Takva ponašanja mogu imati mnogo različitih uzroka. Ali odrastanje u kući u kojoj je vikanje bilo čest način komunikacije može biti jedan od faktora koji utiču na to kako kasnije reagujemo na konflikt, grešku ili tuđe nezadovoljstvo.

To ne znači da će svako dete na koje su roditelji vikali razviti iste obrasce, niti da jedna roditeljska svađa određuje nečiji život.

Problem je hronična atmosfera u kojoj dete nikada ne zna kada će sledeća greška izazvati eksploziju.

1. Stalno proveravaju tuđe raspoloženje

“Da li je ljut?”

“Jesam li nešto pogrešila?”

“Zašto je tako spustio telefon?”

Dete koje često pokušava da predvidi kada će roditelj povisiti ton može naučiti da veoma pažljivo prati izraz lica, glas i raspoloženje ljudi oko sebe.

U odraslom dobu ta pojačana budnost ponekad ostaje.

Promena tona, kratka poruka ili nečije ćutanje mogu biti dovoljni da pokrenu unutrašnji alarm, iako se zapravo ništa ozbiljno nije dogodilo.

2. Izvinjavaju se i kada nisu ništa uradili

“Izvini” može postati način da se konflikt zaustavi pre nego što uopšte počne.

Neki ljudi se izvinjavaju kada postave pitanje, zatraže pomoć, ne odgovore odmah na poruku ili jednostavno imaju drugačije mišljenje.

Spolja to može izgledati kao izuzetna pristojnost.

Ali preterano izvinjavanje ponekad nije dobro vaspitanje, već naučena strategija za održavanje mira.

Ako je dete otkrilo da prihvatanje krivice smanjuje verovatnoću da će neko vikati, taj obrazac može dugo da ostane koristan – čak i kada više nije potreban.

3. Teško podnose kritiku

Neko na poslu kaže: “Ovaj deo bi trebalo da popraviš.”

Druga osoba čuje informaciju.

Neko ko je odrastao uz veoma burne reakcije na greške može čuti nešto sasvim drugo: “Nisi dovoljno dobar.”

Kritika tada ne ostaje vezana za jednu konkretnu stvar, već se doživljava kao procena čitave ličnosti.

Zato i mala primedba može izazvati stid, odbrambenu reakciju ili potrebu da se satima razmišlja o razgovoru koji je za drugu osobu trajao dva minuta.

4. Izbegavaju sukob po svaku cenu

Konflikt sam po sebi nije nezdrav.

Dvoje ljudi mogu da se ne slažu, naljute, razgovaraju i ipak ostanu bliski.

Ali dete koje je naučilo da neslaganje vodi vikanju može odrasti sa potpuno drugačijom predstavom o konfliktu.

Zato prećuti. Popusti. Kaže da mu nije važno.

Sve samo da ne počne svađa.

Problem je što izbegavanje svakog konflikta ne donosi nužno mir. Ponekad samo znači da jedna osoba godinama ne govori šta joj smeta.

5. Postaju ljudi koji svima ugađaju

Ako je raspoloženje odraslih u kući određivalo da li će dan biti miran ili haotičan, dete može rano naučiti jednu lekciju:

“Biće sve u redu ako su svi oko mene zadovoljni.”

Kasnije se to može pretvoriti u teškoću da se kaže “ne”, preuzimanje previše obaveza i osećaj krivice kada sopstvene potrebe stavimo ispred tuđih.

Takva osoba često izgleda neverovatno uslužno, odgovorno i požrtvovano.

Ali iza toga ponekad stoji pitanje koje nikada ne izgovori:

“Hoćeš li se naljutiti na mene ako te razočaram?”

6. Ili urade potpuno suprotno – burno reaguju

Nisu sva deca koja odrastaju uz vikanje kasnije tiha i povučena.

Neka nauče upravo obrazac koji su gledala.

Ako je u porodici povišen ton bio način da se dobije pažnja, prekine rasprava ili pokaže ko ima poslednju reč, dete može takvu komunikaciju prihvatiti kao normalnu.

Kasnije može i samo brzo podizati glas kada se oseća ugroženo, frustrirano ili neshvaćeno.

To nije dokaz da je “isto kao roditelj”.

To može biti jednostavno način rešavanja sukoba koji je najduže gledalo i koji sada mora svesno da zameni drugačijim.

7. Teško traže pomoć

Kada su greške u detinjstvu dočekivane kritikovanjem ili vikanjem, može se razviti potreba da sve uradimo sami.

Tražiti pomoć znači priznati da nešto ne znamo.

A ne znati nešto nekada je značilo rizikovati neprijatnu reakciju.

Zato odrasla osoba može preuzeti previše posla, dugo skrivati problem ili pokušavati da sve drži pod kontrolom dok potpuno ne iscrpi sebe.

Paradoks je što će često bez problema pomoći svakome drugom.

Samo sebi teško dozvoljava isto.

8. Mir im ponekad deluje neobično

Ovo je možda jedan od najzanimljivijih obrazaca.

Kada neko dugo živi u nepredvidivoj atmosferi, napetost može postati poznata.

Kasnije stabilan odnos u kojem nema dramatičnih svađa, kažnjavanja ćutanjem i stalnih emocionalnih uspona i padova nekome može delovati gotovo čudno.

To ne znači da osoba želi loš odnos.

Ali naš nervni sistem može dugo da prepoznaje kao “poznato” ono na šta se navikao, čak i kada to nije bilo prijatno.

Jedno roditeljsko vikanje neće odrediti život deteta

Roditelji nisu roboti.

Biće umorni, iznervirani, ponekad će izgubiti strpljenje i možda povisiti glas. Jedan takav trenutak nije isto što i odrastanje u atmosferi hroničnog straha, vređanja i nepredvidivih eksplozija.

Važno je i šta se dogodi posle.

Roditelj može da se vrati detetu i kaže: “Nije trebalo tako da vičem. Bila sam ljuta, ali način na koji sam razgovarala sa tobom nije bio u redu.”

Takvo izvinjenje ne ruši roditeljski autoritet.

Naprotiv, pokazuje detetu kako izgleda preuzimanje odgovornosti posle greške.

Obrasci naučeni u detinjstvu nisu doživotna presuda

Čak i ako se prepoznate u svih osam tačaka, to nije dijagnoza niti dokaz da je sa vama “nešto pogrešno”.

Na ponašanje odrasle osobe utiču temperament, druga životna iskustva, odnosi koje je kasnije gradila i mnogo drugih faktora.

A naučeni obrasci mogu da se menjaju.

Možemo naučiti da kažemo “ne” bez objašnjenja na dve strane. Da čujemo kritiku bez zaključka da ne vredimo. Da ostanemo u razgovoru i kada se ne slažemo. Da prestanemo da preuzimamo odgovornost za raspoloženje svih ljudi u prostoriji.

Možda je najvažniji trenutak onaj kada prvi put shvatimo da tuđa ljutnja nije automatski naša krivica.

Jer ono što smo kao deca morali da radimo da bismo sačuvali mir u kući ne mora da bude način na koji ćemo živeti ostatak života.

Izvor: ona.telegraf.rs