Knjiga donosi izbor tekstova poznate književnice, a priredio ih je njen sin Slaven, uz autorkinu saglasnost.

Naslov zbirke dobija posebnu simboliku nakon smrti Vedrane Rudan, koja je preminula 18. avgusta ove godine.

Njeni tekstovi tako će ponovo stići do čitalaca kroz izdanje koje okuplja dio njenog književnog stvaralaštva.

O knjizi su govorili i oni koji su poznavali njen rad, a među njima su književna kritičarka Jadranka Pintarić i rediteljka Tatjana Mandić Rigonat, prenosi B92.

“Naravno da je ima, i biće je. Uprkos tvrdnji da su svi zamjenjivi, rijetki nisu – ona je takva, jedinstvena, dovoljno je reći: Vedrana. Njena brutalna pipala secirala su sve naše patologije, intimne i javne”, zapisala je Jadranka Pintarić.

Nezavisne

Tužna vest da je hrvatska spisateljica Vedrana Rudan preminula u 77. godini nakon duge borbe s teškom belešću rastužila je mnoge. Na zvaničnoj Fejsbuk stranici Vedrane Rudan ispisana je poruka: “Vedrana je otišla na područje bez signala”.

Vedrana Rudan, poznata po svom britkom jeziku i provokaivnim stavovima, koja je decenijama bila jedna od najčitanijih i najproduktivnijih književnica i novinarki na ovim prostorima, u prvom braku koji je trajao 14 godina dobila je dvoje dece, sina Slavena i ćerku Asju. U kasnijim godinama pronašla je sreću u drugom braku, s osam godina mlađim advokatom Ljubišom Drageljevićem za kojeg se udala i s kojim je provela više od tri decenije.

Prvi brak je često opisivala kao težak i turbulentan, a o deci je povremeno pisala u svojim popularnim kolumnama i knjigama sa specifičnim, često autoironičnim i beskompromisnim stavom prema roditeljstvu.

Svojevremeno se osvrnula i na temu bezuslovne majčinske ljubavi. Njen tekst prenosimo u celosti:

“Jako sam rano poželela da imam decu. U lovu na mladunčad nisam previše pažnje posvećivala traženju idealnog tate. Tada sam mislila da su svi muškarci isti. U modi su bili visoki mužjaci širokih ramena i krupnih šaka. Većina žena svoju ljubav prema partneru ne doživljava kao nešto što će joj odrediti sudbinu. Više pažnje posvećuju odabiru venčanice nego testiranju budućeg oca svoje dece. Kad se zaj***, ne čudimo se previše. Stalno oko sebe gledamo kako se strastvene ljubavi pretvaraju u strastvenu mržnju. Ljubav ima svoj rok trajanja. Dugačka, bela haljina uvek se može pretvoriti u kratku u kojoj ćeš nekoj nesretnici poći na venčanje. Ti, konačno slobodna, ona pravomoćno osuđena. Ali… Neko nam je rekao, postoji bezuslovna ljubav, postoji večna ljubav, postoji ljubav otporna na oluje, poplave, požare, potrese. Ljubav majke prema svojoj bebi. Bebine godine tu ne igraju nikakvu ulogu. Dok postojiš, ono što si rodila za tebe je beba. Bespomoćno stvorenje sme sve i sve mu je unapred oprošteno.

Preterujem? Moja prijateljica je ćerki dala kuću pa sebi u sedamdesetoj iznajmila stančić. Ovih je dana vlasnik tera na ulicu jer će garsonijeru prodati. Sama je kriva. Je li “kriva”? Šta ako je ljubav između majke i njene mladunčadi nešto veće od života? Druga prijateljica je sinu u kešu platila stan, kupila mu auto, plaća njegove režije, jedva preživljava. To radi za svoj duševni mir. Majka meri svoju sreću veličinom sreće svojih beba. Ključno je pitanje, mogu li naše bebe biti srećne dok smo mi žive? Ili beskrajno srećne postanu tek kad s ovoga sveta ode davež iz koga se više ništa ne može izvući osim neplaćenog računa za telefon, struju, vodu, uplatnicu za najam podstanarskog stana? Tu su i pogrebni troškovi. Bebe su najsrećnije dok stoje na rubu majčinoga groba i jecaju u neverici.

Organizovala sam svoju sahranu. Platila sam čoveku da moju urnu odveze čamcem na otvoreno more i prah istrese u dubinu. Do smrti me žderalo dete, nakon smrti će me gutati ribe. To će mi biti najbolja investicija u životu, oprostite, posle života. Je***! Moje dete voli orade iz rerne koje nisu iz uzgoja. I nakon smrti ću biti jestiva? Šta sam detetu dala, a nisam morala? Neću nabrajati, sve radimo isto. Da sam svoju bebu nakon srednje škole šutnula njoj bih pomogla, sebe uništila. Ljubav prema bebi ubija na rate. Kad nam razmažena derišta od 10+, 20+, 30+, 40+, 50+… vrate onako kako svaki čovek vraća onome ko je prema njemu dobar, onda se čudimo.

Pomogle smo mesu našeg mesa. Može li ono biti go*no? Gledale smo oko sebe, ništa nismo naučile. Meso našeg mesa može biti samo go*no. O izuzecima se pišu knjige, snimaju filmovi i serije. Svaka žena rađanjem deteta preko noći postaje glupača. To joj, kako godine prolaze, postaje sve jasnije. Uzalud. Je li to naučeno ponašanje? Ili smo mi mame samo glupe ribe koje ne mogu odoleti crvu na udici? Stisnula sam srce, prekinula otrovne igrice. Zašto bih sama sebi život pretvorila u pakao čekajući da mi unuk kaže hvala za poklonjeni telefon? Nikad to neće učiniti. On je meso mesa moga mesa. Krešo zna, kupovanje telefona moja je sreća. Imanje telefona kupljenog mojom lovom njegovo je pravo. Gotovo je. Svoje sam bebe skinula sa s**e. Ruku na srce, ko meni zaista treba? Imam Pepicu. Mačka ne pokazuje nikakav interes za ostavinsku raspravu. Dapače, nekako sam sigurna da mi želi dug i srećan život”, napisala je tada.

Vedrani Rudan je u maju 2024. godine dijagnostikovan redak oblik karcinoma žučnih kanala. I tada je na svom zvaničnom blogu i Fejsbuk stranici nastavila da piše o svojoj bolesti s jednakom dozom crnog humora i brutalne iskrenosti.

Izvor: superzena.b92.net

Tim citatom iz jednog njenog ranijeg intervjua, na zvaničnoj Fejsbuk stranici objavljena je smrt Vedrane Rudan, hrvatske novinarke i književnice britkog pera, u 77. godini.

U tekstovima, romanima i javnim istupima godinama je bez zadrške komentiarisala politiku, društvo, medije, brak, položaj žena, zbog čega je izazivala velika reagovanja.

Napisala je je 16 romana: Doživotna robija, Puding od vanilije, Ples oko sunca, Muškarac u grlu, Život bez krpelja, Crnac u Firenci, Kad je žena kurva/kad je muškarac peder, U zemlji krvi i idiota, Zašto psujem, Kostura okruga Madison, Dabogda te majka rodila i Uho, grlo, nož.

„Bila je retka po tome što se vrlo hrabro usuđivala da govori o teškim i bolnim temama.

„Njenom smrću ceo region je izgubio mnogo”, rekla je Slađana Novaković iz izdavačke kuće Rende, koja je među prvima u Srbiji objavila njene knjige, za BBC na srpskom.

Romani Vedrane Rudan su prevedeni na engleski, mađarski, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik.

U ranijem intervjuu u emisiji Hrvatske televizije ‘Nedeljom u 2’, govorila je o njenoj borbi sa rakom.

„Hoću da kažem da ima mnogo ljudi koji me vole i ja volim njih. I da sam besmrtna.

„Neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala”, rekla je za HRT.

Po njenim romanima igrane su pozorišne predstave u Zagrebu, Beogradu i širom Evrope.

„Pratila sam je zato što je bila drugačija, provokativna i direktna, bez dlake na jeziku“, kaže 42-godišnja Jovana Zalar iz Zemuna.

„Nije ulepšavala realnost, ni u društvu, ni lično i možda se nekom ne dopada njena direktnost, ali je uvek imala hrabrosti da glasno kaže stvari koje većina misli, ali ne sme da izgovori“, dodala je Zalar.

Prvi put je, kaže, njene knjige čitala davno, još kao tinejdžerka, ali poslednjih godina nije imala toliko vremena za njih.

Zato je u medijima pratila njene tekstove, kao i njenu stranicu na društvenim mrežama.

Volela je njen crni humor.

„Sećam se, na primer, teksta o porodici u kojem je prozivala decu da su jedino tu i jave se roditeljima kada im nešto treba.

„Lično je preokretala u društvene provokacije, prozivala i društvo i porodične odnose i javne ličnosti i uvek ubola tačno u metu“, smatra Zalar, nastavnica violine.

Iako su joj pojedine poruke bile „prejake“, bile su njene autentične i dolazile su iz ličnog iskustva.

„Prema njoj čovek nikada nije mogao da ostane ravnodušan.

„Uvek je izazivala neku reakciju, a to je srž umetnosti i stvaralaštva“, kaže Zalar.

Milica Milošević voli romane Vedrane Rudan, a omiljeni su joj Zašto psujem i Puding od vanilije.

„Ona predstavlja za mene naizgled složenu, a zapravo jednostavnu, iskrenu i pravednu ženu i spisateljicu“, kaže Milošević za BBC na srpskom.

Rudan je rođena u Opatiji kod Rijeke 29. oktobra 1949. godine.

Karijeru je počela kao novinarka, a tokom 1991. godine dobila je otkaz na Radio Rijeci zbog kritike tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana i njegove politike.

Pisala je za brojne medije među kojima je i splitski Feral tribjun (Feral Tribune), nekadašnji politički satirični list poznat po oštrim tekstovima o nacionalizmu u Hrvatskoj i na Balkanu nastao ratnih 1990-ih.

Rudan je često kritikovala vlast, crkvu i političare, govorila o uvek napetim odnosima Hrvatske i Srbije.

Zbog komentara o stradanju Palestinaca u Pojasu Gaze i upoređivanja izraelske politike sa Holokaustom, Rudan je 2009. godine dobila otkaz na hrvatskoj televiziji Nova, a uredništvo se tada izvinilo zbog, kako su rekli, govora mržnje.

„Napravila sam strašan zločin. U TV emisiji sam objavila imena i prezimena ubijene palestinske dečice iz Gaze. Zbog toga sam dobila otkaz.

„Molim one koji su mi dali otkaz da budu milostivi. Ne ubijte mi decu, ne razvalite mi kuću raketom. Zahvalna Vedrana Rudan”, napisala je ona tada u ironičnom reagovanju na otkaz.

U intervjuu Jutarnjem listu 2016. godine, sebe je opisala kao „jednu od najcrnjih osoba na svetu”.

Govorila je o siromaštvu u detinjstvu i kako je za hleb morala da zarađuje još kao 12-godišnjakinja.

Tri godine kasnije ispričala je da je odrasla u porodici opterećenoj nasiljem i alkoholizmom.

Njenu teško bolest ranije je ovako komentarisala:

„Da budem jasna, stara sam, teško bolesna, ali se ne bojim smrti.

„Moj onkolog mi je juče rekao: ‘Bolest napreduje, gospođo. Tešite se, još niko iz života nije živ izašao'”.

Prethodno je kolumne pisala na blogu Kako umrijeti bez stresa, koji je imao više od deset miliona pregleda, a ugasila ga je 2015. godine, objašnjavajući da ne želi više da piše o mržnji koja je preplavila društvo.

„Govorila je provokativno i hrabro, njene reči su bile poput ogledala“, kaže Vojislava Crnjanski Spasojević, književna blogerka, za BBC na srpskom.

U poslednjem tekstu „Devojka u zagrljaju metastaze”, objavljenim na blogu Rudan.info 26. jula ove godine, istakla je uslove u kojima zaposleni na onkološkom odeljenju bolnice u Rijeci svakodnevno brinu o pacijentima.

„Riječka onkologija je u kamenu i gvožđu. Proširuje se dok vrućina ubija, medicinske sestre dave se u paklu sa smeškom na licu”, napisala je Rudan.

U tekstu je postavila pitanje mogu li smene od 24 sata da budu poziv ili se radi o „hrvatskom državnom zločinu”.

Spomenula je i plate medicinskih sestara o kojima ntko ne piše niti snima emisije.

Mesečno primaju od 1.200 do 2.000 evra, računajući i prekovremene sate, napisala je ona i dodala: „Da sam bogata dala bih medicinskim sestrama sve što imam”.

Napisavši da plakanje nad životom „robova u našim bolnicama” neće pomoći ni sestrama, ni pacijentima, imala je poruku za sve: „Kako ne razumete, slepci! Budući bolesnici! Izađite na ulice i svim snagama se borite protiv Države koja je rak za Hrvatsku”.

U mnogim intervjuima, Rudan je pričala o položaju žena na Balkanu, nasilju nad njima, kao i odnosima Srbije i Hrvatske, kritikujući vladajuće elite što i dalje govore o ratu koji je davno završen.

„Žalosno je što na ovaj dan (8. mart) moramo po 100. put da govorimo o ratu, ali mi Srbi i Hrvati nikako da se maknemo od te odvratne teme. To je i tema moje knjige.

„Međutim, ja sam se zaista nadala da će to prestati da bude tema, ali čim krenu izbori, mi smo vama neprijatelji, vi ste nama neprijatelji, i tako u krug. Dosadilo mi je”, rekla je Rudan u emisiji ‘Jedan dobar dan’ Radio-televizije Srbije.

Bila je kritična i prema savremenom društvu oko kojeg se sve vrti oko novca.

„Jedino je novac u životu ono što može da ti pomogne – ne ljubav tvog dragoga, ne domovina, ne san o slobodi, novac može da kupi sve.

„Slobode nema – sloboda je kad možeš da ideš gradom i budeš sit, a to ne možeš bez love. Ne možeš da kažeš – ja sam gladan, ali ja sam slobodan. Ti si gladan i ti si rob”, rekla je u emisiji ‘Da sam ja neko’.

Slično je govorila i u ranijem intervjuu RTS-u na 8. mart, Međunarodni praznik žena.

„Šta znači mi narod, kada nemamo nikakvu moć. Šta znači mi narod?

„Danas sam u Knez Mihailovoj (centar Beograda) videla da neka politička partija deli ruže ženama, i to je sve što oni rade za nas narod, a u pauzi između dva Dana žena ili Dana onoga, dobijamo po male plate, rad na tri meseca, robovski status.

„Ne samo mi, već čitav svet. Svi smo mi crnci. Pa i vi ste crnci. Potplaćeni, radite danju-noću, dižete se u zoru, smeškate se, a nije vam do smeha.

„Ja isto tako glumim nekakvu hepi bakicu, ali sve je to laž. Naši obični životi su nešto drugo, Večna borba za nekakav opstanak, nekakav status, da imaš bar za doktora, ili vi detetu za patike”, rekla je tada književnica za RTS.

Uputila je i podršku studentskim protestima u Srbiji 2025. godine, iniciranih padom nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. kada je poginulo 16 ljudi.

„Dečaci i devojke, sa vama sam. Pomozite i nama. I ovde ginu ljudi.

„Ubi nas hrvatska tišina“, napisala je književnica uz fotografiju crvene šake, jednog od simbola antivladinih protesta u Srbiji.

BBC

Vijest o smrti književnice objavljena je uz poruku da je „otišla na područje bez signala“, a portal Šoubiz potvrdio je informaciju iz izvora bliskih Rudan.

Vedrana Rudan rođena je 29. oktobra 1949. godine u Opatiji, a bila je jedna od najčitanijih i najkontroverznijih savremenih hrvatskih književnica, poznata po direktnom i provokativnom stilu i oštroj kritici društvenih pojava, političara i vlasti.

Više od dve decenije radila je kao novinarka u različitim medijima, među kojima su bili Nacional i Feral tribjun, kao i na radiju, a nakon što je napustila novinarstvo posvetila se književnosti.

Njene knjige prevedene su na više jezika, a pojedina djela adaptirana su za pozorište u zemljama regiona. Pisala je o feminizmu, porodičnom nasilju, društvenom licemerju, bračnim odnosima, starenju, nacionalizmu i političkim elitama.

Veliku popularnost stekla je debitantskim romanom „Uho, grlo, nož“, objavljenim 2002. godine, a među njenim poznatijim delima su „Ljubav na poslednji pogled“, „Ja, nevjernica“, „Kosturi okruga Medison“, „Muškarac u grlu“, „Ples oko Sunca“ i „Doživotna robija“. Rudan je na svom blogu i društvenim mrežama javno govorila o svojoj borbi sa karcinomom.

Nova.rs

U svom prepoznatljivom, direktnom stilu, Rudan je opisala iskustva sa riječke onkologije, ali je ovog puta najveću pažnju posvetila medicinskim sestrama, za koje smatra da su pravi heroji zdravstvenog sistema.

– U grupi sam „onih kojima je najteže“. Zato znam da mi nije najteže. Umrijeću, umrijeće i drugi. Juče sam bila na kontrolnom pregledu. Čula sam priču u koju još uvijek ne mogu da povjerujem.

Trenutno sam kod kuće. O meni brine porodica. Supa, čaj, hrana čvrsta, meka, pranje na krevetu, odnošenje iz sobe viška mog materijala… Glumim kako drijemam. Sramota me je. Na koje sam grane pala. Kad im to kažem, čujem samo jednu rečenicu – ‘ti si naša.’

Čija sam kad sam u bolnici danju i noću, kad u tri ujutro osjetim ruku na čelu, kad u pet sestre vidim kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi, kad mi u šest mjere pritisak, temperaturu… Nisam bogata, da jesam, dala bih im sve što imam. ‘To je naš poziv’, govore – napisala je.

Posebno ju je potresla priča o ljekarki Ivani koja je, svjedočeći svakodnevnom umoru svojih koleginica, organizovala jednodnevni izlet brodom kako bi im barem nakratko omogućila predah od zahtjevnog posla.

– Pitam koliko su plaćene iako osjećam neprijatnost kad misle da moraju da mi odgovore. O njihovim platama niko ne piše, ne snimaju se TV emisije. Hrvatske medicinske sestre pacovi su koji smetaju na putu. Ipak, čula sam, mjesečno primaju od 1.200 do 2.000 evra. Ima tu i prekovremenih.

– Ona jučerašnja priča iz bolnice ne ide mi iz glave. Ne znam da li je srećna ili stravična. Doktorka Ivana je pukla. Nije više mogla da izdrži patnje svojih koleginica. Smjene od sedam do 19 pa od 19 do sedam… nikad kraja. Iznajmila je brodić, muzikicu i pozvala na jednodnevni izlet kolege koje su mogle da dođu. Plesalo se, pjevalo, smijalo. Između Cresa i Krka Jadranom je plovio brod veselja – opisala je Rudan, ističući koliko su medicinske sestre opterećene.

U kolumni se osvrnula i na njihove plate, za koje smatra da nisu srazmjerne odgovornosti i teretu posla koji obavljaju, te poručila kako se o njihovom položaju premalo govori u javnosti.

Na kraju je, u svom prepoznatljivom, oštrom stilu, uputila apel građanima da ne okreću glavu od problema u zdravstvenom sistemu.

– Treba li hrvatski građani ćutke da gledaju kako njihove najdraže čupa rak iz života, a njihovu dječicu davi u zagrljaju sestara – napisala je, između ostalog, Vedrana Rudan u svojoj novoj kolumni pod naslovom „Medicinske sestre odahnuće kad izdahnu“, piše Dnevnik.hr.

SrpskaInfo

Napisala je to Vedrana Rudan na svom blogu u novoj objavi pod nazivom “Imati djecu… nemati djecu…”.

“Jedinice, propali razredi, krivi odabir posla, lijenost, prerana uskakanja u veze, nedovoljno ljubavi prema mami koja je mogla biti predsjednica Evrope da je noge držala skupljene one srijede u tri ujutro… Gdje bi mi bio kraj? To nije sve. Dogodio se petak, srijeda je bila zaboravljena, jedino poza drugačija. Epilog isti”, napisala je ona.

Zatim se prisjetila “drečanja danju i noću, jedinica i dvojki.

“Pa djeca tvoje djece. Pa čuvaj, pa strepi pa se budi užasnuta noću, hoće li se vratiti, jesu li živa, zašto zavijaju kola hitne pomoći. Tko će to preživjeti? Zašto živim ili životarim ili crkavam s dvoje djece kad bih mogla na pragu osamdesete s mužem u miru i sreći grickati čokoladu, a ne šepava šetati njihovog psa dok se oni drže za ruke s nekim koga vole i gledaju rovinjsko more”, piše Rudan.

Upravo su je kćerke posjetile u bolnici gdje često boravi, a kako navodi, iz torbe je izvukla turpiju za nokte i uzela Vedranin dlan u svoj.

“Da mi budeš lijepa, mama”, napisala je dalje Vedrana.

U blogu je spomenula i sina koji joj je donio knjigu i slatkiš.

“Nakon desetak minuta navukao mi je komad paste na četkicu i pomogao mi da u krevetu operem zube. Poljubio mi je gornju stranu desnog dlana, laku noć, mama”, stoji u tekstu.

Nakon svega, Vedrana piše da je izašla iz bolnice i dodaje da je “lijepo biti doma i kad si nepokretan i kad nikako da izračunaš je li već vrijeme za smrt”.

“Stiže kći u goste s novim psom. Raduje me naša Kokošica. U velikoj torbi hrpa mirišljave, popeglane robe. Uvaljujem nos u nju. Ne mogu podnijeti bolnički miris. Za ručak će mi spremiti lignje na žaru. Izležavam se na kauču na terasi dok me ubija ili čini živom miris mora. Lemmy me gleda iz kartonske kutije”, navodi se u tekstu.

Sin joj je, kako dodaje, ispekao najbolje palačinke na svijetu.

“U pozadini muž sprema sve što meni treba za raskošan ručak. Jednu lignju, komadić kruha i pola palačinke. Djeca odlaze svojim kućama. ‘Bokić’, dobacuje mi kći. Sin mi veselo maše krpom za pranje suđa. Čekam da mi muž ode u kuhinju. Plačem. Bolest? Dan je previše žut? Strah od smrti? Alergija na pelud? Imati djecu? Nemati djecu?”, zaključila je ona svoj blog.

Izvor: Nezavisne

Usvom prepoznatljivom, britkom i beskompromisnom stilu, Vedrana Rudan je ogolila dušu govoreći o prirodnom životu i tome šta bi promijenila kada bi ponovo dobila priliku za novi početak.

– Da se još jednom rodim… Rekla bih sebi da jednom neću biti curica i otići ću od oca zauvijek. Jednom neću biti curica i otići ću od mame zauvijek. Čitala bih knjige i naučila da princ ne postoji. Tukla bih momke kad bi mi rekli da imam ružan nos i krakate noge.

Znala bih da sam lijepa i da ću biti još ljepša i da neću plesati u vjenčanici uz kretena zato što nije navukao zaštitu. Uradila bih test za trudnoću, a onda prekid trudnoće. Nekoliko mjeseci kasnije bila bih srećna jer nisam otišla na prekid. Plesala bih na drugoj svadbi onako kako sam plesala na drugoj svadbi, vitka i uvučena u crno odjelo – napisala je Vedrana, pa dodala:

– Voli li me iko? Ko sam ja?

Znala bih da je život kratak, ljudi zli, a ja slijepa. Znala bih da je život kratak, ljudi dobri, a ja slijepa. Satima bih gledala fotografije svoje djece i pitala se, ko je u pravu, oni ili ja? Šta znači biti u pravu? Šta je istina? Zašto je danas ljubav plavo srce, a ne dugi, čvrsti zagrljaj i bljesak u očima? Voli li me iko? Ko sam ja? Princeza na zrnu graška? Sluškinja u vreći smeća? – zaključila je.

Izvor: Buka

Kolumnu Vedrane Rudan vam prenosimo u cjelosti:

– Nakon duge i teške…’, koliko ste samo puta pročitali ovu rečenicu i nastavili dalje drti po mobilnom… Umjesto da zastanete! Iz poštovanja prema onoj sirotici ili sirotanu. Nakon duge i teške… Okej teške. Ali koji je to kuc duge. Ja sam sad već toliko dugo duga da i ne znam koji rak imam. U Zagrebu su mi rekli, tri mjeseca. Je***a. To je podatak. Tako treba razgovarati s bolesnicima. U tri mjeseca se možeš organizovati, opustiti, shvatiti da će umrijeti i svi oko tebe, odlučiti ko će ti doći na sahranu…

‘Tri mjeseca’ je i utjeha. Daje ti vremena da analiziraš šta si sve krivo napravio, koga si trebao poslati u ku**c, srećom, još imaš vremena. Jedna sam od rijetkih koja u životu nije griješila. Dapače, uvijek sam pretjerivala u pristojnosti i empatiji. Imala sam prijateljicu, bože, koliko ‘pijateljica’ imamo mi žene. Dok mi nisu rekli dijagnozu ćutala sam. Iz mene je provalilo jednog jutra, desetak dana poslije operacije. Ležala sam na kauču poput tranširane krave, kad, evo nje.

‘Ne bi vjerovala. Bila sam s Nikicom u Lidlu. Mala je bila u kolicima. Prišao nam je neki gospodin i rekao mi – šinjorina, danas cure rađaju dok su još djevojčice.’ Smijala se histerično pokazujući mi dva nova implantanta. ‘Kako si?’ Jete! Nećeš mi na sahranu! Nećeš! Imaš šezdeset i četiri godine, a u Lidlu zbog tebe svi ku**i stoje na gotovo.

Je***e! Čitav te život znam. Pedeset mi godina pričaš lovačke priče, a ja dobra poput hljeba i naivna kao časna u noći kad je postala nečasna… a, ne, ne, ne. Nećeš na moj pogreb gaduro na pragu osamdesete. ‘Imate još tri mjeseca…’ ‘Mama’, rekao mi je sin, ‘kako ćemo podići troje djece? Svijet je poludio. Sestra nema djece, imaju stan, nema nikakve potrebe da dobije ni komad kuće…’ Podivljala sam. ‘Zašto imaš troje djece? Ko ti ih je uvalio? Ona je moje dijete, tu je i tata. Kuća jeste moja starina ali tvoj otac i ja u nju zajedno ulažemo već četrdeset godina…’

Nije uspio sakriti tipični, podrugljivi osmijeh. Znate već, budalo stara, jedina si u gradu koja ne znaš. Odlučila sam. Nećeš dobiti ni komadić kuće, a nećeš mi doći na sahranu ni ti ni njeno troje djece. Neka im kuću ostavi otac.

Onaj me osmijeh je***o uznemirio. Što to moj sin zna što ja ni u davno prošla tri mjeseca nisam uspjela saznati? Kad sam jedne od besanih noći, sve su mi besane, čula muževljev treći hrk koji bi slonu prekinuo orgazam uključila sam njegov mobitel – napisala je ona.

Operisala se 2024. godine

Podsetimo, Vedrana je prije godinu i po dana otkrila da ima rak, a onda je isti i operisala. Kako je tada govorila samo 5 odsto ljudi može da se operiše.

– Negdje sam naletjela da od prvih simptoma do smrti imaš čak tri mjeseca da prevariš muža, razbaštiniš djecu ili ljubavnika pošalješ u k***c.I nije neki rok. Samo 5 odsto sretnika može da se operiše. Ta sam.

Najprije sam otišla u Svetu Nedjelju u Radiochirurgiu da mi rak spale prije operacije. Spalili su mi rak i džep jer nisam “ušla u kvotu”. Ležala sam u krevetu, operisana, ostala sam bez komada jetre i još nekih komada – rekla je između ostalog Vedrana nakon intervencije.

Vedrana Rudan je u prvom braku, u kom je prošla kroz pakao, dobila sina i kćerku, a onda joj je mlađi advokat vratio vjeru u ljubav.

Izvor: Buka

Vedrana o svom stanju i razmišljanjima redovno piše na blogu, a svoju poslednju kolumnu, pod nazivom “Kad mobilni utihne”, posvetila se temi “smrti” koju mnogi izbjegavaju da spomenu.

Njenu objavu prenosimo u cjelosti:

“Smije li se umirati a da to bude prihvatljivo?

Više sam u bolnici okovana žicama nego na slobodi.

Boce i bočice postale su dio mene. Osjećam se sputanom, nestrpljiva sam, htjela bih opet biti slobodna, zdrava i ljuta na svijet oko sebe onako kako su to moji “prijatelji” kojima je smrt, njihova smrt, nešto o čemu se ne govori.

Izvor: 6yka.com

Sigurno ne bih pisala o tome da nemam rak. Samo onaj u kome čuči razumije princezu i užas kroz koji je prošla i kroz koji prolazi. Rak možda jest izlječiva bolest ali samo mali broj onih koji ga imaju u to vjeruje. Liječnici ih hrabre, hrabre i mene, “sve smo izvadili”, a onda kreće rečenica: “Vidimo se za tri mjeseca.”

Ako ste “sve izvadili” čemu novi susret? Čula sam: “Nitko vam ne može garantirati da već prije operacije nije neka metastaza krenula…” Ipak, kad čuješ da je trenutno “sve čisto” odahneš i život ti drugačije miriše.

Prije bolesti često sam znala govoriti, dosadno mi je, stara sam, ne živi mi se, ovaj svijet je strašan, ne želim više gledati kamo ide, sve je iza mene, svi snovi, sve ljubavi, svi planovi, sve radosti, kako se ubiti i najzad prekinuti film koji u tebi izaziva ili tjeskobu ili zijevanje?

Sada, danas, osjećam neodoljivu potrebu da se probudim i vratim na staro. Odvraćam misli od raka na nezamislive načine. Kupila sam sebi prsten za rođendan prije rođendana jer nisam sigurna da ću rođendan dočekati, od njega me dijeli mjesec dana.

Otišla sam curi da mi sredi obrve. ?! Pitala sam se, nije da nisam, trebam li sređivati obrve kad će mi izlazak života zapravo biti ulazak u sanduk od jelovine pa peć? Nema smisla. Ipak sam otišla. Dolores me je u sat vremena promijenila lice, hvala Dolores, ali ne i misli.

Ivana mi je na nokte nanijela krasan lak, moj prsten zbog toga blješti posebnim sjajem, hvala, Ivana. Nažalost, rak čuči u mojoj glavi. Zvala sam doktora Nikolića. “Ima li ikakve šanse da preživim?” “Ne znam ali imaš velike šanse da poludiš.  PTSP se liječi. PTSP?

Strah od smrti je normalan ali dođe pa prođe.  Mene moj rak prati svaki trenutak u životu. Sinoć sam izašla ispod tuša, obrisala se i krenula prema spavaćoj sobi. U ogledalu sam vidjela svoje tijelo. Da, konačno sam skinula onih deset kila koje su me mučile.

Vitka sam što je dobro, ali…Sredinom trbuha proteže se debeli, ljubičasti ožiljak…Ja ga ne vidim kao spas, meni je on znak bliske smrti i ružnoće. Čula sam da muž u kući otvara neka vrata. Pojurila sam prema kupatilu i na sebe navukla kupaći ogrtač. Nisam htjela da vidi golu nakazu.

Četrdeset posto muževa ostavi ženu kad ona oboli od raka, moj muž nije među njima, naprotiv, brine o meni danju i noću. Pa ipak…

Odjednom, ništa mi ne smeta. Svi su kukali zbog paklenih vrućina. Bilo mi je čudno. Ljudi, jebeš vrućine, budite sretni, nemate rak. Sad su izvan sebe jer je hladno. Obucite se, u čemu je problem?

Svima je hladno a ja u ofucanoj, tankoj trenirci, zašto bih trošila lovu na novu, razmišljam što da na mene navuku kad umrem. Možda ipak onu zelenu haljinu koju mi je kupio muž i koja mi je od starta bila broj manja? Konačno mi stoji savršeno.

I ti bolovi. Povremeno me bole leđa, pa ruka, noge, ništa dramatično ali ja svaku bol tumačim kao ples metastaza u mom tijelu. Ni sa kim ne mogu o tome razgovarati, Kate je daleko, ljudi oko mene imaju druge “probleme”.

Kako platiti struju, kupiti djeci školske knjige, cijene hrane su astronomske,  umirovljenici umiru od gladi a političare boli kurac. Ljudi, sve je rješivo?  Izađite iz kuća, dignite u zrak banke i političare, nemojte samo kukati. Uostalom, ako vam se ne gine u revoluciji uživajte u ropstvu. I biti rob je bolje nego imati rak.

Ne, nemam oko sebe ljude koji kuže. Osjećam se, vjerojatno nisam jedina, poput osuđenika na smrt kojemu je izrečena presuda ali nikako da sazna konačan datum.

U ćeliji sam, čujem korake i zveckanje ključeva, hoće li se stražar zaustaviti pred mojim vratima ili…

Dva puta sam vidjela kako izgleda umiranje od raka. Hoću li i ja preklinjati da me ubiju a znam da to nitko od onih oko mene neće učiniti?

“Eutanazija je igračka za bogate”, ovih je dana rekao Žarko Puhovski. Jebiga, nisam bogata.

Pred pola mi je sata u glavi zazvonio stih Što se bore misli moje. Gugnula sam ga misleći da ću naletjeti na tekst nekoga koji luduje zbog raka. Jebiga, Zvonka Bogdana muče ljubavni problemi.

On nije normalan.