Živimo u digitalnom dobu gdje je granica između prijateljskog ponašanja i nevjere postala prilično nejasna. Mnogi ljudi svakodnevno rade sitnice koje njihovim partnerima izazivaju nelagodu, a da toga nisu ni svjesni. Taj fenomen stručnjaci nazivaju mikro-prevarom.

Suptilne granice nevjere

Psiholozi koriste izraz mikro-prevara kako bi opisali postupke koji ne predstavljaju fizičku prevaru, ali kod partnera izazivaju osjećaj izdaje. Prema kliničkoj psihologinji Sabrini Romanoff, to su male radnje koje prelaze prag primjerenosti s osobom koja vam nije partner. Iako te akcije same po sebi ne moraju biti nevjera, one su neosporno kršenje povjerenja. Kada se promatraju zajedno, lako mogu dovesti do otvorenog varanja u budućnosti.

Problem s ovakvim ponašanjem leži u tome što se odvija u sivoj zoni. Lako ga je sakriti i opravdati, a kod partnera koji ga otkrije izaziva veliki osjećaj nesigurnosti. Psihoterapeut Daren Banarse ističe da takvi postupci stvaraju paralelni emocionalni svijet koji isključuje vašeg partnera.

Znakovi da ste možda prešli liniju

Kada govorimo o konkretnim primjerima, stručnjaci se slažu oko nekoliko obrazaca ponašanja. Ovo su stvari koje jasno spadaju pod mikro-prevaru:

• tajno dopisivanje
• emocionalna bliskost s drugom osobom
• flertovanje na društvenim mrežama
• održavanje kontakta s bivšim partnerom
• namjerno skrivanje vlastitog statusa veze

Zadržavanje profila na aplikacijama za upoznavanje također je jasan znak da niste potpuno predani trenutnom odnosu. Mnogi se pravdaju da su tamo samo iz znatiželje, no to zapravo pokazuje nedostatak poštovanja prema osobi s kojom ste u vezi.

Još jedan čest oblik mikro-prevare je traženje emocionalne podrške izvan veze. Ako svoje najdublje probleme dijelite s kolegom s posla umjesto s partnerom, narušavate bliskost koja bi trebala biti rezervirana samo za vas dvoje. Takvo preusmjeravanje emocionalne energije ugrožava temeljnu povezanost u vezi.

Zašto je tajnovitost glavni problem

Prava opasnost mikro-prevare nije u samom fizičkom činu, već u tajnovitosti koja je prati. Ljudi osjećaju potrebu sakriti svoje postupke od partnera upravo zato što u dubini duše znaju da rade nešto pogrešno. To konstantno prikrivanje stvara toksičnu atmosferu u kojoj partner osjeća da nešto nije u redu, ali često nema konkretne dokaze pa počinje sumnjati u vlastiti razum.

Kako se nositi s tim

Ako ste primijetili znakove mikro-prevare kod svog partnera, najvažnije je ne donositi ishitrene zaključke. Prvi korak trebao bi biti smiren razgovor u kojem ćete izraziti svoje osjećaje, bez izravnih optužbi. Važno je postaviti jasne granice i objasniti zašto vas određeno ponašanje povređuje.

S druge strane, ako ste vi ti koji prelaze liniju, vrijeme je za malo introspekcije. Zapitajte se zašto tražite pažnju i potvrdu izvan vaše veze. Razumijevanje vlastitih motiva ključno je za zaustavljanje takvog ponašanja prije nego što trajno naruši vaš odnos.

Kako zaštititi svoj odnos

Ne postoji univerzalna definicija onoga što čini mikro-prevaru, jer svaki par ima vlastite granice. Ono što je jednoj osobi potpuno bezazleno, drugoj može predstavljati ozbiljan problem. Zato stručnjaci stalno naglašavaju važnost otvorene i iskrene komunikacije na samom početku odnosa.

Najbolji način da provjerite jeste li prešli liniju jest da se zapitate biste li se jednako ponašali pred svojim partnerom. Ako biste osjetili potrebu nešto sakriti, vrijeme je da razmislite o svojim postupcima. Zdrav odnos gradi se na povjerenju, a sitne laži ga mogu trajno uništiti.

Na kraju dana, iskrenost prema sebi i partneru jedini je pravi put. Ako niste zadovoljni u vezi, bolje je o tome otvoreno razgovarati nego tražiti prolazno uzbuđenje u tajnim porukama i lajkovima.

Izvor: zena.net.hr

Seks s prijateljem može se činiti kao dobra ideja, ali situacija se jutro kasnije često pokaže komplikovanijom. Ipak, ponekad je upravo to početak kvalitetne ljubavne veze. Istraživači sa Univerziteta Victoria ispitali su gotovo 1.900 ljudi i utvrdili da je 68% njih svoju sadašnju ili poslednju vezu započelo kao prijateljstvo. Među ispitanicima u dvadesetima taj udeo se penje na 85%.

To znači da postoji velika šansa da je osoba s kojom ste u vezi nekad bila ona kojoj ste se žalili na svoje tadašnje partnere, piše Vice.

Godinu dana praćenja “prijatelja s povlasticama”

Jedno je biti prijatelj s nekim pre nego što se razviju osećanja, a sasvim drugo spavati s prijateljem u nadi da će se s vremenom zaljubiti. Džastin Lehmiler, naučni saradnik na Institutu Kinsey, sa svojim je kolegama godinu dana pratio 192 osobe u aranžmanima “prijatelja s povlasticama”.

Rezultati su pokazali da je samo 15% njih na kraju postalo ljubavni par, dok se 28% vratilo isključivo na prijateljski odnos. Njih 26% nastavilo je sa seksualnim odnosom, a 31% u potpunosti je prekinulo komunikaciju.

Nade protiv stvarnosti

Ako se potajno nadate da će se vaš prijatelj zaljubiti u vas, izgledi nisu naročito ohrabrujući. Samo 15% ispitanika koji su želeli da njihov neobavezni odnos preraste u vezu ostvarilo je tu želju. Oni koji su se nadali da će prekinuti seksualni deo odnosa i vratiti se prijateljstvu prošli su znatno bolje – to je uspelo za njih 59%.

Ipak, seks ne uništava nužno prijateljstvo. U zasebnom istraživanju na 308 studenata, oko 35% njih izjavilo je da su ostali jednako bliski i nakon završetka seksualne veze, a manji deo je postao još bliskiji. S druge strane, 32% ispitanika nije ostalo jednako blisko kao ranije, dok gotovo 19% više uopšte nisu bili prijatelji.

Važnost otvorene komunikacije

Čini se da je jedna stvar ključna – razgovor o prirodi odnosa. Lemiler je utvrdio da su osobe koje su postavile jasna pravila imale veće izglede za očuvanje nekog oblika odnosa. Oni koji su prekinuli kontakt često su kao razlog navodili nedovoljnu komunikaciju ili različita očekivanja.

Nije jednostavno pitati prijatelja kuda odnos vodi usred intimnog trenutka, ali ako jedna osoba želi vezu, a druga samo povremeni seks, bolje je to raščistiti odmah. U protivnom rizikujete da provedete mesece analizirajući poruke, samo da bi se druga osoba na kraju pojavila u društvu s nekim novim.

Izvor: superzena.b92.net

Upravo taj “mentalni teret” mogao bi imati veze i sa seksualnim životom parova, pokazuje istraživanje objavljeno u časopisu Personality and Social Psychology Bulletin.

Autorice su Verena Klein, Esra Ascigil, Tanja Oschatz i Rotem Kahalon, a rad je objavljen u augustu ove godine. Kao mentalni teret istraživači su posmatrali kombinaciju misaonog rada u porodičnom životu, odnosno razmišljanja, planiranja i organizovanja, te emocionalnog rada, uključujući osjećaj brige i odgovornosti za članove porodice.

Učesnike su, između ostalog, pitali ko od partnera češće zna raspored djece, ko odlučuje kada treba promijeniti posteljinu, a ko primijeti da je drugi uznemiren i kada to ne kaže.

Važnije od pranja suđa

U prvom dijelu istraživanja učestvovale su 452 žene iz Velike Britanije koje žive s muškim partnerom, prosječne starosti otprilike 42 godine, u vezama koje traju od jedne do 44 godine.

Žene su bile zadovoljnije vezom kada su njihovi partneri više učestvovali u mentalnom teretu, naročito u emocionalnom dijelu. Mentalni teret se pokazao kao jači pokazatelj zadovoljstva od podjele fizičkih kućnih poslova i od stavova samih žena o rodnim ulogama.

Kod seksa je razlika bila još jasnija. Zadovoljstvo vezom bilo je povezano s gotovo svim oblicima partnerovog angažmana, osim upravljanja domaćinstvom, dok je seksualno zadovoljstvo bilo povezano isključivo s emocionalnim radom, a ne s organizacionim dijelom mentalnog tereta.

Drugim riječima, ženama je u krevetu manje značilo ko pamti kada treba zamijeniti peškire, a više to da li partner primjećuje kako se osjećaju i ulaže u vezu.

Muškarci zadovoljniji kad žena nosi više

Drugi dio istraživanja obuhvatio je oba partnera. U njemu je učestvovalo 156 heteroseksualnih parova iz Velike Britanije i SAD-a, koji su u prosjeku zajedno 13 godina, a prosječna starost učesnika bila je 38 godina.

I muškarci i žene složili su se da veći dio mentalnog tereta nose žene, a razlika između partnera bila je veća kod mentalnog tereta nego kod fizičkih kućnih poslova.

Rezultati su pokazali da se muškarci i žene ovdje razlikuju. Žene su bile zadovoljnije vezom i seksom kada je mentalni teret bio ravnomjernije podijeljen, dok su muškarci bili zadovoljniji vezom kada je njihova partnerica nosila veći dio tog tereta.

Kod seksa je, međutim, i muškarcima bolje: muškarci su imali veće seksualno zadovoljstvo kada su njihove partnerice procijenile da je mentalni teret podijeljen ravnomjernije. Briga o djeci bila je povezana sa zadovoljstvom vezom kod oba partnera, ali ne i sa seksualnim zadovoljstvom.

Ograničenja istraživanja

Autorice same navode ograničenja. Istraživanje je rađeno na uzorcima iz Velike Britanije i SAD-a, pa se nalazi ne mogu jednostavno primijeniti na druge kulture, a mjera mentalnog tereta razvijena je za potrebe ove studije jer u vrijeme prikupljanja podataka nije postojala nijedna provjerena mjera.

Riječ je o ispitivanju u jednom trenutku pa studija pokazuje povezanost, a ne uzrok i posljedicu.

Glavna autorica Verena Klein za PsyPost je rekla da je prvi korak da mentalni teret postane vidljiv, dodavši da partner koji drugoga mora podsjećati šta treba uraditi i dalje nosi dio tog tereta.

Izvor: klix.ba

Sve počinje gotovo savršeno

Na početku veze obično nema mnogo razloga za sumnju. Postoje privlačnost, pažnja, zajednički planovi i osećaj da ste pronašli osobu sa kojom želite da gradite odnos.

Problem se najčešće pojavljuje postepeno. Ne mora da postoji jedan veliki trenutak posle kog je sve drugačije. Umesto toga, odnos počinje da vas iscrpljuje kroz sitnice koje se gomilaju, dok jednog dana ne shvatite da više niste zadovoljni.

Dve reakcije koje mogu da vas zadrže

Filozof i pisac Alen de Boton opisuje dve česte reakcije partnera kada konačno otvoreno kažete šta vas povređuje. I obe mogu da vam otežaju odluku o raskidu.

Prva je priznanje problema. Partner se izvinjava, obećava da će se promeniti, predlaže terapiju ili vas uverava da će od tog trenutka sve biti drugačije. Vi dobijate novu nadu i odlučujete da sačekate.

Problem nastaje kada se obećanja ponavljaju, a stvarna promena izostaje. Vremenom se u odnos umešaju zajednički stan, deca, finansije, godine provedene zajedno i sve ono zbog čega raskid više nije samo emotivna odluka.

Druga reakcija je poricanje. Umesto razgovora o problemu, partner može da vas ubedi da preterujete, da ste pogrešno razumeli situaciju ili da je problem zapravo u vama.

Tada počinjete da preispitujete sopstveni osećaj i sećanje na ono što se dogodilo. Što više sumnjate u sebe, to je teže da donesete odluku kojoj ste možda već odavno blizu.

Zašto je onda toliko teško otići?

Zato što osećanja retko prate logiku.

Možete istovremeno znati da vam odnos šteti i i dalje voleti tu osobu. Možete se nadati da će se promeniti, prisećati lepih trenutaka i misliti da biste možda ipak trebalo da budete strpljiviji.

U međuvremenu, iscrpljenost raste. Počinjete da plaćate cenu odnosa svojim mirom, samopouzdanjem i svakodnevnim osećajem sigurnosti.

Najveća zamka je u tome što često ne napuštate samo osobu. Napuštate i zajedničke planove, navike, uspomene, rutinu i sliku budućnosti koju ste zajedno napravili.

Ponekad je potrebna pomoć sa strane

Kada je emotivna veza toliko jaka da sami više ne možete jasno da sagledate situaciju, podrška druge osobe može mnogo da znači.

Alen de Boton odluku o odlasku poredi sa teškim usponom za koji je ponekad potreban partner u penjanju. To može biti psihoterapeut, blizak prijatelj ili osoba kojoj verujete i koja će vam pomoći da ostanete pri svojoj odluci onda kada vam bude najteže.

Tražiti pomoć ne znači da ste slabi. Ponekad je upravo podrška sa strane ono što vam omogućava da ponovo čujete sopstveni glas.

Na kraju, najteže nisu uvek veze u kojima nema ljubavi. Mnogo teže mogu biti one u kojima ljubav postoji, ali odnos uprkos tome nije dobar za vas.

Kada se reči i postupci uporno ne podudaraju, važno je gledati ono što partner zaista radi, a ne samo ono što obećava. A kada shvatite da vas odnos više iscrpljuje nego što vam donosi bliskost, sigurnost i mir, možda je vreme da prestanete da čekate da se druga osoba promeni.

Nekada najteža odluka nije da ostanete i pokušate još jednom, već da priznate sebi da ste pokušavali dovoljno dugo.

Izvor: sueprzena.b92.net

Kada govorimo o raskidima veza koji se dogode sredinom dvadesetih, često ih povezujemo sa sazrevanjem, promenom prioriteta i boljim upoznavanjem sebe. Međutim, poslednjih godina internetom kruži zanimljiva teorija prema kojoj za neke od tih prekida može biti kriv upravo mozak.

Reč je o takozvanom “raskidu frontalnog režnja”, odnosno ideji da ljudi u srednjim dvadesetim, kada se razvoj prefrontalnog korteksa približava završetku, odjednom počinju drugačije da gledaju na ljubavne izbore koje su ranije pravili.

Prema ovoj teoriji, sa kognitivnim sazrevanjem dolaze bolja procena, veća kontrola impulsa i jasnije sagledavanje posledica sopstvenih odluka.

Zbog toga neko može iznenada početi da preispituje vezu u kojoj je ranije bio zadovoljan ili da shvati da je ostao u odnosu koji mu zapravo ne odgovara.

Šta zapravo znači “raskid frontalnog režnja”?

Pre nego što se objasni ova popularna teorija, važno je razumeti ulogu frontalnog režnja. Neuropsihološkinja Sanam Hafiz objašnjava da je to deo mozga koji učestvuje u planiranju, donošenju odluka, samokontroli i razumevanju posledica.

Njegov razvoj počinje još u detinjstvu, nastavlja se tokom adolescencije i rane odrasle dobi, a sazrevanje se uglavnom povezuje sa srednjim ili kasnim dvadesetim godinama.

Neurobiolog Tom Belami navodi da se tokom tog procesa usavršavaju veze u prefrontalnom korteksu, koji vremenom postaje efikasniji.

To je povezano sa boljom kontrolom impulsa, rasuđivanjem i regulacijom emocija. Upravo zbog toga nastala je ideja da osoba koja dostigne veću kognitivnu zrelost može početi drugačije da posmatra svoje ljubavne odluke.

Termin je poslednjih godina postao popularan na društvenim mrežama, gde su brojni korisnici opisivali iskustvo naglog preispitivanja svojih veza tokom srednjih ili kasnih dvadesetih.

Da li mozak može da bude razlog za raskid?

Stručnjaci smatraju da u ovoj teoriji postoji određena istina, ali da je ona na internetu često predstavljena mnogo jednostavnije nego što stvarno jeste.

Razvoj prefrontalnog korteksa zaista može doprineti boljem rasuđivanju i donošenju odluka, pa samim tim može uticati i na način na koji osoba posmatra partnerski odnos.

Veća emocionalna i kognitivna zrelost može pomoći nekome da lakše prepozna obrasce koji mu ne prijaju, nezdrave odnose ili ostajanje sa partnerom iz straha, navike i nesigurnosti.

Ipak, sazrevanje mozga ne deluje kao prekidač koji se jednog dana samo uključi i preko noći pretvori mladu osobu u potpuno racionalnu odraslu osobu. Razvoj se odvija postepeno i pod snažnim je uticajem iskustava kroz koja prolazimo.

Upravo zato životne okolnosti u srednjim dvadesetim mogu imati jednako važnu ulogu. Završetak školovanja, početak karijere, finansijska samostalnost i promena životnih prioriteta mogu staviti dodatni pritisak na vezu.

Ako već postoje problemi u komunikaciji, neispunjene potrebe ili ozbiljna nekompatibilnost, takve promene mogu dovesti do raskida. Ponekad osoba ne odlazi zato što je sazreo njen mozak, već zato što se prvi put oseća dovoljno iskusno i sigurno da napusti odnos koji joj dugo nije odgovarao.

Da li su ovakvi raskidi neizbežni?

Sazrevanje mozga ne znači da će veza koja je započela u mladosti neminovno doći do kraja. Mnogi ljudi ostaju u kvalitetnim partnerskim odnosima dok zajedno prolaze kroz različite faze odrastanja. Prema mišljenju stručnjaka, moguće je da se dvoje ljudi upozna i zavoli relativno rano, a da njihov odnos nastavi da se razvija zajedno sa njima.

Istovremeno, emocionalna zrelost ne dolazi automatski sa godinama. Nezdravi obrasci ponašanja, problemi sa vezivanjem, loše granice i naučeni načini komunikacije mogu opstati i kod osoba čiji je mozak odavno dostigao punu zrelost. Drugim rečima, broj godina sam po sebi nije garancija za bolje odluke u ljubavi.

Zato “raskid frontalnog režnja” možda nije pravi medicinski ili neurološki fenomen, već popularan izraz kojim ljudi pokušavaju da opišu vrlo stvarnu životnu promenu. Sazrevanje može doneti jasniji pogled na sopstvene potrebe i izbore, ali ne određuje sudbinu veze.

Neke odnose tada napuštamo jer shvatimo da nam više ne odgovaraju, dok u drugima upravo kroz lični razvoj pronalazimo način da zajedno postanemo zreliji i stabilniji partneri.

Izvor: superzena.b92.net

Planirate li prvi spoj do posljednjeg detalja ili se dogovarate u zadnji čas i jednostavno prepustite trenutku, jedno je sigurno: osim mjesta i aktivnosti, važnu ulogu ima i trajanje spoja. Nekima je dovoljno pola sata uz kavu, dok drugi završe na maratonskom dejtu koji se proteže do duboko u noć. No, prema mišljenju stručnjaka, za prvi susret možda ipak ne trebate rezervirati cijelu večer.

Idealno trajanje prvog spoja?

Oko 90 minuta. Ne zato što je taj broj magičan, nego zato što je, ističe dr. Eli Kraiem, klinički psiholog, dovoljno dugo da prijeđete početnu nelagodu i saznate postoji li među vama kemija. S druge strane, dovoljno je kratko da ne pretvorite prvi susret u iscrpljujuću audiciju za budućeg partnera.

Prvi spoj nije razgovor za posao

Ideja da prvi spoj mora trajati satima pomalo je zastarjela, smatra Jehan Rajendra, stručnjakinja i osnivačica aplikacije za upoznavanje. Svrha tog susreta, kaže, nije detaljno procijeniti je li osoba preko puta vas potencijalni životni partner. Posebno danas, kada aplikacije za upoznavanje omogućuju da prije susreta već doznamo niz osnovnih informacija o drugoj osobi, prvi dejt više nije nužno mjesto na kojem trebamo opetovano proći cijelu biografiju.

Puno je važnije saznati kako se osjećamo u nečijem društvu.

• Teče li razgovor prirodno?
• Postoji li privlačnost?
• Osjećamo li se opušteno?
• Bismo li tu osobu željeli ponovno vidjeti?

Drugim riječima, prvi spoj ne mora odgovoriti na pitanje: „Je li ovo osoba s kojom ću provesti ostatak života?” Štoviše, za početak je sasvim dovoljno odgovoriti na puno jednostavnije “Želim li ovu osobu ponovno vidjeti?” pitanje.

Dovoljno vremena za pravi razgovor, ali ne i za iscrpljivanje

Tih 90 minuta obično je dovoljno da prođete početni small talk i započnete nešto smisleniji razgovor. Možete, primjerice, razmijeniti nekoliko dobrih priča, nasmijati se, opustiti i dobiti osjećaj o tome postoji li obostrani interes. Ono što ne morate napraviti jest pokušati u jednoj večeri ispričati cijelu životnu priču. Osim toga, stručnjaci su složni u tome da je ponekad bolje otići dok je još dobro. Završetak može ostaviti dozu znatiželje i iščekivanja za drugi susret.

Potencijalni nedostatci višesatnog prvog spoja

Problem maratonskog dejta nije nužno u tome što ste proveli puno vremena zajedno. Problem, zaključuju stručnjaci, može biti u zaključcima koje nakon toga počnemo donositi. Tada je lako zamijeniti kemiju, uzbuđenje i osjećaj bliskosti sa stvarnom kompatibilnošću. Možete otići kući uvjereni da ste ostvarili posebnu povezanost, a zapravo još uvijek ne znati kako se ta osoba ponaša kada je razočarana, kako rješava sukobe ili koliko je dosljedna u odnosima. Zato je i poanta prvog dejta skratiti vrijeme. Jer, kompatibilnost se otkriva kroz vrijeme, a ne kroz pokušaj da u jednom susretu saznate sve što se može saznati o nekome.

Što raditi na prvom spoju od 90 minuta?

Rajendra preporučuje da prvi spoj ima neku zajedničku točku fokusa, umjesto da cijelo vrijeme sjedite jedno nasuprot drugome i pokušavate smisliti koje pitanje sljedeće postaviti. Umjesto toga, savjetuje:

• Šetnju – osim što je opuštenija, ne zahtijeva neprekidan kontakt očima, a okoliš vam stalno nudi nove teme za razgovor.
• Obilazak knjižare – izbor knjiga ili stvari koje nekoga privlače ponekad može otkriti više od klasičnih pitanja poput „Čime se baviš?” ili „Gdje se vidiš za pet godina?”.
• Umjesto cjelovečernje večere, možete otići na piće i podijeliti nekoliko zalogaja, a ako vam oboje više odgovara nešto aktivnije, dobar izbor mogu biti biljar, mini golf ili stolni tenis. Takve aktivnosti mogu prirodno potaknuti razgovor i smanjiti pritisak koji se ponekad osjeća tijekom klasičnog sjedenja za stolom.

Uspješan prvi spoj nije nužno onaj nakon kojeg odmah znate da ste pronašli ljubav života. Ponekad je sasvim dovoljno da odete kući s jasnijom slikom o osobi koju ste upoznali i odgovorom na jednostavno pitanje: Biste li željeli još 90 minuta s njom?

Izvor: jutarnji.hr

Slične oči, oblik lica, osmijeh ili čak kompletan izraz mogu ostaviti utisak da gledate rođake, a ne romantične partnere. Ispostavlja se da taj utisak nije uvijek slučajan.

Naučna istraživanja pokazala su da partneri zaista mogu imati veću fizičku sličnost nego dvije nasumično izabrane osobe. Međutim, objašnjenje nije u tome da zajednički život vremenom učini da izgledaju isto. Čini se da određena sličnost postoji već kada se ljudi izaberu za partnere.

Upravo to pokazalo je istraživanje naučnika sa Stanforda Pin Pin Tea-makorn i Mihala Kosinskog, objavljeno u časopisu Scientific Reports.

Analizirali fotografije 517 parova

Istraživači su analizirali fotografije 517 bračnih parova. Za svaki par imali su fotografije nastale na početku braka i fotografije snimljene mnogo kasnije, nakon perioda od 20 do čak 69 godina.

Sličnost lica procjenjivali su ljudi, ali i tehnologija za prepoznavanje lica.

Rezultati su pokazali da supružnici imaju tendenciju da liče jedno na drugo više nego nasumično upareni muškarci i žene.

Ali zašto?

Često nas privlače ljudi koji su nam slični

Jedno od objašnjenja jeste homofilija, odnosno dobro poznata sklonost ljudi da se povezuju s osobama koje su im na neki način slične.

Ta sličnost ne mora da bude samo fizička. Romantični partneri često dijele slične godine, nivo obrazovanja, životni stil, vrijednosti, stavove i društveno okruženje.

Istraživači navode da je moguće da sličan princip djeluje i kada je riječ o izgledu, odnosno da nam osobe koje na određeni način podsjećaju na nas mogu biti privlačnije ili poznatije.

Krećemo se među ljudima sličnim nama

Postoji još jedno, veoma jednostavno objašnjenje. Ljubavne partnere ne biramo među svim ljudima na svijetu.

Najčešće upoznajemo osobe koje žive u sličnom okruženju, pohađaju slične škole ili fakultete, rade slične poslove ili pripadaju istim društvenim krugovima.

Takva društvena i geografska blizina povećava vjerovatnoću da ćemo upoznati nekoga ko nam je sličan po brojnim karakteristikama.

Drugim riječima, nije nužno da svjesno tražimo osobu koja liči na nas. Sam način na koji upoznajemo potencijalne partnere može povećati vjerovatnoću da završimo s nekim ko nam je donekle sličan.

Ulogu može imati i fizička privlačnost

Istraživači ukazuju i na još jedan mogući faktor.

Ljudi se često povezuju s partnerima približno sličnog nivoa fizičke privlačnosti. U psihologiji i istraživanjima izbora partnera ovaj fenomen poznat je već dugo.

To ne znači da ljudi svjesno procjenjuju ko je “jednako lijep” kao oni. Riječ je o mnogo složenijem procesu u kojem učestvuju lične preferencije, uzajamna privlačnost, dostupnost potencijalnih partnera i društveno okruženje.

Kada se svi ti faktori spoje, rezultat može biti par koji drugima izgleda iznenađujuće slično.

A onda zajednički život može pojačati utisak

Postoji i razlog zbog kojeg nam neki dugogodišnji parovi na prvi pogled djeluju još sličnije.

Ljudi koji godinama žive zajedno često dijele životne navike i okruženje, a mogu imati i sličan stil oblačenja, frizure ili naočale. Partneri takođe nesvjesno oponašaju gestove i izraze lica jedni drugih.

Sve to može dodatno pojačati naš subjektivni utisak da dvoje ljudi liče.

Međutim, tu dolazi zanimljiv obrt.

Ne postaju sve sličniji kako godine prolaze

Decenijama je bila popularna teorija da supružnici vremenom fizički počinju sve više da liče jedno na drugo. Jedno od objašnjenja bilo je da zbog zajedničkih emocija i nesvjesnog oponašanja izraza lica tokom godina razvijaju slične crte i bore.

Stanfordovo istraživanje na 517 parova nije pronašlo dokaze za tu tvrdnju.

Kada su istraživači uporedili fotografije s početka braka s onima snimljenim između 20 i 69 godina kasnije, supružnici nisu postali značajno sličniji.

Dakle, odgovor na pitanje zašto neki partneri toliko liče vjerovatno treba tražiti prije svega u tome koga biramo, ko nas privlači i među kakvim ljudima tražimo partnera, a ne u ideji da zajedničke godine postepeno pretvaraju dvoje ljudi u fizičke dvojnike.

Zanimljivo je, dakle, da ljubav možda ne učini da partneri počnu da liče jedno na drugo. Mnogi su, barem donekle, ličili još kada su se pronašli.

Izvor: nezavisne.com

Nekoliko godina kasnije, međutim, mnogi parovi shvate da žive više kao cimeri nego kao partneri. To se najčešće ne dogodi preko noći.

Obaveze, posao, djeca i svakodnevni problemi polako preuzmu sve više prostora, dok razgovori između partnera postaju sve kraći.

Komunikacija postoji, ali nestaje ono najvažnije, zanimanje za osobu s kojom živimo.

Jedan od prvih znakova je kada više nemate potrebu jedno drugom pričati o stvarima koje nemaju veze sa svakodnevnim obavezama.

Ne razgovarate o tome kako se osjećate, šta želite, čemu se radujete ili šta vas muči. Samo funkcionišete i upravo je u tome problem. Jer moguće je provesti cijeli dan pored nekoga, a da s tom osobom ne budete stvarno povezani.

Nekada su tu bili zagrljaji, poljupci, spontani izlasci i razgovori do kasno u noć. Problem nije u jednom propuštenom izlasku ili jednom danu bez romantike. Problem nastaje kada takvi dani postanu pravilo.

Tada partneri počinju živjeti jedan pored drugog, umjesto zajedno. Može li se odnos vratiti? Može, ali prvi korak je priznati da problem postoji.

Ne trebaju uvijek skupi pokloni ili romantična putovanja. Ponekad je dovoljno ugasiti televizor, odložiti telefon i razgovarati kao nekada.

Pitati partnera kako je i zaista saslušati odgovor, jer ljubav ne nestaje uvijek zbog velikih svađa ili prevare. Ponekad je jednostavno prestanu njegovati ljudi koji su je nekada najviše željeli.

A možda je upravo zato najvažnije pitanje: Kada ste posljednji put proveli vrijeme zajedno, a da nijedno od vas nije imalo nikakvu obavezu?

Izvor: klix.ba

Upravo takav pristup, poznat kao “sunset clause”, poslednjih meseci sve više privlači pažnju onih koji veruju da ljubav, pored emocija, zahteva i svesnu odluku da se odnos neguje.

Dok ga jedni vide kao znak zrelog odnosa u kojem ljubavni parovi ne beže od teških tema, drugi smatraju da ovakva praksa može da unese nepotrebnu nesigurnost u nešto što bi trebalo da bude spontano.

Ipak, ideja nije da se ljubavi unapred odredi kraj, već da se spreči da ljudi ostanu zarobljeni u odnosima koji su vremenom izgubili bliskost, zadovoljstvo i zajednički cilj.

Dogovor koji podstiče iskrenost među partnerima

“Sunset clause” podrazumeva da par na početku veze odredi period nakon kojeg će otvoreno razgovarati o svom odnosu. To može biti nekoliko meseci, godinu dana ili neki drugi trenutak koji oboma odgovara. Cilj je da se proveri kako se partneri osećaju i da li njihove želje i dalje idu u istom smeru.

Takav razgovor ne bi trebalo da bude potraga za krivcem niti najava mogućeg raskida. Njegova svrha je da partneri dobiju priliku da izgovore ono što možda svakodnevno prećutkuju i da zajedno procene šta njihovoj vezi treba.

Zagovornici ovog koncepta smatraju da mnogi odnosi traju duže nego što bi trebalo jer ljudi često ostaju zbog navike, straha od samoće ili osećaja da su već previše uložili. Pravovremena pitanja mogu pomoći da se važne stvari ne ignorišu godinama.

Kada ljubav dobije “rok”

Stručnjaci za odnose često naglašavaju da stabilne veze ne opstaju samo zahvaljujući emocijama, već i spremnosti partnera da razgovaraju o promenama. U tom smislu, ovaj koncept može biti način da se odnos ne prepusti rutini.

Umesto čekanja da se problemi nagomilaju, partneri dobijaju priliku da ranije primete udaljavanje, nezadovoljstvo ili različita očekivanja. Nekada upravo jedan iskren razgovor može pokazati da postoji prostor za poboljšanje.

Ipak, postoji i drugačije mišljenje. Deo ljudi smatra da unapred određen trenutak za procenu veze može stvoriti osećaj pritiska i pretvoriti emocije u nešto što se meri kao obaveza. Za njih ljubav treba da se razvija bez unapred postavljenih kontrolnih tačaka.

Važnije od datuma je pitanje koje mnogi izbegavaju

Problemi u vezama najčešće ne nastaju iznenada. Češće se stvaraju kroz male razlike, neizgovorene zamerke i razgovore koji se stalno odlažu. Zbog toga pojedini terapeuti smatraju da bilo kakav oblik redovne provere odnosa može biti koristan.

Nije presudno da li će par imati zvaničan dogovor poput “sunset clause”, već da li postoji navika da se razgovara o osećanjima, potrebama i očekivanjima. Bez toga i najjače veze mogu vremenom izgubiti bliskost.

Za neke parove ovakav pristup može biti dokaz poverenja i želje da odnos grade svesno, dok će drugima delovati previše racionalno za nešto tako emotivno kao što je ljubav.

Možda se odgovor ipak krije u jednostavnom pitanju: da li smo i dalje srećni zajedno i da li biramo ovu osobu iz ljubavi, a ne samo iz navike?

Superžena

To se ne dešava preko noći. Niko se jednog jutra ne probudi sa mišlju da je izgubio sebe u vezi. Naprotiv, taj proces je tih, postepen i često neprimetan. Odluke koje donosimo iz ljubavi vremenom prerastaju u navike, a navike u način života u kojem naše želje, potrebe i snovi polako padaju u drugi plan.

Psiholozi upozoravaju da upravo zato mnogi ljudi godinama ne primećuju da su izgubili kontakt sa sobom. Ako se prepoznajete u sledećim znakovima, možda je vreme da zastanete i zapitate se kada ste poslednji put nešto uradili samo zbog sebe.

1. Zaboravili ste šta vas je nekada ispunjavalo

Sećate li se hobija, planova i snova koji su vam nekada bili važni?

Možda ste voleli da slikate, putujete, čitate ili učite nove stvari. Ako danas više ne možete ni da se setite kada ste poslednji put izdvojili vreme za ono što volite, moguće je da ste sopstvene želje potisnuli zarad veze.

Kada izgubimo dodir sa stvarima koje nas raduju, gubimo i deo svog identiteta.

2. Vaše potrebe su uvek na poslednjem mestu

Koliko često kažete: “Nije važno šta ja želim”?

Ako partnerove potrebe redovno stavljate ispred svojih, verujući da ćete se svojim željama baviti “kasnije”, vrlo lako možete doći do tačke u kojoj više ni ne znate šta vam je zaista potrebno.

Zdrava veza podrazumeva kompromis, ali ne i stalno odricanje od sebe.

3. Dani prolaze na autopilotu

Budite se, obavljate obaveze, završavate posao, brinete o porodici i odlazite na spavanje.

Ako vam život izgleda kao beskrajni niz ponavljanja bez radosti, spontanosti i uzbuđenja, možda ste se toliko prilagodili rutini da ste izgubili vezu sa sopstvenim željama.

Kada živimo samo da bismo ispunili očekivanja drugih, lako zaboravimo šta nas zaista pokreće.

4. Neprestano vas prate briga i strah

Stalno razmišljate o tome šta bi moglo da pođe po zlu?

Brinete da li ćete razočarati partnera, da li će veza opstati ili šta će se dogoditi ako nešto promenite?

Takvi obrasci često nastaju kada sopstvenu sigurnost previše vezujemo za odnos sa drugom osobom.

5. Uvek prvo mislite na druge

Pomaganje i briga o voljenima jesu lepe osobine. Problem nastaje kada sebe potpuno zanemarite.

Ljudi koji su izgubili sebe u vezi često imaju osećaj da moraju svima da ugode, da budu dostupni u svakom trenutku i da rešavaju tuđe probleme pre svojih.

Vremenom to može dovesti do iscrpljenosti, frustracije i osećaja nevidljivosti.

6. Više ne osećate istinsku radost

Nekada ste se radovali sitnicama, a danas vam ništa ne pričinjava posebno zadovoljstvo?

Kada izgubimo kontakt sa sobom, emocionalni život postaje siromašniji. Radost traje kratko, entuzijazam nestaje, a nezadovoljstvo tinja ispod površine.

Mnogi ljudi u toj fazi osećaju da samo “preživljavaju” dane umesto da ih zaista žive.

7. Prazninu pokušavate da popunite drugim stvarima

Prejedanje, beskrajno skrolovanje po telefonu, kupovina stvari koje vam nisu potrebne ili maratonsko gledanje serija često nisu problem sami po sebi.

Ponekad predstavljaju pokušaj da popunimo emocionalnu prazninu koju osećamo.

Stručnjaci ističu da je važno vratiti se osnovama – kvalitetnom snu, fizičkoj aktivnosti, zdravoj ishrani i aktivnostima koje donose osećaj smisla.

8. Imate osećaj da ne živite svoj život

Možda je ovo i najvažniji znak.

Ako se često pitate gde su nestali vaši snovi, planovi i ambicije, moguće je da ste se previše udaljili od sebe.

Mnogi ljudi opisuju taj osećaj kao da posmatraju sopstveni život sa strane, svesni da negde duboko nisu zadovoljni pravcem kojim idu.

Kako da se vratite sebi?

Povratak sebi ne znači kraj veze.

Naprotiv, zdrava ljubav podrazumeva da obe osobe imaju svoj identitet, interesovanja i prostor za lični razvoj.

Počnite od malih koraka. Setite se šta vas je nekada radovalo. Odvojite vreme za sebe bez osećaja krivice. Postavite granice i naučite da vaše potrebe nisu manje važne od partnerovih.

Baš kao što u avionu prvo stavljate masku sa kiseonikom sebi, pa tek onda drugima, tako i u ljubavi morate sačuvati sebe da biste mogli iskreno da budete tu za nekog drugog.

Ona.rs