Naime, kako je Ivana, učiteljica iz Srbije objasnila, ona je striktno zabranila da joj se kupuju pokloni za 8. mart. Umjesto toga, zamolila je sve svoje đake da nauče šta zapravo međunarodni dan žena znači.

– Već sam o ovome pisala ali izgleda da je tema neiscrpna. Elem, svake ali svake godine od 1998. prvacima naglasim da ne želim poklon za 8. mart, da se ne usude da kupuju. Zamolim da ako mogu, a to nikad ne urade, nauče šta je značaj 8. marta.

Dok sam bila starješina, isto pravilo je važilo za maturske poklone. Jedna generacija vrlo specifična i neponovljiva mi je kupila sat. Domišljati kakvi su bili, izabrali momka sa jedinicom iz vladanja da mi ga preda, računajući da njemu ne mogu ništa.

– Elem, ne prihvatam niti tražim poklone. Ne očekujem ih niti želim. To što radite je potpuno obesmišljavanje svega, od značaja praznika do značaja prosvjete. I, da, od koleginica koje primaju skupe ili naručene poklone se gnušam a sad izvol'te i razvlačite – napisala je Ivana.

“Kamo sreće da svi tako razmišljaju”

Umjesto razvlačenja koje je očekivala, međutim, dobila je punu podršku.

“Kamo sreće da svi u svim branšama tako razmišljaju. Bravo!”, “Bravo za stav”, “Bili smo posljednja generacija učitelju pred odlazak u penziju pa smo mu na kraju 4. razreda kupili sat. On se zahvalio, rekao da ne može da ga primi i predao ga školskoj upravi. Sat je stajao neko vrijeme u holu škole pored raznih pehara i medalja dok ga neko nije ukrao”, “Ja te podržavam u potpunosti. Vodila sam rat sa nekim mamama i odustala. Nakon što su učiteljici kupili nakit, a jako dobre knjige koje sam predlagala nisu ni uzeli u razmatranje više se ni ne javljam po tom pitanju“, “Obesmislili smo sve, pa i to. I ništa pametno da kao roditelji naučimo djecu, već da se sve novcem može kupiti”, bili su komentari podrške

Izvor: Buka

Korisnica Megan Kay objasnila je što se dogodilo. “Nakon što sam pokupila Nathana iz škole, primijetila sam da nosi drugu majicu. Kad sam ga pitala zašto, rekao je da mu je učiteljica, gospođica Cathie, rekla da se presvuče. Onda sam u njegovom ruksaku pronašla ovo”, napisala je.

U ruksaku je bila ružičasta cedulja s naslovom: “Ups! Nezgode se događaju”, no riječ “nezgode” bila je prekrižena i rukom ispravljena u “čudni incidenti”. Kao razlog zašto je Nathan morao posuditi majicu navedeno je da je “ležao na WC školjci kako bi slušao jeku”.

Korisnici oduševljeni “čudnim incidentom”

Objava je izazvala lavinu komentara drugih korisnika, koje je nasmijala Nathanova pustolovina i učiteljičina reakcija. “Ispravak u ‘čudni incidenti’ je sve”, napisao je jedan korisnik.

“Naravno, kad Nathan to radi, onda je ‘ups’, a kad ja to radim, onda je ‘gospođo, ovo je javni WC, molim vas izađite'”, našalila se jedna korisnica. “Ta vam je učiteljica učinila uslugu… donesite joj krafne”, predložila je druga.

“‘Čudni incidenti’ i ‘slušanje jeke’. Ovo je apsolutno najbolje”, stoji u jednom od komentara. “Mogu zamisliti kako ga je učiteljica zatekla i samo pitala: ‘Prijatelju… ŠTO radiš?’, a on joj je odgovorio: ‘Slušam jeku’, kao da je to najočitija stvar na svijetu”, dodala je jedna korisnica, prenosi Newsweek.

Izvor: index.hr

Kad pomislimo na maltretiranje, vršnjačko zlostavljanje, bullying ili kako god to zvali, najprije zamislimo ponižavanje, javno ruganje, udaranje, pa čak i guranje glave u wc školjku, a gdje je još i ovo moderno virtualno maltretiranje…

I to sve stoji, neke se stvari nisu mijenjale dugo, jako dugo. No, sve to počinje nekako puno manje primjetno, kao što je manje primjetno i ono što se događa pred očima drugih – učitelja, profesora, roditelja.

Osim što počinje daleko suptilnije, često zapravo i je puno suptilnije do kraja. I to uopšte ne znači da je to imalo manje okrutno i manje opasno. Takvo maltretiranje je zapravo puno podmuklije.

Znaju to mnogi učitelji, znaju to mnogi roditelji, pa ipak takvo maltretiranje prolazi „ispod radara“. Jedna je učiteljica objavila video koji je vrlo brzo postao viralan, a govori upravo o „suptilnom maltretiranju“.

Gospođa C je učiteljica koja ima svoj profil na TikToku pod nazivom @stillateacher i tamo je objavila svoje opažanje o maltretiranju koje često ne vidimo, a trebali bismo. Ona je to nazvala „suptilnim maltretiranjem“ i pojasnila kako bi to moglo izgledati u učionici.

„Evo kako to izgleda. Učenik koji je manje popularan, možda ima invaliditet, govorit će, a dijete koje je nasilnik gledat će sve svoje prijatelje s druge strane sobe i cerekati se i praviti grimase,“ kaže Miss C. u videu. „Poludim kad to vidim,“ rekla je te dodala da iako je „opuštena“ što se tiče puno stvari, poput psovanja, jela na času, učenika koji je oslovljavaju imenom, čak i drskosti u određenoj mjeri, ovo je ponašanje koje neće tolerisati.

@stillateacher Not tripping about a little snack time or chat sesh in class #teacher #teachertok #teachersoftiktok #highschoolteacher #teacherlife ♬ original sound – Ms. C

Kako bi riješila problem, kaže Miss C., ona obično stoji „direktno uz nasilnikov sto i gleda ga u oči cijelo vrijeme dok drugi učenik govori.“ Druga opcija joj je izbaciti učenika iz razreda.

„Ako ste učitelj i ne štitite žestoko svoje najranjivije učenike, šta radite?“ zapitala se.

Suptilno maltretiranje, prema ovoj učiteljici, takođe uključuje „rasizam, seksizam, homofobiju“, što je kod nje garancija za „razgovor jedan na jedan“ koji će, nada se uvijek, riješiti problem. No, ako se to ne dogodi, ona uključuje druge sve dok učenik ne prepozna da je njegov komentar „neprihvatljiv“.

Mnogima je poznato Video Miss C. dobio je zaista mnogo komentara kolega učitelja koji potvrđuju koliko je ova vrsta zlostavljanja česta, a neki su prepričali i svoje direktno iskustvo o suptilnom maltretiranju, i to uglavnom ljudi koji su bili žrtve.

„Suptilno maltretiranje je veliki problem,“ napisala je jedna osoba. Druga je dodala: „Tako mi je drago da zapravo možete uočiti takvo suptilno maltretiranje. Moji bi mi učitelji aktivno govorili da se to ne događa kad bih pokušao s njima razgovarati o tome.“

Suptilno maltretiranje možda je teže uočiti, ali jednako je štetno kao i fizičko nasilje ili vrijeđanje, pa je stoga jednako važno riješiti ga. U svom sljedećem videu, Miss C. nudi korisne savjete za učitelje kada je u pitanju uočavanje ovakve vrste ponašanja.

Ona predlaže učiteljima da učenicima daju anketu u kojoj će odgovoriti postoji li netko s kime radije ne bi sjedili (važno je da anketa bude strogo povjerljiva). Ako postoji učenik koji je maltretirao druge, njegovo će se ime ponavljati.

To, očito, nije besprijekorno savršena strategija, ali je početna tačka. Jedina konstanta u zlostavljanju, bilo da je suptilno ili otvoreno, jest da ono nije prihvatljivo. A odgovornost je odraslih u djetetovom životu – roditelja, učitelja, profesora – pobrinuti se da to ne postane navika koja se prenosi u odraslu dob.

I bilo je to mimo institucija. Teško da može bolji osmomartovski zavjet. I lekcija.

I bila je Kotoranka. Ne zna se datum, pretpostavlja se godina rođenja (1849) – i to, da je Jelena Vicković sa 18, sa tek završenom školom, proputila onom stazom iznad Starog grada, pored Svetog Juraja, kuća Franovića, kroz Špiljare – pa sve do Krsca, do Njeguša, do Crne Gore… Tinejdžerka.

I prvo je te djevojčice okupljala u svom domu, u jednoj skromnosti koju je svila na Cetinju. I insistirala samo – da je besplatno. I učila ih i pisanju i čitanju i računanju, pa uz to i neki ručni rad, da te djevojke pred svim sumnjičavcima u porodici od nje ,,donesu“ nešto konkretno…

Znate kako je žensko dijete tad, sredinom 19. vijeka, i vjekovima prije, doživljavano u crnogorskoj porodici? U nekom crmničkom selu bi govorili ,,zmija nam se rodila“. U nekom u Kučima, o roditelju ženskog đeteta, recimo, ,,nastala mu tamnica“.

I mislite da je pretjerano? U sjajnom radu Mirjane Popović o uključivanju žena u obrazovni sistem Crne Gore, navodi se, recimo – zvanična depeša francuskog diplomate De Mongaskona sa Cetinja, upućeno francuskom ministarstvu vanjskih poslova…

U njoj prenosi da je knjaginja Milena 22. aprila rodila kćerku. I da objašnjava to što vladarska kuća nije poslala bilo kakvo zvanično saopštenje, da je knjaževski par dobio dijete – time da ,,ženski pol nije mnogo cijenjen u Crnoj Gori“.

E, u takvom vremenu je radila i stvarala Jelena, od 1867. godine na Cetinju. Ali, prije svega, ovo je priča o cvjetanju, o brižnom baštovanstvu jednog vrta, o poduhvatu neimarke.

Jer činjenica je: u takvoj Crnoj Gori, Jelena Vicković je već pet godina kasnije (1872) uspjela da otvori zvaničnu privatnu školu za žensku djecu. A već dvije godine po Jeleninom dolasku, na Cetinju je osnovan i Đevojački institut Carice Marije, kao prva ženska srednja škola.

Na inicijativu knjaza, nakon jedne posjete Petrovgradu. Po zvaničnim zakonima, i mnogo kasnije, roditeljima je na volju bilo ostavljeno, da li će djevojčice obrazovati. Pa ipak, već 1875. u crnogorskim školama bilo je pet procenata djevojčica…

Nepunu deceniju nakon dolaska u Crnu Goru, Jelena je dobila i zvaničnu podršku države. Cetinjska opština je 1874. odlučila da njena privatna preraste u prvu zvaničnu žensku školu. I tu je ostala, radila kao učiteljica.

I još, o napretku: otprilike deceniju kasnije, Jelena Vicković je na Cetinju držala časove dramske umjetnosti. Pa kao učiteljica bila odgovorna za izvođenje dvije jednočinke – o čemu je pisao i Glas Crnogorca, kao zvanično glasilo knjaževine…

Već krajem devete decenije 19. vijeka otvorena je i ženska škola u oslobođenoj Podgorici. Koju godinu kasnije i u Baru. I još o napretku: na jesen 1911. prvi put su u cetinjsku gimnaziju upisivane djevojčice. U prvoj generaciji samo njih dvije; već u ratnoj 1914. njih 26.

I da, svijest se brzo mijenjala: tako je, recimo, Glas Crnogorca pisao da je bivša učenica Đevojačkog instituta, Eleonora Jenko, 1910. završila Ženski medicinski institut u Petrovgradu. Konačno, 1914. i pred sami svjetski rat, uvedena je i obaveza obrazovanja ženske djece.

A Jelena Vicković? Onaj njen vidik, sa kotorske staze ka Njegušima, najbolje stane u riječi objavljene povodom njene smrti u Glasu Crnogorca, 1908. godine. ,,Duhovna majka naše ženske pismenosti“. Jer tad nije bilo jedne pismene Crnogorke, bilo seljanke bilo princeze, da makar jednom, nekad, nije bila njena učenica…

Zavjet jedne učiteljice – Pobjeda

Naime, učiteljica Lela iz Trstenika odlučila je da novac za svoj poklon preusmeri na pravu adresu – bolesnoj samohranoj majci Ivani Jovanović, koja boluje od multiple skleroze.

Učiteljica velikog srca, Jelena Gavrilović iz Osnovne škole „Sveti Sava“ u Pejovcu svoju želju da se odrekne poklona izrazila je u roditeljskoj grupi na Vajberu, a ubrzo su njene reči podeljene i na društvenim mrežama, uz komentare da je Lela „učiteljica godine“.

„Znam da je sada akutelna euforija oko Dana žena. Tako je i kod moje dece u vrtiću i školi. Ovom prilikom bih vas zamolila da novac namenjen za poklon uplatite na račun Ivane iz Pejovca“, napisala je u poruci učiteljica Lela.

Navela je i da ona ima sve, a da je Ivani i njenoj ćerkici, koja ima šest godina, taj novac neophodan kako bi ozdravila.

„Nema tog poklona koji je meni potreban koliko njoj i njenom detetu ozdravljenje. Vašu decu i svoj posao volim i bez poklona, ništa neće promeniti moj rad“, napisala je Jelena u poruci upućenoj roditeljima.

„Puno mi je srce“

Učiteljica Lela rekla je za N1 da nije očekivala da će njena poruka izazvati takvu lavinu komentara i reakcija.

„Onog dana kada sam na Vajber grupi svog odeljenja poslala poruku ni slutila nisam da će reakcije biti ovako burne. Kao mama troje dece sam u Vajber grupama roditelja i znam kolika se polemika vodi oko iznosa novca i odabira poklona za učiteljicu. Da bih tu euforiju izbegla u svom odeljenju, odlučila sam da na Vajber grupi napišem da novac sakupljen za kupovinu mog poklona usmere na lečenje Ivane Jovanović. U ovom trenutku njoj je novac potrebniji“, kaže učiteljica za naš portal.

Ona je zahvalila roditeljima što su prepoznali njenu iskrenu nameru i podržali humanu ideju.

„Puno mi je srce što je lavina pozitivnih komentara povratila veru u dobro“, poručuje učiteljica iz Trstenika.

„Počela sam da plačem“

A njen gest rasplakao je samohranu majku Ivanu, koja nije mogla da sakrije suze kada je pročitala Lelinu poruku.

„Pozvala me je njena sestra i rekla šta je Lela uradila. Počela sam da plačem, nisam mogla da se obuzdam, za mene je to bilo jako emotivno. U Trsteniku se trenutno sakuplja novac za jednog dečaka, i ja sam se povukla, naravno. Sada mi Jelenin gest toliko znači…“, priča Ivana za portal  N1, dodajući da učiteljicu Lelu ne poznaje lično, zbog čega ju je njen gest još više ganuo.

Jelenina ideja pokrenula je još jedan human čin.

„Vaspitačica moje ćerke takođe je predložila da se novac za njen poklon za 8. mart preusmeri na moj račun. Svi roditelji su odmah pristali. Zaista sam ganuta. Naklon do poda“, priča emotivno Ivana.

Potrebno 60.000 evra za lečenje

Ivana je prve tegobe osetila još pre 19 godina, trnula joj je leva strana tela i osećala je slabost desnog oka. Više puta je lečena u neurološkoj službi OB Kruševac zbog stalnih pogoršanja osnovne bolesti u vidu slabosti nogu, pogoršanja hoda i vida.

Kreće se otežano i uz pomoć hodalice. Kao majci šestogodišnje devojčice, bolest joj još teže pada.

Nadu za poboljšanje zdravstvenog stanja Ivana ima u lečenje matičnim ćelija koje se sprovodi u klinici u Moskvi, korišćenjem HSCT terapije, koja je, kako kaže, dala velike uspehe u lečenju ove bolesti. Terapija i lečenje iziskuju velike troškove, pa Ivana moli sve ljude dobre volje da joj pomognu svojim donacijama, kako bi prikupila novac potreban za tretman i lečenje jer u protivnom postoji velika mogućnost da ostane vezana za invalidska kolica.

Sredstva su joj potrebna za HSCT terapiju, lekove, specijalističke preglede, laboratorijske analize, fizikalne tretmane, tretmane u hiperbaričnoj komori, kao i za putne troškove.

„Potrebno je 60.000 evra, a sakupljeno je 38 odsto od ukupne sume. Termin u bolnici je zakazan za 15. maj i do tada bi trebalo da sakupim novac. Jednom sam već odlagala zahvat, a sa svakim narednim danom, moje stanje može da se pogorša i da ostanem potpuno nepokretna.

Ukoliko uspem da odem u maju na lečenje, verovatnoća da stanem na noge, i idem bez hodalice je ogromna“, objašnjava naša sagovornica koja se nada da će u septembru, kada njena ćerka pođe u prvi razred, svoju devojčicu moći do škole da isprati na nogama.

Tasija Tejlor je mlada učiteljica, koja se hrabro odlučila na korak majčinstva, usvojivši tinejdžere.

Ova učiteljica ima samo 23 godine i odlučila je da usvoji dve devojčice od 13 i 15 godina. 

Srećna porodica doživla je veliku osudu kada je objavila ovu vest na svom “TikTok” profilu @tasiactaylor

Tasia Tejlor je sa svojim suprugom Dru Tejlor, objavila kako je ovo najbolja odluka koju su mogli da naprave i da uživaju svim srcem u ulozi roditelja.

U svom videu napisala je “Da, venčali smo se mladi i usvojili tinejdžere“, te je kasnije dodala da je to “pametan način života“.

U opisu našalila se i napisala “Prazno gnezdo u 28. godine zvuči dobro“, ali su komentari potopili svaku šalu i radost ovog videa.

“Previše si mlada“; “Samo 23 godine?!“; “Kao da si usvojila cimere”; “Kako planiraš da platiš za njihovo školovanje/fakultet?” i mnogo sličnih, podrugljivih komentara.

Ali, po svemu sudeći, mladim roditeljima je drago da se pozabave onim pozitivnim komentarima, kao i onima koji traže savet  ili imaju pitanja vezana za njih koja nisu rugalički nastrojena.

“Ovo zvuči zabavno! Vau“; “Ljudi uglavnom usvajaju bebe, ali mi je drago videti da i tinejdžeri pronađu divan dom“; “Ovo je u stvari veoma pametno“; “Sigurno je bolje razumevanje između vas, zbog manje razlike u godinama“. Ovo su samo pojedini komentari koji su divni znaci podrške drage i uvek nasmejane Tasije i divnog muža Drua.

@tasiactaylor empty nester at 28 sounds pretty good #christian #teacher #fostering #adoptingteens #teachersontiktok #inlovewithkindergarteners ♬

Ona uživa maksimalno i ima dovoljno ljubavi za sve, kako u školi, tako i kod kuće, prenosi “dailymail.co.uk”

Možda ovaj tekst ne liči na one koje obično čitate kod nas, možda nije literarno savršen, ali se u svakoj rečenici lepo vidi da dolazi iz srca. Zato smo odlučili da ga podelimo s vama.

Biti učitelj nije samo zvanje i titula. To je profesija koja mora da se voli, jer bez ljubavi ne daje plodove.

Ovo govorim iz potrebe da jednako deca i odrasli shvate da koliko god je obrazovno-vaspitni sistem zakazao, danas u školi još ima prosvetnog kadra koji ističe vaspitnu i humanu dimenziju kod dece.

Kao roditelj sam svedok toga. I želim da navedem primer i da pohvalim predan rad jedne učiteljice, žene koja decu uči pravim vrednostima, žene velikog srca i još veće duše, Željke Dejanović koja već dugi niz godina radi u OŠ “Vuk Karadžić” u Loznici. Sve te godine, neki bi rekli “staž” a ja kažem da su to godine strpljivosti, ljubavi, empatije, entuzijazma, nesebičnog prenošenja pravih vrednosti, motivisanja i usmeravanja dece da sve naučeno primenjuju.

I još mnogo vrlina koje krase nju kao ličnost i čine je bitnom karikom u životima naše dece.

Kroz mnoge primere naučila ih je toleranciji, ljubavi, poštovanju i prihvatanju različitosti. Njeni časovi ne svode se samo na sticanje znanja, već ih uči i različitim životnim lekcijama.

Jedna od najvećih životnih lekcija kojoj ih uči je humanost i tolerancija prema drugima. Primer te humanosti često se odvija na nivou odeljenja. Često učiteljica Željka sa svojim učenicima organizuje prikupljanje odeće, obuće, školskog pribora, igračaka za decu slabijeg materijalnog stanja.

Još jedan u nizu uspeha učiteljice Željke je i taj da je i dete koje uči po individualnom programu sa ostalom decom usvojilo vrednosti i osobine kao što su saosećanje, empatija, ljubaznost i razumevanje.

U odeljenju učiteljice Željke konflikti se rešavaju razgovorom, timski. Ona im nije samo učiteljica, već kao druga majka, veliki prijatelj i njihova sigurna luka kojoj mogu uvek da se vrate. Ne samo da je tu za svoje učenike, nego je tu i za njihove roditelje za koje uvek izdvoji vreme bilo kada i trudi se da zajedno podele sve moguće trenutke.

Ali sve ovo ne dešava se samo tokom školske godine. Njeni đaci su, podstaknuti svim onim što su od učiteljice naučili, za vreme raspusta pokrenuli humanitarnu akciju. Prodavali su svoje stare igračke komšijama i slučajnim prolaznicima i na taj način su prikupili 25.000 dinara.

Taj novac su uplatili na račun fondacije “Budu human” za lečenje trogodišnjeg Koste Leševića. Neki ljudi su samo dali novac, a neki su donosili i svoje stare igračke. Igračke koje su prodavali nisu imale cenu pa su kupci imali mogućnost da sami procene vrednost.

Kao roditelji, jako dobro vidimo i razumemo koliko je veliki uticaj učiteljice na to što naša deca rade i na vrline koje razvijaju. Zato smo joj beskrajno zahvalni.

Autor: Nataša Jokić-Marković

Ona je uredna, vešta, odmerena i profesionalno pristupačna. Ako ste roditelj njenog đaka, nećete moći s njom da budete “ortaci”, ali se u razgovoru nećete osećati inferiorno niti kao da niste dovoljno vredan sagovornik na temu obrazovanja. Ona je tu, sa vama u odgajanju deteta i nikad na optužuje.

Imala je i ona roditelje koji su mislili da dete u školi treba da se oseća i ponaša kao na porodičnoj slavi, ali je bila mudrija od toga da ispaljuje otrovne strelice i osuđuje.

Napisala je na papire sve što o disciplini svakog pojedinačnog učenika misli, napravila roditeljski sa decom i predala im papire uz pojašnjenje:

“Ja sam, deco, samo običan čovek, a svi ljudi greše. Pročitajte šta sam napisala. Ako je tačno, predajte svojim roditeljima. Ako nije tačno, dođite da ispravimo.”

Sva deca, svi do jednog, predali su poruke roditeljima i mislim da niko nije ni na trenutak posumnjao da je sve baš tako kao što u njima piše.

Sve petice u prvim danima nisu se podrazumevale.

Čak i iz likovnog je bilo trojki. Naravno, znala je Laura da roditelji zameraju među prijateljima i šapuću među sobom: “nisu svi talentovani za crtanje, nije morala baš da im da trojke”. Ali, njoj nije bilo ispod časti da objašnjava. Donela je radove i rekla: radili smo donji, levi ugao. Svi koji su tu crtali dobili su 5, a oni koji su crtali po sredini, levo, gore… dobili su trojke.

Sijalo je sunce u učionici tada. Uf, dobro je, žena zna šta radi.

Odakle nekome pravo da posumnja? Ima. Za upis na učiteljski fakultet prosek je 3,3. A šta sve, kao neko ko je dugo radio u školi znam o pojedincima… ukratko, sumnja je APSOLUTNO opravdana. Kao i za svaki drugi posao. Nije svejedno koji lekar, koji advokat, koji frizer. NIJE svaki dobar. Sasvim prirodno je da isto važi i za prosvetne radnike.

Laura jednom nije uvažila zadatak sa ispravnim rezultatom. Postupak nije bio dobar. Nije bila lenja i nije gledala s visine one koji se žale ili ne razumeju. Ne. Uradila zadatak pred nama i objasnila u čemu je problem. Bez sujete i bez osude.

Malo je reći kakvu podršku je stekla. Kako smo je gledali i deca i mi. Pravedna sa opomenama, ukorima, ocenama. Nije se desilo da deca rade i dobiju 2, kao ni da ne rade i dobiju 5.

Jednostavno je sve znala da odmeri i od znanja nije pravila fudbal sa 70% faktora sreće.
Na kraju, kada je izvodila četvrtake, rekla je: “Mnogo teško odeljenje, prepuno lidera, treba ih rasformirati.” Niko je nije poslušao.

A šta je bilo posle, neću da kvarim ovu lepu priču.

Mnogi će, možda, reći: “Nije ona bila dužna ništa da objašnjava. To je njen posao i ona ga radi, a nikome ne treba da se pravda. Nije dužna. Ali ona je želela i razumela. E zato su je svi i poštovali. Nije se oslanjala na poštovanje zvanja i zato je poštovanje i autoritet i sačuvala.

Hvala, Laura!

Rođena 1881. godine u Bišćenovcu kod Varaždina, svoj radni vek je posvetila pozivu učiteljice. Svoje penzionerske i ratne dane živela je u Beogradu, kada je tokom 1942. godine odlučila da uputi nekoliko pisama predsedniku kolaboracionističke Vlade Srbije tokom Drugog svetskog rata Milanu Nediću, otvoreno osuđujući nehumanu i zločinačku delatnost njegove kvislinške vlade.

Kao učiteljica koja je život posvetila odgajanju i obrazovanju mladih ljudi, kojima je između ostalog predavala i nemački jezik, Leontina Kraus odbijala je da prihvati brutalnu represiju koja je tada sprovođena nad građanima, pa je u jednom od pisama koje je uputila Nediću predložila da Specijalna policija zameni njen život za život najmlađeg zatočenog komuniste u banjičkom logoru.

Leontina Kraus poslala je 8. decembra 1942. godine seledeće pismo:

“Gospodinu Predsedniku Srpske Vlade
Molim da oslobodite najmlađeg komunistu osuđenog na smrt streljanjem, a na njegovo mesto da se stavi mene.

U Beogradu, 8. 12. 1942. Cvetkova 6, kvart 7,
Leontina Kraus”

Nakon ovog hrabrog čina, istog dana je u svom stanu napisala i drugo pismo, ovaj put upućeno „Srpskom Narodu“, posvetivši ga komunistima, iako sama nije bila član nijedne partije.

“Srpskom Narodu!

Uoči moje smrti, u zadnjem pismu koje sada pišem, želim Vam predati najbolji deo mog životnog saznanja. Smrt nije bolna – i smrt je lepa kad časno sledimo poziv Prirode. Svaki koji oseća bitno čovečno u čoveku, staviće sve svoje snage na raspolaganju pregaocima oko komunističkog privrednog uređenja, a njegove nosioce prigrliti svom svojom ljubavlju i zahvalnošću – Moja poslednja osećanja posvećujem Komunistima.”

Po naredbi Šefa specijalne policije sedam dana kasnije izdat je policijski nalog da se učiteljica u penziji uhapsi. Leontina je privedena i saslušana 19. decembra 1942, u odeljenju specijalne policije u Beogradu, a zapisniku sa salušanja koji je sačuvan, objavljen je na sajtu “Yugopapir”.

Na saslušanju je izjavila da joj je otac bio Jevrejin prekršten u rimokatoličku veru, a majka poreklom Hrvatica i Nemica, dok se sama izjasnila Srpkinjom i ateistkinjom.

– Zovem se Leontina Kraus, rođena sam 16. aprila 1881. godine u Pišćanovcu, sreza Novo Marovskog od oca poč. Josipa i majke poč. Henrijete, rođ. Erlevain, po duhu se osećam Srpkinjom, krštena sam u rimo-katoličkoj crkvi, neudata, neosuđivana, policijski nekažnjavana. Disciplinski kažnjena sa penzionisanjem i umanjenjem prinadležnosti za 50% zbog odricanja poslušnopsti pretpostavljenim starešinama – nisam htela da vodim školsku decu u crkvu. Fizički i duševno zdrava – navodi se u zapisniku.

Leontina Kraus: Po duhu se osećam Srpkinjom, streljajte mene umesto najmlađeg komuniste(1942)https://t.co/gkzg1jHIOC pic.twitter.com/0YYJjhn8OX

— Yugopapir (@Yugopapir) March 28, 2016

– Kao šestogodišnje dete upućena sam od strane roditelja u samostan reda Ursulinski u Pišćanovcu, a kasnije sam prešla u samostan Milosrdnih sestara u Zagrebu, gde sam završila i učiteljsku školu. Međutim, i pored ovakvog vaspitanja u detinjstvu, tokom daljeg života odbacila sam od sebe svako osećanje vere i osporavam pravo na postojanje bilo koje veroispovesti.

Iz ovakvog mog stava došla sam do ubeđenje da je komunističko uređenje u svetu jedino koje može da pruži ljudima ravnopravnost i ista prava na život, a u ovom svom ubeđenju potencirana sam i time što sam konstantovala da u našoj zemlji vodeće državničke ličnosti ne vode pravu narodnu politiku u cilju poboljšanja životnih uslova, već se grabe samo za svoje lične interese – izjavila je učiteljica tokom saslušanja.

Svoje razloge zašto se odvažila na tako hrabar čin, Krausova je obrazložila rečima da je ona na kraju životnog puta i da bi “puštanje omladinca komuniste” pomoglo da što pre preuzmu vlast u svoje ruke.

– Ovakvo moje shvatanje pobudilo me je da uputim predsedniku Srpske vlade nekoliko pisama u kojima sam zahtevala njegovo povlaćenje sa ovog položaja s tim da vođenje države ustupi komunistima čija je ideologija i praktična organizacija jedino sposobna za napredak i poboljšanje životnih prilika čovečanstva… 

U jednom od ovih pisama zahtevala sam, da se pusti na slobodu jedan od najmlađih komunista, a da ja na njegovo mesto budem streljana. Ovo sam uradila radi toga, što smatram da je moj životni put skoro završen, a da bi puštanjem na slobodu jednog komunističkog omladinca bilo pomognuto komunističkoj stvari da što skorije dođe do izražaja i preuzimanja vlasti u svoje ruke – navodi se u zapisniku učiteljicinog saslušanja. .

Sebe je, iako nije imala partijske veze sa njima, smatrala otvorenim i beskompromisnim komunistom i kao takva bila je spremna “da primi sve posledice”.

Iako je bila označena drugom kategorijom zatvorenika, prema pisanju “Vikipedije”, odlukom upravnika logora Svetozara Vujkovića bila je prebačena u prvu kategoriju i posle nekoliko meseci provedenih u logoru, streljana je u zoru 7. juna 1943. godine u Jajincima.

U beogradskoj opštini Voždovac i danas postoji ulica koja nosi ime učiteljice Leontine Kraus, a reditelj Siniša Pavić je ovekovečio u seriji “Banjica”, prema kojoj je stara učiteljica streljana sa omladincem kojeg je želela da spase.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Jedna učiteljica iz Notingemšajera je rekla da je malo vremena provela učeći decu slovima i brojevima, pošto je morala da se bavi osnovnim stvarima, pošto mnoga deca ne umeju sama da koriste toalet niti da izgovore svoje ime.

Dodala je da je dosta četvorogodišnjaka i petogodišnjaka pilo samo iz flašica za bebe, a kada su žedni, radije koriste izraz „bot-bot“, jer ne umeju da se rečima izraze da žele nešto da popiju.

Škola u kojoj ova učiteljica radi je čak morala da angažuje radnike, čiji je jedini zadatak da deci menjaju pelene. Naglasila je da je jedno dete dovedeno u školu u kolicima iz supermarketa, uz objašnjenje roditelja da je to „najjeftiniji vid transporta“.

Uoči objavljivanja izveštaja, učiteljica je za Tajms rekla da oko 50 odsto dece predškolskog uzrasta nije naučeno da koristi toalet.

„Glumimo im roditelje za mnogo stvari. Recimo, potrebno je da im držim predavanje o tome kako se koriste viljuška i nož, pošto ih većina nedeljnu večeru jede rukama. Ne učimo ih kako da pišu svoje ime, nego da škrabaju“, ukazala je.

Ovi zapanjujući rezultati će pokrenuti inicijativu koja će hrabriti roditelje da komuniciraju i igraju se sa svojom decom, kako bi njihova prva interakcija sa obrazovnim sistemom bila usmerena na nastavni plan i program, a ne osnovne životne radnje.

Druga učiteljica, iz Kumbrije, je izjavila da decu u školu dovode u dečjim kolicima do šeste ili sedme godine, a da se mnoga još uvek igraju sa lutkama.

Istraživanje je takođe pokazalo da skoro trećina petogodišnjaka u Engleskoj nije dostigla potreban nivo razvoja i da u tome zaostaju oko pet meseci za ostalim vršnjacima.

Preuzeto sa: rs.n1info.com