koje je postala žena koja deli savete nepoznatim devojkama u čekaonici Doma zdravlja. Zašto nije htela da bude kao svoja majka? Od kog je bežala čitajući danonoćno o Rembrantu i Klodu Moneu? Gde su joj deca? Ta koju je dobila pre nego što je sačekala da malo živi s onim kog je izabrala, koji ju je izabrao… Oči su mi se napunile suzama od pomisli da ne žele da je vide, da je se stide ili da je možda ostavljena. Poželela sam da je zagrlim.

– Ne bojte se, Sanja, samo blaga upala jajnika. Rešićemo. – rekao je ginekolog. – Pozovite sledeću pacijentkinju kad izađete, molim Vas.

Požurila sam napolje, ali čekaonica je bila prazna.

– Svi bi da ih prime preko reda, čas predaju knjižicu, čas je traže nazad! Ove žene stvarno ne znaju šta hoće! – sestra na šalteru je gunđala.

Dan je bio sunčan, naglo vedriji nego kad sam došla u Dom zdravlja. Zamišljala sam kako se duga teget suknja vrti oko nežnih članaka žene koja je rasla u romatnično vreme.

Znala sam još tada – setiću je se svaki put kad se zaljubim. Nikad neću nositi teget suknje.

U februaru 1945. godine zabeležena je najduža trudnoća ikada, koju je junački iznela žena po imanu Biulah Hanter. Biulah je nakon čak 375 dana dobila devojčicu Peni Dajanu, tešku 3,14 kilograma, ali njen dolazak na ovaj svet ušao je u istoriju.

Uobičajena trudnoća traje okvirno 40 nedelja, dok je Peni rođena čak 100 dana preko očekivanog termina kao savršeno normalna i zdrava beba.
Prva tri meseca trudnoće tekla su po planu i nije se videlo ništa čudno, međutim, prve bebine pokrete Biulah je osetila tek u šestom mesecu, što je za doktore bilo neobičajeno.

Mnogi su navodili da je ovo zabluda majke, te kako je moguće da je Biulah imala pobačaj, za koji nije bila svesna, te da je ubrzo ponovo zatrudnela i time se nije ništa primetilo.

Ovo je negirao doktor Beltz uradivši test koji je dokazao prestanak mensturalnog ciklusa 10. februara, što se savršeno poklapa sa trudnoćom. Ništa nije uticalo na zdravlje majke i deteta, po papirima i mnogobrojnim testovima rađenim i u periodu nakon porođaja.

U 2016. godini javila se žena Vang Ši iz Kine, tvrdeći da je bila trudna čitavih 17 meseci, ali nije postojao nijedan dokaz koji je dostavljen, time Biulah ostaje na prvom mestu, posle koje je poznata još jedna trudnoća od 58 dana duže od datog termina, priča “Mamamia.com”

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Epilog ove tragedije i opasnost od ozbiljnog stanja koje se karakteriše povećanim krvnim pritiskom u trudnoći, koje se navodi kao komplikacija od čijih posledica je Bobana preminula, duboko je uznemirio buduće majke. Bobaninu sudbinu samo pukom srećom je uspela da izbegne jedna Beograđanka, Lidija, koja je odlučila da progovori o svom iskustvu, kako ga nijedna žena više ne bi iskusila.

Prvih pet meseci trudnoće Lidija B. (36) je bila bezbrižna i zdrava trudnica, radovala se bebi koju će uskoro upoznati i svemu što je čeka na putu roditeljstva. Trudnoću su joj najpre vodili lekari jedne privatne bolnice, ali negde u tom periodu je odlučila da na preglede odlazi u državnu bolnicu, baš pre nego što će početi prvi problemi.

– Probudila sam se jedno jutro sa zujanjem u ušima i sve mi se mutilo pred očima. Tad sam već bila u šestom mesecu i odmah sam shvatila da je u pitanju povišen pritisak. Otišla sam u dom zdravlja, gde mi je rečeno da nemam zakazano, da treba da zakažem i vratim se na pregled u dogovoreno vreme. Iako me taj dan nisu pregledali, doktorka je izašla iz ordinacije i rekla mi da je sve što osećam normalno, jer sam trudna i jer su tada bile velike vrućine. “Super izgledate i ništa nemojte da brinete”, sa tim rečima me je ispratila – prepričava nam Lidija.

“Pritisak 140/90, sujeta lekara i za dlaku izbegnuta tragedija”

Zdravstveni problemi su nakratko uminuli, međutim, kada su se ponovo pojavili, posle deset dana, Lidija je najpre pozvala korisničku službu i dobila odgovor da kao trudnica sa zdravstvenim problemima ima pravo na hitan prijem i pregled bez zakazivanja, zbog čega, naivno, ponovo odlazi u isti dom zdravlja.

Osetila sam da mi srce jako lupa, da mi se magli vid, zuji u ušima i odlučim da opet odem na pregled. Uspela sam nekako da “razljutim” doktorku da pristane da me primi, međutim, kada sam joj dala zdravstvenu karticu, ništa sa nje nije moglo da se očita. Rekli su mi da je potrebno da zamenim karticu i donesem potvrdu iz RFZO-a.

Pitala sam da li mogu da je donesem naknadno, pošto mi je baš bilo loše, međutim, oni su insistirali na potvrdi. Ništa. Izađem napolje, sva sluđena, uzmem potvrdu, ali nisam mogla da se vratim po vrućini do doma zdravlja.

Tog dana predveče mi je pozlilo na ulici. Videla sam da ću pasti pa sam se brzo spustila, ipak, setim se da je u blizini gradska bolnica i odem na hitan prijem. Tamo su mi prvi put izmerili pritisak, koji je bio 140/90, uradili su mi EKG i bila sam na pregledu kod interniste.

Rekli su mi da je to sasvim normalno, da beba raste i pritiska grudni koš, te ponovo da ne brinem. Nisam dobila nikakvu terapiju – svedoči Lidija.

Tešeći se da je u pitanju samo nedostatak iskustva, s obzirom da je to bila njena prva trudnoća, Lidija je nastavila da veruje lekarima iako joj je povišeni pritisak i dalje stvarao probleme, budući da je njen pritisak “po prirodi” nešto niži od normalnog.

– Tu sam već sama počela da merim pritisak. Uvek je bio oko 140/90, što je bio veliki “skok” za moj organizam. Sa tim izveštajem iz bolnice odlazim kod iste doktorke u dom zdravlja koja mi kaže da opet nemam zakazano, ali i da se na slobodan termin čeka dve nedelje.

Ipak, pristaje da me primi, opisujem joj šta osećam, pokazujem otoke na nožnim zglobovima i laktovima, od kojih sam se do tada već izobličila. Znala sam da to nije baš normalno, ali doktorka me je ubeđivala da je vreme da “prihvatim da je trudnoća drugo stanje, da sa sobom donosi promene i da treba da prikočim”, te da ono što osećam ponovo – nije ništa strašno.

Dobila sam savet da izbacim slanu hranu, “ako smatram da mi je visok pritisak”. Daje mi uput za dalje – svedoči Lidija B. Ni tu je nisu shvatili ozbiljno iako je primljena na hitan prijem.

Lidija, razočarana činjenicom da njeni zdravstvene probleme, očigledno nisu ozbiljno shvaćeni, šetajući od bolnice do bolnice, među institucijama i zavodima prebrinula je ceo sedmi i početak osmog meseca trudnoće.

“Osećala sam se kao prevarant”

– Tu sam već psihički pala i povukla se, jer idem od ordinacije do ordinacije i svi mi govore da sam “samo” trudna. U tom periodu smo dobili poslovnu ponudu da se preselimo u Suboticu, na šta sam pristala i odmah po odlasku tamo odlazim u dispanzer za žene da se raspitam za proceduru prenošenja kartona.

Doktorka koja je bila u smeni me je samo pogledala i rekla: “Hajde odmah da vas pregledamo, lako ćemo za proceduru!”. U stvari, žena je videla moje zglobove i od tada sam svaki drugi dan dolazila na kontrole, dobila terapiju za pritisak i nakon 17 dana dobijam uput za bolnicu.

Doktorka me uverava da samo želi da čuje drugo mišljenje, međutim, ona je znala da me čeka hitan carski rez, jer bebica nije ni napredovala. Kasnio je dve nedelje sa razvojem – priseća se Lidija B.

Tek kada je u dogovorenom terminu došla u bolnicu, Lidija je shvatila ozbiljnost situacije. Dočekao ju je tim od 20 ljudi, “prikačio” na aparate i pratio celu noć, spremajući je za porođaj.

– Odmah ujutru su uradili carski rez jer beba više nije imala srčanu radnju. Nisu mogli da je detektuju aparatima i sećam se samo da mi je doktor pred ulazak u salu rekao: “Na brinite, ne plačite, spasićemo i bebu i vas”. Tad shvatam da ništa nije kako treba i u istom momentu prvi put čujem termin preeklampsija. Čujem i kako jedan doktor kaže drugom da “više nemaju vremena da utvrđuju”, već da me odmah šalju u salu – priča.

Odmah po rođenju, Lidijin sin je reanimiran. Rođen je mesec i po dana ranije, sa 1850 grama kao “beba kostur”.

– Bio je skroz prazan, imao je samo koskice i višak kože. Tad čujem i da doktori vode računa da ne upadnem u nekakav šok, što, tek posle shvatam, da se desilo Bobani. Beba i ja smo u bolnici bili 17 dana, bila sam u rukama ljudi koji znaju šta rade i svi su me samo pitali kako je moguće da nisam imala nikakvu terapiju za pritisak – kaže Lidija.

Lidijina beba danas ima pet meseci, zbog posledica komplikacija na rođenju svakodnevno ima fizikalne terapije pri čemu trpi bolove. U početku nije koristila celu desnu stranu tela, sada je napredak vidan, ali ne onakav kakav bi bi bio da su mama i beba na porođaj stigli potpuno zdravi.

– Velika je to borba posle. To ne želim nikome. Najgore od celog iskustva je bilo stalno kucanje na zatvorena vrata, samo zbog toga što sam imala savršenu krvnu sliku. Sve vreme sam se osećala kao hipohondar, kao prevarant.

Jako sam se povukla u tom periodu, od super srećne trudnoće u kojoj sam radila i putovala, krenuli su problemi koje niko nije želeo da reši – odbijanje doktora da poveruju da mi zaista nije dobro. Na kraju se ispostavilo da stvarno nije bilo dobro ni meni ni bebi – pojašnjava Lidija.

Svoje iskustvo je, kaže, odlučila da podeli zbog grča u stomaku koji oseti svaki put kada pročita Bobanino ime, zbog svih budućih majki koje se osećaju loše i veruju da “to nije ništa strašno”.

– Trudnica ako oseti da nije dobro i ako joj lekar kaže “super si”, nek ide kod drugog doktora! Svaka žena zna kada joj nije najbolje i obavezno neka traži drugo mišljenje i treće i peto. Poverenje je jako važno i uvek postoje doktori koji žele i koji znaju da rade svoj posao.

Da sam sada trudna i da mi nije dobro, a da doktor ne želi da mi veruje, dobro bih znala šta da radim. Za dlaku sam izbegla Bobaninu sudbinu, ali moja beba nije prošla bez posledica takozvane “hipoksije” (prim.aut. smanjene količine kiseonika, koja može da dovede do poremećaja funkcionisanja organa, njihovog oštećenja, ali i odumiranja) – poručuje Lidija.

Preuzeto sa: blic.rs

Ali roditi se kao žena u Hrvatskoj, kao i u većini trećih zemalja, dosta je izazovno samo po sebi.

Zašto sam ovako ljuta da u osam ujutro pišem kolumnu? Jer me od jučer proganja vijest kako se jedna majka prisiljava da čeka da joj beba umre ili u najboljem (najgorem) slučaju živi cijeli život poput biljke. Volimo biljke, ali ne kad bi trebala biti naša djeca. Djeci želimo omogućiti sretan život, spasiti ih boli, tegoba, patnji… A to ovoj ženi nije moguće.

Njezina beba ima tumor od oko 6 x 4 centimetra koji se nasadio u glavi od svega 10 centimetara i agresivno joj jede svaku mogućnost pristojnog života.

Zato nepristojni ljudi ne žele pomoći ovoj ženi. Nepristojni doktori iz hrvatskih bolnica odbili su pomoći ženi i prisilili je da četiri mjeseca živi u agoniji. Ne žele pomoći živoj ženi jer navodno pomažu bebi da (ne) preživi. Kakva je to pomoć ako te osude na život kojeg nisi svjestan. Čemu? Zašto?

Odgovor vjerojatno leži u tome da takvi doktori ne žele gotovo nikad pomoći ženi koja želi pobačaj pozivajući se na vjerski priziv savjesti. Ovo je više ideološko nego medicinsko pitanje, pa se i sad izmotavaju oko objašnjenja… Osjećam duboko susramlje dok čitam njihove odgovore.

Nakon ovakvih doktora ta će žena trebati pomoć doktora skroz druge vrste.

Sama sam, nažalost, prošla četiri spontana pobačaja. Svaki put je bebi prestalo kucati srce. Dok sam čekala na termin za kiretažu, tih 2-3 tjedna ja sam bila OLUPINA, ljuska od čovjeka koja je sanjala mrtvo dijete u utrobi, koje je imalo noćne more, koja je vrištala, koja je željela ubiti i sebe. Ne mogu ni zamisliti svoj život da sam to prolazila četiri mjeseca…

Ako je vama OK da neka žena ovo proživljava četiri mjeseca, u mojim očima vi možete biti jedino monstrum.

Što zakon kaže?

Nakon isteka deset tjedana od dana začeća prekid trudnoće može se izvršiti samo po odobrenju komisije uz pristanak, odnosno na zahtjev trudne žene, u slučajevima kad se na temelju medicinskih indikacija utvrdi da se na drugi način ne može spasiti život ili otkloniti narušenje zdravlja žene za vrijeme trudnoće, porođaja ili poslije porođaja, kad se na temelju medicinskih indikacija i saznanja medicinske znanosti može očekivati da će se dijete roditi s teškim prirođenim tjelesnim ili duševnim manama te kada je do začeća došlo u vezi s izvršenjem krivičnog djela silovanja, obljube nad nemoćnom osobom, obljube zloupotrebom položaja, obljube s djetetom ili rodoskvrnuća.

Preuzeto sa: zadovoljna.dnevnik.hr

Ako je pri tome zaustavila auto 20 cm dalje, onda je verovatno da mora pojas da odveže i onda posegne rukom kroz prozor. Bez obzira da li je prva ili druga situacija, nijedna ne bi trajale duže od jednog minuta, a sigurno nije trajalo ni ceo minut.

Ona ne razmišlja kako da posegne za karticom, ona razmišlja o suvim rebrima, a bira onu opciju koja joj se u deliću sekunde učini najlakšom. Međutim.. iza njenog automobila, a saznaće vrlo brzo, nije automobil u kojem je osoba koja sa nevinom radošću ide po suva rebra ili šta god drugo.

Nije čak ni osoba koja u sebi nosi neku neobjašnjivu radost. Iza nje u automobilu je osoba koja ima energije, i te kako, a i ima i neizmernu volju. O, da, to će ova trudnica vrlo brzo osetiti. Pitanje je samo u šta ih usmerava.

Automobilska sirena. Svira, probija uši, neprijatno je slušati, čini trudnicu nervoznom, uznemirava je.
Ova trudnica za sve godine vožnje automobila nikada nije nekome svirala u saobraćaju. Nije merila koliko čeka na semaforu, parkingu, kod skretanja. Ona je inače jedna miroljubiva duša, ne osuđuje ljude, zna da se svako budi sa svojim mislima, strahovima i željama, pa u skladu sa tim živi svoj život i poštuje pravo drugih da to isto čine.

No, sirena se i dalje čuje. Trudnica postaje sve više uznemirena i u deliću sekunde dok pokušava da shvati u čemu je problom, u njoj zvoni neki alarm i postaje svesna misli da joj ljudi više sviraju kada vozi svoj auto čija registracija nije izdata u gradu gde ona sada živi već je tablice izdala zemlja sused, nego kada vozi suprugov auto koji ima, što će se kasnije ispostavite, prave tablice, one odgovarajuće.

Ova, po prirodi vrlo miroljubiva trudnica, po prvi put u svom životu čini nešto što joj se do tog trenutka činilo nezmislivo, jednostavno nije u tome nalazila svrhu, a ni rešenje. Ne, nije ona svu svoju enrgiju i volju, a i težinu svoga tela od poodmakle trudnoće, usmerila na sirenu.

Ne, ona je izašla iz vozila odgegala se iza svog automobila i glasom koji je blago podrhtavao od negativnog uzbuđenja reklaŠta je bilo, zašto sviraš, da li je bio problem da sačekas par sekundi? Sram te bilo!

Da, rekla je to što inače ne bi nikada ali sada se osećala drugačije. Danima se sa zdravom dozom straha raduje biću koje joj dolazi, koje će samo voleti i maziti. Ima tu i malo onog straha i neizvesnosti od onoga što prvo mora da usledi da bi grlila svoje dete, a tu su i suva rebra kojima se radovala nekoliko dana jer kada je prošli put bila u nabavci za potrebe deteta koje će prigliti uskoro, nije imala snage da svrati da ih kupi. Morala je da odmori..

A tu su verovatno i hormoni koji opet imaju neku svoju logiku da štite ili napadaju, kako da se to sada posmatra ali nije ni bitno. Ona je istupila. Lavina iz grudi koja
nije samo rezultat predstojećih dešavanja zbog deteta, porođaja i suvih rebara već možda i neke druge stvari koje su se vešto sakrile u nekom mračnom hodniku duše i samo strpljivo čekale kada će ova žena da otvori vrata, pa da nagrnu i pokupe sa sobom možda i ono što se nije sakrilo ali je se pojavilo u tragovima, pa tako vukući to za sobom , pretvorilo se u kakvu užarenu loptu koja zajedno sa ovim što je čučalo i čekalo svoju priliku, sada hrli napred i pretvara se u reči, reči za koje ova žena nije nikada
imala potrebu da kaže jer nije videla svrhu, a ni rešenje.

Ali , drugi akter ove priče, ispostaviće se nakon izrečeniog sa njegove strane, ima ono što je potrebno za život u glavnom gradu. Ima ono što mu daje pravo, potvrdu vrednosti, odobrenje, šta god smatrate da je neophodno da se oseća i bude drugačiji od onih koji sporno nemaju. Drugi akter je imao prave tablice.

I kreće, ova samo ne obična osoba, da viče kako ova trudnica treba da se vrati odakle je došla, pominje trudnoću jer nije valjda mislila da to što je trudna, on sada treba da ima obzira, kako ne ume rampu da podigne, kako je luda..

Pitala je ona njega odakle je on i rekla mu je da je sileđzija koji nije mogao da sačeka par sekundi duže jer, kako je kasnije rekla uvek se trudila da se bas tu ne zadržava puno, da se baš trudi da stane dovoljno blizu da ne mora da otkopčava pojas.

On je rekao da je luda i tako dalje, sve klasično, valjda u afektu kao kod svih kako biva..

Muškarac, ne više od 40 godina. Od nekoga je potekao- majka. Nekog ima pored sebe-sestra, supruga, prijateljica. Na prvi pogled ne bi se reklo da je rastao na nekoj dalekoj planini među drvećem i divljim životinjama. Ako ništa drugo, znamo da ima veze sa gradom, jer on ima prave tablice. Mora da je rođen ovom gradu i ne samo on, generacije pre njega. Ne računa se samo jedno koleno koje tu rođeno!

Ona nije. Ona je došla. Rasla je u manjoj sredini u nekada istoj državi. Sanjala je velike snove, znala je da može i želela je i radila i došla je. Ali i da ne ulazimo u motive i razloge zasto je bilo ko došao negde, krajnji ishod je da je neka osoba, od 7 milijardi osoba u ovom univerzumu negde došla, u neko mesto,
od toliko mesta u ovom univerzumu.

Tu gde je došla zatekla je ljude koju su došli pre nje. Možda nisu došli, to možda ne bi bilo ono pravo. Tu je zatekla ljude koji su nekako samo tu nastali, postali ili koji
su tu desetinama generacija unazad ili koliko je već potrebno.

Mora da je lepo biti svoj na svome, osećati da nešto pripada samo tebi i samo takvima kao što si ti. Sa njima nije problem deliti. Mora da je mnogo dobar osećaj popeti se na neku uzvišicu, neki nadvožnjak ili banderu u centru grada i iz sveg glasa vikati -Ja sam ovde rođen! Moji su svi ovde rođeni! EEEEJJJJJ,
slušajte me svi! Ja sam ovde rođen! Ovde ima još onih koji su ovde rođeni i čiji su svi ovde rođeni!

EEEEEJ Čujte vi koji to niste i koji nikada nećete biti deo ovoga što meni činjenica da sam ovde rođen, daje !EEEEJJJJ, svi vi koji niste ovde rođeni!!!EEEEJ, vi koji ste ovde došli, JAAAA SAAAM OVDEEE ROĐĐEEEENNN!!!!!!!!!!!

I zamislite, tako oni što su ovde rođeni svakog dana, u nekom trenutku, penju se negde i iz sveg glasa govore ovima koji su došli da su oni ovde rođeni. Eejj, zamislite vi koliko je to moćno. Koliko to mora da daje snage i energije, koliko volje da radiš šta god da radis, koliko ljubavi, koliko mogućnosti.

Ma sve sto je ljudskom biću potrebno da bi se osetio vrednim svog postojanja, da je svrha ispunjena, da je moćan, srećan, voljen, ma sve, sve ono lepo što se na ovom svetu i u ovom univerzumu može osetiti.

Uh, to mora da razumeju samo oni koji su TU rođeni.
Muškarac, ne više od 40 godina. Od nekoga je potekao- majka. Nekog ima pored sebe-sestra, supruga, prijateljica. Polazim od ovoga opet jer je ovo najizvesnije da je činjenica. Bar ovo da je potekao od majke.

Verujem da ste bili svedoci kada neko pokušava da opravda nečiji postupak ili čak da generalizuje iznoseći svoj stav pa kaže- Mi smo siromašna zemlja, ovako nam je, evo i ovo, ljudi nemaju para, mislim da je upravo takav život učinio da se ponašamo tako i tako, da manje saosećamo, manje razumemo, manje podržavamo, manje se radujemo sa drugima..

Ja verujem i da u tome ima istine. Kad pritisne sa vih strana, kada iz skrivenih i mračnih hodnika naše duše priliku dobije ono što smo s namerom ili nesvesno spakovali tu, ono krene da izlazi i teško je zaustaviti ga. Verujem. I žao mi je zbog toga.

Volela bih da postoji neki provereni način za prepoznavanje trenutka kad ta lavina kreće i da u tim trenucima svi imamo tu sposobnost da prepoznamo, aktiviramo amortizere, jednostavno tu lavinu da pretvorimo u šumski potok koji projuri snažno ali za sobom ostavlja neku svežinu, neku lakoću, odnosi teret..

Neki ljudi to prepoznaju i imaju način kako da se sa tim nose. Sigurno neko u ovom univerzumu od 7 milijardi ljudi to može. Neki od njih žive blizu nas, naše su kolege, prijatelji, poznanici.

Ali evo u čemu je stvar. Duboko, duboko verujem da čovek (žena ili muškarac) koji je bez obzira na okolnosti bio u stanju da povredi dostojanstvo drugog čoveka, da učini da kod drugog čoveka u trenutku nastane tuga, bol, da učini da drugi čovek u trenutku prestane da se smeši, da zaboravi koliko je voljen, koliko zna, može i želi, da u trenutku zaboravi na svoje snove, nade i čežnje..

Duboko, duboko verujem da čovek (žena ili muškarac) koji učini takav zločin ne može biti dobar čovek, onaj koji samo nije prepoznao lavinu, koji nije umeo da je pretvori u planinski potok, da aktivira amortizere i na kraju..da bude dotojanstven u tom strašnom naletu.

Duboko, duboko verujem da u ovom univerzumu od 7 mijardi ljudi ima ljudi koji možda nisu svesni svojih namera jer su im one prirodne i one su loše,
one bole druge ljude, rastužuju, uznemiravaju.

Ova žena nakon ove scene nije kupila suva rebra. Nije znala da objasni kako i zašto ali nije se usudila da nastavi jer je taj čovek otišao u njenom pravcu, a ona se nije osećala sigurnom da bi nastavila.

Zapitajmo se zašto to nije uradila. Gde je nestala njena neobjašnjiva radost za suvim rebrima i lepim ručkom o kojem je mislila danima ali nije bilo prilike da ode u tu nabavku.
Zapitajmo se šta je sve moglo da se odigrava u duši ali i u mozgu ove žene jer je ona ipak svesno odlučila da ne ide u nabavku.

Možete li da odvojeno posmatrate ono što dušom osećate, za šta nekada kažete da ne možete da objasnite ali da jednostavno osećate i, sa druge strane,reakciju. Reakcija koja je rezultat nekog procesa u vašem mozgu.

U ovoj konkretnoj situaciji reakcija je povlačenje jer je jedan čovek ( žena), odustao od svoje namere zbog susreta sa drugim čovekom ( muškarac), koji je svojom reakcijom i onim što je prevalio preko svojih usana kao i načinom na koji je to učinio doveo do takvog ishoda.

Šta sve ovde nije u redu? Ko i šta daje za pravo čoveku da ruši dostojanstvo i umanjuje osećaj vrednosti drugog čoveka, da ga dovodi u situaciju da oseća strah i da se povlači? Strah, pravi onaj iz dubine duše, onaj koji obuzima i ledi..

Ko i šta daje osećaj takve moći u jednom čoveku?