Upravo zato donela je jednu od najtežih odluka u svom životu. Sina je odlučila da da na usvajanje, verujući da će mu tako obezbediti stabilan dom i odrastanje uz majku i oca.

Dečak je rođen 17. juna 1988. godine, a Melani mu čak nije dala ni ime. Tu odluku prepustila je porodici koja će ga usvojiti.

Ipak, nije uspela da ode iz bolnice a da ga još jednom ne vidi.

Iako joj odmah nakon porođaja nije bilo dozvoljeno da drži bebu, njena sestra je narednog dana zamolila medicinsku sestru da joj omogući da sina uzme u naručje. Tada je nastala fotografija koja će za Melani postati najdragocenija uspomena.

Na njoj drži svog tek rođenog sina, a upravo tu fotografiju čuvala je naredne 33 godine.

Svake godine, kada bi došao 17. jun, nije mogla da ne pomisli na dete koje je rodila. Iako je znala da je odluku donela iz ljubavi i želje da mu obezbedi bolji život, tuga zbog razdvojenosti nikada nije potpuno nestala.

Dečak je dobio ime Greg Vosler i odrastao je u Virdžiniji. Od svoje desete godine znao je da je usvojen, ali dugo nije osećao snažnu potrebu da pronađe biološku porodicu.

Kako su godine prolazile, međutim, počeo je sve više da razmišlja o svojim korenima. Posebno nakon što je i sam postao otac dvojice sinova, javila se želja da sazna više o svom poreklu i genetskoj istoriji.

Tada je odlučio da uradi DNK test.

I gotovo istovremeno, život je i Melani odveo u istom pravcu.

Nakon smrti svoje majke, Melani je počela da razmišlja o sinu kog nije videla više od tri decenije. Dve godine kasnije, za rođendan je od ćerke dobila DNK test.

Rezultati su doneli odgovor koji je čekala 33 godine.

Test je pokazao podudarnost sa Gregom.

Majka i sin konačno su pronašli jedno drugo.

U junu 2021. godine, Melani i Greg su se prvi put sreli. Susret koji su oboje dugo zamišljali pretvorio se u sate razgovora, upoznavanja i otkrivanja svega što su propustili tokom decenija razdvojenosti.

Melani je tada upoznala i čak 17 članova svoje nove porodice.

Za Grega, susret nije značio samo upoznavanje biološke majke. Dobio je priliku da upozna deo svoje prošlosti, a Melani je posle više od tri decenije konačno mogla da zagrli sina kojeg je poslednji put držala kao bebu.

Njihova priča danas se doživljava kao snažan podsetnik na to koliko neke porodične veze mogu da budu duboke čak i kada ih razdvoje godine, okolnosti i životni putevi.

Melani je sina svojevremeno dala na usvajanje jer je verovala da je to najbolja odluka koju može da donese za njega. Iako ga nije odgajala, nikada nije prestala da misli na njega.

A jedna fotografija, nastala samo dan nakon njegovog rođenja, svih tih godina bila je dokaz da majčinska ljubav ponekad može da preživi i ono što deluje kao nepremostiva razdvojenost.

Posle 33 godine, majka i sin ponovo su bili zajedno.

Izvor: ona.telegraf.rs

Koliko puta ste kretali u teretanu?

Koliko puta ste počinjali zdravije da se hranite i da pratite prekomplikovane planove ishrane?

Koliko puta ste odustale?

Kad je u pitanju promjena životnih navika, brojna istraživanja su pokazala da 88% ljudi odustane u prve dvije sedmice nakon donošenja odluke.  Tako da, ako ništa, niste jedine.

Možda će vam zvučati kao floskula, ali ako želite donijeti neke promjene kojih ćete se dugoročno pridržavati i koje će postati sastavni dio vašeg života, važno je da krenete malim koracima naprijed, a mi imamo nekoliko važnih savjeta.

Pomozite sebi da radite ono što volite raditi, a dobro je za vas

Velika većina nas je apsolutno svjesna koliko su redovna fizička aktivnost i zdrava ishrana važni za naše zdravlje i velika većina nas želi živjeti na način da jede što manje loše hrane i da bude što aktivnija, ali gdje pronaći motivaciju? U onome u čemu već uživate probajte pronaći zdrave navike i to je ključ uspjeha. Na primjer, ako ne volite ići u teretnu ili na pilates, a volite provoditi vrijeme napolju – počnite trčati. Hranu koju volite jesti modifikujte – probajte zdrave zamjenske namirnice u kojima ćete uživati.

Spustite očekivanja, ali postavite ciljeve

Najjednostavniji način da istrajete jeste da spustite sopstvena očekivanja, ali da budete konzistentni i da postavite određene ciljeve.  Ako želite početi trčati, obavežite se da trčite svakog dana, bez postavljanja prevelikih ciljeva i bez opterećenja. Kupite odgovarajuću opremu i zakažite sebi trčanje svakog dana, onoliko koliko vam je ugodno. A kao konačna procjena koliko ste napredovali neka vam bude neka kraća utrka na koju ćete se prijaviti. Na primjer, 12.9. u 11:00 sati na Vilsonovom šetalištu u Sarajevu će se održati 9. dm ženska utrka, dužine 5 km, a svoje mjesto možete osigurati tako što ćete kupiti majicu putem dm online shopa u periodu od 10.08. do 31.08.2026. godine.  Dodatna motivacija vam može biti to što kotizacijom podržavate donaciju higijenskih uložaka ženama u Bosni i Hercegovini.

Kako da se pripremite za trku od 5km ako ste potpuni početnik?

Kombinujte hodanje i trčanje, prve dvije sedmice tako da izgradite kondiciju.

Trčite ili vježbajte 3 puta sedmično, jer je važno da između imate dane odmora.

Svake sedmice malo povećavajte dužinu ili vrijeme trčanja.

Prije i poslije treninga uvijek hodajte pet minuta da opustite mišiće.

Tokom dana pijte dosta vode, ne samo tokom treninga.

Sat vremena prije trke pojedite neki lagan, lako svarljiv obrok.

Nosite udobne patike nemijenjene trčanju.

Prijavite se!

Pozitivne emocije kreiraju naviku

Veoma je važno da znate da se navika kreira onda kad se osjećamo uspješno jer kad nam neka navika donosi osjećaj zadovoljstva duže ćemo je se pridržavati. Zar ne? Zato je veoma važno da proslavite svako pomijeranje granice i svaki, i najmanji uspjeh, u usvajanju zdravih navika.  Odbili ste omiljeni kolač? Danas ste trčali 500 metara duže? Digli ste teži uteg?  Sve su to razlozi da budete ponosni na sebe.

Povežite novu zdravu naviku sa već postojećom

Ako imate neku naviku koju ne preskačete iz dana u dan, na primjer, pijete kafu, svoju novu zdravu naviku povežite sa njom. Pa umjesto da kafu pijete kod kuće ili na poslu, odšetajte svako jutro do omiljenog kafića ili napravite kompromis:

• nakon što popijem kafu, radiću jogu ili obrnuto,
• nakon što pristavim ručak, napraviću 20 jumping jack vježbi ili
• nakon što pogledam jednu epizodu serije, izaći ću u šetnju.

Mijenjajte se u paru

Ponekad su stvari lakše kada imate partnera sa kojim ćete razgovarati o cijelom procesu, sa kojim ćete se savjetovati i „dijeliti muku“. Zato bi bilo dobro da pronađete nekoga ko će sa vama krenuti na isti put, ko će vas motivisati kad zapenete i neće vam dati da odustanete.

Isto tako, veoma je važno da se informišete o sopstvenom zdravlju, stanju vaših hormona, kako ciklus utiče na vašu fizičku aktivnost i važnosti ženskog zdravlja. Toplo vam preporučujemo da pogledate dm Podcast: Nisi lijena, tvoji hormoni govore, ali i da posjetite konferenciju čija tema će biti upravo žensko zdravlje, a održaće se u oktobru ove godine.

Jedan DNK test promenio je sve i otvorio vrata priči koja je decenijama bila zakopana u tišini. Kao beba, ostavljena je na parkingu, bez imena i bez ikakvog traga o poreklu. Ono što je tada delovalo kao misterija bez odgovora, godinama kasnije pretvorilo se u potragu koja je vodila pravo do istine. Ovo je priča o detetu koje je pronađeno napušteno – i o ženi koja je, zahvaljujući DNK testu, konačno saznala ko je, ko su joj roditelji i odakle dolazi.

Jedne večeri u avgustu 1972. godine, nakon što su gledale film u bioskopu u Ohaju, Darlin Gileland i Rita Maršal primetile su nešto čudno: kolica za kupovinu bila su naslonjena na prednji deo Ritinog “ford galaksija” sa smeđom papirnom kesom unutra, čiji je vrh bio uredno sklopljen kao da doziva žene da zavire unutra. Onda je kesa počela da šušti.

“Tu je bila ova draga beba, što je moguće mirnija”, seća se Maršal. Devojčica koja je izgledala kao da ima samo nekoliko sati, bila je čista, obučena u kombinezon i uvijena u ćebe. Dve prijateljice su brzo pozvale policiju, a dete, koje je dobilo nadimak “Beba Vestgejt”, odvedeno je u bolnicu.

Usvajanje i pitanja bez odgovora

U roku od četiri meseca je usvojena. Ali su ostala velika pitanja: odakle je došla, zašto je ostavljena i ko su joj roditelji? Više od 50 godina kasnije, Perl Maršal – ta mala devojčica – odlučila je da pronađe odgovore.

“Shvatila sam da ako želim da pronađem te ljude i uspostavim bilo kakve veze, sada je pravo vreme”, kaže ona.

Odrasla u Klivlendu, Pitsburgu i Vašingtonu, Perl dugo nije imala pristup sopstvenim podacima. Zbog zatvorenog postupka usvajanja, njen Izvod iz matične knjige rođenih bio je zapečaćen. Znala je da je usvojena, ali to je bio jedini podatak koji joj je bio dostupan.

“Nisam ni pokušavala da tražim, jer sam mislila da nemam odakle da počnem”, priznaje.

Preokret koji je promenio sve

Sve se menja 2015. godine, kada država Ohajo otvara deo evidencije usvojenih osoba. Perl tada konačno dobija svoj Izvod iz matične knjige rođenih i prvi trag i svom poreklu. Na dokumentu nije bilo imena roditelja, ali je pisalo nešto neobično: mesto rođenja – tržni centar Vestgejt.

Uz pomoć supruga Džeka, Perl pronalazi stare novinske članke i shvata – njena usvojiteljka je bila u pravu. Ona jeste “beba Vestgejt”.

Potraga puna obrta

U potragu se uključuje i istoričar Kris Geret, koji pretražuje arhive i dolazi do imena žena koje su je pronašle. Kada je kontaktirao porodicu jedne od njih, usledio je šok:

“Očekivao sam da će mi spustiti slušalicu”, rekao je. “Ali umesto toga sam čuo: ‘O, Bože, to je bila moja majka.'”

Perl je zatim uradila DNK test i pronašla svog biološkog oca. On, međutim, nije znao ko joj je majka.

Godine 2023. Perl se sreće sa ženama koje su je pronašle kao bebu. Emocije su bile jake.

“Kao da nam se beba vratila kući”, rekla je Rita.

Nedugo zatim, uz pomoć istraživača, Perl pronalazi i svoju biološku majku. Njihov prvi susret bio je tih i pun emocija.

“Nijedna od nas nije znala šta da kaže”, priznaje.

Istina koja boli, ali oslobađa

Perl saznaje da je njena majka imala samo 22 godine kada ju je rodila i da je bila sama. Pevala joj je uspavanke dok je još bila u stomaku, a zatim je, u očaju, ostavila na mestu gde je znala da će biti pronađena. Kasnije je svakodnevno dolazila na isto mesto.

“Ono što je uradila za mene bila je dobra stvar”, kaže Perl. “Znala je da me ne može zadržati.”

Danas, Perl upoznaje svoju širu porodicu i polako sklapa delove svog identiteta. I dalje prolazi kroz buru emocija, ali oseća zahvalnost, piše People.

“Srećna sam. I zahvalna što su oboje živi”, kaže.

ŽenaBlic

Priča bračnog para Geraldi počela je davne 1986. godine u dječijoj bolnici u Miamiju gdje je Camille bdjela uz krevete kritično bolesne napuštene dječice. Svake noći Michael bi je pronašao kako čita djeci ili ih drži za ručice. Uopšte se nije obazirala na to što joj je smjena davno završila, fokusirala se jedino na to da pomogne tim malim, hrabrim ljudima. Kada bi u bolnici ustanovili da više ni na koji način ne mogu da pomognu nekom djetetu, Camille bi ga odvela svojoj kući. Potpuno sama je već usvojila troje bolesne djece, a u međuvremenu je između nje i Michaela buknula ljubav. Kada ju je zaprosio, Camille je rekla da želi pružiti dom djeci s invaliditetom. Michael joj je odgovorio da i on želi slijediti njen san. I tako su njih dvoje uplovili u bračnu luku i stvorili siguran dom za bolesnu i napuštenu djecu.

Ovo dvoje divnih ljudi usvajali su djecu sa Downovim sindromom, spina bifidom, celebralnom paralizom, autizmom, smetnjama u razvoju i ekstremnim deformacijama lica. Ponekad bi se znalo desiti da im djecu sa invaliditetom ostave na pragu kuću i to veoma često bez ikakve poruke. Nakon osamnaestog usvojenog djeteta i troje zdrave biološke djece Camille i doktor Mike (kako su ga svi zvali) su pokrenuli neprofitnu fondaciju „Up With Down Syndrome“. Djeca su prevazišla sva očekivanja doktora i u svojim životima su postigla mnogo više nego što se to očekivalo – a sve to zahvaljujući divnom i hrabrom bračnom paru Geraldi.

“Ljudi nisu shvatali zbog čega su moji roditelji usvajali djecu sa invaliditetom. U školi su me stalno pitali: ‘Zašto tvoji roditelji to rade? Ta djeca su bolesna, nisu vrijedna toga. Zašto to radite?’. Odrastanje u ovoj porodici me je naučilo da poštujem i volim svakoga, a ne samo nekoga ko je savršen. Ovo je moja porodica, oni su moja braća i sestre i voljeću ih do kraja života”, otvoreno priča Jacqueline, biološka kćerka Camille i Michaela.

Najstarije dijete porodice Geraldi je 32 – ogodišnja Darlene koja danas živi u grupnom domu na Floridi. Najmlađa je osmogodišnja Isabella. Njena biološka majka je bila ovisnica o kokainu zbog čega je Isabella rođena slijepa i gluva. Zahvaljujući ljubavi i brizi Camille i Michaela malena Isabella danas je vesela i veoma bistra djevojčica koja je daleko naprednija od svih đaka u svom razredu.

No, uz svu dobrotu i ljubav, porodica Geraldi je morala da se nosi sa nepredvidivim problemima koje im je nametnula Majka Priroda. Godine 1992. uragan Andrew je uništio njihov dom. Na svu sreću, niko nije bio povrijeđen, ali su se morali odseliti u nekoliko kolibica u Murphyju, Sjevernoj Karolini. Devetnaest godina kasnije porodica je bila na kampovanju, a za to vrijeme munja je udarila njihovu kuću i sve im je izgorjelo. Novi dom su pronašli u Ellijayu, Georgiji. Tokom svih tih godina Camille i doktor Mike su i  dalje usvajali bebe sa invaliditetom. Neka djeca su, na žalost, umrla, neka su odrasla. Nekoliko njih je ostalo sa njima, dok su se drugi odselili.

I baš kada su koliko – toliko stali na noge, stigla je strašna vijest – doktor Mike je obolio od mesothelioma raka. Dječica su stalno bdjela uz svog tatu, no pomoći nije bilo. Doktor Michael Geraldi preminuo je 8. marta 2016. godine.

Camille je muževa smrt jako pogodila, ali samoj sebi je govorila da mora ostati jaka i pribrana zbog djece.

“Nisam smjela da plačem inače bi se moja dječica raspala od tuge”, priznala je Camille.

Danas, Geraldijevi žive od novca koji je prikupila fondacija “Possible Dream”. Njime pokrivaju troškove za osnovne životne potrebe i plaćaju dvoje ljudi koji povećavaju tim volontera. Bliska Camillina prijateljica ju je nedavno povela na sedmodnevno krstarenje.

“Spavala sam punih sedam dana na brodu. Nisam ni znala koliko sam umorna”, otvoreno priča Camille.

Umorna, ali odlučna u tome da i dalje pruža ljubav, bezbjednost i dom svojoj djeci ova divna žena nastavlja sa misijom koju su prije 31 godinu započeli ona i njen suprug. Ukoliko i vi želite da pomognete Geraldijevima, možete da im donirate novac putem WEB stranice fondacije “Possible Dream”. Neka ljudska dobrota nastavi mijenjati ovaj svijet nabolje.

Doneli su odluku da usvoje dete i da svoju ljubav pruže nekom mališanu kom je ona najpotrebnija.

Za tačno 561 dan, kako za Nova.rs navode, usvojili su predivnog šestogodišnjeg dečaka Alesandra, neobične loknaste kose i sjajnih očiju koji je njihov život za samo tri meseca pretvorio u najlepšu moguću bajku.

U Srbiji oko 400.000 parova ima problem s neplodnošću.

Prema podacima jedne od klinika gde se leči sterilitet, pacijenti su ljudi između 28 i 42 godine. Borba uglavnom traje od 6 do 10 godina, a istu takvu vodili su Marko i Marija Milutinović iz Beograda.

Posle niza neuspelih vantelesnih oplodnji, odlučili su se na jedan veliki korak – da usvoje dete. U tome su i uspeli, a posle 561 dana, šestogodišnji dečak Alesandro postao je član njihove porodce.

„Pre svega, moram da kažem da procedura o usvajanju deteta traje neopravdano dugo. Išli smo u školicu roditeljstva gde su nas procenjivali, a to sve može da se završi za kraći vremenski period, ali dobro. Krajem marta dobili smo podobnost, a dečak je došao kod nas na adaptaciju 16. septembra“, kaže Marko za Nova.rs odmah na početku priče.

Marija nam objašnjava kako je izgledala cela procedura oko usvajanja.

„Nama se na prvom susretu postavlja pitanje da li imamo određene preference. Ne možemo da kažemo da su to želje jer postoji samo jedna želja, a to je da usvojite dete. Nismo imali nikakve preference, mada ih neki parovi imaju. Nismo kalkulisali i to je verovatno i pomoglo da od momenta kada smo ušli u registar usvojitelja u Ministarstvu, da se mnogo brže ta naša želja ostvari i da usvojimo dete“, kaže Marija.

Marko dodaje da je njihov jedini zahtev bio da dete bude zdravo.

„Da li je beba ili ima 7 godina, da li je muško ili žensko, crno ili roze, nas to nije zanimalo. Ljudi nekako imaju spisak želja, pa sami sebe diskvalifikuju u celom procesu. Na kraju krajeva, mi smo ušli u taj proces zato što nismo mogli prirodnim putem da se ostvarimo kao roditelji. Svakako, možda je i bolje da kažete šta i kako, nego da imate predrasude kasnije“.

Marija, pak, naglašava da bi oboje prihvatili i da dete ima neki zdravstveni problem koji je rešiv.

„Nismo bili sigurni da bi mogli da budemo dobri roditelji detetu kojem ne možemo da pomognemo. Eto, to smo im direktno rekli. A ono što možemo da rešimo zdravstvenim osiguranjem, nije problem“.

Prvi susret

Milutinovići su krajem jula otišli u Centar za socijalni rad na sastanak, kada im je rečeno da su izabrani za usvojitelje.

„Pošto je bila sezona odmora, bio je dogovor da ostavimo upoznavanje za mesec dana kasnije. Tada je tu bila i hraniteljska porodica koja nam je ispričala sve o Alesandru, pa su za tih mesec dana oni pripremali njega, a mi sami sebe“, objašnjava Marko.

A prvi susret sa Alesandrom bio je predivan, opisuje Marija.

„Ja sam se zaljubila u njega. To je neverovatno koliko je ta emocija proradila. Čak sam se i sklonila u stranu, dok je Marko preuzeo tu prvu loptu. Ja sam ga tih prvih dana samo gledala, nisam znala kako da odreagujem od te silne zaljubljenosti.

I to nam se vrlo brzo vratilo, dete je predivno, oseća ljubav kao i druga deca. Najvažnije nam je bilo što smo uvideli da dete nema nikakvu traumu. On je od drugog meseca svog života u hraniteljskoj porodici. Da li se mi slažemo sa načinom na koji je odgajan ili ne, to je sada druga priča, ali dete je srećno veselo i druželjubivo, što je najvažnije“, smatra Marija.

Hraniteljska porodica je, smatraju, „odradila veliki deo posla“ što je Alesandro takav kakav je.

„Dugujemo im veliku zahvalnost i to ne može da se ospori. Naravno, ima nekih stvari kod deteta koje mi se ne dopadaju, ali to su moji lični stavovi. Alesandro je multipraktik, on sve voli, pa ne sumnjam da ćemo se u svemu dogovoriti. Kada je ušao u naš stan, odmah je seo za klavir da svira. Dakle, nije lupao, nego je sa obe ruke svirao. On igra, prosto da ne poverujete, sve ga zanima. Fudbal takođe. Dok mu, recimo, knjiga nije jača strana, ali polako, imamo vremena još do škole“, kroz smeh kaže Marko.

Milutinovići imaju kućnog ljubimca, preslatkog bostonskog terijera Moa koji je, smatraju, imao veliku ulogu u Alesandrovoj adaptaciji.

Zato i spava s njim i Marijom.

„Krevet nam je ogroman, ali je tata morao da bude prebačen u dnevnu sobu. Tako da Alesandro spava sa mnom i Moom“.

Proslavili šesti rođendan

Alesandro je za svoj šesti rođendan dobio najlepši poklon – roditelje. Marija i Marko su mu napravili žurku za pamćenje, a sva deca iz zgrade odmah su na prvi pogled zavolela novog druga.

„Ima dosta dece u našoj zgradi, već ima drugara s kojim će biti u odeljenju u školi, a učiće ga Marijina učiteljica kojoj je Marija bila prva generacija, a Alesandro će biti poslednja. Eto, sve same slučajnosti“, kažu oni.

10 godina trajala borba

Objašnjavaju kako je izgledala njihova duga i teška borba za potomstvo.

„Kada smo videli da se ništa ne dešava, rekli smo: to je to, šta nam je Bog dao, dao je. Pustili smo neko vreme da se odmorimo od svega i prosto se uvukla ta ideja o usvajanju. Zapravo, postakla nas je prijateljica Mima i njen suprug koji su isto usvojili dete, sada ulaze u proces usvajanja i drugog deteta, tako da su nas podstakli na to, objasnili nam kako sve to funkcioniše, davali savete…

Sve to zvuči bajkovito, ali naš sistem nije takav, pa nas je Mima hrabrila da ne odustanemo“, ističe Marko.

Iako je Alesandro jedan dobar, lepo vaspitan i pristojan dečak, ipak ima neke navike koje se njegovim roditelljima ne dopadaju.

Jedna od njih je probirljivost u ishrani.

„Rekao nam je šta voli da jede za doručak, šta za ručak, a šta za večeru. I onda mu ja kažem da mora da proba i nešto drugo. Taj proces je trajao sigurno 3 nedelje, sve dok on nije shvatio da sa mnom nema predaje i da neću odustati dok on ne proba i drugu hranu. Njemu je najveća kazna da ga izolujete od drugih jer je jako društven. I onda mu kažemo da nema kuce, igraće se sam u sobi i onda on shvati da treba da se prilagodi. On je mali tvrdoglavko“, kaže Marko.

A Mariji se ta tvrdoglavost najviše dopada.

„Alesandro ima sjajan karakter, dopada mi se što od malena zna šta želi, a šta ne. Neke stvari moraju da se poštuju, recimo da se jede kuvana hrana, raznovrsna, mora sve da se proba. Jako je važno birati šta je bitno, a šta nije“.

Za kraj razgovora, Milutinovići kažu da su svoj novogodišnji poklon dobili, te da žele svima koji su u sličnoj situaciji, da krenu njihovim stopama.

„Dete je najveći dar od Boga. Mi smo naše dete dobili i beskrajno smo zahvalni na tome što smo dobili jednog veselog i prepametnog dečaka kom ćemo da pružimo svu ljubav ovog sveta“, kažu nam ovi mama i tata.

Mamu iz SAD-a nazivaju sebičnom, jer je sa 49 godina odlučila da počne da odgaja dete.

– Kada sam imala 41 godinu, doživela sam poslednji pobačaj. Rekli su mi da nikada neću postati mama i da se pomirim sa sudbinom. Danas imam 51 godinu i dvogodišnju ćerku. Kada postaneš majka, to je čudesno – rekla je ona u jednom od videa, jer bez obzira na godine donela je odluku da usvoji dete.

Međutim, iako je ovaj korak veoma hrabar, mnogi smatraju da je pogrešila.

– To jadno dete će imati roditelje penzionere pre nego što maturira – napisala je jedna osoba.

– Moj otac je umro sa 60, imam 26 godina i moram da živim bez njega. Prema deci je nepravedno tako kasno postati roditelj – smatra druga osoba.

Ipak, nisu svi osuđivali, bilo je i onih koji su podržali ovu mamu i ističu da je najvažnije da je dobar roditelj i da godine nisu toliko važan faktor.

– Ovi komentari su užasni. Žena je srećna i voli svoje dete. Ljubav ne poznaje godine – stala je u odbranu ove mame jedna osoba.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Prije same procedure, potrebno je znati šta vam je to potrebno od dokumentacije:

• zahtjev za usvajanje,
• lična karta za usvojioca/ce,
• rodni list za usvojioca/ce,
• uvjerenje o državljanstvu za usvojioca/ce,
• vjenčani list za usvojioca/ce,
• ljekarsko uvjerenje za usvojioca/ce,
• dokaz o stambenoj situaciji za usvojioca/ce,
• potvrda o radnom odnosu i visini plate za usvojioca/ce,
• prijedlog i mišljenje stručnog tima nadležnog Centra za socijalni rad – prema prebivalištu usvojioca/usvojilaca, u sklopu mišljenja obavezno konstatovati da usvojiocu-usvojiocima nije oduzeta poslovna sposobnost, kao ni roditeljsko pravo,
• po procjeni Tima za usvajanje i druga dokumentacija.

Prema zakonu Federacije BiH usvajanje djeteta može biti potpuno i nepotpuno.

Potpuno usvajanje

Za potpuno usvajanje dijete mora biti starosti najviše do deset godina života. Potpuno mogu usvojiti bračni drugovi zajednički te maćeha ili očuh djeteta koje se usvaja. Vanbračni drugovi dijete mogu usvojiti pod uslovom da vanbračna zajednica traje najmanje pet godina. Potpunim usvajanjem zasniva se neraskidiv odnos jednak krvnom srodstvu, a prestaju međusobni odnosi usvojenika i njegovih krvnih srodnika.

Nepotpuno usvajanje

Nepotpuno se može usvojiti dijete do osamnaest godina starosti, a ako je starije od deset godina potreban je njegov pristanak. Nepotpuno mogu usvojiti bračni drugovi zajednički, jedan bračni drug uz pristanak drugog ili maćeha ili očuh djeteta koje se usvaja. Osoba koja nije u braku i vanbračni drugovi dijete mogu usvojiti pod uslovom da vanbračna zajednica traje najmanje pet godina i da za to postoje naročito opravdani razlozi. Nepotpunim usvajanjem između usvojenika i usvojitelja nastaju odnosi koji prema zakonu postoje između roditelja i djece, s tim da usvojitelj može usvojenika ograničiti ili isključiti iz nasljeđa.

Usvojiti se ne može srodnik po krvi u pravoj liniji, brat i sestra i dijete mlađe od tri mjeseca. Dijete maloljetnih roditelja može se usvojiti po isteku jedne godine od njegovog rođenja i to samo izuzetno, a dijete nepoznatih roditelja može se usvojiti nakon proteka tri mjeseca od napuštanja djeteta. Usvojilac može biti državljanin BiH, a može biti i strani državljanin ako je usvajanje u najboljem interesu djeteta i ako dijete ne može biti usvojeno u BiH.

Zahtjev za usvajanje se podnosi nadležnom organu starateljstva po mjestu prebivališta odnosno boravišta djeteta. Prije donošenja rješenja o zasnivanju usvajanja dijete se može smjestiti u porodicu budućih usvojitelja najduže šest mjeseci. Postupak je dvostepen, a u drugom stepenu nadležan je drugostepeni organ Uprave za poslove socijalne politike. Postupak usvajanja djeteta ne zahtijeva bilo kakve posebne troškove vođenja upravnog postupka.

I prema zakonu Republike Srpske usvajanje djeteta može biti potpuno i nepotpuno.

Potpuno usvajanje
Potpunim usvajanjem se između usvojioca i njegovih srodnika i usvojenika i njegovih potomaka zasnivaju odnosi srodstva, kao da se radi o krvnom srodstvu. To je trajni odnos i potpuno usvajanje se ne može raskinuti.

Potpuno se može usvojiti samo dijete uzrasta do pet godina koje:

• nema žive roditelje ili su mu roditelji nepoznati,
• roditelji koji su dijete napustili, a više od jedne godine ne zna im se mjesto boravka,
• roditelji koji su pred organom starateljstva pristali (dali saglasnost) da njihovo dijete bude potpuno usvojeno.

Potpuno mogu usvojiti samo bračni supružnici (ne možete usvojiti dijete ako ste samac), ako su oba ili jedan od njih stariji od usvojenika najmanje osamnaest godina. Potpunim usvajanjem prestaju sva međusobna prava i dužnosti između usvojenika i njegovih krvnih srodnika.

Nepotpuno usvajanje
Nepotpunim usvajanjem se između usvojenika i usvojioca i njegovih potomaka zasnivaju odnosi srodstva, kao i prava i dužnosti koja po zakonu postoje između roditelja i djece, ako zakonom nije drugačije određeno. Nepotpuno usvajanje ne utiče na prava i dužnosti usvojenika prema njegovim roditeljima i drugim srodnicima.

Usvojiti se može samo maloljetno lice ili lice koje je starije od usvojenika najmanje osamnaest godina. Ako bračni supružnici zajednički usvajaju isto lice, uslov od razlike osamnaest godina mora ispunjavati jedan od njih.

Za nepotpuno usvajanje potreban je pristanak oba roditelja djeteta, ako dijete ima roditelje.

Nije potreban pristanak roditelja:

• kome je oduzeto roditeljsko pravo,
• kome je oduzeta poslovna sposobnost,
• čije je boravište nepoznato najmanje jednu godinu, a u tom periodu se ne brine za dijete.

Bračni supružnici mogu zajednički usvojiti isto dijete. Dijete može usvojiti i samo jedan od njih, uz pristanak drugog bračnog supružnika. Ne može se usvojiti srodnik u pravoj liniji ni brat ni sestra. Staralac ne može usvojiti štićenika dok ga organ starateljstva ne razriješi dužnosti staraoca. Odnos krvnih srodnika u pravoj liniji (preci i potomci) bez obzira na stepen srodstva, predstavlja smetnju za zasnivanje usvajanja. Punovažno je samo usvajanje tuđeg djeteta.

Iz Centra za socijalni rad u Banjaluci dobili smo informacije kako je prosječan broj godišnjih zahtjeva za usvajanje 100. Trenutno je 104 djece bez adekvatnog roditeljskog staranja, od kojih je sedamnaestoro podobno za usvajanje (djeca čiji su roditelji umrli, čiji su roditelji dali saglasnost za usvajanje ili im je oduzeto roditeljsko pravo). U pitanju su djeca sa smetnjama u razvoju i djeca starijeg uzrasta, koja su zbrinuta u srodničkim porodicama, a za koju potencijalni usvojitelji nisu zainteresovani.

Organ starateljstva dužan je da u postupku obrade lica zainteresovanih za usvajanje ocijeni njihove opšte podobnosti za usvajanje, uzme u obzir starost, fizičko i psihičko zdravlje, stabilnost bračne zajednice, motive za usvajanje, sposobnost za roditeljstvo, emocionalnu stabilnost i zrelost usvojilaca. Potencijalni usvojioci trebaju imati detalje i pouzdana saznanja, koja se odnose na psihofizički status djeteta.

Podaci o broju usvojene djece pokazuju odnos između broja zahtjeva i broja ostvarenih usvajanja u Banjaluci.

Prema podacima “Kantonalnog centra za socijalni rad” u Sarajevu od 2010. godine prosječno je evidentirano stotinu zahtjeva za usvajanje godišnje. U 2013. godini usvojeno je šestoro djece, u 2014. godini desetoro, a u 2015. godini šestoro. Trenutno je na njihovoj evidenciji dvanaestoro djece podobnih za usvajanje. Međutim, kako navode iz Centra, riječ je o djeci sa ozbiljnim zdravstvenim poteškoćama i djeci sa invaliditetom. Nijedna osoba nije podnijela zahtjev za usvajanje nekog od ove djece. Kako navode, važno je pomenuti da svi žele zdravo dijete. Tek u rijetkim primjerima usvajatelji žele dijete sa zdravstvenim poteškoćama.

Cilj teksta je bio predstaviti trenutno stanje i proceduru prilikom usvajanja, međutim ne mogu ne obratiti pažnju na ovih dvanaestero koji čekaju u Sarajevu. Ne samo oni, ne samo tu, već širom svijeta. Dočekaju li ta djeca ikad ikoga ko će ih usvojiti iz ljubavi i pomoći im?

I sećam se tog nelagodnog osećaja koji sam imao gledajući film, i da sam pomislio – Sreća pa je ovo film, kome bi normalnom palo da ovako nešto uradi, ovo su stvari koje ne bih uradio ni najgorem neprijatelju.

Međutim, vidite, porodici Mitrović je palo na pamet da urade takav jedan nadljudski gest i usvoje dete, samo da bi ga ubacili u rijaliti gde će biti do svoje 18. godine. Ne znam tačno šta mi je ovde strašnije, to što će neko dete da bude zatočeno 18 godina tu ili što će rijaliti da traje toliko dugo. Zapravo, znam šta mi je strašnije.

E sad, neko kaže da je ovo samo lukav marketinški potez, da od ovoga nema ništa, nego da se ovime samo pravi reklama predstojećem televiizjskom programu. Ali opet, mi smo zemlja gde za ovakve stvari nije ni potrebna reklama, tako da mi je sve ovo poprilično sumnjivo. Sa druge strane, mogu da kažem da me više ovde teško šta i začudi, kada je u pitanju rejting gledanost i pomeranje granica, stoga sam prilično skeptičan i mislim da je ovo zaista ovako kako kažu da jeste.

Da ne ulazimo sad u detalje da li je sam čin usvajanja deteta mimo zakona i da bi ljude koji su učestvovali u ovome trebalo pokupiti na gomilu, od pravnika do radnika socijalne službe, vezati za stolice i terati ih da gledaju Leu Kiš dok im oči i uši ne prokvare. I to samo za početak.

Dati dete Mitrovićima da bi ga ubacili u rijaliti i misliti da je to jedan plemenit gest je isto kao i dati mitraljez mamunu u cirkusu i posle se čuditi što je rafalom ubio ceo prvi red publike. S tim što Mitrovići ubijaju naciju, sivu ćeliju po sivu ćeliju, dok ne ostane samo masa bez mozga koja gleda u tv i balavi po tepihu.

Znači, da uprostimo – Željko Mitrović je došao do zaključka da bi odlično bilo da usvoji dete, i ne da mu pruži neki normalan život, da ga upiše u vrtić, u školu, da odrasta sa vršnjacima (za šta ima i više nego potrebnih sredstava), nego će da ga ubaci u rijaliti, među kurve, starlete, krimose, propale pevače navučene na mnogo loše belo, i još kurvi. Pa da odrasta sa njima, jer to bi nacija volela da vidi.

Da je dete ostalo da odrasta samo na ulici, bez roditelja, porodice, prijatelja i skoro bez ikakve pomoći, mislim da bi više šanse imalo da izraste u neko iole normalno ljudsko biće nego ovako. Ovde nema apsolutno nikakve šanse. Ali nikakve. Kad te vaspitava televizija. Već si u problemu, ali kad si vaspitavan U TELEVIZIJI, to je onda već u startu propao pos'o.

Jedan deo mene se zaista nada da je ovo marketinška fora, i da se ovo zaista neće desiti, nego da će se Mitrović nasmejati i reći AL’ SAM VAS URADIO, ali opet, drugi deo mene, koji živi i radi i razmišlja u Srbiji ne bi bio iznenađen da je ovo, jebiga, stvarno ovako. U oba slučaja će Mitrović biti nasmejan, u to sam siguran.

Jedina da kažemo dobra stvar je što će to dete biti bezbedno dok je unutra, u rijalitiju, jer svi znamo kako prolaze ljudi koji se nađu na putu Mitrovićima za volanom.