U takvim trenucima ljudi traže načine kako izdržati ono što se ne može ubrzati ni preskočiti. Jedan od nježnih, ali snažnih alata koji mogu pomoći u tom procesu jest čitanje. Ne kao bijeg od stvarnosti, već kao siguran prostor u kojem emocije mogu biti prepoznate, imenovane i doživljene bez osuđivanja.

Psihološka uloga čitanja u procesu tugovanja

Iz psihološke perspektive, tuga zahtijeva da se povežemo s emocijama koje često pokušavamo izbjeći jer su bolne. Čitanje, osobito knjiga koje se bave gubitkom, omogućuje tzv. emocionalnu rezonanciju. Prepoznajemo vlastite osjećaje u riječima drugih i time dobivamo potvrdu da ono što osjećamo ima smisla.

Kada čitamo o tuđem gubitku, aktiviraju se empatija i unutarnji dijalog. Umjesto da se borimo protiv tuge ili je potiskujemo, učimo joj dati prostor. To je važan dio zdravog procesa žalovanja jer potisnuta tuga često se kasnije manifestira kroz anksioznost, depresiju ili osjećaj emocionalne praznine.

Knjige koje razumiju bol

Jedna od najpoznatijih knjiga o žalovanju je A Grief Observed C. S. Lewisa. Knjiga je nastala kao osobni dnevnik nakon smrti njegove supruge i odiše brutalnom iskrenošću. Lewis ne uljepšava tugu, ne nudi gotove odgovore niti pokušava „popraviti“ bol. Upravo zato čitatelji u njegovim riječima često pronalaze duboko olakšanje.

Čitajući ovu knjigu, mnogi ljudi prvi put osjete da je u redu biti ljut, zbunjen, uplašen ili duhovno izgubljen nakon gubitka. Takva validacija emocija iznimno je važna jer tuga često dolazi u valovima koji mogu djelovati zastrašujuće i nekontrolirano.

Kada koncentracija nije moguća

U ranim fazama tugovanja mozak je često u stanju emocionalnog preopterećenja. To se može manifestirati kroz smanjenu koncentraciju, zaboravnost i osjećaj mentalne magle. Mnogi ljudi primjećuju da ne mogu čitati duže tekstove ili pratiti radnju romana.

To je normalna reakcija na gubitak. U tom razdoblju dovoljno je čitati kratke ulomke, eseje ili poeziju. Čitanje ne mora imati cilj da se knjiga završi. I nekoliko pročitanih stranica može pružiti osjećaj povezanosti i unutarnjeg smirenja.

Snaga književne fikcije u obradi tuge

Za razliku od stručnih knjiga, fikcija često dopire do emocionalnih slojeva koje je teško izraziti riječima. Roman To the Lighthouse Virginije Woolf duboko se bavi temom gubitka majke i dugotrajnim procesom žalovanja koji se odvija godinama nakon smrti.

Kroz likove koji se vraćaju uspomenama i pokušavaju ponovno uspostaviti emocionalnu vezu s izgubljenom osobom, čitatelj može neizravno obraditi vlastite potisnute emocije. Fikcija omogućuje siguran ulazak u bol bez osjećaja da smo njome preplavljeni.

Snažan suvremeni primjer je i Lincoln in the Bardo Georgea Saundersa, roman koji istražuje tugu roditelja nakon gubitka djeteta, smješten u simboličan prostor između života i smrti.

Ova knjiga pokazuje kako tuga može biti istovremeno osobna i univerzalna te kako se odnos s voljenom osobom nastavlja mijenjati čak i nakon smrti.

Čitanje kao čin brige o sebi

Čitanje u procesu žalovanja nije obveza niti terapija sama po sebi, ali može biti oblik nježne brige o sebi. Ono podsjeća da nismo sami, da je bol dio ljudskog iskustva i da postoje riječi koje mogu nositi ono što mi trenutačno ne možemo.

Knjige nas uče da tuga ne znači zaborav, već transformaciju odnosa s onim što smo izgubili. S vremenom, bol se ne briše, ali se integrira u naš život na način koji nam omogućuje da ponovno osjetimo povezanost, smisao i nadu.

Ako prolazite kroz tugu, dopustite si čitati vlastitim tempom. Bez pritiska. Bez očekivanja. Ponekad je i jedna rečenica dovoljna da nas podsjeti da je u redu osjećati, tugovati i polako pronalaziti put naprijed.

Izvor: she.hr

Eutanazija ljubimca: Najteža odluka za vlasnike, duboko traumatična za veterinare

Tokom studija veterinarske medicine, dr Andrés Ellexelius je primetio da mnogi vlasnici kućnih ljubimaca osećaju izrazitu anksioznost već pri samom dolasku u ambulantu, dok je trenutak eutanazije za njih emocionalno najteži. Posebno ga je pogodilo to što u tom procesu gotovo da ne postoji sistemska psihološka podrška ni za vlasnike, ni za same veterinare.

U potrazi za rešenjem, započeo je pregled stručne literature i brzo uočio da interesovanje za ovu temu postoji, ali da ne postoji jasno definisan i sistematičan pristup koji bi pomogao ljudima da se lakše nose sa gubitkom ljubimca, posebno na ovakav način.

Prirodna tuga i stres koje eutanazija donosi dodatno se pojačavaju osećajem da vlasnici u tom trenutku ostaju sami, bez adekvatne emocionalne podrške. To, s druge strane, utiče i na veterinare, koji su često primorani da preuzmu ulogu emocionalne podrške, iako za to nisu stručno obučeni. Za mnoge od njih eutanazija predstavlja jedan od emocionalno najzahtevnijih aspekata profesije.

Plemenita ideja veterinara, za vlasnike ljubimaca u Srbiji nedosanjani san

Sa veterinarskog stanovišta, dodatni problem nastaje kada vlasnici odbijaju eutanaziju iako više ne postoje terapijske mogućnosti koje bi ljubimcu obezbedile kvalitetan život. U tim situacijama patnja se produžava, a emocionalni teret raste i za vlasnike i za veterinarsko osoblje.

Ideja Andrésa Ellexeliusa bila je da se razvije usluga koja bi vlasnicima pomogla da smanje anksioznost i tugu, da bolje razumeju proces gubitka i da se na zdrav način oproste od svog ljubimca. Cilj je bio da se smanji rizik od produžene tuge, depresije i negativnih mehanizama suočavanja, koji mogu uticati na porodične odnose, posao i svakodnevno funkcionisanje.

Istovremeno, ovakav pristup bi značajno smanjio i emocionalni stres kod veterinara i  tehničara.

Krivica, stid, tuga…

Psihološki aspekti uspavljivanja ljubimca često se potcenjuju, iako istraživanja pokazuju da gubitak životinje može izazvati tugu sličnu onoj koja se javlja nakon gubitka bliske osobe. Ljubimci su za mnoge članovi porodice, izvor utehe i emocionalne stabilnosti. Nakon eutanazije, normalno je osećati prazninu, krivicu („da li sam doneo pravu odluku?“), pa čak i stid jer okolina ponekad ne razume dubinu tog bola.

Proces preboljevanja počinje dozvolom sebi da se tuguje. Razgovor o emocijama, rituali oproštaja, sećanja na lepe trenutke i prihvatanje činjenice da je odluka doneta iz ljubavi i brige, da se spreči dalje mučenje voljenog ljubimca, mogu da pomognu u zaceljivanju. Psihološka podrška, bilo kroz savetovanje, grupe podrške ili digitalne programe, može da ima ključnu ulogu u sprečavanju dugotrajne tuge. Pokušajte da pronađete podršku i u grupama ljubitelja životinja.

Rešenje primenjivo i na ostatak zemalja pored Švedske?

Andrés danas radi na Odeljenju za kliničke nauke na Švedskom univerzitetu poljoprivrednih nauka (SLU), ali sa razvojem svoje ideje započeo je još kao student. U početku je samostalno istraživao tržište, razgovarao sa vlasnicima ljubimaca putem društvenih mreža i kontaktirao psihološke klinike kako bi proverio da li postoji interesovanje za ovakav vid podrške.

Kasnije je, uz podršku SLU Holdinga i svog savetnika za inovacije, razvio procese i prevazišao brojne izazove koji su mu omogućili da ideju pretvori u konkretan proizvod. Plan je da se znanje i podrška učine dostupnim u digitalnom formatu, kako bi vlasnici ljubimaca, ali i veterinari, mogli da dobiju pomoć u ključnim trenucima: od donošenja odluke do procesa tugovanja.

Paralelno sa tim, razvijaju se i posebno prilagođeni programi za zaposlene u veterinarskoj medicini, jer i oni često nose nevidljiv emocionalni teret svog posla.

Kada je potrebna psihološka pomoć

Kao jednu od najvažnijih lekcija, Andrés ističe značaj rada u timu i saradnje sa psiholozima. Razvoj ideje bio je proces učenja, a uključivanje stručnjaka različitih profila pokazalo se kao ključ uspeha. Njegov savet svima koji žele da neku ideju pretvore u stvarnost jeste da ulažu u ono što zaista ima smisla i donosi dobro drugima.

Kada se stvara nešto što pomaže ljudima da se lakše nose sa gubitkom, bolom i tugom, motivacija ne nestaje. Naprotiv, postaje jača, jer se zna da ono što radimo zaista ima duboko ljudski značaj.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Devetogodišnji Inel iz Zenice preminuo je 2017. godine nakon iznenadnog gubitka svijesti tokom igre. Sanela Sarajlić, majka dječaka ispričala je za Oslobođenu kako se tog dana, koji je trebao biti običan početak školskog raspusta, njen život pretvorio u nezamislivu tragediju.

Sve je počelo tog aprila, kada se dječak igrao u dvorištu s prijateljima. Majka, koja se u tom trenutku vraćala s posla, čula je galamu i pozive da hitno ponese zdravstvenu knjižicu.

– Mislila sam da se samo onesvijestio. Nikad mi ne bi palo na pamet da je situacija toliko ozbiljna, kaže Sanela.

U obližnjoj ambulanti dočekao ju je šok: ljekari su pokušavali oživjeti njenog sina. Ambulanta, mala i bez opreme za reanimaciju djece, učinila je sve što je mogla do dolaska hitne pomoći, koja je primijenila elektrošokove i uspjela vratiti dječakov puls. Inel je potom prebačen u zeničku bolnicu, gdje je dodatno dva puta reanimiran.

Kako ni u zeničkoj bolnici nisu bili sigurni šta se dešava, dječak je hitno prevezen u Sarajevo. Ni tamo ljekari nisu mogli utvrditi šta se dogodilo. Sumnjalo se čak i na komplikacije tokom reanimacije, no dokumentacija iz Zenice pokazala je da je postupak pravilno urađen. Inel je stavljen u induciranu komu, a majka je dane provodila sama u sobi za roditelje, bez ikakve psihološke podrške, čekajući kratke, strogo ograničene posjete.

– U intenzivnoj njezi ležalo je osmero djece, sva na aparatima. Rekli su mi da ne smijem plakati i da mu se smireno obraćam jer me čuje, prisjeća se.

Agonija je trajala danima. Jedno jutro bolnica ju je pozvala na mobilni telefon. Kada je stigla na odjel, reanimacija je već trajala dva sata. Ljekari su je, nakon posljednjeg pokušaja, pustili da bude uz sina.

– Rekli su mi da neće preživjeti. Ostala sam s njim do kraja. Moje dijete mi je umrlo na rukama, kaže Sanela.

U Bosni i Hercegovini raste broj roditelja koji se suočavaju s nezamislivim gubitkom: smrću vlastite djece. Ipak, njihova bol ostaje gotovo neprimijećena u javnom prostoru. O tome rijetko ko govori, a roditelji koji su izgubili djecu nerijetko se osjećaju izolirano, prepušteno sami sebi. Upravo na to upozorava Sanela, majka koja danas otvoreno progovara u ime onih koji još nemaju glas.

Prema njenim riječima, društvo se često povlači pred tuđim bolom, posebno kada je u pitanju gubitak djeteta. Zbog toga se majke i očevi koji se suoče s tragedijom osjećaju nevidljivo, kao da za njih nema prostora niti podrške.

Sanela ističe da je jedan od prvih refleksa roditelja koji izgubi dijete potraga za iskustvima drugih.

– U očaju posegneš za Googleom, tražiš nekoga ko je prošao isto, samo da znaš da nisi sam, objašnjava.

Međutim, u BiH gotovo da ne postoji javna platforma na kojoj se o ovome govori. Nema podcasta, savjetovališta, niti prostora u kojem bi roditelji mogli pronaći priče onih koji razumiju njihovu bol.

– Danas govorim i u ime onih koji su izgubili svoju djecu, ali i u ime onih koji će, nažalost, tek proći kroz to. Nekome će trebati mjesto gdje može pronaći utočište i čuti da nije sam, poručuje ona.

Sanelina ispovijest otvara važnu temu o kojoj se rijetko govori: kako roditelji koji izgube dijete žive sa osjećajem krivice, i kako u toj borbi nijedan korak, ni trenutak, nije jednostavan. Ali upravo kroz dijeljenje svojih iskustava, kaže, pronalazi put ka iscjeljenju.

– Krivila sam sebe što mi je dijete umrlo. Jer ja sam majka, ja sam trebala da ga spasim. Ja sam ta koja je svemoćna, govori.

Nakon toga, kaže, počela je osjećati krivicu za svaki detalj njegovog života prije smrti: svaki njegov uzdah, plač, pogled, situaciju u kojoj mu nešto možda nije dozvolila. Taj osjećaj prerastao je u unutrašnji teret koji je nosila svakog dana.

– Nosila sam krivicu što živim i dišem. Idem kroz život, nasmijem se, nekad i potisnem sve što mi se desilo i odmah se javlja krivica. Kao da je pogrešno što sam ostala tu, priznaje.

Na pitanje kako se oslobađa te krivice, odgovara jasno: kroz govor, podršku i terapiju.

– Oslobađam se tako što pričam. Što idem na psihoterapiju. I što sam se okružila ljudima koji mi govore da je u redu sve što osjećam, da nisam kriva, kaže.

Napominje da proces tugovanja za djetetom nikada ne dobija svoj kraj i da ne postoji potpuno olakšanje. Dugo je, kaže, povezivala bol s krivicom.

– Vezala sam bol sa krivicom. Kao, ako nisam kriva, onda ne osjećam bol. A toliko sam se htjela držati za tu bol, jer mi je djelovalo kao jedino što je ostalo od njega, govori Sanela.

Tek kroz terapiju shvatila je da gubitak ne definiše njeno dijete.

– Moje dijete nije bilo bol, niti krivica. On je bio čista ljubav i sreća. I tako ga jedino mogu osjetiti. Sve ostalo nije on. To što se smijem – to je on. To što pomažem drugim ljudima – to je on, zaključuje Sanela.

Neki, i to nemali broj njih, nikad ih ne preraste pa se i dalje “brane” i “hvale” istima. Boli gledati to iz perspektive osobe koja sam postala i one kojoj tek težim postati. Boli vidjeti da su se mnogi kadri naslađivati tuđoj tuzi, boli, tragediji, brojati nekome mane i nedostatke, lažno se prikazivati i onda još javno osuđivati tuđe, nama neobjašnjive, postupke.

Stara poslovica “Prvo pometi pred svojim pragom” kao da je izumrla u 21. stoljeću gdje smo svi najpametniji, najnačitaniji, naj-ovo i naj-ono, a zapravo smo samo jako dobro zapakirano govno premazano raznim filterima što u virtuali što u zbilji.

Prošli tjedan je objavljeno da je još jedna svjetski poznata osoba počinila samoubojstvo. Ne, ovo nije tekst u kojem ću spominjati kako je tako umro dio mog djetinjstva, prisjećati se svih trenutaka kad sam vrtila njegove pjesme dok mi se od njih nije povraćalo i kako današnji svijet glazbe ne valja samo da bih dobila šačicu lajkova, promovirala sebe, svoj blog ili pisanje.

Obzirom da zbog posla svakodnevno puno sati provodim na društvenim mrežama bilo je neizbježno naletjeti na komentare na spomenutu tužnu vijest. Uz uobičajene, meni osobno neukusne, RIP/”Počivaj u miru” statuse i linkove pojavio se, i nije to danas izdvojeni slučaj, velik broj onih koji se sprdaju nečijom smrću ili osuđuju čin samoubojstva.

Kao i uvijek, najlakše je biti junak, da ne kažem “heroj”, poslije bitke, pogotovo ako bitku pratiš iz udobnosti vlastitog naslonjača i iz perspektive svog prividno lagodnog života. Odavno su prošla vremena kada smo vjerovali da je život lak, da je nebo uvijek plavo, a da nakon svake kiše uvijek dolazi sunce. Ne, život nije lak ali ni ne mora biti. Život je borba, a na nama je kako ćemo se s istim boriti i kako ćemo ga izgurati što dalje možemo. Kako ćemo pasti 137 puta, i dići se 138. jer nam je od tuge ljepše imati osjećaj sreće i zadovoljstva. Samo, ljudima je teško prihvatiti da ima mnogih kojima se više ne da ustajati. Ljudi, i to oni koje sam “najavila” kao zlobne i licemjerne vide samo ono što je izvana. Zamisli, netko ima sve (materijalno) što ti nemaš, a želiš, i nije mu dosta?

Kako možemo znati što se uistinu nekome dogodilo u djetinjstvu, prošli tjedan ili 5 minuta prije nego je počinio suicid? Da, možemo znati neke činjenice, kronologiju, stanje na bankovnom računu ako je slavna osoba (jer i to će se iskopati), ali ne možemo nikad znati kako je sve to sjedalo u nečijoj glavi i srcu. Konstantno nas pumpaju da smo jedinstveni i posebni, da ne postoje dvije jednake ljudske jedinke na svijetu i da neće nikad postojati dva seta jednakih otisaka prstiju. Zašto onda ne možemo prihvatiti da ne postoje dvije osobe istog iskustva, istog razmišljanja i istog košmara u glavi?

Zašto tako lako nazivamo samoubojice “kukavicama” i “pičkama jer dižu ruku na sebe” (samo neki od komentara na koje sam naletjela)? Zar je kukavica netko tko se borio sa svojim demonima kako je najbolje znao i umio, tko zna koliko dugo, i onda jednostavno odlučio da si to ne želi više? Zar je pička netko tko diže ruku na sebe, ali nije pička ako digne ruku na nekog drugog?

Prije osude tuđih postupaka, ma koliko oni nama neobjašnjivi bili, sjedni i razmisli što se sve tebi dogodilo u životu i jesi li ikad poželio odustati. Jesi li ikad pomislio da ti je dosta? Da ne možeš više? Da nećeš? Vrlo vjerojatno jesi, makar samo jednom. Možda se danas, iz bolje pozicije nego u kojoj si se nalazio tada, smiješ tom trenutku, jer si pobijedio u toj bitci. Ili se prisjetiš svega što ti je dragocjeno i što te drži ovdje, na životu. Razlika je u tome što ti imaš nešto što te drži, što god to bilo, posao, ljubav, obitelj, prijatelji. Samoubojice to nemaju ili barem nisu toga svjesni jer ne razlučuju od košmara u glavi i srcu.

Zašto nije potražio pomoć? Pitaju se uvijek, a da ne znaju je li stvarno tome tako. Kako je to mogao napraviti svojim bližnjima? Možda sam gruba, ali živimo li za sebe ili za druge? Kakav je to život koji posvetiš drugima, a iznutra si odavno umro bez obzira na (stručnu) pomoć izvana?

Ne, ne nagovaram ljude da se ubiju kada se više ne može ili neće već optužujem komentare koji na taj način ne pomažu onima koji su ostali. Naravno da ćemo pokušati pomoći svima do kojih nam je stalo, ali moramo prihvatiti da naše razumijevanje ima granicu jer ne možemo nikad sve znati. Nikad. Nikad apsolutno sve. Ali možemo prihvatiti nečiju odluku i ne osuđivati je. Jer nikad ne znaš tko to čita, čuje ili vidi, a u glavi mu je kaos bez objašnjenja. Ne treba mu da ga još gurneš dublje u tamu nazivajući ga kukavicom i pičkom.

Do sljedećeg puta, čuvajte se najbolje što znate!

Zagrljaj,

A.

Na kraju tog osmogodišnjeg školovanja, obznanila nam je da bi rado povela decu u Vukovar, njen grad. Grad gde je rođena, gde je izgubila roditelje, komad detinjstva iz svog života. I nije to bio uopšte običan izlet. To je bio jedan vrlo emocionalan put. Toj deci i ne toliko zbog samog grada i događaja koji su se tu zbili, koliko zbog saznanja da je to zadnji izlet s njihovom omiljenom učiteljicom.

Najbolji rezime svega ću vam dočarati ako vam napišem šta je meni moje dete reklo na povratku kući.

„Mama, ja ću plakati kad legnem večeras.“

„Zašto sine?“, upitam ga.

„Danas sam napokon upoznao svoju učiteljicu. Toliko puta smo bili zločesti i toliko puta je zbog nas imala problema u zbornici. I sad se stidim zbog nas. Stidim se. Uopšte nismo razmišljali o njoj. Danas nam je pokazala kako je imala težak život, a mi joj ga uopšte nismo olakšali, znaš.“ – kaže mi u dahu.

„Sine, ona je učiteljica i odlično radi svoj posao. Mogla je odabrati da vas ne brani i da viče na vas, ali sama je odlučila da će uvek stati na vašu stranu, jer ste deca i još učite o životu.“, odgovorim mu blago.

„Znam mama, ali kad sam dobio pljusku od Igora, nije vikala na njega. Mene je zagrlila i poljubila i rekla je da ćemo svi zajedno to rešiti. Pozvala je Igora, pitala ga je zašto je to učinio, a Igor joj je odgovorio da je to zato što sam mu napisao nešto ružno u svesku. I onda je rekla da je ne zanima šta sam napisao i pitala me da li mislim da je u redu to što sam učinio i ja sam joj rekao da nije. Ali da sam hteo da se našalim, a ne da povredim Igora. Onda je pitala njega da li je u redu to što je uradio. I on je rekao da nije, ali da je hteo da pokaže da ga je to povredilo. Izvinili smo se jedan drugom i oboje smo se izvinili učiteljici. I pohvalila nas je i rekla je da se toga uvek setimo i da samo puno međusobno o svemu razgovaramo. Čak i ako se uopšte oko nečega ne slažemo. I da poštujemo jedni druge i različitost mišljenja.“ – objasni on meni dodatno.

Ovo je nešto zbog čega će učiteljica ostati u pamćenju mom detetu. Ali meni će ostati zbog mnogočega. I u moru svih divnih stvari koje je urezala u naš život, odvojiću jednu tešku.

Jednog dana, ista ta učiteljica, sazvala je roditeljski sastanak. Vrlo brzo nakon izleta.

„Dragi roditelji, ovaj sastanak neće biti dug. Biće kratak, ali jako težak. Molim vas da nakon njega odete u miru i tišini, da u toku večeri razmislite, pa vam od sutra nakon nastave stojim na raspolaganju za svaki upit“, kaže ona tiho i ozbiljno, pa nastavi.
„Pre dva dana, naša su deca dobila zadatak da svojim roditeljima ili ukućanima pošalju poruku. Anonimno. Ono što vam u lice neće reći, a hteli bi. Ja ne znam čije dete je šta napisalo, ali vi ćete se sigurno prepoznati. Iskreno, nisam ovo očekivala.

Šokirala sam se. A nakon prvog šoka odlučila sam da ovo podelim s vama, a kako ćemo dalje, videćemo“, kaže ona, pa opet nastavi.

„Svako dete je dobilo komad papira. Niko se nije smeo potpisati. Papiri su presavijeni, bačeni u korpu i unutra promešani.

Sada ću vam pročitati što vam vaša deca poručuju!“, kaže. Prvi puta sam tu ženicu videla bez osmeha na licu.

„Evo, malo simpatičnih na početku“, i ipak se slabašno nasmeje.

„Tata, bicikl je očajno ružan, ali ipak te volim jer si mi ga kupio!“

„Mama, preklinjem te. Daj baki da kuva!“

„Mama, volim te i jedva čekam da mi rodiš seku!“

„Buraz, ako mi ne kupiš onu igricu, tužiću te starcima da kopaš nos i bacaš šmrklje iza kreveta!“

„Mama, ako mi ne kupiš onu haljinu, reći ću tati da krišom pušiš na balkonu!“

Žamor tihog smeha krene kliziti kroz razred.

„A sada ćemo o onima nakon kojih samo želim da odete. Neki drugi dan ćemo o tome. Želim da vam ostane u glavi. Da razmišljate o tome i da to prespavate. U redu?“, ona nežno i smireno upita, a mi svi klimnemo potvrdno. Uzdahne i krene.

„Tata, ne zovi mamu kurvom. Ona je divna žena koja voli mene i brata.“

„Mama, ja bi da se češće igraš sa mnom, a manje radiš. Čak i kad si kod kuće, više pušiš na balkonu, nego što si sa mnom.“

„Tata, boli me kad me udaraš po glavi!“

„Tata, želim te videti treznog i srećnog…“

„Mama, otvori oči. Postoji više od naša 4 zida. Postoje i drugi. Tata se neće vratiti!“

„Seko, volim te. Ne mogu da te gledam tako nesrećnu. Želim da te zagrlim, ali bojim se da ćeš mi reći nešto ružno…“

„Tata, šamar ne boli toliko. Više me boli što uopšte nisi u pravu.“

„Mama, tata, ja ne mogu više ovako. Odlučite se više jesam li idiot ili samo lenj…“

„Udariš li me još jednom, zariću ti nož u srce na spavanju!“

Sedela sam nemo u stolici zureći ispred sebe, bojeći se da pogledam ikoga oko sebe. Kao da ću i ja dobiti neki šamar. Začuh nekoga kako se diže i odlazi iz razreda. Pa drugog. I tako redom. Na kraju ipak pogledam iza i primetim da smo u prostoriji ostale nas tri mame. Jednoj su se suze slivale niz obraze. Pogledam učiteljicu koja mi samo lagano klimne da je u redu i da odem.

Uopšte se ne sećam kako sam došla do stana. Znam da sam plakala i plakala i plakala. Eto, i danas teško biram reči da opišem šta se tada u toj prostoriji dogodilo. Znam da sam se upitala – pa zar je moguće?! Među ovom decom?! Ovi roditelji?! Osam godina ih znam kao divne ljude. No, očito je da je to svuda oko nas. Ili zaista ne vidimo, ili zatvaramo oči. Ali ona nije. Nije zažmurila. Štaviše, otvorila je i oči i srca mnogima. Kako se ovo završilo, ne znam. Nisam od onih roditelja kojima je bila prenesena poruka očaja. Škola je trajala još mesec, dva i iskreno, nisam se ni usudila da pitam. Ali sam sigurna da je iz toga izvučeno nešto dobro. Za te ljude. Za tu decu. Za te porodice. I sigurna sam da nijedno dete i nijedan roditelj neće zaboraviti profesorku Branku. Ni izlet u Vukovar. Ni autobus. Ni njen predivan osmeh.

Izvor: zelenaucionica.com

Ljubav je jedno od najsnažnijih osjećanja koje čovjek može doživjeti, ali ponekad može biti ispunjena tugom i bolom, naročito kada volimo nekoga sa kim ne možemo biti ili kada naša ljubav nije uzvraćena. Ovo iskustvo, koliko god bilo teško, univerzalno je i neizbježan dio ljudskog postojanja.

Neuzvraćena ljubav može nas naučiti mnogo o nama samima, o našoj sposobnosti da volimo bezuslovno i o snazi naše emocionalne izdržljivosti. Dok je bol prisutan, takođe postoji i mogućnost za lični rast i dublje razumijevanje ljubavi kao koncepta.

U ovim trenucima, važno je prepoznati vrijednost sopstvenih osjećanja i naći način da se nosimo sa razočaranjem, a istovremeno ostavimo prostor za nadu i buduće ljubavi koje možda tek čekaju na nas. Bilo da je zbog neuzvraćenih osjećanja, daljine, vremena ili drugih okolnosti, bol neispunjene ljubavi je univerzalna. Izboriti se sa ovim “stanjem” zahtjeva strpljenje, samosažaljenje i praktične strategije koje će vam pomoći da nastavite dalje.

DOZVOLITE SEBI DA TUGUJETE

Prvi korak u prevazilaženju neuzvraćene ljubavi je da prihvatite svoja osjećanja bez osude. Negiranje ili potiskivanje emocija može produžiti vašu patnju i otežati vam da se izliječite. Priznajte da ono što doživljavate jeste bolno i da je u redu osjećati se tužno, ljuto ili razočarano. Vodite dnevnik svojih osjećanja, to će vam omogućiti da istražite svoje emocije u sigurnom, privatnom prostoru. Ili, razgovarajte sa nekim kome vjerujete – dijeljenje svojih osjećaja sa prijateljem može pružiti podršku i pomoći vam da se osjećate manje izolovano. Plačite ako treba, i zapamtite da je tuga prirodan deo isceljenja.

STVORITE DISTANCU I POSTAVITE GRANICE

Stvaranje fizičke i emocionalne distance od osobe sa kojom ne možete biti je ključno za vaš proces izlečenja. To može značiti privremeno ograničavanje ili prekid kontakta. Konstantno praćenje njihovih profila na društvenim mrežama može ponovo otvarati rane i usporiti vaš napredak. Razmislite o tome da ih privremeno ne pratite ili isključite obaveštenja. Ako redovno komunicirate sa tom osobom, postavite granice kako biste zaštitili svoju emocionalnu dobrobit. To može značiti ograničavanje razgovora na neutralne teme ili smanjenje učestalosti interakcija. Umjesto toga, ispunite svoje vrijeme aktivnostima koje vam donose radost i zadovoljstvo.

FOKUSIRAJTE SE NA LIČNI RAST

Preusmjeravanje fokusa sa neostvarive veze na brigu o sebi i lični rast može biti osnažujuće i isceljujuće. Fizička aktivnost može poboljšati vaše raspoloženje i pomoći u upravljanju stresom. Pronađite rutinu vežbanja koja vam prija, bilo da je to trčanje, joga ili ples. Prakse svesnosti mogu vam pomoći da ostanete prizemljeni i smanjite intenzitet negativnih emocija. Razmislite o uključivanju meditacije ili dubokog disanja u svoju dnevnu rutinu. Usmjerite svoju energiju na postizanje ličnih ciljeva. Bilo da je to napredovanje u karijeri, učenje nove veštine ili putovanje, postavljanje i rad na ciljevima može vam dati osjećaj svrhe i pravca.

Kada vidim na nekoj devojčici zeleni pramen kose, pomislim na Sofiju Negić, žrtvu pucnjave u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” gde je stradalo devetoro dece i čuvar. O njenim zelenim pramenovima pričala je njena majka Milanka Negić pre godinu dana i mnogi su baš taj detalj zapamtili. Godinu dana kasnije po zelenim pramenovima u kosi prepoznajem Sofijinu majku dok joj idem u susret.

Pričamo o tome šta je danas drugačije jer smo rekli da će sve biti drugačije, da će škola biti drugačija, da ćemo mi drugačije i da ćemo da se promenimo. Govorilo se da “to više nije škola” i da naše škole više ne treba da budu onakve kakve su bile do 3. maja, obećavane su promene i pravljeni planovi.

“Ja više nemam dete koje pohađa školu. Moja najbliža veza sa nekom školom je i dalje sa školom ‘Ribnikar’. Tako kada govorim o školi, sad posle gotovo 12 meseci, pa ne da se ništa nije promenilo nego čini mi se da je još gore”, kaže mi Milanka Negić.

Sad kada pomisli na tu školu, svaki put je prođe jeza jer pomisli na decu koja i dalje pohađaju tu školu (njih 960) iako je sve vreme imala razumevanja za sve – i one koji su decu ispisali i one koji su odlučili da im deca nastave da idu u “Ribnikar”. Neki njeni prijatelji su odmah odlučili da ispišu decu, bilo zato što su njihova deca to tražila ili su oni kao roditelji bili decidni da ih tamo više neće pustiti. Oni koji su ostavili decu u “Ribnikaru” odlučili su tako jer njihova deca žele da ostanu sa svojim drugarima i učiteljicom, ili pohađaju starije razrede i bilo im je bitno da ostanu zajedno sa prijateljima. Zna da nijednu odluku nije bilo lako doneti.

“Među decom koja su ostala u toj školi su i braća i sestre ubijenih đaka. Znate, to su porodice kojima je oduzeto sve, i toj deci je bila bitna psihosocijalna podrška, budući da su njihovi najbolji prijatelji ostali tamo. “Posle svega oduzeti im i to, a decu izolovati i izmestiti na drugo mesto… Naravno da te roditelje potpuno razumem.

Međutim, posle svega što se izdešavalo u protekloj godini, moj utisak je da deca tamo nemaju nikakav osećaj sigurnosti. A povrh toga, zbog zločina koji je tu izvršen, sam taj prostor, taj mrak koji je zahvatio tu školu, zbog svih podela, izveštavanja o tome, u čemu nije bilo nimalo dostojanstva, ali često ni empatije, solidarnosti, sigurno da nije dobro za tu decu, jer to nije okruženje u kom treba da odrastaju. I sad kad je školska godina pri kraju, postoji onaj osećaj kod prijatelja koji su ipak odlučili da im deca ostanu u ‘Ribnikaru’, da su uznemireni zbog svega što su prošli i deca i oni. I da je to ipak bila pogrešna odluka.

Ako ne pogrešna, onda iznuđena. Da nisu morali još i to da prožive. Ali ne mislim da su samo roditelji pozvani da donesu tako tešku odluku, mislim da je bilo bolje da je država donela tu odluku i presekla, a decu zajedno sa nastavnicima i osobljem premestila u drugi prostor. Dok neko vreme ne prođe, da ceo taj prostor malo ‘odleži’, dok se ne osmisli i ne izgradi memorijalni centar i nova škola, koji će činiti ambijentalnu celinu”, kaže Milanka Negić koja je prva od roditelja izašla u javnost i u intervjuu za magazin Nedeljnik rekla da je ovo što se desilo u “Ribnikaru” ‘Krvava bajka’ našeg vremena, krvava bajka 21. veka.

Tada je imala potrebu da priča kako bi se čula priča žrtava i njihovih porodica, umesto preglasnih nagađanja o nekim drugim aspektima ove tragedije.

Godinu dana od 3. maja i masovnog ubistva koje se desilo u jednoj osnovnoj školi i nečega što će biti upisano kao jedna od najvećih tragedija naše novije istorije, i posle čega niko više neće slati dete u školu sa mirom i bezbrižnošću kao pre toga, preglasno je nadjačalo suštinu. Danas, njen utisak je da se ništa nije promenilo i da se ništa nije pokrenulo osim podele između roditelja u školi čime su se svi rado bavili a niko se nije bavio ničim što bi trebalo da brine i o čemu bi trebalo da se pitaju svi građani ovog društva.

“Svi su govorili tih dana da ne mogu da poveruju da se to nama desilo, da se to dešava u tamo nekoj Americi i Rusiji, bili smo šokirani što se desilo i nama. I kad je prošao taj šok, onda je ostalo – ništa. Znate, kako je lepo primetila Miljana Martinović, majka ubijene Kate, pomenute podele su nastale zato što neki vide 3. maj kao uzrok svih (njihovih) problema, dok mi drugi doživljavamo tragediju 3. maja kao kulminaciju problema nagomilanih decenijama unazad u ovom društvu. Moj utisak je da nijedan segment i nijedna tema nije ni zagrebana a ne da se bilo šta na tu temu radi. I to je onako prilično poražavajuće. Pitate me da li ima dostojanstva? Gde? Mi se time nismo uopšte bavili”, priča Milanka Negić.

“O čemu smo pričali u maju – zašto nam se ovo desilo, šta je sa našim društvom, da se pokrenemo, da se fokus stavi na decu, da se prekine nastavna školska godina, da se rasterete, da se deca prigrle, da im se ponude sadržaji od strane kulturnih ustanova, sportskih društava, raznih udruženja, da se svi pokrenu, da budemo solidarni, da nekako povratimo zajednicu.

Razgovarali smo o mnogo tema a da nijedna nije otvorena. Pričali smo da sva pažnja, briga i akcije budu usmerene na svu našu decu u narednom periodu, jer su sva deca na neki način stradala, i da od naredne školske godine mora da se krene sa radom na totalnoj reformi sistema obrazovanja. Jer je obrazovanje osnova svega. Jedino što je urađeno je što je prekinuta školska godina, i to ne samo nastavna (što nismo ni tražili), i to pojedini spočitavaju.

U međuvremenu su se porodice ubijenih povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge. Na isti način doživljavamo porodice iz Malog Orašja i Dubone. Često pričamo da bi trebalo prvo sve ljude da pitaju: ‘Da li vi znate šta se desilo 3. i 4. maja?’ Odgovor na to pitanje i dalje niko nema”, kaže Milanka Negić.

Kada priča o odgovornosti, ne priča o krivičnoj i materijalnoj odgovornosti – za to se vode postupci. Priča o drugoj odgovornosti, o onome kako smo mi to dozvolili kao društvo da dođemo do ove tačke. Kod nas je na neki način svaki pojedinac zakazao. To je suštinsko pitanje koje bi trebalo svako sebi da postavi i da se svako od nas priseti da je deo jedne zajednice i da sve ovo utiče na sve nas.

“Jer činjenica je da se ovo desilo u jednoj školi, i da je moglo da se desi u bilo kojoj školi, može da se desi u bilo kojoj školi. Iako me užasavaju reči ‘desilo se’… Isto kao što je zločin u Duboni i na Ravnom Gaju mogao biti izvršen u bilo kojoj zajednici, i može biti izvršen u bilo kojoj zajednici, jer institucije ne funkcionišu.

To je toliko zastrašujuće da sam šokirana apatičnošću ovog društva. Čini mi se, kad bi se bar svako od nas zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili. Jer, čim počnete da razmišljate, onda analizirate i šta radite, gde grešite, šta možete bolje, i to vas nekako natera da napravite iskorak iz sopstvene zone komfora, promenite nešto, borite se za dobrobit cele zajednice.

Jer, nakon majskih tragedija, jasno je da više ne možemo da opstanemo u našim malim krugovima, mehurima, koje smo godinama i decenijama gradili kako bismo opstali. Ja evidentno nisam uspela. Jesu neke uobičajene psihološke reakcije kada se nešto toliko strašno desi, da hoćeš da se izmestiš, da se ponašaš kao da se to nije desilo, da potiskuješ – i to je sve u redu. Ali pre ili kasnije taj iskorak mora da se desi”, naglašava ona.

Povodom obeležavanja godišnjice ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar” 3. maja, kada su na pitanje multidisciplinarnog tima porodice ubijenih razmišljale koje reči ih asociraju, koja reč bi bila vodilja tog dana, uglavnom su se svi složili da je ta reč “buđenje”. Jer se ovo društvo nije probudilo. Nju je sama reč “buđenje” dalje asocirala na “iskorak”.

“Jer umesto da se pristupilo analizi, održavanju emisija, skupova, tribina, okruglih stolova, koji bi se bavili svim ovim temama, u medijima je prikazan samo rijaliti šou u vezi sa zbivanjima u samoj školi, borba i podele roditelja. Dalje nijedan medij nije otišao, nije ni zagrebao. Sada je na delu nešto što doživljavam kao utrkivanje medija ko će da nas dovuče u svoj program zbog godišnjice, i to sa tobože razlogom ‘da se deca i Dragan ne zaborave’”, priča Milanka Negić.

“Znate, meni je to degutantno. Kako mogu to da kažu?! Prvo, mi njih nikada nećemo zaboraviti i to nama niko neće oduzeti. A društvo ako treba da ih zaboravi – nek ih zaboravi. Nije moje sad da se ja nešto borim niti ja lično imam potrebu da iko pamti moje dete. Drugo, ako mislite da ne treba da se zaborave, a sad ste se tek setili kad je godišnjica, gde ste bili prethodnih 12 meseci?

Niko nije ništa pokrenuo od tih televizija, niti osmislio ili realizovao neku suvislu ideju, niti se majske tragedije nešto spominju u medijima, svih boja, osim kad je bilo šest meseci ili neka mesečnica: ‘toliko i toliko je prošlo od nezapamćenih tragedija u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni koje su uzdrmale i potresle celo društvo… ‘.

Par reči eventualno o memorijalnom centru i to je to. Ako mislite da je nezaborav ta konstatacija, to nije dovoljno. Nijedna od tih televizija ili medija nije uzela da se bavi time šta se desilo 3. i 4. maja, da naprave emisije, okrugle stolove… Ili neki serijal o našoj deci i Draganu, da se o njima priča u kontinuitetu, da njihovom nevinošću, plemenitošću i dobrotom oplemene ovo društvo, da deci i mladima pruže priliku da se upoznaju sa svojim stradalim drugarima, da razvijaju empatiju kod njih, da se povežu sa njima. I našim čika Draganom.

Osim Verana Matića, koji je uz nas gotovo od početka, i radi to na najispravniji način i poručuje nam da je ipak moguće da se novinar kontinuirano bavi stradalima u majskim tragedijama a da pritom još i sledi profesionalne i etičke principe sadržane u Kodeksu novinara Srbije. A to je na prvom mestu trebalo RTS, kao javni servis, da radi. To što će RTS ili bilo koja druga televizija da napravi jednu emisiju posle 12 meseci i da je emituje za godišnjicu, i to ovu prvu, a pitanje je da li će biti toliko interesovanje već za sledeću, sa porukom ’eto da se ne zaboravi’ – e pa tako će se sigurno zaboraviti.”

Jedino značajno što se desilo i neki iskorak je, po mišljenju Milanke Negić, što su roditelji ubijene dece uspeli da formiraju Multidisciplinarni tim koji će sprovesti opsežne konsultacije i pripremiti preporuke i predloge konkretnih mera radi uspostavljanja Memorijalnog centra, njegovog programskog rada, formulisanja uslova međunarodnog idejnog arhitektonskog konkursa i izbor najboljeg rešenja za taj centar.

Vlada Srbije donela je na zahtev porodica Odluku o obrazovanju Radne grupe za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva 3. maja prošle godine, kao i da deo škole u kojoj se desila tragedija neće biti korišćen za nastavu, o čemu je stigla odluka vlade.

Tim su tražili roditelji i formiran je u saglasnosti sa njima a potraga za članovima tima trajala je oko četiri meseca. Memorijalni centar ne treba da bude neko tmurno mesto koje će ljudi da obiđu jednom godišnje. Najviše bi voleli, priča Milanka Negić, da mesto Memorijalnog centra bude “pupoljak” koji bi iznedrio razne ideje, odakle bi ponikli različiti projekti, odakle bi sve krenulo da se razvija nabolje i odatle preliva na celu zemlju.

“Nije da nije postojala volja države da se ranije oformi tim, već jednostavno mi nismo hteli da dozvolimo da bez nas i naše procene budu odabrani članovi tima. Dakle, mi roditelji smo tražili da predložimo ko će biti u timu, i nismo mogli brže, zato je toliko potrajalo.

Vladi smo poslali spisak od četrdesetak stručnjaka, zamislili smo to kao šire i uže veće članova multidisciplinarnog tima, i razgovarali smo sa raznim stručnjacima i domaćim i međunarodnim, prvenstveno domaćim jer smatramo da samo oni zbog poznavanja prilika u našem društvu, potreba društva, istorije, mentaliteta, kulture…, mogu obaviti ovaj zadatak kako treba, a međunarodnim najviše zbog iskustava i smernica koje sigurno mnogo mogu pomoći domaćim stručnjacima.

Iz iskustva u našoj državi smo znali da ljudi za koje se kaže da su stručnjaci ispadne da i nisu baš takvi stručnjaci, da su potezi i odluke tih ljudi znale da budu vrlo diskutabilne, a oni završavali u foteljama. Zbog nepoverenja u izbor koji se vrši na nivou države mi smo tražili da učestvujemo u izboru tima.

Važno nam je da su stručnjaci u tom timu na prvom mestu dobri ljudi jer nije dovoljno samo biti stručan već da budu dovoljno senzibilisani, da imaju volje, snage i potrebu da se ovim bave. I mislim da smo uspeli da dođemo do takvih ljudi, zato mislim da je to najveći uspeh u proteklih godinu dana. Tim koji smo odabrali apsolutno uživa naše poverenje i verujemo u njihovu ljudskost, snagu i autoritet, kao i da će ovaj zadatak obaviti na najbolji mogući način.”

Tim treba da uradi opsežne konsultacije na svim nivoima, najpre sa porodicama žrtava, ranjenima, preživelima, sa užom zajednicom, na nivou škole, opštine, grada, države, i ispita javno mnjenje, kako bi došao do rešenja.

Porodice ubijenih su se povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge. Na isti način doživljavamo porodice iz Malog Orašja i Dubone.

Roditelji počinilaca zločina su svakako najodgovorniji i apsolutno je neophodan ozbiljan pristup da se razotkrije i objasni šta se tu desilo, i društvu daju odgovori, kaže Milanka Negić. Ne samo sa stanovišta i koliko je potrebno za svrhe sudskih postupaka, u kojima ni porodice ubijenih ne dobijaju odgovore na svoja pitanja.

Da se utvrdi i gde su institucije zakazale, šta moramo kao društvo da zahtevamo od škole kao institucije, od države, kako menjati obrazovni sistem, da li je postojao način da se na nekom nivou ovo spreči, i pored rđavog vaspitanja i/ili zanemarivanja od strane roditelja, kako naterati institucije da rade svoj posao.

“Naše škole stvarno ne primećuju takve probleme, i to jeste veliki propust u sistemu, mora da se napravi mehanizam da škole to prepoznaju. Na stranu roditelji počinioca zločina, koji su po mom mišljenju najodgovorniji za zločin u ’Ribnikaru’, ali uopšteno gledajući nemaju ni svi roditelji isti kapacitet ni mogućnosti, živimo u Srbiji koja je siromašna i neki rade po 12 sati da bi jedva spojili kraj sa krajem, možda i pružaju deci sve što mogu, ali to nije dovoljno, pa ta deca krenu u školu.

Znači da škola mora da bude korektiv, jer u tom uzrastu od sedme do petnaeste godine još može mnogo toga da se uradi, tvrde psihijatri i psiholozi sa kojima sam razgovarala, pa je obaveza države da takvo školstvo uspostavi, s obzirom na to da je naša ustavna obaveza da decu pošaljemo u školu, a mi tamo ne možemo da uđemo i da ih štitimo.

Škole moraju da se bave decom. A tako nije sad već kad razmislim od kad znam za sebe. Nije bilo ni kad sam ja išla u školu, nije ni sad. I sada kad vratim film, razmišljam kako svaki dan ispraćaš dete u školu i kažeš mu da se lepo provede, da bude dobro i ohrabriš kako mu je super tamo u školi a ti znaš da nije, dete oseća da nije, i mi smo to prihvatili i svaki dan se tako ponašamo. Nismo iskreni i varamo našu decu, tako živimo i oni tako žive i odrastaju.”

I zato se  vraćamo na priču o Sofijinim o zelenim pramenovima koju je Milanka Negić ispričala u Nedeljniku:

Sofija je je bila malo drugačija – pa je jednog dana izvukla sedam zelenih pramenova iz kose. I njena mama je devedesetih bila „padavičarka”, pa je i Sofija morala da ima jasna obeležja. I možda i ovaj detalj govori o tome koliko oni kojima je to zadatak nisu razumeli decu. Pedagoškinja u školi je rekla Sofiji da ne sme da ima takvu frizuru.

“Isprva sam smirila Sofiju, rekla sam joj da onaj ko uradi nešto upadljivo treba da bude spreman na komentare. Ali pedagoškinja je bila uporna, i rekla je Sofiji da ima sedam dana da skine pramenove. Sofija joj na to kaže ‘Pa pricala sam s mamom’, a ova njoj ‘Nisam ti rekla da ideš kod mame, nego kod frizera’. Tako mi je Sofija ispričala, meni je tad pala klapna. To je trajalo mesec dana. Sofijin najbolji drug, koji je živahno i nestašno dete, koji ne može da ćuti, on je non-stop kod pedagoga. Eto to sistem primećuje, sve one koji štrče. A deca nemaju kome da se obrate.” 

Razvod je velika trauma sa kojom se svako nosi na različite načine. Iako većina razvedenih ljudi povremeno kaže nešto manje lepo o svom bivšem supružniku, neki pretvaraju taj odnos u „takmičenje“ ko će o kome reći više lošeg.