U 19. veku gospodu i dame nismo mogli da zamislimo bez šešira. Damski šeširi bili su posebno naočiti zbog perja koje je služilo kao ukras ne bi li bili što raskošniji. Međutim, kako je modna pomama uzela maha, ukrašavanje šešira diglo se na viši nivo. Ukrašavanje je onda podrazumevalo i korišćenje ne samo perja, već i krila, pa čak i celih ptica.

Štaviše, metode sakupljanja perja bile su okrutne i varvarske; ponekad su galebovima bila otkinuta krila dok su još uvek bili živi. Mladunci jedne vrste okeanskog galeba čije su atraktivne oznake bile posebno obožavane često su doživele sličnu sudbinu.

Redovno bi mlade ptice bile prepuštene same sebi nakon što su im roditelji ubijani zbog perja.

Žena koja je zahtevala promenu

O fenomenu ubijanja ptica zarad raskošnih šešira niko nije brinuo, iako je to dovelo do izumiranja nekih vrsta, kao što su čaplje, gnjurac i mnoštvo prelepih rajskih ptica.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели DZPPS (@birdlife_serbia)

Zgrožena pokoljem, Emili Vilijamson pozvala je grupu žena u svoj dom u Didsberiju, na periferiji Mančestera, da razgovaraju o tome kako zaustaviti trgovinu perjem.

Upravo ono što se dešavalo na tom sastanku će Društvo za zaštitu ptica, kasnije poznato kao RSPB, iskoristiti za donošenje zakona o zabrani uvoza perja. Obećanje o nenošenju perja kojim je Emili dokumentovanim potpisom obavezala sve prisutne, postaje zakon 30 godina kasnije – 1. jula 1921. donet je Zakon o zabrani kojim se zabranjuje uvoz egzotičnog perja i mnoge vrste su time spasene od izumiranja.

Socijalni istoričar i pisac Tesa Bouz, čije je istraživanje pomoglo da se otkrije priča o gospođi Vilijamson, kaže da je ona bila briljantan uzor i dokaz da jedna osoba može da napravi razliku.

Prvo se obratila RSPB-u nakon što je čula glasine da je dobrotvornu organizaciju osnovala žena, ali joj je u to vreme rečeno da ne postoje zapisi o njenoj ranoj istoriji. Međutim, kopajući po arhivi u sedištu dobrotvorne organizacije, pronašla je nešto što je dokazalo da su njene sumnje tačne. Htela je da odustane sve dok nije pronašla malu kvadratnu kutiju u kojoj je bilo ovo perje.

Perje koje je podstaklo gospođu Vilijamson na akciju nakon što su ignorisana njena pisma koja su pozivala Britansku ornitološku uniju (načinjenu od isključivo muških članova) da zauzme stav.

Rad udruženja

Emili Vilijamson je 1889. godine osnovala Društvo za zaštitu ptica, a dve godine kasnije, žensko društvo se spojilo sa drugom muškom grupom. Društvo predvođeno gospođom Vilijamson, Elizom Filips i Etom Lemon, i vojvotkinjom od Portlanda Vinifred Kevendiš-Bentink kao predsednicom do 1893. godine je imalo 10.000 članova. Ali proći će još 28 godina pre nego što je ostvarilo pobedu u oblasti trgovine perjem.

Prema RSPB-u, gospođa Vilijamson je pomogla da se spase više od milion ptica, ali ljudi tada društvu nisu bili nimalo zahvalni. Naprotiv, nazivali su ih raznim pogrdnim imenima i bili su besni što se nekolicina žena usudila da drugima brani da uživaju u modi. Posle donošenja zakona, Emili, Eliza i Eta su nastavile da izgrađuju RSPB u dobrotvornu organizaciju za očuvanje sa širim interesima, osnivajući prve rezervate prirode.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs