Samokontrola se može definisati kao sposobnost da „upravljamo našim jakim osećanjima tako da ih možemo doživeti bez da se osećamo preplavljeno ili da se ponašamo na način koji šteti nama i drugima.“

Roditelji često teže da razviju veštine samokontrole kod dece, ali nisu sigurni  odakle da počnu. U ovom tekstu, saznajte zašto je samokontrola važna, razloge zbog kojih se deca muče sa njom i koje strategije podržavaju njen razvoj.

Zašto je samokontrola važna

Jennifer L. Hartstein, psihoterapeutkinja za decu, adolescente i porodice, opisuje samokontrolu kao podskup veština emocionalne regulacije. „To je sposobnost da efikasno upravljamo sopstvenim ponašanjem i reakcijama u različitim situacijama“, objašnjava ona za Parents.

Samokontrola omogućava deci da izbegnu emocionalne izlive, poštuju pravila, kontrolišu fizičke impulse i pokažu poštovanje prema drugima.

U suštini, učenje samokontrole je ključno jer deci pomaže da se umire i regulišu svoja osećanja, što je osnov kvalitetnih međuljudskih odnosa. Iako mnoga deca razvijaju ove veštine prirodno kako rastu, dr Hartstein napominje značajnu ulogu koju roditelji i drugi odrasli igraju u ovom procesu. „Verovali ili ne, samokontrola je nešto što često mora da se nauči“, naglašava ona.

Zašto deca imaju poteškoća sa samokontrolom

Veštine samokontrole povezane su sa prednjim delom mozga (prefrontalni korteks), koji nije potpuno razvijen kod male dece. Prefrontalni korteks je odgovoran za kontrolu impulsa i planiranje, objašnjava Friedman.

Na primer, kaže Friedman, dete koje oseća bes može da udari svoju sestru pre nego što uopšte pomisli da to učini. Zbog toga, kada roditelj pita: „Zašto si udario svoju sestru?“, dete može odgovoriti sa: „Ne znam.“ Prema Friedman, često je to zato što dete zaista ne zna. „Oni rade stvari bez razmišljanja jer još nemaju sposobnost da kontrolišu taj impuls“, naglašava ona. „Takođe, uče kako da shvate posledice svog ponašanja jer taj deo mozga takođe kontroliše planiranje.“

Međutim, neka deca čini se razvijaju veštine samokontrole ranije i lakše nego druga. „Samokontrola je oblikovana temperamentom deteta, kao i ponašanjem koje se uči“, kaže dr Hartstein.

Na primer, neka deca se prirodno lakše smiruju, što je osnovni element samokontrole. Druga deca mogu imati poteškoća jer roditelji previše brzo intervenišu kada su uznemireni, sprečavajući ih da nauče kako da samostalno regulišu svoja osećanja, objašnjava dr Hartstein.

Takođe, određeni mentalni zdravstveni problemi ili poremećaji u ponašanju mogu otežati samokontrolu. „Deca sa anksioznošću, ADHD-om ili poremećajem iz autističnog spektra mogu imati više problema sa samokontrolom, jer njihov sistem generalno ima poteškoća da se smiri“, kaže dr Hartstein.

7 ključnih strategija da razvijete samokontrolu kod dece

Roditelji mogu preduzeti konkretne korake kako bi pomogli svom detetu da razvije ove ključne veštine.

Evo sedam načina kako da naučite decu samokontroli, prema psiholozima.

Vežba

Problemi sa samokontrolom često se javljaju u trenucima tranzicije ili promene, kaže dr Hartstein. Ovi trenuci mogu uključivati pripremu za izlazak iz kuće ili prelazak iz vremena igre u vreme za domaći zadatak.

Kako bi se rešio ovaj problem, dr Hartstein predlaže da se izazovne situacije podele na manje, lakše korake i da se svaki od njih vežba. „Dakle, ako je domaći zadatak uvek problem: osmislite plan gde će sedeti, šta treba da urade pre nego što dobiju pauzu i odredite nagradu koju mogu da osvoje kada završe“, savetuje ona.

Validirajte osećanja svog deteta

Važno je zapamtiti da, iako ponašanje vašeg deteta može biti problematično, njihova osećanja nisu. Kada god je to moguće, potrudite se da potvrdite emocije koje pokreću ponašanje vašeg deteta.

Na primer, ako je vaše dete uznemireno svaki put nakon što izgubi igru, možete početi sa: „Znam da je teško gubiti i razumem da se osećaš loše zbog toga.“ Zatim se pozabavite ponašanjem dodajući: „Ali nije u redu da uništavaš igru.“ Kako objašnjava Friedman, „Validiranje osećanja omogućava vašem detetu da zna da razumete zašto su uznemireni i da je u redu biti uznemiren, ali da uznemirenost nije opravdanje za ponašanje koje uznemirava ili povređuje druge.“

Naučite svoje dete da pravi pauzu

Deca koja imaju poteškoća sa samokontrolom često moraju naučiti važnost uzimanja pauze kako bi se smirila, kaže Jess Davis, učitelj Montesorije sa više od deset godina iskustva i trenutni pomoćnik direktora Montessori škole.

„Pre nego što budu u mogućnosti da donose dobre odluke u trenucima visokih emocija, prvi korak je da se udalje i ohlade dok njihov mozak ponovo ne bude u potpunosti angažovan“, objašnjava Davis. „Razgovarajte unapred o mestima koja su pogodna za smirivanje kada su uznemireni i ponudite im aktivnosti za koje misle da će im pomoći da se smire.“

Naučite svoje dete veštine poput meditacije i vežbi disanja

Još jedan efikasan način da se dete smiri je praktikovanje aktivnosti poput meditacije, vežbi disanja, jednostavnih joga poza ili korišćenje smirujuće reči ili fraza koje pomažu detetu da se resetuje i ponovo fokusira. „Naučiti decu da budu reflektivna omogućava im da nauče druge načine da se nose sa emocionalnim situacijama“, kaže dr Hartstein.

Prvo se smirite vi

Ne možete gasiti požar vatrom. Ako postanete uznemireni, ljuti ili anksiozni svaki put kada vaše dete to postane, biće mnogo teže da oni sami regulišu svoje ponašanje. „Budite smireni u razgovoru“, savetuje Friedman.

Ako primetite da ponašanje vašeg deteta počinje da eskalira, ne smete odgovoriti istom jačinom. „Lako je završiti u situaciji gde vi vičete na dete koje viče, ali zapamtite da smirenost takođe može biti zarazna“, objašnjava Friedman.

Budite realni

Lako je postati frustriran ponašanjem vašeg deteta koje je van kontrole. Međutim, važno je zapamtiti da je mnogo od tog ponašanja razvojno prikladno. „Što je vaše dete mlađe, to će više imati poteškoća sa samokontrolom“, objašnjava Friedman. „Takođe, deca koja su osetljivija će imati više problema.“

Održavanje ovog stava može vam pomoći da odgovorite sa većim strpljenjem i saosećanjem.

Proslavite uspehe svog deteta

Na kraju, važno je proslaviti uspehe svog deteta i prepoznati njihov napredak, ma koliko mali bio. „Ako udaraju kada su uznemireni, prvi put kada se uznemire i žele da udare, ali se suzdrže, proslavite to“, kaže Davis. „Pružite im pozitivnu potvrdu za ovaj napredak i znajte da je to mali, ali važan korak ka velikom životnom cilju.“

Detinjarije

Kazdinov metod oslanja na principe tzv. “operantnog uslovljavanja”, gde se ponašanje oblikuje kroz posledice. Kada dete vidi da se pozitivna ponašanja nagrađuju, a negativna ne, ono prirodno počinje da preferira ona ponašanja koja donose nagradu. Umesto da se koristi kazna koja može izazvati bes, nezadovoljstvo, strah ili zbunjenost, nagrada pozitivno motiviše dete da se trudi i bude posvećenije određenim zadacima ili ponašanjima. Tako se dete oseća voljeno i podržano, što doprinosi njegovom emocionalnom blagostanju.

Kazdin preporučuje da nagrade za dete budu prilagođene uzrastu, detetovim interesovanjima i potrebama, kako bi bile efikasne. Cilj je razviti detetovu unutrašnju motivaciju – da dete uči da uživa u pozitivnim ponašanjima jer se ona povezuju sa sopstvenim osećajem postignuća i zadovoljstva, a ne samo zbog spoljnog podsticaja.

Neke od nagrada koje Kazdin smatra korisnim uključuju:

Verbalne pohvale: „Poslušala si me, pokupila si igračke, sjajno!” ili „Ponosan sam na tebe jer si to uradio brzo i temeljno!!” Budite konkretni, kaže Kazdin – umesto uopštene pohvale „Dobro si to uradio“, bolje je reći „Odlično si podelio igračku s bratom, to je baš lepo ponašanje!“. Doslednost znači da pohvala mora biti izrečena svaki put kad se ponašanje ponovi, čime se ono učvršćuje. Pohvale se postepeno napuštaju kada neko ponašanje pređe u naviku i detetu više nije potreban poseban podsticaj.

Fizičke nagrade: Zagrljaji, tapšanje po leđima ili ruka na ramenu mogu biti moćne nagrade, jer pružaju emocionalnu povezanost i ohrabrenje.

Materijalne nagrade: Mogu biti efikasne, ali samo ako se koriste umereno i uz oprez. Prekomerna upotreba materijalnih nagrada poput igrački ili slatkiša može izazvati zavisnost od spoljnog podsticaja, a ne razvijanje unutrašnje motivacije.

Vremenske nagrade: Ove nagrade se odnose na dodatno vreme koje dete može provesti u aktivnostima koje voli, kao što su gledanje omiljenog crtaća, igranje sa prijateljima ili igranje video igara.

Sistemi bodova ili zvezdica: Na primer, dete može dobiti zvezdicu za svako pozitivno ponašanje koje pokaže, a nakon što skupi određeni broj zvezdica, može zatražiti nagradu, poput dodatnog vremena za igru ili neke druge privilegije. Ovaj sistem pomaže detetu da prati svoj napredak i daje mu konkretan cilj.

Evo nekih primera nagrada za različite uzraste, koje Kazdin preporučuje u svojoj knjizi „The Kazdin Method for Parenting the Defiant Child“:

• Spavanje u “velikom krevetu” sa roditeljima
• Igranje društvenih igara sa roditeljima
• Biranje društvene igre koju će da igra porodica
• Vožnja na žeton u samoposluzi
• Zajednički odlazak na picu
• Učešće u planiranju dnevnih aktivnosti
• Pomaganje u brizi oko mlađe sestre/brata
• Poseban dezert
• Odlazak sa mamom ili tatom na posao
• Zajednička vožnja biciklima
• Zajedničko slaganje slagalice
• Kasniji odlazak na spavanje
• Puštanje muzike porodici po svom izboru
• Dekorisanje svoje sobe
• Penušava kupka
• “Vožnja” na tatinim ramenima
• Kampovanje sa mamom i tatom u dnevnoj sobi
• Zajedničko pravljenje kolača
• Zajedničko gledanje filma
• Iznajmljivanje video igrice
• Dodatna priča za laku noć
• Odlazak na utakmicu
• Biranje TV programa
• Pošteda od nekog kućnog posla
• Spavanje kod kuće na drugačijoj lokaciji od uobičajene
• Ukrašavanje doma za praznike
• Biranje jelovnika za obrok
• Odlazak na piknik
• Specijalan doručak
• Odlazak na kizanje, plivanje, kuglanje…
• Pravljenje neke rukotvorine sa mamom i tatom
• Naručivanje hrane preko telefona
• Dodatno vreme na internetu
• Dodatni izlazak sa prijateljima

Nagrade naravno nisu početak i kraj disciplinovanja, i same za sebe najčešće neće lako dovesti do željenih promena. U Kazdinovom ABC modelu, one čine treći, poslednji element uspešne promene ponašanja – Consequences (posledice).

Detinjarije

Ako želite da pomognete svom detetu pomozite sebi!

Konkretan predlog za sve one roditelje koje su zvali iz škole da im kažu da njihovo lepo vaspitano dete pravi probleme i one koji iskreno veruju da njihovo dete ne valja:

Ako Vama nije dobro ne može biti ni Vašem detetu.

Dovedite se u red. U svakom smislu. Ako vas i posle toga zovu iz škole ili i dalje verujete da vam je dete loše potražite sebi stručnu pomoć. Ne za dete nego za vas. Ne postoje problematična deca – samo problematični roditelji čiji su proizvod deca koja svojim ponašanjem zovu u pomoć jer se osećaju ugroženo i jadno.

Proverite šta emitujete u prostor oko sebe.

Strah, ljutnju, radost, agresiju, veru? Proverite da li volite i poštujete sebe. Ako ne – preduzmite sve potrebne korake u tom pravcu. Ko ne voli sebe teško da može iskreno da voli svoju decu, svog partnera, svoje roditelje ili nešto drugo. Znam da nismo učeni da volimo sebe, ipak tehnologija napreduje pa je poželjno da je pratimo u cilju lične i opšte dobrobiti.

Proverite kakvi su Vam odnosi sa partnerom.

Ako ima prostora za poboljšanje – vi napravite prvi korak. Ako verujete da je odnos suviše oštećen – rešite to najbolje što možete bez odugovlačenja. Ako ste se razišli sa partnerom, nikada ne govorite detetu loše o istom. To je detetov biološki roditelj i ono je 50% taj neko sada i zauvek, kakav god da je taj neko. Ako čujete sebe da u besu detetu govorite „Isti si tvoj otac / tvoja majka“ prihvatite da imate ozbiljan problem i odmah to rešavajte ili potražite pomoć.

Proverite kakav odnos imate Vi sa svojim roditeljima bez obzira da li su živi ili ne.

Ako utvrdite da ima prostora za poboljšanje učinite prvi korak. Naročito obratite pažnju na to da li ste im oprostili. Ako ne – eto jednog zadatka oko kog treba baš da se angažujete prvenstveno zbog sebe. Šta god da su vam radili negativno to može biti samo iz dva razloga: neznanje ili strah. A namera im je kao i Vama u odnosu na Vaše dete bila najbolja. Ovo je izuzetno bitno jer na taj način prekidate „porodično prokletstvo“ – loš obrazac ponašanja koji se generacijama prenosi sa roditelja na decu. Ako li ne rešite ovo, teško Vama sa vašim detetom i njemu sa njegovim. Ako Vama bude bilo bolje – biće i detetu.

Kada dođe do toga da se bira koju će školu dete da upiše jako se čuvajte bilo kakvih predloga.

Detetu je najlakše da Vas posluša iz mnogo razloga: a) ne mora da razmišlja šta će da upiše, c) nećete ga kasnije ponižavati zbog toga što vas nije poslušalo, b) šta god loše da uradi u školi Vi ste krivi jer ste ga baš Vi nagovorili da je upiše, a njega ta škola uopšte nije nikada ni interesovala. Prosto mu vratite pravo izbora i odgovornost za sopstveni život. Pričajte mu kakve sve škole postoje, ako pokaže interesovanje za neke povedite ga u obilazak, uputite ga na mesta na kojima može da se informiše, angažujte se oko realnog sagledavanja svih mogućih opcija, ali se u izbor ne mešajte ni slučajno. Ako pak želite da date uputstvo za to kako se donosi dobra odluka posavetujte ga da bira srcem a ne mozgom, jer mozak u želji da bude stalno u pravu često menja mišljenje, a ljubav je ljubav i nema rok trajanja.

Suzdržavajte se od toga da sve radite za dete koje ima dvocifren broj godina.

Vi niste ničiji rob. Detetu je potrebno da na prvom mestu izgradi samopouzdanje. Šta ako vas sutra udare kola? Dete mora biti u stanju da vodi računa o sebi i samostalno zadovolji sve svoje potrebe bez vašeg učešća. Naučite ga da isprži jaje. Pošaljite ga u prodavnicu. Ne mešajte se u njegove odevne kombinacije koliko god da su iste smešne. Njegova frizura nije vaš posao.

Kada razgovarate sa detetom više pitajte a manje pričajte.

Ako baš morate nešto da ispričate neka to bude primer iz vašeg ličnog života.

Ako vam dete nešto priča pažljivo ga slušajte.

Imate mnogo da naučite. Ono istu situaciju posmatra iz ugla koji je vama apsolutno nedostupan – sada i zauvek.

Suzdržavajte se od bilo kakvog negativnog govora u prisustvu deteta.

Ovo uključuje: kukanje, ogovaranje, ispoljavanje mržnje, cinizam, sarkazam, pretnje, vređanje, ponižavanje prema bilo kome/čemu uključujući osobe koje vas zovu u nedelju ujutro na fiksni da vam ponude čišćenje klime.

Kad god imate inspiraciju obavezno zagrlite dete, poljubite ga, recite mu nešto lepo.

Zahvalite mu se što je baš Vas izabralo da na ovom izazovnom putovanju budete njegov pilot, i recite mu koliku čast to za Vas predstavlja. Podržite ga na njegovom putu, čak i kad se ne slažete, čak i kada ne razumete o čemu se radi – jer Vaše dete se za to interesuje, i ako ga Vi, kao njegov roditelj ne podržite – ko će?

Prepoznajte pravu vrednost u svim detetovim poželjnim i u svim onim ne tako poželjnim osobinama.

Shvatite kako rade sinhrono i međusobno se podržavaju. Suzdržite se od popravljanja nečeg što je savršeno.

I prosto ga Volite :)“

Autor: Nastavnik Srđan Plavšić za Zelenu učionicu

No, i dalje nemate odgovor kako bi to trebalo izgledati u situacijama kad ste baš jako, jako ljuti, a budimo realni bit ćete ljuti.

Moj guilty pleasure su društvene mreže i jako volim pratiti druge mame, slušati kako se one nose s problemima i kako ih nastoje riješiti. Ono što sam primijetila je osjećaj srama i krivnje jer su ponekad ljute na svoju djecu i to pokazuju na različite načine. Loša vijest je da nas osjećaji krivnje i srama neće dovesti daleko u poboljšavanju naših roditeljskih vještina. Dobra vijest je da to možemo promijeniti!

Prvo ćemo raščistiti osjećaj ljutnje. Kao što sam pisala i u tekstu o dječjoj ljutnji, ljutnja je univerzalan osjećaj, svi ga imamo i potreban nam je. Javlja kad netko krši naša pravila i granice i pomaže nam da se zauzmemo za sebe. Djeca to upravo rade i rade to jako često – ispituju naše granice. Kad bismo u nekom paralelnom svemiru prestali osjećati ljutnju, izgubili bismo kompas u roditeljstvu jer bismo najednom sve dopustili, ne bismo imali nikakvih granica. To bi bilo nešto slično permisivnom stilu roditeljstva gdje je sve dopušteno i ne postoji ne. Takav stil roditeljstva je znanstveno dokazan kao loš i daje loše odgojne rezultate.

Dakle, svi ćemo se složiti da nam ljutnja pomaže da osvijestimo granice koje su dobre i korisne za našu djecu. Tradicionalna psihologija smatra da smo mi ti koji trebamo postaviti djeci granice. Nešto suvremeniji pogled na odgoj (poput Jespera Juula), smatra da granice ne trebamo postavljati djeci, nego da trebamo postaviti granice samima sebi i raščistiti sa sobom što ćemo mi sebi dopustiti ili ne dopustiti, koja su naša pravila, što mi smatramo da je poželjno, a što nepoželjno ponašanje. Da bi se djeca osjećala sigurno, sretno i sobodno, trebaju granice. Iz njih će naučiti puno više nego da ih pustimo da rade posve po svom. Dijete prepušteno samom sebi se ne osjeća ni sretno ni sigurno.

Na jednostavnom primjeru postavljanja granica to može izgledati ovako.

Zamislite situaciju da vam dijete kaže “Ti si glupa!” Na to možete reći “Lana, ti ne smiješ nikome govoriti takve ružne riječi!” ili možete reći “Jako sam ljuta. Uvrijedila si me i sad se jako ružno osjećam. Željela bih da me tako ne zoveš”. U svakom slučaju za što god se odlučili, dijete će vjerojatno shvatiti da to nije u redu. No, ako govorite iz “ja” pozicije, lakše će razumijeti posljedice svojih postupaka, nego kad govorite “ti si ovo ili ti si ono”.

Što napraviti onda kad ste ljuti? Postavljati granice koje ne želite da vaše dijete prijeđe. Zvuči tako jednostavno, no zbog čega onda ono što je jednostavno i očito ne provedemo u djelo. Iz mog iskustva ono na čemu moramo raditi je spriječavanje nekontroliranih ispada kad govorite i radite ono što ćete poslije zažaliti. Kako biste to spriječili pokušajte napraviti slijedećih nekoliko stvari.

Brinite se sami o sebi

To ne može nitko umjesto vas, a i sami znate da vam se stvari koje zažalite događaju kad ste na rubu snaga, iscrpljeni ludi. I onda dođe vaše dijete, napravi nešto i vi eksplodirate na njega, a i sami znate da je vaša reakcija pretjerana i da nema previše veze s djetetom. Pobrinite se za sebe ako ne želite da vam se isprazne baterije jer takvi niste nikome od koristi. briga o sebi nije sebična jer ne možete sebe davati drugima (a to je ono što djeca stalno trebaju i očekuju) ako nemate odakle dati. Ako vas zanima što sve podrazumijeva briga o sebi jer to nije samo vrijeme kad odete kod frizera, potražite u naglascima Briga o sebi na mom Instagram profilu (@mamologija_mame_psihologinje)

Odredite svoje granice

Raspravite sami sa sobom i svojim partnerom što ćete i kada dopustiti i pokušajte se toga držati. Dosljednost će napraviti čuda. Oprostite sebi ako ćete ponekad pokleknuti i ipak nešto dopustiti jer nitko nije baš uvijek 100% dosljedan, ali djeca će jako brzo shvatiti koliko daleko mogu ići, kada i s kim. Također, uvježbajte što ćete im reći. Ako ste godinama upotrebljevali samo “ti” poruke, a niste nikada pokušali govoriti iz “ja”, promjena će možda bit malo čudna, ali upotrebljavajte je u čim više situacija – s djetetom, partnerom, rodbinom, na poslu i vidjet ćete zadivljujuće promjene.

Razgovarajte s vašim djetetom

Od prevelikog objašnjavanja kad ste užarene glave i vi i vaše dijete nećete imati prevelike koristi. Vi nećete čuti svoje dijete, a ni ono vas jer ćete oboje biti preplavljeni ljutnjom. Kad se stvari slegnu razgovarajte kako ste se osjećali, zbog čega i kako biste voljeli da to ubuduće izgleda. Pokušajte mu dati primjer kako je moglo drugačije reagirati ili što bi moglo drugačije napraviti jer samo govorenje NE neće dijete dovoljno toga naučiti, tj. naučit će što ne smije, ali neće znati kako se ponašati umjesto toga. Razgovarajte i o situacijama kad ste neprimjereno reagirali i ispričajte se za njih. Vaše dijete ne treba savršenu mamu već dovoljno dobru, a dovoljno dobra mama će i pogriješiti i priznati da je pogriješila. U tome nema ništa loše.

Pomirite se sa svojom ljutnjom

U tekstu koji sam već spomenula o dječjoj ljutnji napomenula sam da o ljutnji postoje mnogi mitovi, a neki od njih su i nas kao djecu spriječavali da se naljutimo i izrazimo ljutnju jer to nije bilo dopušteno – zločest si kad si ljut, ružna si kad si ljuta i ostale stvari koje zapravo nisu istinite. Da bismo počeli izražavati ljutnju, trebamo priznati sami sebi drugima kad smo ljuti i pokušati izverbalizirati zbog čega smo ljuti i što bismo voljeli da je drugačije. Nije riješenje da skrivamo ljutnju kako bismo bili “dobri” ili da pustimo sebi sebe da eksplodiramo na druge nego da naučimo izraziti kako se osjećati, a bez da povrijedimo druge.

Ovo sve što sam navela zvuči jednostavno na papiru, a u stvarnosti je sve samo ne jednostavno jer zahtjeva velike promjene unutar nas i promjene u odnosima. Ako vam treba dodatna pomoć nositi se s vašom ljutnjom, zakažite svoj individualni termin za psihološko savjetovanje.

Ono na šta godinama upozoravaju dobronamerni ljudi bljesnulo je na najstrašniji mogući način. I dalje, svi kolektivno, tražimo uzroke i razloge zbog kojih je cela Srbija i region 3. maja zavijena u crno. Razloge znamo, ali ti razlozi nikako ne mogu biti opravdanje za ono što se desilo.

Dugi niz godina i decenija kolektivno ćutimo pred opštim nepravdama i anomalijama u društvu. Sada upiremo prstom jedni u druge i na sve ono što nas je dovde dovelo. Mislim da bi nam bilo pametnije da taj isti prst stavimo na čelo i zapitamo se kako i šta dalje.

Kao prosvetni radnik, ne želim da savetujem roditelje kako treba da vaspitavaju svoju decu, niti ću prozivati medije i resorno Ministarstvo jer je to, u startu, uzaludan posao. Reći ću vam šta ću ja, kao pojedinac, da uradim sve dok ne odem u penziju. Moj dosadašnji, skoro tridesetogodišnji radni vek, bio je propraćen najlepšim ali i najružnijim stvarima koje mogu zadesiti jednog prosvetnog radnika: od emotivnih, lepih susreta sa svojim bivšim đacima i njihovim roditeljima do peticije roditelja đaka jednog odeljenja za moju smenu jer sam uvredila njihovu decu rečenicom: “Gore je biti loš čovek, nego loš đak.” Moja “uvreda” bila je odgovor na pokazani nedostatak empatije jedne odlične učenice (sa svim peticama) prema svom drugu iz odeljenja.

Otkad radim u školi, važim za blagog nastavnika – onog koji decu ne opterećuje teškim domaćim zadacima i koji misli da njegov predmet nije najvažniji na svetu, iako predajem jedan svetski jezik. Moram da priznam da sam se godinama preispitivala, pitajući se da li možda deci činim medveđu uslugu svojom blagošću i nedovoljnom zahtevnošću.

Trudila sam se da deci prenesem znanje koliko su oni bili spremni da prihvate. Glavni cilj mi je bio da kod njih razvijem ljubav prema svim jezicima i da ih naučim osnovnim stvarima kako bi kasnije sami nadograđivali stečeno znanje. Nadam se da sam kod nekih i uspela.

Kao neko ko ne daje domaće zadatke za vikend, a kamo li raspust, ipak sam ove školske godine to uradila. Naime, učenici prvog i drugog razreda pitali su me šta imaju za domaći tokom zimskog raspusta.

Zadala sam im da svako ko ne ume da veže pertle, to nauči. Na moju radost, oko petoro dece svakog odeljenja pohvalilo se da su uradili zadatak. Neki od njih su mi i pokazali tako što su odvezivali pertle sa svojih patika, a onda ih ponovo vezivali preda mnom.

Više nemam dilemu i mislim da na osnovu svog dosadašnjeg iskustva imam pravo da vaspitanje i insistiranje na praktičnim veštinama, danas više nego ikad, stavim iznad obrazovnih ciljeva.

Nemam vremena i ne želim da čekam da se smanje preobimni nastavni programi.

Nemam vremena da čekam da se ukinu neprimereni sadržaji u svim medijima i društvenim mrežama.

Nemam vremena da čekam da država usvoji neophodne zakone.

Nemam vremena da čekam da se svaki roditelj promeni i shvati koliko je škola važna… Nemam vremena!

Uvek ću prekinuti čas obrade ili utvrđivanja ukoliko primetim da se nešto neobično dešava u odeljenju. Iskreno, ne interesuje me da li ću odraditi sve nastavne sadržaje i ispuniti sve obrazovne ciljeve do kraja desetak školskih godina koje su mi preostale do penzije. Ako zbog toga ostanem bez posla, neće mi biti žao jer sam uradila ono što sam mislila da je bilo ispravno.

Kao što je neko nekad rekao – To što je neko obrazovan, ne mora da znači da ima obraza. S druge strane, nedovoljno obrazovan čovek i te kako može biti pun razumevanja, lišen svake mržnje i predrasuda.

Vaspitna uloga škole stavljena je u zapećak. Osnovni cilj i zadatak našeg školstva decenijama unazad je obrazovanje, a ishod smo, nažalost, videli.

Piše:  Marina Raičević

“Ako nešto možete imenovati, onda to možete i ukrotiti. Zamislite da vas nešto uznemiri i partner vam kaže da se smirite, a vi kipite od bijesa. Vjerovatno biste još više poludjeli. Ako nekoga treba smiriti, prvo imenujte emociju koju osjeća. Tako će se osjetiti shvaćeno i moći će i sam ukrotiti tu emociju. Život je nepravedan, takva je stvarnost, ali roditelji imaju obvezu da svoju djecu uče društveno prihvatljivom ponašanju”, kaže psiholog i napominje da najveća ljudska potreba nije da budemo voljeni, već da budemo shvaćeni.

Prema Justinu, taj proces se naziva emocionalno učenje i pomaže djeci da razumiju različite emocije koje doživljaju, zašto se javljaju i kako se sa njima nositi.

Izvor: roditelji.story.hr

To „oplakat ćete“ moglo je značiti nekoliko stvari. Ili ćemo u svojoj žutoj minuti dječje sreće i nestašluka napraviti neku nepodopštinu i dobiti batine, ili ćemo pasti i ozlijediti se, ili ćemo jednostavno oplakati sutradan zbog nekog trećeg razloga.

Od malena nas uče da je biti sretan, sretniji i najsretniji potpuno neprirodno stanje nakon kojeg zasigurno slijedi jedna od tri opcije.

Ili ćemo dobiti batine od života jer smo u trenucima svoje sreće razbili neku kristalnu vazu, ili ćemo pasti i ozlijediti srce ili um, ili će nam život jednostavno sutradan prirediti nešto zbog čega ćemo plakati. Biti ravna crta ili plakati jednostavno je prirodnije, uče nas od početka.

Sreća je tako postala luksuz za razmažene koji, kako oni vole reći, nemaju pojma što je život.

Životna sreća i zadovoljstvo kod nas su u rangu najvećeg luksuza. Kada se priča o sreći kao da se priča o iživljavanju s novcem. Kad netko kaže „htio bih biti sretan“ kod nas je kao da kaže „htio bih večerati u Parizu, a doručkovati u New Yorku“.

Kod nas je sreća postala luksuz za razmažene koji su postigli sve ono što mi nikad nećemo postići, pa sada imaju vremena razmišljati o tom luksuzu o kojem pošten čovjek koji živi ovdje nema šta razgovarati.

Jeste li digli kredit? Jeste li podigli kat? Radite li na djetetu? Kad će posao? Kad će državni posao? Jel ti ga stavio jutros, jesu ti plodni dani? Jesi li se to ti udebljala? Kakva ti je svekrva? Misliš li ti išta radit od svog života? Kako to odgajaš djecu? Zašto ne dojiš? Zašto dojiš?

Sve su to kod nas pristojna pitanja, sve je to kod nas normalan život, za normalne ljude, osim pitanja o tome – jesi li ti sretan čovjek.

Probajte – pitajte nekog je li sretan. Reći će vam da su to nepristojna pitanja. Zato nisu nepristojna ova gore.

Istinska sreća potpuno je nedefinirana. Ne misli se o njoj kao o nesreći. Kod nas se srećom bave besposličari koji ne moraju dizat kredite i katove.

Zato se podigne kredit. Kat. Napravi dijete i posao. I državni posao. I stavi joj ga ujutro u plodnim danima. Smršavi se. Svekrva umre. Odgajaju se nova djeca kojoj se govori da će oplakati ako se previše smiju. Doji se i prestaje se dojiti.

I uvijek se izbjegava ono najnepristojnije pitanje. I odgovor na to pitanje.

Jesi li ti sretan u tom svom životu?