Nalaz, na kome se radilo 17 dana, demantuje glasine u medijima, ali i komentare profesora kriminalistike da se djevojčica možda ugušila tokom otmice. To znači da je Vanja bila živa od mjesta gdje je oteta do mjesta gdje je upucana. U istrazi ostaje nepromijenjena činjenica da je osumnjičeni Ljupčo Palevski-Palčo pucao na djevojčicu.

Nakon ubistva, Vanjino tijelo je pokopano u ataru sela Gluvo, na mjestu koje je minideponija. Prema nezvaničnim informacijama do kojih je došao portal „Skoplje1“, Vanja je upucana u predijelu glave. Ekspert za metke će morati da odgovori iz kakvog oružja je pucano.

„Skoplje1” navodi da su listinzi telefonskih operatera, računarski uređaji, otisci prstiju – samo dio materijala koje već dvadesetak dana analiziraju istražni organi, u okviru istrage o ubistvima Vanje G. i Pančea Žežovskog.

U ovom slučaju, Ljupčo Palevski-Palčo je osumnjičen da je planer, organizator i izvršilac dva ubistva. Za otmicu i ubistvo dvije žrtve osumnjičeni su Velibor Manev, Bore Videvski i Vlatko Kešišev. Aleksandar G., otac ubijene Vanje, osumnjičen je da je Palču dao informacije o kćerkinom kretanju.

Nema šanse da ja vama mogu objasniti to grčenje želuca, taj nagon za povraćanjem koji se dogodio svaki put kad sam napravila korak ka njenom sinu. Priđoh, upitah. On me ubi pogledom u fazonu: “Da li si ti, djevojko, normalna?”

Nisam dobila izjavu. Išao je prilog u prvom bloku, ali moja sreća nije bila potpuna, jer nije bilo suza. Kakav sam ja to novinar kad ni lešinar ne znam da budem?

Znate šta je nevjerovatno kod tog priloga? Mi se kasnije nikad nismo bavili njenim ubicom. Ma, koga to još zanima? Ja sam detaljno opisala i krv i kosu i da se ona branila, a on je zadavio, čini mi se, kablom od telefona. Koga, života ti, briga šta je bilo s ubicom? Kao da bi neko kliknuo na to. Daj ti meni krvi, suza, oznojiću se ja dok to pročitam.

I evo, 11 godina poslije, ista stvar, samo malo gora. Crna hronika je važnija i od celulita i sise i guzice. Novinarske ekipe u teren pišu “sahrana”.

Ubijaju me. Ubijam se. Ubiše me. Ubiše te. Zadaviše. Hronike. Crne. Da crnje biti ne mogu.

To lešinarenje nad mrtvim ljudima, iskopavanje srca na živo da se vidi je li za života voljelo ikog, to čačkanje po crijevima da se vidi kakva mu je stolica bila za života i je li srao po ljudima. Da prostite.

A vidi nas, hodamo (opet ću ja) kao posrani, razmišljajući o tome da li je taj koji je bacio bombu na sve ono što mu je u životu bilo važno, juče stajao pored nas u prodavnici i rekao nam kako je bolji ovaj polubijeli hljeb. A on mrtav, njemu je bolje nego nama. On više ne mora da živi sa strahom da će ga odmah ujutro, na prvoj kafi, napasti noževi, bombe, konci i kanapi, sva ona sredstva, detaljno opisana (nedostaje samo link koji vodi do mjesta na kojem možete kupiti ta oruđa) iz tekstova na koje pomahnitali narod klikće i klikće .

A svaki dan neko nekog ubije. Tu u blizini. Nije to ono u Iraku, Americi, Koreji, to je daleko, to ionako ide u trećem bloku dnevnika i na dnu portala. To su naše, domaće smrti, naša domaća ubistva.

A narod klikće.

Mene samo zanima, a možda mi vi objasnite, to je prednost kad imaš svoj portal pa možeš s narodom na veliko da komuniciraš, zašto ljudi tako bolesno i opsesivno klikću na tuđe smrti? Boje se toliko svoje pa im tuđa dođe kao olakšanje? Skreću sa svojih problema na tuđe, veće od njihovih. Jer šta su tri zakašnjele rate kredita u odnosu na nečiju smrt? Dabome.

Jasno mi je zašto mediji to kače. Iz istog razloga zbog kog najviše suza ima kod Lole. Ljudi to vole, novinari pišu o onom što ljudi vole, jer to donosi klikove, a klikovi donose platu. Surovo, ali tako je. Koliko god vi mene sad ubjeđivali da to nije tako.

Ali negdje granica mora da postoji.

Zbog roditelja tih mrtvih ljudi. Zbog njihovih najbližih.

Zbog onih koji će na to kliknuti.

Zbog djece koja će krajičkom oka gledati dok im mama i tata čitaju te tekstove.

Zbog novinara kojima je muka svaki put kad o tome pišu.

Zbog reputacije medija koji će morati živjeti i u vremenu kad neka pravila o sadržaju budu stvarno uvedena.

Zato, hajde da se dogovorimo. Ne ja s vama, jer ja novinar nisam, a i ubistvima se ne planiramo baviti, već vi sa svojim urednicima. Pišite o ubistvima, ali iz ugla koji se zove: “Ne, ovo je za svaku osudu” i “SISTEM bi trebalo da se bavi ovim”. I insistirajte, izvršite pritisak na nadležne, dok ne dobijete informaciju o strašnim, strogim i užasnim kaznama koje ti počinioci dobiju. O tome obavijestite ljude.

Dajte olakšanje onima koji se boje tih scenarija, a uplašite one kojima slične ideje prolaze kroz glavu pa im vaši sadašnji tekstovi dođu kao štivo: “10 načina kako da ubijete svoju ženu – učite od najboljih”.

A bolesnima, onima koji se muče sa sopstvenim bićima, koji bi da odu sa ovog svijeta i povedu još po nekog, provucite brojeve telefona ustanova koje im mogu pomoći ili smislite nešto pametnije. Znam da možete.

Zbog onih najvažnijih.

Zbog sebe.

Danas ćemo o laganju

U naslovu sam se poslužio jednostavno click-bait tehnikom, vi ste zagrizli i sad ste tu. Hvala. Nasjeli ste na click-bait, malo moderniju LAŽ, gospodo. Kako se osjećate povodom toga? Ajde razmislite, prođete li kroz šumu laži svaki dan? Radne kolege, partner, dijete, SVI vas (ponekad) lažu. A ko laže najviše? Portaliii. Postoje dvije nezaustavljive stvari na svijetu: kihanje, lažljivi mediji i transformacija Tončija Huljića u babu. Znam, nabrojao sam tri, a rekao dvije. Iznenađenje, i ja lažem! SVI. JEBENO. LAŽU.

“JA NE”, reći će čitateljka i rijetki muški čitač ovih redova. Lažeš! U životu nisam sreo čovjeka koji nije spreman lagati, makar u situaciji kada će od toga imati koristi i/ili se izvući iz potencijalno guste situacije. Znam ja da su te od malena učili da se “ne valja”, ali KAKO ne koristiti tako moćan alat kao što je laž!? Osim te funkcije, laganje nam je donosilo, a i dan danas donosi čist prosperitet. Laganje je zakon.

Daj neki primjer, Štetosterone!

Mislio sam da nikad nećete pitati:

• “Samo malo pomozite da poguramo ove kamene blokove za kraljevsku grobnicu, o uvaženi članovi najniže kaste egipatskog društva. Nećemo vam ništa, ovi bičevi su za volove.” Koja decenija i koji milion života kasnije i BAM – piramida.
• “Naravno da su preciznost kojom secira društvene anomalije, kao i njegov smisao za humor razlozi zbog kojih svaki dan čitaš Nichim Izazvanog. Uopšte nisam vjerovanja da želiš da ti Nichim pojede pichku, kao sve žene. Ti si posebna.” Ta rečenica i dva velika točena kasnije i BAM – ležiš u studenjaku na brucoškinji francuskog jezika i uporedne sociologije (takozvani Miladin Šobić koitus).
• “Privatizacija je sjajna, svi ćemo dobiti vaučere koje ćemo uložiti u fondove i firme i svi ćemo biti bogati!” Dobro, ovo zadnje ne mora.

“Zbliži se sa čitaocima idiote, daj im nešto iz života”

Kad mi dođe vrijeme za novi tekst za Lolu, osjećaj je sličan kao kada pišem dnevnik. S tim što sam dnevnik posljednji put pisao kada sam bio primoran na to. Ne, Bogdane, nisam bio u zatvoru niti na pustom ostrvu, iako Mitrovac na Tari pomalo liči na oboje. Na ekskurziji u 3. osnovne, na pomenutom Mitrovcu, učiteljica Belma nam je dala zadatak da svih sedam dana (koliko smo služili) vodimo dnevnik, i da ćemo za isti biti ocjenjivani kada se vratimo kući. Ja nikad nisam bio neki ljubitelj naređenja, makar ona dolazila i od toliko višeg bića kakvo je učiteljica (definišimo je kao “žena kojoj je najveći domet u karijeri da bude direktor osnovne škole”), pa sam svoj notes elegantno bacio iza ormara u sobi i planirao slagati da sam ga izgubio.

Elem, kad smo se vratili sa odsluženja ekskurzije, saopšteno nam je da se neće tolerisati nikakvi izgovori, pa kad je na času srpskog došao red na mene da pročitam svoj mali dnevnik, brže-bolje sam zgrabio Bojanovu sveščicu u koju je on (pizda mala) sve uredno zapisivao i pročitao od riječi do riječi, sa (naravno) imenima ljudi iz moje porodice tamo gdje je Bojan (pizda mala) pisao kako mu nedostaju njegovi. I preskočio sam onaj dio sa zvanjem kući i plakanjem u telefonskoj govornici, jer sam već tada znao da pravi desetogodišnji muškarci ne plaču.

Belma nije bila zadovoljna “mojim” radom, pa mi je na lijepe oči upisala četvorku. Bojan (pizda mala) je dobio keca jer je ustao poslije mene i nije smio reći da sam mu ja drpio dnevnik, pa pročitao isto što i ja.

“Prepisao od Štetosterona!”, zagrmila je Belma. Jer, Bojan (pizda mala) je bio klen – odlikaš koji je znao kako da nauči napamet i izdeklamuje za peticu sve o kišnoj glisti i razuđenosti grčke obale, a ja sam bio onaj mali što lijepo piše sastave i uzima još jednu knjigu uz lektiru. Ja slag'o, drugi najeb'o.

Kraj, konačno

Šta sam uradio u ovom omažu laži? (“Omaž laži” baš zvuči kao rep grupa iz Zavidovića!) Prvo sam vas, da prostite, navuk'o. Zatim sam vas izbombardovao velikom količinom nepotrebnih činjenica. Sve ono protiv čega sam pričao na početku teksta, i što rade smrdljivi, lažljivi portali. Sve to kako bih ostvario svoj cilj – da pročitate tekst do kraja. A kraj bez pouke i smisla. Hajde da malo razmislimo o tome. Do čitanja.