Iz Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske rečeno je da ne postoji nikakva informacija o navodno najavljenom “terorističkom napadu Poljaka na Banjaluku i tržne centre” nego da je riječ dezinformaciji koja se pojavila na društvenim mrežama.

Iz MUP-a su poručili da nema razloga za uznemirenost građana.

– MUP Republike Srpske je više puta ponovio da preduzima pojačane mjere bezbjednosti još od terorističih napada u Moskvi. Ali, informacija o mogućnosti terorističkog napada na tržni centar od Poljska je neistinita – rekla je za RTRS načelnica Odjeljenja MUP-a Srpske za odnose sa javnošću Mirna Miljanović.

U prepisci na društvenim mrežama u Banjaluci pojavile su se informacije da je u tržnom centru “puno žandarmerije i specijalne policije, te da je najavljen teroristički napad od Poljaka na Banjaluku i na tržne centre, a posebna pažnja biće za crni petak koji je sljedeće sedmice”.

Izvor: Provjereno

SARAJEVO, 19. april 2024. – Bingo City Center Ilidža danas je zvanično otvorio vrata za sve posjetitelje. Sarajevska općina Ilidža tako je dobila moderan tržni centar u kojem će njeni, ali i građani drugih općina te mnogobrojni turisti, moći doživjeti vrhunsko iskustvo kupovine.

Kompanija Bingo akvizirala je Grand Centar Ilidža u augustu prošle godine, koji je u proteklom periodu doživio značajnu transformaciju. Tokom procesa modernizacije najveći domaći maloprodajni trgovački lanac u ovaj objekat uložio je više od deset miliona KM, te su realizovani obimni radovi.

Nastavljena je praksa poštivanja standarda iz oblasti energetske efikasnosti, te zaštite i očuvanja okoliša, te je Bingo City Center Ilidža opremljen najsavremenijim sistemom grijanja, hlađenja i ventilacije. Ovim je značajno unaprijeđena njegova funkcionalnost. Pored unutrašnjosti, radovi će obuhvatiti i vanjsku fasadu tržnog centra, koja će svoj konačni, osvježeni izgled dobiti u narednim mjesecima.

„Ulaganjem u centar i obogaćenim sadržajem pokrenuta je transformacija centra u Bingo City Center Ilidža, koji u svojoj ponudi sada ima i Bingo plus market koji nudi vrhunsko iskustvo kupovine. Na ovaj način želimo osigurati da centar postane ne samo mjesto za šoping, već i prostor za druženje, zabavu i razne druge događaje i društvene aktivnosti“, kazala je ispred kompanije Bingo Tatjana Paunoski.

Dugi niz godina ovaj tržni centar predstavljao je važno šoping odredište kako za lokalno stanovništvo Kantona Sarajevo, tako i za ostale brojne posjetitelje iz zemlje i inozemstva.

„Svojom povoljnom lokacijom u blizini hotela i turističkih atrakcija, očekujemo da će BCC Ilidža nastaviti privlačiti mnoge, s bitnim izuzetkom: što smo sada posjetiocima priuštili znatno komforniji i ekskluzivniji ugođaj. Raznolikom i obogaćenom ponudom prodavnica, restorana i zabavnog sadržaja našim gostima omogućavamo da na jednom mjestu pronađu sve što im je potrebno“, kazao je Edin Tinjak, menadžer BCC-a Ilidža.

Nakon zvanične ceremonije i presijecanja vrpce Bingo City Center je za goste upriličio razne zanimljive sadržaje i atraktivne pogodnosti čime je uveličao svečanost otvorenja.

Bingo City Center zauzima površinu od 26.000 kvadratnih metara, raspolaže sa 260 parking mjesta u garaži, a uskoro se očekuje otvaranje i dječije igraonice na površini većoj od 300 kvadratnih metara.

Majka je navodno prebačena u bolnicu, ali joj nije bilo spasa, dok je njena mala ćerka teško povređena u napadu na tržni centar.

Aš je umrla kao heroj – u posljednjim sekundama svog života sačuvala je svoju devetomjesečnu ćerku Herijet tako što ju je bacila dvojici potpunih stranaca. Jer je napadač povrijedio i nju i njeno dijete.

“Bila si anđeo, dobra duša. Volio sam da provodim vreme sa tobom. Molim se da tvoja devojčica prođe kroz sve ovo”, oprostio se jedan prijatelj od nje, prenosi Telegraf.

Muškarci koji su uzeli bebu rekli su da im je majka bacila dijete, koje je takođe bilo povrijeđeno.

Krv joj je izlazila iz usta, rekao je jedan od njih za 9News.

“Držao sam bebu, izgledala je prilično loše”, rekao je on.

Mama, lepa plavokosa, posle dugog premišljanja, naručuje tortu za sebe i supruga. Traži šifru za wi fi. Ćerkica se budi i kašlje zrelo. Čuje se šlajm. Majka ne primećuje da se ona probudila, komentariše sa suprugom ukus njegove torte. Malena gleda u plafon, pokušava da podigne glavicu, ne ide joj, umotana je u šal i kapu. Pokušava ponovo, ne ide, kašlje, gleda u plafon, odustaje, spava ponovo.

Oni uživaju u torti. Fotografišu je telefonom.

Ovo je, ne znam već koji put, da srećem roditelje sa bebicama u malim, zagušljivim kafićima u kojima gosti, između ostalog, izdašno kašlju, rasipajući viruse u zrak. Sezona im je.

Roditelji usnulih beba ispijaju kafu, ručaju, čačkaju telefone. Ili nos. Posle nekog vremena zvernjaju po lokalu, zevaju, odmeravaju goste, sve samo da ne izađu napolje, jer beba spava, mirna je i koji će đavo sad šetati po nula stepeni, kad lepo mogu sedeti u toplom,u žiži svih gradskih zbivanja.

Ponekad pomislim, kada vidim kolika je pomama postala voditi tek nekoliko meseci staro dete po zatvorenim kafićima i tržnim centrima, da svoju curicu držim pod staklenim zvonom. Evo, skoro joj je petnaest meseci, a nikad je u tržni centar nisam odvela. Niti u kafić tokom zime. Nemam vam fotku za prikazati, na fejsbuk okačiti, da pokažem kako sam kul i opuštena mama, jer svuda je sa sobom vodam.

Od kako smo je dobili, mi se prilagođavamo njenim potrebama. A iskreno verujem da ona nema potrebu, niti bi joj prijalo, da bude u ogromnom tržnom centru, neonski obasjanom, sa gomilom nepoznatih ljudi, dok obavljamo šoping, isprobavamo farmerice ili cipele, ulazimo, izlazimo iz kabine, jedemo sendvič i pijemo kafu. Ruku na srce, već godinu dana nismo ništa ni pazarili zglavno. Vadim garderobu iz vreća davno spremljenih za Crveni krst. Nismo zapustili sebe, ali nismo ni raspoloženi za jurcanje po buticima i obnavljanje krpica, posebno ne sa njom u kolicima. Biće vremena.

Kao što će i za nju i za Tržne centre biti vremena.

Moje „stakleno zvono“ je jurenje mačke i psa po komšiluku. Vožnja sankama dok se nos ne zajapuri. Pipanje snega. Pipanje stabla. Zemlje. Prirode. Udisanje vazduha. Prljanje ruku.

U mom „staklenom zvonu“ nema mesta za kafanski dim, za ljude koji ripaju (eto, ne želim da je čeličim tako), za konobare koji se sapliću o točkove kolica i goste, za jaka svetla neonki ili oslabljene umiruće sijalice, za glasnu muziku, za ustajao vazduh. Ne želim da moja nekadašnja rutina postane sadašnja njena. Volim da jede kod kuće, a ne u hodu. Volim da spava u krevetu, ne u kolicima u bučnoj kafani. Volim da je gledam dok pipa mačku za rep. Ne bih volela da je gledam kako sa zrelim kašljem u gustom dimu, dok ja jedem tortu s prelivom od višnje, gleda u plafon. Pa od dosade zaspi, ponovo.

Mogu da razumem sve ovo ako je povremeno, kad zaškripi, kad se baba razboli, pa nema ko da je pričuva na sat, dva, kad nema babe, kad nema bilo koga da je pričuva, pa mora s roditeljima koji, eto, zbog nečega moraju u tržni centar. Ali, ne mogu da razumem činjenicu da je ovo postalo trend i svakodnevna navika roditelja.

Danima viđam iste mame i tate, u istim kafićima, kako piju kafu čačkajući telefon, postavljajući na društvene mreže fotografije usnulog deteta koje knjava kraj njih, u dimu, dok se oni „feeling relaxed“. Ili ga, još gore, uplakanog naizmenično nunaju kraj šanka.

Da se razumemo, jedno je svoje dete voditi svuda sa sobom, ako je to „svuda“ park, reka, bašta, šuma, planina, a sasvim drugo misliti da si kul i opušten jer ga vodaš sa sobom po kafićima i tržnim zamornim centrima dok na stopalo nazuvaš osmu po redu zimsku cipelu, dok ono plače u kolicima.

Nedavno sam čula majku koja svom dvogodišnjem sinu kaže: „Ako budeš dobar, vodiću te u Big“

Bravo majko. Samo napred. Nagradi svoje dete odlaskom na ovakvo mesto, neka misli da je šetnja među buticima i sedenje sa tobom u kafiću dok čačkaš telefon povlastica, svojevrsna nagrada za njegovo dobro ponašanje. Ni slučajno mu nemoj reći „Ako budeš dobar, odvešću te da vidiš kako čike pecaju ribu“. Ni slučajno ga nemoj odvesti kraj reke, u prirodu, jer tamo nema ko da te vidi. Jer tamo trenutno nije popularno biti. A ti ne želiš da ideš mimo sveta. Zar ne?

Samo ti još fali da ti neko kaže da ga držiš pod staklenim zvonom.

Jedva čekam da grane proleće. Skupljam pare za bicikl i korpicu. Onaj veliki bicikl.

Jedva čekam da zakovitlam pedale ka reci, ka šumi, da je odvedem na salaš kilometrima udaljen, da vidi ovcu, da vidi kravu, da čuje kako zaista zvuči muuu i beee, da je odvedem u obližnju šumu, da vidi pečurke, veverice, da pipne zeleno lišće, maslačak, bubu, da pipne vodu, pesak, kamen. Da je vozim dok nam blago Sunce mazi lice.

Da joj pokažem sve ono bez čega ne bi bilo života.

Sve ono od čega roditelji nepromišljeno sklanjaju svoju decu, učeći ih od prvih meseci života da je dolazak i boravak u kafićima i tržnim centrima nagrada,a ne kazna.