viber grupe – Lola Magazin

Dečije Viber grupe: Da li bi u lice rekli drugarima sve ono što kažu u grupama?

Lola Magazin — Thu, 05 Feb 2026 13:52:04 +0000

Kada se prvih dana septembra formira nova odeljenjska zajednica, uz spisak udžbenika i radnih svezaka, roditelji danas dobijaju i poziv u Viber grupu. Za trenutak, osećamo olakšanje – direktna linija sa učiteljicom, sa drugim roditeljima, sa svime što se dešava u školi. Ali onda, nekoliko meseci kasnije, shvatamo da smo postali deo nečeg mnogo složenijeg nego što smo očekivali.

A kada naša deca dobiju svoj prvi telefon – obično negde oko desetog rođendana – i ona se pridružuju sopstvenoj verziji istog digitalnog prostora. I tu počinje potpuno nova priča.

Sećate se kako ste vi, kao deca, rešavali konflikte? Na velikom odmoru, licem u lice, možda uz podignut glas, možda uz miran razgovor, ali uvek gledajući jedno drugo u oči. Viđali ste kako se neko naježi, kako mu se lice promeni, kako postaje bled ili počne da trepće brže. To su nevidljivi signali koje smo spontano mogli da prepoznamo i možda da shvatimo da smo preterali.

U Viber grupi, ništa od toga ne postoji. Tu nema crvenih obraza od stida, nema drhtavog glasa, nema trenutka kada drugi kažu „Dosta, sad si otišao predaleko.“ Tu je samo ekran, tastatura i manjak dečje svesti o posledicama toga što piše.

Desetogodišnjak koji možda nikada ne bi stao pred drugaricu i rekao „Glupa si, niko te ne voli“ – napisaće upravo to u grupi. Ne zato što je okrutan, već zato što ne razume težinu onoga što radi. Ne vidi da ta drugarica večeras neće moći da zaspi, da će sutra doći u školu sa teretom prevelikim za njena leđa.

Zašto deca tako reaguju?

Razlozi su složeniji nego što na prvi pogled deluje:

Nerazvijena empatija u digitalnom prostoru. Sa deset godina, dečji mozak tek uči kako da prepoznaje emocije drugih ljudi. U direktnom kontaktu, imamo hiljade senzitivnih signala – ton glasa, izraz lica, govor tela. Na ekranu imamo samo slova. Za dete koje tek uči emocionalnu inteligenciju, to je kao da uči jezik bez mogućnosti da čuje kako on zapravo zvuči.

Osećaj anonimnosti i distance. Čak i kada znaju ko čita njihove poruke, ekran stvara psihološku distancu. U njihovim glavama, ovo je zaseban svet sa drugim pravilima.

Grupna dinamika koja je izmakla kontroli. U školi, učiteljica vidi ko zadirkuje, ko se povlači, ko treba da bude razdvojen. U Viber grupi nema tog nadzora. A deca u grupi često reaguju drugačije nego što bi reagovala pojedinačno – pridružuju se šali koja je otišla predaleko, šalju emotikone koji pojačavaju nečiju bol, samo da bi bili deo „većine.“

Nemogućnost da povuku ono što su napisali. Kada nešto kažete uživo, možete odmah da vidite ako ste pogrešili i da se izvinite. Poruka ostaje, čita se i ponovno, šeruje se, pravi skrinšot. Dete koje je poslalo možda će zažaliti posle pet minuta, ali šteta je već načinjena.

Mogu li deca naučiti odgovorno ponašanje?

Kratak odgovor je: da, ali ne sami.

Sa deset godina, kad najčešće u ruke dobijaju prvi uređaja, deca su na prekretnici. Dovoljno su velika da razumeju osnovne principe empatije i posledica, ali još im trebaju jasne granice i konstantno vođenje. To je uzrast kada se karakterni obrasci tek formiraju, što znači da je ovo idealno vreme za učenje.

Ono što roditelji mogu da urade:

Razgovarajte pre nego što date telefon. Ne samo o tehničkim stvarima, već o ljudskim. Pitajte ih kako bi se osećali da neko njima napiše određenu stvar. Vežbajte scenarije: „Šta ako neko u grupi napiše nešto ružno o tvom drugaru?“ Ne tražite savršene odgovore, već razvijajte kod njih naviku razmišljanja pre reagovanja.

Postavite jasna pravila za korišćenje grupa. Na primer: nikakve poruke posle devet uveče, provera telefona zajedno jednom dnevno, obaveza da vas obaveste ako vide ili dožive nešto uznemiravajuće. Ovo nije narušavanje privatnosti – to je spremnost deteta za samostalnost.

Budite konkretni oko toga šta nije dozvoljeno. „Nemoj biti loš“ je previše uopšteno. Umesto toga: „Ne pišemo stvari koje ne bismo rekli nekome u lice. Ne šaljemo poruke kada smo ljuti – prvo razgovaramo sa mamom ili tatom. Ne učestvujemo u zadirkivanju, čak i kada mislimo da je ‘samo šala’.“

Učite ih šta treba da urade kada vide da neko povređuje drugog. Mnoga deca ne reaguju jer ne znaju kako. Dajte im konkretne alate: „Možeš privatno da napišeš tom detetu koje je povređeno i pitaš ga kako je. Možeš da nam kažeš. Možeš čak samo da ne učestvuješ – nećeš stisnuti ‘sviđa mi se’, nećeš poslati emotikon.“

I najvažnije – budite model ponašanja.

Viber grupe, WhatsApp grupe, sve te digitalne prostorije mogu biti alatke koje nas povezuju i olakšavaju život. Ali samo ako naučimo da ih koristimo sa namerom, sa granicama i sa svešću o tome šta one našoj deci uzimaju, a ne samo šta im daju.

Vaša uloga, kao roditelja, nije da budete savršeni. Nije ni da uvek znate tačan odgovor. Vaša uloga je da budete prisutni, da vodite razgovore, da postavljate pitanja i da ponekad kažete „Ne“ – tehnologiji, grupi, pritisku da uvek budemo dostupni i uvek brzo rešimo sve.

Izvor: Zelenaučionica

Zašto NE BI TREBALO da se raspitujete za domaće zadatke svoje dece u Vajber grupama

Lola Magazin — Wed, 03 Jan 2024 20:29:38 +0000

Jedna od stvari koju će vam, skoro sigurno, učiteljica reći na prvom roditeljskom sastanku kada dete upišete u školu je – NEMOJTE koristiti roditeljsku vajber grupu da proveravate šta dete ima za domaći.

Dakle, ako dete nije izostalo iz škole, NE raspitujte se u grupi. Nemojte.

A možete li da pogodite šta čini 80% komunikacije u većini roditeljskih Vajber grupa? Tako je, domaći zadaci.

“Da li ceo ovaj tekst treba da se prepiše? Mata kaže da treba, šta kažu vaša deca?”

“I Mina kaže da treba.”

“I Strahinja.”

“Teško meni, Stefan nije pomenuo nikakav tekst!!! O čemu se radi? Je l’ iz čitanke?”

I tako dalje.

Ma koliko puta da je učiteljica ponovila, objasnila, obrazložila, dala sasvim konkretne i jasne argumente protiv ovakvih prepiski, njih su roditeljske Vajber grupe pune. Kao da smo na tom roditeljskom sastanku sedeli na ušima.

Ali, hajde da nam ne bude teško da se podsetimo zbog čega baš nikad ne treba da proveravate da li je vaše dete dobro upamtilo ono što je u školi rečeno.

1. Pokazujete da više poverenja imate u drugu decu nego u svoje rođeno

Većinu tih pitanja postavljaju roditelji koji jednostavno ne veruju da je njihovo dete sposobno da se pobrine za svoje obaveze. “On je rasejan, samo misli da se igra.” “Mali su oni da to upamte”. Ništa od ovoga nisu dovoljno dobri izgovori.

I u toj situaciji nije uopšte važno da li ćete detetu reći da ne verujete u njegovu zrelost i sposobnost ili da “samo hoćete da ipak to proverite u grupi”. Poruka je ista – poverovaću u to da si dobro upamtio ako mi potvrdi neko drugo dete.

Zamislite samo – kako biste se osećali ako biste otišli kod svog šefa i podneli izveštaj sa sastanka, a on odmah potom zove i koleginicu, da ona potvrdi to što ste mu rekli? Cenjeno i motivisano? Teško.

2. Stajete na put vaspitnoj ulozi škole

Od škole očekujemo da ima i obrazovnu i vaspitnu ulogu. A jedan deo te vaspitne uloge tiče se i izgradnje radnih navika i osećaja odgovornosti. Domaći zadaci služe tome podjednako koliko i učenju gradiva. Svaki put kada dete dođe kući i kaže da je zaboravilo šta je za domaći ili nije sasvim sigurno, a vi požurite da to proverite u grupi, ubacili ste klip u točak izgradnje njegove odgovornosti.

3. Rušite samopouzdanje svojoj deci

Ovo je, valjda, jasno. Sve dok se ponašamo kao da naša deca nisu dorasla svojim školskim obavezama, oni će to isto misliti o sebi. Vrlo je mala šansa (gotovo da i ne postoji) da će učiteljica zadati toliko različitih domaćih zadataka, da dete to ne može da upamti ili, još bolje, zapiše. Svratite zajedno u knjižaru, izaberite blokče za zapisivanje domaćih zadataka i poklonite detetu svoje poverenje. Ma neka ponekad i pogreši ili zaboravi. Zar je to veća šteta od srušenog samopoštovanja?

4. Otežavate izgradnju radnih navika

Da, važno je da deca na vreme uče, završavaju svoje obaveze i budu svesna značaja obrazovanja. Ali to se neće dogoditi ako znaju da ćete im vi uvek disati za vratom, podsećati ih, raspitivati se za njihove obaveze. Desiće se upravo suprotno, prepustiće vama da o tome brinete, pa će odgovor na pitanje: “Šta imate za domaći?” uskoro postati: “Proveri u grupi, nisam upamtio.”

Pored svega ovoga, ono što će se neminovno desiti ako i dalje budete završavali školu zajedno sa svojim detetom, jeste narušen odnos i loša komunikacija. Posle nekog vremena postaćete ljuti što morate o tome da vodite računa, umesto da je dete to naučilo samo, a iz toga će se izroditi novi sukobi, novo nepoverenje i tako u krug.

A šta treba da uradite?

Poslušajte učiteljicu. A ona vam je sigurno rekla da je sasvim u redu da deca zaborave domaći, pernicu, knjigu iz matematike ili opremu za fizičko. Da su sve to lekcije koje im uskraćujemo ako bdimo nad njihovim obavezama.

Da se neće srušiti svet ako se poneki domaći zadatak zaboravi, a u ednevniku se pojavi tužić. Nije to ni sramota ni poraz. Već jedini ispravan put ka tome da dete razume izraste u samostalnog i odgovornog mladog čoveka.

Srbija i roditeljstvo: Vajber grupe – mesto za informacije, ali i dokonost i opsesiju

Redakcija — Wed, 26 Oct 2022 07:00:38 +0000

Sara ima pet godina, a toliko traje i Marijino prisustvo u Vajber grupi kojoj se pridružila čim joj je ćerka pošla u jaslice.

U početku je Marija smatrala da je grupa odlična stvar i da roditeljima i te kako pomaže i koristi.

Već u prvim danima boravka u grupi, međutim, shvatila je da je komunikacija, kako kaže, „u najmanju ruku intenzivna”.

„Milion pitanja i potpitanja, stikeri svih vrsta i oblika stizali su mi na Vajber, bez obzira da li je podne ili kasni večernji sati”, priča Marija.

„A da ne spominjem hiljadu puta ponavljanje OK i Hvala, ali i prozivke i nepristojne reči”, dodaje.

U Vajber grupama bi trebalo da se dele informacije koje su za opšte dobro cele grupe, „nešto što se odnosi na organizacione stvari, izlete, roditeljske sastanke”, kaže Ana Mirković, psihološkinja sa Instituta za digitalne komunikacije za BBC na srpskom.

Ipak, dodaje ona, neki ljudi prelaze granicu pristojnosti, posebno kada imaju različito mišljenje od drugih o određenoj temi.

„Ne postoji bonton u digitalnim sferama, već univerzalni bonton, ali pošto se ni u realnom životu njega ne pridržavamo, onda je nepristojnost sada očiglednija na Internetu”, objašnjava Mirković.

Poklon za vaspitačicu – večiti problem za 8. mart

Marija kaže da se Vajber grupa posebno „usija” početkom marta, kada se roditelji sete da treba nešto pokloniti osobi koja čuva, vaspitava i uči njihovu decu.

Jednom je predložila da deca nacrtaju vaspitačici nešto po sopstvenom izboru, „za dugu i lepu uspomenu”.

Njen predlog nije naišao na odobrenje ostalih članova u Vajber grupi, a komentarisalo se i da je Marija „cicija”, kao i da „jednom godišnje može da izdvoji određenu sumu novca za poklon”.

Posle toga, Marija je prestala da se oglašava u grupi.

O polasku dece u školu ne odlučuje krizni štab nego najdominantnija keva iz školske Vajber grupe.

— Kapetan Josarian (@KapetanJosarian) August 18, 2020

Utišavanje grupe je pola zdravlja

Sin Radeta Anđelkovića ide u 6. razred osnovne škole, a ovaj brižni tata kaže da se broj poruka u njegovoj Vajber grupi znatno povećao otkako su se deca prebacila na onlajn nastavu po izbijanju pandemije korona virusa.

„Poruke su rafalno stizale”, kaže Rade.

Njega interesuje kako mu dete napreduje u školi, ali smatra da ne mora da čita sve poruke.

Priča da su pre početka pandemije redovno dobijali poruke ko je kome uzeo gumicu, ko je koga pogodio zgužvanim papirom u glavu, uz obavezan komentar danas papir, sutra kamen, pa flaša, potom ko se s kim druži i ko je kome rekao da su mu patike ružne.

„Dešavalo se da se i roditelji posvađaju među sobom zbog dečijih čarki”, dodaje.

Rade je zato odlučio da grupu utiša i čita samo ono što ga interesuje, ostalo preskače.

„Ako mi se ne čita sve, pitam na grupi, a neko već ponovi bitnu informaciju”, kaže on.

Prisetio se i kako je jedna mama slučajno poslala selfi na grupu uz poruku „vidi macu” i da prošlo nekoliko sati dok joj neko nije javio šta je uradila.

„Onda je obrisala poruku, ali samo za sebe, umesto za sve.

„Inače je bila baš lepa slika”, priča Rade kroz smeh.

Psihološkinja Mirković kaže da je slanje neprimerenih i nepristojnih poruka u Vajber grupama često.

„Ne poštuju se pravila ponašanja, posebno vreme kada se poruke šalju”, dodaje.

Mali priručnik za ponašanje u grupi

Odgovarajte samo ako vas neko pita
Postavljajte konkretna pitanja koja se tiču cele grupe
Koristite anketu
Umesto komentara, označite srce
Ne šaljite poruke posle 20 sati
Ne prozivajte javno druge članove grupe
Ne očekujte od vaspitačice ili učiteljice da odmah odgovori
Ne šaljite poruke neprimerenog sadržaja
Budite učtivi i pristojni

*Izvor: Bebac

Vajber grupe opterećuju

Beskonačno ponavljanje istih poruka kada učiteljica ili nastavnica pošalje servisnu informaciju rešava se „obeležavanjem” srca, odnosno označavanje da nam se nešto dopada – u ovom slučaju, da smo poruku videli.

„Hiljadu notifikacija i hiljadu hvala jeste spam, odnosno poruka koje nismo želeli da dobijemo, a koje mogu da uznemiravaju”, kaže Mirković.

Dodaje da će mnogi roditelji reći da su grupe „mjutovane” (utišane), što nije poenta jer one treba da nam budu „na oku”.

„To samo govori koliko je to za nas opterećujuće”, zaključuje Mirković, koja i sama članica dve grupe.

‘Zašto ste mu obukli tu majicu?!’

Vajber grupa se posebno „zatrpava” u danima kada su deca na izletu ili na rekreativnoj nastavi.

Nekada su se sa putovanja slale razglednice, a sada su vaspitačice ili učiteljice zadužene da pošalju fotografije dece.

Marija kaže da kada je njeno dete išlo sa grupom na put, bilo je raznih pitanja – od onih zašto se dete ne vidi lepo na fotografiji do „zbog čega je tako smrknuto?!”.

„Bilo je i komentara na račun odevnih kombinacija u koje su decu vaspitačice presvlačile dok su bili na rekreativnoj nastavi”, dodaje Mikić.

Dobro se seća kada je jedna poruka na Vajberu probudila.

„Neka mama je pitala da li su budili dete da ide do toaleta. A bilo je pola jedan ujutru”, kaže Marija.

Kako se treba ponašati u Vajber grupama

Tokom komunikacije na društvenim mrežama ne treba zaboraviti na bonton u virtuelnom svetu, ali s obzirom da nam kulture manjka u realnom, to se samo održava i na ovaj digitalni, kaže psihološkinja.

Savetuje da bi bilo dobro da učiteljica ili razredni starešina koji je administrator grupe postavi određena pravila ponašanja.

„Mada mislim da bi i pored toga vrlo brzo svako nastupio kako želi”, kaže Mirković.

-Molim vas neka se javi onaj kod koga je ostala Majina čitanka.
-KOD NAS NIJE.
25 odgovara…

— Rimtutituki (@Andjica84) October 25, 2018

Preuzeto sa: bbc.com

10 razloga zašto ne volim Viber grupe

Brankica Rakovic — Thu, 24 Oct 2019 09:49:21 +0000

Komunikacija putem interneta (mailove ne računam, mada i mailovi stižu u nedoba) mogla bi da bude prevedena i kao: Konstanta dostupnost.

To u prevodu znači da ne postoji trenutak u kojem nešto ne pišti, ne klikće, neko nema pitanje za vas koje mu je, vrlo vjerovatno, palo na pamet na wc šolji.

A trešnja na vrhu tog kolača su Viber grupe.

Viber grupa za vrtić, za drugarice, za kume, za rođendane, za prodaju, za banku, za sve na ovom svijetu.

Jesu, praktične su, brzo i lako se sve dogovorite, ali dogovori često postanu razgovori i još češće o temama o kojima vam se ni ne razgovara.

Jeste, jeste, izađete vi iz nje, ali nova se desi dok si rekao “notifikacija”. Na prvu mi pada bar 1o razloga zašto su nas Viber grupe dodatno pokvarile:

Konstanta dostupnost: Izgubila se ona fina mjera dnevnog reda. Poruke se šalju 24/7. Ko te pita jesi li grupu stavio na mute ili nisi.
Razgovori u nedogled: U redu, potvrdili smo dolazak, pa ne moramo još i meni da potvrđujemo, put kojim ćemo doći do tamo, vremensku prognozu i hoće li biti obična so na kiflicama ili himalajska.
Nepoznati ljudi: U posebnu rubriku idu oni ljudi koji naprave grupu od svog cijelog imenika. Pa niti otići, niti ostati.
Praznične Viber grupe: Mi stvari sad čestitamo onako, da popunimo vrijeme između dva obroka. Stavi sve ljude u grupu, pošalji stih, pa da ljudi, sve do jednog, odgovore “Hvala”, a onda on svakom “Nema na čemu.”
Opcija “Seen”: Neko poslao poruku u grupu, ti vidjela, ali ne možeš sad odmah da odgovoriš jer, zamisli, imaš život. Pa to je odmah ludilo u najavi. Nepristojna si, možda ljuta, možda radiš nešto što nisi prijavila. Gdje si i što se ne javljaš SAD I ODMAH!? A u grupama se “Seen” ne može isključiti.
Ko je u grupi, a ko nije? – Ako praviš neku žensku grupu s drugaricama i poznanicama, bilo kojim povodom, moraš pažljivo odmjeriti ko je u njoj, ko nije, možda staviti i nekog ko ti i ne treba, ali je baš dobar ili dobra s nekim članom grupe koji mora biti tu. Hodanje po jajima. Ljubičastim.
Prokletstvo dopisivanja: Nemoguće je neke stvari napisati i objasniti porukama. Posebno u grupi više ljudi. I onda neka igre pogrešnog shvatanja i izvlačenja iz konteksta počnu odmah.
SPAM: Gomila nepotrebnih informacija, a ostaješ u grupi zbog one jedne, potencijalno potrebne.
Izlazak iz grupe je SMRTNI GRIJEH!
Većina tih grupa, htjeli mi to priznati ili ne, na kraju izgubi smisao. Zar ne?

Imaju grupe mnogo i prednosti, one organizacione, one u smislu podrške mama koje se razumiju, u smislu porodice i dogovora itd. Ali svi gore navedeni razlozi ostaju. I bonus razlog: Počeli smo piti kafe po grupama. Komunikacija s prijateljima, s saradnicima, s ljudima koje volimo, dovoljna nam je u grupama ili samo u Viber prepisci.

Izađite iz Vibera – pređite u zagrljaj!