A kako je dospela baš tamo? Jednog dana galeristi iz Italije pozvali su je da izlaže radove u toj zemlji, a Kremona je bila na spisku planiranih gradova. Nakon prve, usledile su mnogobrojne izložbe i otkrivanje jedinstvenog sveta violine u ovom gradu koji je Aleksandru, kako kaže, potpuno osvojio i zarobio međ’ svoje drevne zidine.

Pošto violinu voli od malih nogu, shvatila je da nije slučajno pozvana da baš u ovom gradu izlaže svoje fotografije.

U Pančevu je rođena, a u okolini ovog grada je odrasla. Iz detinjstva pamti mnogo toga, a ponajviše toplinu Banata, njegove beskrajne ravnice i najlepše zalaske sunca.

“Još uvek se dešava da sanjam da obilazim mesta gde sam odrasla. Onda se probudim i shvatim da više ne živim tamo. Ono što mi nedostaje u Italiji to su moji prijatelji iz Srbije. Ništa ne može da mi nadoknadi iskren razgovor i spremnost za akciju. Ljudi u Srbiji još uvek vole život”, kaže Aleksandra za Priče sa dušom.

Pitam je kako da je predstavim mojim čitaocima. Kao nekoga ko izrađuje violine, kao fotografkinju ili jednostavno kao umetnicu?

“Možete me predstaviti kao nekoga ko voli da stvara. Ili, kao nekoga ko ima potrebu za tim. Imam potrebu da povezujem stvari, ljude, svetove. Volim da osetim harmoniju, a ona nastaje kad se različite stvari spoje i kad nastane sklad među njima. To se dešava kad pravim violinu, kad spajam tih 70-ak drvenih delova, to se dešava i kad stvorim neku fotografiju, kad snimim neki video i kad nešto napišem.”

Rodni grad Antonija Stradivarija, Kremona, udaljen je oko 90 kilometara od Milana i poznat je po ovom žičanom gudačkom instrumentu. U tom gradu oko 300 majstora ga izrađuje, tamo se nalazi Muzej violine, praktično je sve u toj simbolici.

Osim Aleksandre, ima još žena u ovom poslu, ali su poreklom iz Japana, Tajvana i Koreje. Retke su one koje su se izdvojile i koje rade samostalno.

Pitam Aleksandru da li svakog dana radi na violinama.

“To je nemoguće jer kod mene to nije čist mehanički proces, već je slučaj inspiracije. Pored toga, potrebno mi je da sam u skladu sa samom sobom. Često slušam klasičnu muziku dok radim. Kompozicije ovog žanra rasplinjuju moju maštu i kreativnost. Moja radionica nalazi se ispred najveće i najlepše katedrale, u istorijskom delu Kremone, gde nije dozvoljen saobraćaj, pa i to doprinosi povoljnoj atmosferi za rad”, objašnjava.

Svaki dan moje sagovornice je drugačiji i tu mogućnost pruža joj ovaj posao.

“Pratim svoj ritam i raspoloženja pa i buđenje od toga zavisi, kao i započinjanje posla, što ne bih tako nazvala, jer nemam obaveze ni prema nikome. Ovu atmosferu smatram idealnom za onog ko teži da stvara iz ljubavi.”

Fotografiju i snimanje sama je savladala, a njen učitelj violinarskog zanata je italijanski graditelj violina Valerio Ferron.

“To su dva sveta. Violinarski zanat se uči celog života jer u rukama imate živu materiju. Pa čak i kad završite rad na violini, ona ne prestaje da se razvija. Prava magija”, kaže.

Priče o deki koji je izrađivao instrumente u okolini Prilepa u Makedoniji pričali su joj roditelji i rođaci, jer je deda umro pre nego što je rođena.

“Ta priča o čudnovatom dedi koji je bio i muzičar i graditelj, obavijena je velom misterije jer on nije bio baš najbolje shvaćen u familiji. Bio je samotnjak, voleo je da sedne pod staru krušku i da po ceo dan svira u gajdu ili tamburu.”

Njenih violina ima svuda po svetu, one se rade i po narudžbini. Ne naručuju ih samo violinisti, već i kolekcionari i investitori.

“Na violini se može raditi od 5 meseci do 3-4 godine (koliko je meni bilo potrebno za prvu violinu)! Njeno rađanje započinje biranjem javorovog drveta koje se koristi za leđa, glavu i vrat. Uvek biram specifični javor, onaj koji se najteže pronalazi, jer baš taj ima jedinstvene šare koje violini daju šarm. Kad se pronađe pravo parče drveta, kreće se sa obradom. Moj omiljeni deo je fino oblikovanje glave, f-otvora i farbanje, koje je za mene kao slikanje.”

U Srbiji je poslednji put bila pre šest meseci. Kad dođe, vreme provodi sa familijom. Nažalost, ostane samo nedelju dana i ne stigne da vidi prijatelje niti da obiđe mesta koja je htela. Kroz smeh kaže da samu sebe teši da će se to u budućnosti promeniti.

“Moj život jeste moje slobodno vreme. Ali ako ste mislili šta radim kad ne pravim violine ili kad ne fotografišem, onda mogu da vam odgovorim da mnogo putujem po Italiji. Dok sam živela u Srbiji obišla sam svaki kraj, sada tako radim u Italiji. Dosta maštam dok putujem. Posebno ako putujem vozom. A maštam o kojekakvim stvarima. Uglavnom su to nekakve želje koje težim da ostvarim u životu.”

Da li je Aleksandra ostvarila svoje snove ili taj proces još uvek traje?

“Bitnije od vere u sebe je vera u zamisao koja vodi ostvarivanju zamišljenog. Ostvarivanje mojih snova još uvek traje. A ako pomislim da je život san, što su mnogi pisci pisali, onda mi ništa drugo ne preostaje nego da poželim da se nikad ne probudim”, ispričala je Aleksandra i iz Kremone pozdravila sve moje čitaoce širom sveta. Njenu fejsbuk stranicu pronađite OVDE.

Pricesadusom.com

Naravno, riječ je o Stefanu Milenkoviću, veličanstvenom virtuozu koji i danas oduševljava publiku širom svijeta svojim koncertima. U intervjuu za magazin Lola maestro Milenković otkriva kako je izgledao njegov životni put do svjetski poznatog violiniste i profesora violine na Univerzitetu u Illinoisu, koliko su mu putovanja olakšala ratni period u životu, kako doživljava slavu i koliko može da pomogne drugima zahvaljujući poslom kojim se bavi.

Violinu ste počeli da svirate još kao dijete. Kako ste se odlučili baš za taj instrument, šta je to što Vas je privuklo violini tada, a i danas?

Violinu su mi predstavili moji roditelji kada sam imao nepune tri godine i mislim da mi je bila jedna interesantna igračka. Naravno, kako odrastate i razvijate se, spoznajete i sebe i svoj instrument sve više i više, tako da se moj odnos sa violinom menjao. I dalje se menja, skoro kao što se menja i sam odnos sa životom, što je kod umetnika često nerazdvojivo.

Sa samo deset godina svirali ste u Bijeloj kući za tadašnjeg predsjednika SAD Ronalda Reagana. Godinu dana kasnije u Beogradu ste nastupali za Mikhaila Gorbachova, a sa 14 godina Vaše muziciranje je slušao i papa John Paul II. Kakve utiske nosite sa tih nastupa?

Pre svega mi je uvek ostalo u sećanju da su to, barem u tom trenutku, bili veoma jednostavni, pristupačni ljudi. Možda zbog toga što su se susretali sa detetom, što su možda osećali kao neki mali predah u njihovim zauzetim javnim životima punim protokola.

Tokom osamdesetih na području bivše Jugoslavije svi su Vas znali kao „čudo od djeteta“. Da li ste bili svjesni tereta slave koji ste ponijeli tako mladi i kako ste se nosili s tolikom popularnošću?

U suštini, nikada nisam sebe smatrao za bilo kakvo čudo od deteta, iako sam definitivno prepoznavao posledice bavljenja aktivnošću koju prati javnost i mediji. Ali, kako sam generalno relativno privatna osoba, nekako mi je prirodno polazilo za rukom da balansiram javni i privatni život i možda sam od početka uspostavio prirodne parametre moje karijere. Drugim rečima, nikada nisam bio opsednut time da budem “selebriti”, već me pre svega interesuje umetnost, muzika i violina.

Početak devedesetih je donio rat i selidbu. Vi ste prvo odselili u Italiju, a zatim u Ameriku. Koliko je rat uticao na Vaše odrastanje?

Bilo je teško jer se podudarilo sa prelaznim periodom u mom životu kada niste više dete i postajete mladić. Samim tim, morao sam da praktično počnem od početka, i kao život u novoj zemlji, ali i kao karijera jer je bilo jasno da moram sebe da postavim na sledeći nivo, što je zahtevalo ogroman rad. Tih godina, od recimo 16. do 21., sam vežbao u proseku osam sati svaki dan.

I prije rata ste mnogo putovali, da li Vam je to u neku ruku olakšalo adaptiranje na život u potpuno drugačijoj sredini?

Definitivno. Još kao mali sam navikao na relativitet nomadskog života i to je onda sa godinama postalo sastavni deo moje ličnosti. Pojam “doma” za mene ima ponekad paradoksno značenje. Recimo, često bih greškom rekao posle koncerta da se vraćam “kući”, iako to znači da se samo vraćam u hotel. (smijeh)

Mnogo ste putovali i nastupali, ispričajte čitaocima magazina Lola neku anegdotu sa Vaših nastupa ili trenutak koji Vam je posebno ostao u sjećanju.

Ah, toga ima dosta… ali recimo, baš u januaru sam slavio rođendan i te večeri trebalo je da sviram Beethovenov koncert u Trentu, Italiji. Taj koncert ima predivan i relativno dug uvod, ali sam već bio spreman za to i mentalno u “svetu” Beethovena. Kada se sala umirila i dirigent dao znak, orkestar je počeo da svira “Happy Birthday to You”. Umalo mi nije ispala violina od iznenađenja, pogotovu što Beethoven počinje veoma tiho i delikatno, a ovo je grunulo na sav glas! (smijeh)

Na Vašim albumima možemo da čujemo raznobojne zvukove violine, od klasike i tanga na projektu „Stefan Milenkovich & Marko Hatlak TANGO COMPÁS “, preko saradnje sa Vlatkom Stefanovskim gdje ste svirali i „Kalajdžijsko oro”, zatim rada sa Edinom Karamazovim, te zajedničkih nastupa sa rock bendom Gorillaz. Koliko Vam prija ta raznolikost?

Svaka saradnja i iskorak u drugi muzički žanr je izazov, ali i fantastična prilika da obogatite svoje iskustvo, kako umetničko tako i ljudsko. Svaka od tih saradnji mi je otvorila nove horizonte i omogućila da se vratim klasici na svež i drugačiji način.

Danas predajete sviranje violine na Univerzitetu u Illinoisu. Šta tražite od svojih studenata i kako Vam leži profesorski poziv?

Da biste imali šansu da danas uspešno živite u svetu klasične muzike potrebno je zaista da imate sve. Tako da kod svojih studenata potičem pre svega organizovan i predan rad na samom instrumentu, ali da ne zaboravljaju i širu sliku – da je veoma važno biti i kompletna osoba, ne samo violinista.

Vi niste samo violinista, već i čovjek koji je mnogima pomogao svojim humanitarnim radom. Šta Vas pokreće da drugim ljudima pružite ruku pomoći i prijateljstva?

Za umetnike je zaista lako da nekome pomognu. U suštini, mi radimo ono što volimo, publika dobija nešto u čemu uživa, a posledica te razmene je možda neko treći kome to može direktno da utiče na kvalitet života, a nekada i da spasi sam život. Po meni, nema boljeg načina da budete umetnik.

Kada se danas osvrnete na svoj život postoji li nešto što biste promijenili? Da li ste zadovoljni onim što ste postigli?

Zadovoljan sam, ali sam i dalje veoma znatiželjan, tako da me stalno privlače nove stvari i izazovi.

S kim biste voljeli da sarađujete?

Pa sa Chuck Norrisom, naravno! (smijeh)

Od svih modela violina na kojima ste svirali, koja Vam najviše odgovara?

To je komplikovano pitanje jer se ne radi toliko o modelima, koliko o različitim majstorima od kojih svaki ima svoje karakteristike. Naravno, Stradivarijeve violine su apsolutno neverovatne, ali sam imao i veoma pozitivnih iskustava sa modernim graditeljima, tako da zavisi od mnogo elemenata. Poslednjih godina sam svirao skoro isključivo na violini pravljenoj 2006. u Chicagu.

Kakvu muziku volite da slušate privatno?

Pa, rekao bih miks jer volim raznolikost, a u svakom žanru ćete naći nešto fascinantno. U tom smislu sam dosta fleksibilan.

Ko je Stefan Milenković privatno, kada ga ne obasjavaju reflektori?

Samo čovek (smijeh).

Na Stefanov odgovor da je samo čovjek jednostavno treba dodati i to da je proglašen za najhumaniju osobu godine, kao i za umjetnika vijeka. Skroman i veoma srdačan, maestro Milenković ne zaboravlja druge ljude i to je još jedan razlog zašto ga publika toliko voli. Njegovi koncerti su doživljaj koji se ne zaboravlja i, zato, kad vam se pruži prilika, obavezno prisustvujte nastupu jednog i jedinog Stefana Milenkovića. Vjerujte nam, uživaćete.