“Tata, ja ti odoh..”
“Idi, kćeri. Ako misliš da je za te, idi. Kada sam te dobio, znao sam da ćeš otići..”

Ma, briga me i za šminku i kumu, ma sve, rasplakala sam se k’o nikad.
Zagrlila sam ga jako, onako najjače.

Kao da ga više nikad neću videti.
Kao da nam brane da se grlimo.
Kao da nas zauvek otimaju jedno od drugog.

“Tata, znaš. Ja ću uvek ostati tvoja, ne brini.”
“Kćeri, umij se, popravi se, sad će gosti. Vidi nas! K’o deca!”

Navukao je masku tobožnje hladnoće i nestao među narodom šepureći se poput ponosnog pauna.
Tata. Otac. Ćaća.
Koliko samo znači u životu jedne žene taj muškarac.

On je sigurnost.
On je uzor.
Institucija.
Blagost i gordost.
Zaštita od svega lošeg.

Moj je meni bio predivan, kroz čitavu mladost, odrastanje, sazrevanje.
On je taj koji mi je dao ime.
Koji mi je tepao “Seka”, “Sine”..
Koji se nije treznio danima kada sam se rodila.
On je taj koji je govorio da me rodio.
On je taj koji mi je pjevao pesmu od Trubadura “Marijana” a ja se k’o fol ljutila.

On je taj koji mi je obećavao haljine.
Koji je pružao pažnju čak i više nego li mi je bila potrebna.

On je taj koji je razmazio svoju kćer jedinicu.
Do neba i nazad.

Koji me je naučio da se za ženu moraš boriti.
Ugađati joj, kada vidiš da je loše, pusti je dok je prođe.
On je taj.
Moj Ćaća.
I danas je bio kod mene.
Malo smo šetali i razgovarali.

Korak mu je sve sporiji, kosa potpuno bela.
Hod ni blizu kao onda kada me pratio do oltara.
Pa mi teško, pa me boli.
Pa hoću da sam opet malena.
Da skačem po njemu.
I da mi otpeva Marijanu.
Da je vitalan, zdrav i mlad..

Ja sam mu i danas sela u krilo i rekla da ga jako volim.
I sjedeću dok god Gospod dozvoli.
Jer to je bolan Ćaća.
Jedan i jedini.
A žene uvek ostanu tatine devojčice šta se god desi.

Preuzeto sa: zelenaucionica.com

Godine 1948, Soraju je, sa nedavno razvedenim šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem, upoznao Forough Zafar Bakhtiari, Sorajin bliski rođak. Poslednji iranski šah Mohamed Reza Pahlavi upravo se razveo od princeze Favzijom, koja je bila nestvarno lepa, ali nije se slagala sa svekrvom i nije rodila muškog naslednika, već samo ćerku.

U potrazi za mladom koja će mu roditi sinove, na kraljevsku scenu Irana uskoro stupa princeza Soraja, ćerka iranskog plemića i ambasadora u Nemačkoj Khalila.

Sora je odrasla i školovala se po celoj Evropi. Uprkos kulturološkim razlikama, sa  šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem dogodila se obostrana ljubav na prvi pogled. Eksploziji emocija usledila je njihova veridba, svega 24 sata od upoznavanja. Šah joj je tada dao verenički prsten sa dijamantom od 22,37 karata.

Nažalost, venčanje je bilo prolongirano jer se Soraja razbolela i nedeljama se lečila od tifusa. Za to vreme, prema predanju, šah joj je svaki dan donosio po jedan dragulj i spuštao ga na njen jastuk.

Raskošno venčanje iz snova

A onda je došao dan venčanja, 12. februara 1951. godine. Mlada je nosila srebrnu haljinu od lamea sa biserima, ukrašenu perjem rode marabua, koju je za tu priliku dizajnirao Kristijan Dior.

Za venčanicu se kasnije saznalo da je budućoj kraljici bila preteška. Na nju je utrošeno čak 20 metara svile i sa ukrasima je bila teška skoro 30 kilograma. Soraja, iscrpljena od višenedeljnog lečenja, jedva je stajala, a napolju je padao sneg.

Šah je naredio da se u ledenoj palati postavi više desetina peći na drva, a dvorski lekar je naredio da obuče vuneni prsluk ispod haljine i vunene čarape. Šah i jedan od njegovih pomoćnika makazama su odsekli osam metara materijala sa venčanice kako bi je oslobodili dela težine.

Iako je šah najavio da bi gosti trebalo da doniraju novac specijalnoj dobrotvornoj organizaciji za iransku sirotinju, među svadbenim poklonima našli se sve, od bunde od nerca do stola sa crnim dijamantima koje je poslao Josif Staljin.

Ceremonija je bila ukrašena sa 1,5 tona orhideja, lala i karanfila, poslatih avionom iz Holandije. Zabava je uključivala konjički cirkus iz Rima.

Sve u svemu, od svih Šahovih mnogih žena, generalno se veruje da je Soraja bila „prava ljubav“ njegovog života jer je ona bila ona koju je on najviše voleo.

– Bila sam glupa. Nisam znala skoro ništa o geografiji, legendama moje zemlje, ništa o njenoj istoriji, ništa o muslimanskoj religiji – priznala je Soraja, čije je vaspitanje bilo potpuno nemačko i katoličko, zbog čega nikako nije mogla da stekne poverenje u Iranu, do te mere da su muslimanski sveštenici savetovali šaha da ne bi trebalo da se oženi ovom „poluevropskom devojkom“ koja nije vaspitana kao muslimanka.

Život u bajci prepun prepreka

Nakon venčanja, Reza i Soraja su živeli kao u bajci, ali je njihov idealan život bio prilično ugrožen. Sorajin brak je bio problematičan i jer su je majka i sestre Mohameda Reze videle kao rivala za njegovu ljubav, isto kao što su se sukobljavale sa njegovom prvom suprugom, princezom Favzijom Fuad od Egipta.

Neprestano su je mrzele i nanosile sitna poniženja.

Sa druge strane, Soraja nije volela Ernesta Perona, šahovog najboljeg prijatelja i privatnog sekretara, koje je nazivala „homoseksualcem koji je mrzeo sve žene“ i „širio otrov po palati”.

– Peron je bio lukav, perfidan i makijavelistički čovek koji je pobuđivao mržnju, raspirivao tračeve, uživao u svakoj intrigi – opisivala ga je kraljica, dok je uprkos njenom gađenju, Mohamed Reza  bio fasciniran, kako je rekla “ovim dijaboličnim Švajcarcem“.

Peron ju je jednom posetio i izneo niz, kako je ona nazvala, veoma „razvratnih“ primedbi i vulgarnih pitanja o njenom seksualnom životu sa šahom, što ju je navelo da ga u svom besu izbaci iz Mermerne palate.

Naime, tokom sukoba sa premijerom Mohamedom Mosadegom iz levičarskog Nacionalnog fronta, Mohamed Reza je često bio depresivan, do te mere da je čak prestao da igra poker sa svojim prijateljima, što je bio jedan od njegovih glavnih strasti.

Ona je izjavila da samo telesna strast može da izvuče Mohameda Rezu iz depresije i često je pozivala šaha u svoj krevet da mu održi raspoloženje.

Iako je venčanje održano tokom velikog snega, što se smatralo dobrim znakom, brak carskog para se raspao početkom 1958. zbog Sorajine očigledne neplodnosti.

Šahovo jedino dete, njegova ćerka princeza Šahnaz, udala se za Ardešira Zahedija, sina bivšeg premijera, generala Fazlolaha Zahedija, čoveka kojeg je Mohamed Reza prezirao i otpustio 1955. godine.

Smatrao je da „jedan Zahedi ne može da nastavi dinastiju Pahlavija“, i da Soraja mora da mu da sina kako bi kuća Pahlavija mogla da se nastavi. Nesrećna kraljica lečena je u u Švajcarskoj i Francuskoj.

U pokušaju da sačuva svoj položaj, Soraja je rekla šahu da treba da promeni ustav iz 1909. kako bi dozvolio jednom od njegovih polubraće da ga nasledi, za šta joj je Mohamed Reza rekao da će zahtevati „odobrenje Saveta mudrih muškaraca“ .

To je bila direktna laž, jer Soraja, koja nikada nije pročitala ustav, nije znala da ne postoji „Savet mudraca“, što je bio šahov način da prolongira tešku odluku.

Kraj braka

Postojao je i sve veći pritisak da šah oženi još jednu ženu, jer je prema šerijatu, mogao da dovede novu ženu u porodicu – ako na to pristane prva žena.

Šahova dominantna majka je tu videla svoju šansu da izvšri pritisak na sina da se razvede od nje, ukazujući mu na dužnost da obezbedi muškog naslednika, zbog čega je Mohamed Reza ubedio Soraju da napusti Iran, dok on navodno ne sredi stvari oko ustava.

Uskoro ju je pozvao i telefonom saopštio da će morati da prihvati da uzme drugu ženu ili će se u suprotnom razvesti od nje.

Već 14 dana kasnije, 21. marta 1958, na iransku Novu godinu, uplakani šah je objavio svoj razvod iranskom narodu u govoru koji je emitovan na radiju i televiziji.

Prema izveštaju “Njujork tajmsa”, razvodu 6. aprila 1958.  prethodili su opsežni pregovori kako bi se kraljica Soraja ubedila da dozvoli svom mužu da uzme drugu ženu. Ona međutim, nije mogla da prihvati ideju da deli ljubav svog muža sa drugom ženom.

– Pošto je Njegovo carsko veličanstvo Mohamed Reza Šah Pahlavi smatrao neophodnim da naslednik prestola mora biti direktnog porekla po muškoj liniji iz generacije u generaciju, ja ću sa svojim najdubljim žaljenjem u interesu budućnosti države i dobrobiti naroda u skladu sa željom Njegovog Veličanstva Cara, žrtvovati svoju sreću i izjaviću svoj pristanak na razdvajanje od njegovog carskog veličanstva – izjavila je Soraja Esfandiari Bakhtiarid.

Soraja je bila dobro nagrađena za razvod sa šahom, koji joj je kupio penthaus stan u Parizu koji je bio procenjen na tri miliona dolara. Plaćana joj je i mesečna alimentacija od 7.000 dolara sve do Islamske revolucije koja je zbacila Mohameda Rezu 1979. godine.

Zahvaljujući širokogrudosti bivšeg supruga, živela je veoma udobno u Rimu, Minhenu i Parizu. Pozivali su je na proslave i postala je ikona džet-seta. Čak je snimila i film.

Ali, ceo život je proživela u borbi s tugom i depresijom. Umrla je 2001. godine, a sahranjena je u Nemačkoj, u grobnici svojih roditelja.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Podsetimo, glumice iz oba biografska filma iza kojih stoji Larain nominovane su za najprestižniju filmsku nagradu – Kristen Stjuart kao princeza Dajana i Natali Portman kao Džeki Kenedi Onazis.

“Vrlo ozbiljno shvatam odgovornost za Marijin život i nasleđe. Daću sve od sebe da odgovorim na izazov. Pablo Larain je režiser kome se dugo divim. Ostvarenje snova je to što sam dobila priliku da kažem više o Marijinoj priči”, prokomentarisala je glumica.

Priča Marije Kalas je zaista veličanstvena i intrigantna – prepuna uspona i padova, ushićenja i duboke tuge. Njen život je više od svega, pa čak i od muzike, obeležila velika, ali mučna ljubav sa Aristotelom Onazisom.

Velike ljubavi uglavnom su tužne, dramatične, gotovo “epske” – one sa sobom nose valove ushićenja i blistavih trenutaka, ali i žustrinu, oštre reči, burne svađe, strašne razlike, i često se pretvaraju u patološke odnose bez kraja i konca.

Jedna od takvih bila je romansa čuvene operske dive Marije Kalas i grčkog milijardera Aristotela Onazisa, koja je ostala upisana kao jedna od najlepših, ali i najtežih ljubavnih priča u savremenoj istoriji.

Glamurozna grčka zvezda jedinstvenog glasa i harizme, jedna od najuticajnijih žena svog doba, elegantna i nedodirljiva, Marija Kalas, gotovo dve decenije živela je burnu i intrigantnu ljubav sa Aristotelom Onazisom, a njihov odnos do dana današnjeg nije prestao da intrigira javnost.

Oni su proveli godine i godine u jednoj vrsti zajedništva, ali uprkos čvrstini veze njihov odnos bio je “obojen” suzama, padovima, preprekama, osvetama i dramatičnim obrtima.

“Zabranjena” ljubav

Kada se između grčke pevačice i čuvenog biznismena rodila ljubav na njegovoj jahti “Kristina”, na kojoj se elita tog doba zaputila na tronedeljno krstarenje Mediteranom, oboje se bili u braku – ona sa 30 godina starijim menadžerom Đovanijem Batistom Meneginijem, a Aristotel s bogatom naslednicom Atinom Livanos.

Silinu emociju koja se tada javila ništa nije moglo da pomuti, prepreke i društvene norme nisu mogle da stanu na put magnetnoj privlačnosti, pa ni to što je Marijin suprug bio prisutan na jahti.

Harizmatični bogataš bio je opčinjen šarmom tada 32-godišnje dive, i svaka njena želja za njega je predstavljala zapovest – kada je rekla da voli tango, plesali su celu noć tango, kada je rekla da voli ruže, on je ispunio čitavu plesnu dvoranu ružama, kada je rekla da voli proslave, organizovao je jednu samo u njenu čast…

I upravo tu, jedne tople, avgustovske večeri, na toj jahti, koja se usidrila u podnožju planine Atos, Marijin i Aristotelov život se ukrstio jednom za svagda. Oni su se tada susreli sa vaseljenskim patrijarhom Atinagorom, koji im se zahvalio na tome što su proslavili Grčku, nazvavši ih “najvećim pevačem i najvećim mornarom u savremenom svetu”.

Mariji su se oči napunile suzama, i ona je te reči protumačila kao Božji znak i dozvolu za njihovu ljubav, slomivši svaki otpor za ovu “zabranjenu” romansu.

Ova uspešna i nesalomiva dama zatražila je od svog supruga razvod čim se krstarenje okončalo. Menegini je “poludeo” javno optuživši Onazisa za slom braka. Legendarni bogataš je odreagovao u svom maniru – javno ga je zapitao: “Koliko hoćete za Mariju? Pet ili deset miliona?”

A, onda se jedne noći jednostavno pojavio ispred njihove kuće, dozivajući Mariju i obrativši se njenom suprugu: “Došao sam da ti uzmem ženu!”

U mesecima koji su usledili, zaljubljeni par okončao je svoje brakove, i upustio se u romansu koja će trajati do smrti, ali uz užasne i bolne slomove i peripetije ravne najmaštovitijim holivudskim ostvarenjima.

Toksična veza

Veza sa Aristotelom doprinela je da lepa Grkinja bude česta “meta” tabloida, iako je i pre toga bila na lošem glasu u štampi. Novinari su neretko uz nju vezivali reči “razuzdana” i “perverzna”, a ova afera bila je prava “poslastica” za njih.

“Nisam anđeo i ne pretvaram se da jesam. To nije jedna od mojih uloga. Ali, nisam ni đavo. Ja sam samo žena i umetnik, i kao takvoj hoću i da mi se “sudi”, rekla je Marija jednom prilikom.

Ipak, loša reputacija u javnosti u kombinaciji sa teškoćama u pevanju, koje su se javile usled naglog mršavljenja i slabljenja dijafragme, kao i sama ljubav sa Onazisom, podstakla su je da se povuče sa scene, daleko pre vremena.

Ona je želela da bude samo “žena koja voli”, i da svu pažnju i energiju usmeri u svoju novu ljubav – i zaista jedno vreme oni su se voleli beskrajno, Marija je imućnog brodovlasnika pratila na putovanjima širom sveta, uživala je u njegovim skupocenim darovima, raskošnim haljinama, podršci, pažnji, oduševljenju njome…

Međutim, u narednim godinama njihova veza poprimila je patološku formu i pretvorila se sado-mazohistički odnos u kome je Aristotel bio brutalan i neosetljiv, a Marija žena zavisna od njegovog dodira i reči, koja je živela jedino za vreme provedeno sa njim.

Ponekada je danima ne bi zvao, a ona je očajna čekala njegov poziv. Igrao se sa njom – nestajao je na neko vreme, pa se vraćao uz velike gestove, medene reči i postupke. Bio je surov – neretko bi je u društvu ponižavao, govoreći da je ona samo “glupa, predebela dama sa velikim nosem”.

Jednom prilikom javno ju je osramotio rečima da je “dobra samo za krevet”. Drugom prilikom, kada je obećao Mariji da će je konačno oženiti, ona je to obelodanila novinarima. Međutim, Onazis je njene izjave demantovao uz opasku da su to “dečije šale i njene fantazije”. Kao da sve to nije bilo dovoljno, Onazis je bio kompulsivno neveran, a vrhunac je bila afera sa Džeki Kenedi, tada najpoželjnijom udovicom na planeti.

Marija je jedno leto poželela da ponovo provede na krstarenju sa Onazisom, kada joj je saopštio da je to nemoguće, jer on ima specijalnog gosta na jahti (misleći na Džeki). Marija ga je tada ostavila, što je on olako shvatio, rekavši joj da će se videti ponovo u septembru.

“Ne, Ari, ne shvataš, ostaviću te i više ti se nikada neću vratiti”, rekla mu je ova tragična heorina tada.

I zaista – taj događaj označio je definitavan krah njihove ljubavi, ali ne i kraj.

Nova/stara romansa

Onazis se venčao sa Džeki Kenedi, navodno kako bi pridobio uticaj u Americi, ali je umesto toga, trajno slomio srce ženi koja ga je bespogovorno volela i živela samo za njega.

Džeki se udala za njega samo zbog bogatstva i moći, i nije umela da ugodi njegovom temperamentu i prirodi, za razliku od obožavane Marije, i on je ubrzo strašno zažalio zbog odluke. Neki zapisi govore da je čak želeo da otkaže venčanje, ali je zbog Džekine histerije i nedostatka “valjanog razloga” po strogim grčkim zakonima, ipak uplovio u bračne vode.

Za Mariju Kalas to je bio najtragičniji period života, i najbolje ga opisuje njena kratka izjava. “Prvo sam izgubila glas, zatim figuru, i na kraju Onazisa”, rekla je.

Ona je za venčanje saznala od prijatelja i iz novina, i nakon suicidnih misli, gomile lekova i sredstava za smirenje, poslednjim naporima volje pustila je da vreme jednostavno prođe i počela polako da sređuje svoj život.

Međutim, čuveni brodovlasnik bio je rešen da je ne ispusti iz ruku, ona mu je silno nedostajala, i sve jače priželjkivao je Marijinu ljubav, njen topli zagrljaj i čvrst oslonac. Aristotelova upornost, pritisak, velikodušni gestovi urodili su plodom – operska diva nije odolela da ne “oživi” njihovu romansu, ali ona je nastavila da bude nestabilna i obojena svađama i stalnim prekidima, jer on je i dalje bio zvanični suprug Žakline Kenedi.

Ipak, nikada nije krio da je bio čest gost u pariskom stanu Kalasove i njihova ljubav bila je doslovce transparentna. Čak je ostalo zabeleženo da je u čuvenom klubu “Maksim” uzviknuo: “Kako je dobro opet osetiti Marijine kukove, kostiju sam sit kod kuće”.

“Dok nas smrt ne rastavi…”

Poslednje godine Onazisovog života obeležile su velike tragedije – smrt sina jedinca, poslovni krahovi, samoubistvo bivše supruge, teška bolest, a Marija je tada, kao i u mnogim trenucima njegovog burnog života, bila jedina svetla tačka.

I tada, kada je osetio da mu je kraj blizu, potražio je svoju voljenu ljubavnicu, nazivajući je svojom “jedinom istinskom suprugom”. Onazisovi najbliži prijatelji posvedočili su da se odazvala njegovom vapaju, celu noć preležavši budna u bolesničkom krevetu.

“Voleo sam te, ne uvek valjano, ali voleo sam te koliko sam mogao”, navodno je rekao čuvenoj operskoj pevačici.

Te 1975, kada je preminuo, Aristotel je u bolnicu sa sobom poneo poslednji Marijin poklon – crveno Hermes ćebe.

Za njim je, dve godine kasnije, otišla i slavna, hrabra, elegantna diva, preminuvši u 53. godini od srčanog udara. Njen pepeo rasut je iznad Egejskog mora, i bio je to još jedan u nizu dokaza njene trajne i večne ljubavi prema kontroverznom grčkom brodovlasniku.

“Uvek sam igrala junakinje koje umiru zbog ljubavi – i to je nešto što mogu da razumem”, rekla je Marija neposredno pred smrt, još jednom pokazavši da je njena ljubav bila veća i jača od života i smrti.

Preuzeto sa: zena.blic.rs

Zašto svi vrištimo kada čujemo da su se naši prijatelji vjerili i plačemo na skoro svakom vjenčanju. Zašto tračamo o raskidima i stigmatizujemo razvod, kao da je razvod najtragičnija stvar koja se može desiti dvoje ljudi.

Zašto izbjegavamo stvarnost u vezi i krijemo se iza izjava o tome koliko smo ponosni na našu bolju polovinu.

Ljubav je divna droga. Može biti zaista nevjerovatno pronaći je i prepustiti joj se – utopiti se u njene zagonetne moći i uživati u osjećanju da je ovo ono pravo. Da je ovo TO. Kada se osjećate kao da ste konačno otkrili tajnu sreće. Da ste otkrili svhru u potencijalnom životnom saputniku.

Svi mi želimo partnera. Nekoga na koga se može osloniti za podršku. Nekoga na koga treba računati kao na stalni plus jedan. Nekoga kome možemo ispričati sve. Nekoga sa kim možemo slaviti uspjehe, velike i male. Nekoga za seks.

Ali ljubav neće popraviti vaš život. Ona može poboljšati stvari, posebno na početku, kada prvi put nađete tu osobu sa kojom ste prilično sigurni da ćete biti zauvijek.

Početak ljubavi zaista ima način da učini da cio svijet izgleda mnogo bolje. Kada ste oduševljeni, dosadni zadaci vam odjednom ne izgledaju kao problem. Prijatne aktivnosti nekako postaju još vrijednije.

Ali zaljubljenost ne traje, čak ni za one koji ljubavlju pijane ljude na planeti. Znamo ovo. Pa ipak, zaboravljamo to iznova i iznova. Požuda se na kraju rasprši. Kada se to dogodi, zamijenjuju je udobnost, zajednička iskustva i sve više dragocjenih uspomena. Takođe, svađa, ljubomora, iskušenja, sumnje i umor u vezi.

Ljubav koja traje je svakako moguća, ali ne ako očekujete da ljubav uradi sav posao umjesto vas. I ne ako odbijate da razumijete granice ljubavi.

Ljubav ne transformiše cijelu vašu stvarnost. To vas ne čini drugačijom osobom, ne riješava sve vaše probleme i ne briše vaše greške iz prošlosti. Ako ništa drugo, ona stvara nove borbe. Ljubav nije uvijek lijepa. Ona može biti potpuno ružna. Ona nije flaster za emocionalni očaj.

U stvari, u mnogim slučajevima izaziva haos za ljudsku psihu. Ona nije razlog za život. Štaviše, u nekim slučajevima, može natjerati ljude da ubijaju. Zločini iz strasti postoje. Ljubav rađa dobrotu i strast i ljepotu. Ali takođe rađa ružnoću, tamu, pa čak i mržnju.

“Svi želimo ljubav i svi je zaslužujemo. Ali ne treba očekivati da će se cijeli vaš svijet magično promijeniti čim je pronađete.”

Želimo da ljubav bude veća nego što jeste. Želimo da to bude transcedentna sila koja nas ujedinjuje kao ljudska bića, čak i dok nas razdvaja. Želimo da život učini vrijednim življenja. Želimo da izliječi naš bol. Želimo da naše postojanje prožme smislom. Ali istina je da sve to morate učiniti sami.

Svi želimo ljubav i svi je zaslužujemo. Ali ne treba očekivati da će se cijeli vaš svijet magično promijeniti čim je pronađete. Da, određeni aspekti života su odmah bolji kada nađete stalnog partnera u zločinu. Ali ljubav nije uvijek odgovor. Često je odgovor jednostavno naporan rad. Ili introspekcija i lični rast. Ponekad je odgovor reći zbogom. Ponekad je odgovor reći ne.

Život koji vodite je određen zbirom izbora koje donosite. Neki od tih izbora odnose se na ljude koje odlučite da volite. Ali mnogi drugi nemaju nikakve veze sa ljubavlju.

Ne živite za ljubav. Ako očekujete da će vas to ispuniti ili pritisnuti ljude koje volite da se osjećate cijelim, završićete ozbiljno razočarani i najvjerovatnije sami. Ljubav je divna, ali nije sve. Najveće ljubavne priče su bukvalno nevjerovatne. Najveće ljubavne pjesme su inspirativne, ali su reduktivne.

Ljubav nije sve što vam treba. Imate druge potrebe i samo vi možete da se pobrinete da sve te potrebe budu zadovoljene. Zato pogledajte u sebe i shvatite šta želite od života. Zatim posvetite što više vremena, energije, truda i finansijskih sredstava da se i te druge stvari dogode.

Svakako, nađite nekoga koga ćete voljeti. Samo ne zaboravite da u nekom trenutku pronađete i sebe.

Udisala sam te, opipavala i iznova doživljavala. Znala sam da si moje „ono nešto“ što mi se ostvaruje. I baš tako, svakog momenta s tobom, moja duša treperila je kao svjetlo svijeće na polnoćki, kao trzaji žica na gitari. I obuzimala me ta emocija da sam tvoja, da si došao, da smo tu…a ko zna gdje idemo. Mirisala sam ti kožu.

Znala sam da će me taj miris odvesti daleko u maštu gdje sam te svaki naredni dan čekala. Tada sam shvatila da volim. Volim te kao što se voli najrođenije, volim te kao što se voli najvoljenije, volim te kao što se voli najiskrenije.

I opet sam osjetila isto treperenje. Tada sam shvatila da tijelo treperi kada ti duša pleše. Tada je tvoja ruka držala moju u unutrašnjosti svojih dlanova kao i srce u unutrašnjosti svog srca.

Tada je moja ljubav krenula da se bije, goloruka, da te brani, da ne diše ako je potrebno. Jer to je ljubav, ona može. Moja ljubav krenula je u dubine mora, na ivice stijena. Uplašena je koračala da te usreći, da te oraspoloži, ignorišući bol, stvarajući ponos.

Jer može ljubav među stijene, može ljubav u dubine. Može ljubav da ukroti predaleke iluzije. Može ljubav da izbriše granice i učini da sve nestane.

I može ljubav da izmisli nemoguće, da doživi nerealno. Može ljubav da izbriše sve tvoje i sve moje jer prestaje biti važno šta kome pripada. Može ljubav da se preda i postane najspokojnije mjesto. Može ljubav da ima planove i isprepletene dijelove koje daješ od sebe, bezrezervno i nepromišljeno, nesebično i potpuno.

Može ljubav da ostane koliko god je nešto tjeralo dalje. Može da se sliva u nijansama i odoli drugim dimenzijama. Može jer si ti tu. Držiš moju ruku u dubini svoje ruke, čuvaš moje srce u dubini svog srca i znaš da ću te isto željeti kao jučer, kao sada, kao zauvijek.  Može ljubav da bude u raznim oblicima i bojama. Ja sam izabrala da bude…moja.

I opet je Božić. I dalje sam tu. I dalje ova ljubav traje. I trajat će sve dok svjetlo svijeća obasjava polnoćku, dok trepere žice na gitari. Trajat će sve dok je stijena i mora, sve dok je duše u ljudima. Sve dok je ruke u ruci…

Sve dok je nas.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.