Ova neobična i teška pojava, u narodnom predanju poznata kao virdžina, ostajnica ili tobelija (od turske reči koja označava zavet), vekovima je postojala u dinarskim krajevima. Bilo ih je u severnoj Albaniji, na Kosovu i Metohiji, u Dalmaciji, Bosni, pa i u delovima Srbije.

Stana iz okoline Šavnika ostala je upamćena kao poslednje svedočanstvo o tome koliko ženska žrtva na ovim prostorima može biti duboka, neprimetna i beskrajno teška.

Kad majčine suze ne mogu da promene očevu volju

Priča počinje tridesetih godina prošlog veka u jednom malom selu pored Šavnika, u severnom delu Crne Gore. U domu Ande i Milivoja Cerovića rođena je devojčica Stana, najmlađe dete u porodici koja je već imala pet kćeri. Dva dečaka, majčina i očeva velika nada, umrla su još u ranom detinjstvu. U društvu gde je kuća bez muške glave smatrana ugašenim ognjištem, a nemanje sina doživljavano kao najveće prokletstvo, rodila se zamisao da najmlađa ćerka mora da preuzme ulogu naslednika.

Tako je mala Stana, još kao dete, data na zavet. Ocu je obećala da se nikada neće udati i da će do kraja života čuvati porodično ime, majku, sestre i imanje. Dok se majka Anda svim silama protivila i pokušavala da sačuva žensko dete u svojoj kćeri, otac Milivoje je preuzeo vaspitanje. Već sa pet godina Stana je počela da puši duvan, što je u to vreme bilo pravo rezervisano isključivo za muškarce. Sa sedam godina navikavala se na teške poslove u polju, a otac ju je ubrzo naučio i da puca iz vatrenog oružja. Ženski poslovi u kući pripali su ostalim sestrama, dok je Stana rasla kao jedini “sin” u domaćinstvu.

– Meni je čast da živim kao muškarac – govorila je Stana godinama kasnije, uvek čvrsto držeći do reči koju je dala ocu, bez obzira na to koliku je cenu taj zavet nosio.

Žrtvovanje sopstvenog bića radi lažnog mira u selu

Iako nauka i etnologija navode da su virdžine fenomen koji je stvorio čovek – jer se biološki pol ne može promeniti, ali se rodni identitet u patrijarhatu menjao po potrebi – jasno je da je iza svega stajala nemilosrdna društvena konstrukcija. Žensko dete u takvom sistemu vrednosti nije imalo pravo na nasledstvo, pa je ulazak u celibat i preuzimanje muške uloge bio jedini način da porodica ne ostane bez imovine i da se obezbedi kontinuitet rodovske loze.

Profesorica antropologije i etnologije na Univerzitetu Crne Gore, Lidija Vujačić, objašnjavala je da je ovaj čin, sa današnje tačke gledišta, bio izuzetno surov. Čak i kada se čini da je devojka dobrovoljno pristala na zavet, taj izbor je zapravo bio indirektno nametnut ogromnim pritiskom okoline, kultom predaka i strahom od osude. S druge strane, književnik i profiličar Milisav Popović isticao je da je u pitanju duboko skrnavljenje ženskog principa, gde je žena morala da žrtvuje ceo svoj život i rodni identitet zarad očuvanja prezimena.

Zajednica je takve žene uvažavala i poštovala, ali se o njima govorilo sa nekom vrstom tuge. Bio je to oblik sažaljenja bez pravog očuvanja ženskog integriteta, tragična sudbina iz koje osoba koja je izabrana nikada nije mogla da izađe kao pobednik.

Život u muškim opancima i bez prava na sopstvene emocije

Kako je vreme odmicalo, Stana Cerović je izrasla u pravog domaćina. Nosila je isključivo mušku odeću, družila se samo sa muškarcima i ponašala se onako kako nalažu stara pravila. Njene rođene sestre nisu je doživljavale kao sestru, već kao brata i glavu kuće oko koje se svi okupljaju. Nikada nije pokazala slabost, niti se u javnosti požalila na sudbinu koja joj je dodeljena još u dečjem uzrastu.

Međutim, iza te čvrste fasade odvijao se život pun vernosti svojoj porodici. Nakon smrti roditelja, Stana je ostala na imanju da brine o sestrama. Posebno težak udarac zadesio ju je kada je preminula njena sestra Vukosava, sa kojom je provela decenije deleći dobro i zlo u staroj porodičnoj kući, živeći doslovno kao brat i sestra.

Težak planinski život na crnogorskim vrletima stigao je na naplatu u kasnim godinama. Kada ju je 2015. godine ozledilo jedno od goveda, Stana je, gazivši već osmom decenijom života, morala da donese tešku odluku i rasproda stoku jer više nije imala snage da obavlja teške fizičke poslove.

Odlazak u tišini i jedina želja na kraju puta

U osamdesetoj godini života, ostavši sama i u izuzetno teškom materijalnom položaju, Stana je privukla pažnju javnosti nakon jedne televizijske reportaže. Priča o starici koja je ceo život provela kao muškarac ganula je čitav region, pa su joj lokalne vlasti 2016. godine organizovale smeštaj u staračkom domu u Risnu.

Njen boravak tamo nije dugo trajao. Stana Cerović je preminula 1. avgusta 2016. godine u Risnu, u osamdesetoj godini života. Sahranjena je u selu Tušinje pored Šavnika, na porodičnom groblju, tačno onako kako je cele decenije priželjkivala.

Njena jedina i najveća želja bila je prosta – da je na groblju, pred precima i narodom, zapamte i pomenu kao jedinstvenog, jedino preživelog sina svoga oca. Time je stavljena tačka na jednu istorijsku epohu i tradiciju koja je od žena tražila nemoguće – da ponište sebe kako bi sačuvale tuđi ponos.

Ona.rs

“Nije bitno kojeg je pola, samo neka piški stojeći!”

“Samo nek’ je živo, zdravo i muško.”

… i tako dalje. Zvuči poznato?

Svi smo makar jednom čuli neku od ovih rečenica. Neki među nama su se možda i nasmijali na neku od njih. Kaže narod (a narodu je vjerovati) da u svakoj šali ima pola istine. Čini mi se da je ovdje taj odnos malo pomjeren u korist istine, pa se ne može baš razaznati šta je istina, a šta šala.

Da vidimo šta je na stvari.

U tradiciji naših naroda i narodnosti, oduvijek je na prvom mjestu muško dijete, tj. SIN. Kćerke su sekundarne, nužno zlo, “jebiga”… Pogledajte samo muziku koja se pjeva ispred porodilišta:

• “RODIO SE SIN, MALI GOSPODIN” kad su u pitanju “jaja i kobaja”, a
• “TI SI, ĆERKO, TATIN SIN” kad se rodi ono drugo, ono što nije muško.

Nekada je dobiti kćerku bio ozbiljan promašaj, za koji je, po pravilu, bila kriva žena. Stvari su stajale (ponegdje još uvijek stoje) ovako: nisi ti DOBIO kćerku, nego IZGUBIO šansu da dobiješ sina. Kao kroz maglu mi se javlja nešto što će ekonomisti rado nazvati oportunitetni trošak, o tome će onaj čovjek što piše o štednji i bankama znati malo više.

Koliko vam, na skali od 0 do “uticajni tviteraš”, sve ovo para uši? Puno, a? Ali ko nas šta pita?

Ko, da prostite, jebe, i nas i naše uši.

Bila su takva vremena. Najviše na svijetu se cijenio fizički rad, a njemu su, priznaćemo, vičniji muškarci. Dobro, možda se to ne bi reklo kad pogledamo šta se sve danas svrstava u kolonu “muškarac”. Rođenje muškarca u porodici je značilo da je tu još jedan par ruku koji će, kada malo stasa, moći da “povuče za trojicu”.

Zato što se nekada zaista radilo. Ako je neko zaustio da kaže “pa radi se i danas”, zamoliću ga da ustane i umije se. Niko od nas, današnjih kancelarijskih miševa, ne zna kako je ustajati u 5 ujutro i dirinčiti na njivi, na livadi, na kući, u štali, u šumi, u mlinu…

Kada se rodi muško dijete, u vazduh se ispucava metak, kako bi se ostatku sela javilo da se radio nasljednik koji će “ostati na zemlji svojih đedova”, koji će sačuvati imanje i porodično ime.

Sa druge strane, rođenje kćerke, redovno je bilo praćeno komentarima iz prvih redova ovog teksta, ili sličnim. Rođenje kćerke je bila radosna vijest samo ako domaćin smatra da već ima dovoljno sinova, pa ajde sad, neka žena rodi mezimicu koju će svi maziti i paziti. Ako se ženi slučajno desi da joj prvi produkt materice bude djevojčica, sve su obrve u prostoriji podignute. Domaćin će čim prije “prionuti na posao” i ta ista žena će poslije otprilike godinu dana ponovo ležati sa raširenim nogama, dok će joj svekrva i ostale seoske vještice sa strijepnjom gledati u međunožje i glavicu koja izlazi iz njega.

Ako je sin (to smo već naučili), domaćin će pucnjem u vazduh selu javiti rezultat. Ako se ženi opet omaklo, ako je opet rodila djevojčicu, kuku njoj. I njoj i toj djevojčici. Čuj mene “pišulji”, djevojčici.

Wurst case scenario?

Režiser Srđan Karanović, pored toga što nam je u glavu zauvijek ugurao predstavu o beznadežnom idiotu kroz lik Baneta Bumbara u seriji “Grlom u jagode”, zaslužan je i za jedan od najgroznijih domaćih filmova. (A nije “Petrijin venac”.)

U pitanju je film “Virdžina”, jedan od onih koji ti se urežu duboko pod kožu i koji ti ne daju mira čak ni dvije decenije nakon što si ga prvi put pogledao. U tom filmu, prikazana je tradicionalna porodica, koja nikako ne može da dobije sina. Oca glumi uvijek zastrašujući i tragični Miodrag Krivokapić, što film već svrstava u “obavezno pogledati” kategoriju.

Nakon nekoliko neuspjelih pokušaja, oni odlučuju da će jedna od njihovih djevojčica postati sin. Ne bih dalje, zbog svih onih koji nisu gledali film, a poslušaće me i pogledati ga.

Štetosterone, a ti?

Pošto ne pišem za filmsku rubriku, red je da nešto i ja kažem. Prirodno je da dam neko lično mišljenje i kakav sam ja to kolumnista ako neću… dobro, evo sad ću.

Moj stav nije ništa drukčiji od stava bilo kog drugog muškarca: NEKA BUDE MUŠKO!

Ali čekajte, prije nego što me razapnete! Ja to tako iz drugih razloga, potpuno sebičnih. Ne mogu da se otmem razmišljanju o ovom hipotetičkom razvoju stvari: dobijem kćer, mazim je, pazim, čuvam. Raste u zdravom okruženju, odrasta bez predrasuda i postaje građanin svijeta. Lijepa je kao lutka. Pametna, kreativna, razumije se. Završi škole koje želi. Ako je na tatu, pa ne voli škole, onda ne mora nikakve. Izraste u divnu osobu, punu razumijevanja i ljubavi za čitav svijet. I onda, negdje poslije 25. godine, dođe kući sa nekim šalabajzerom i rečenicom “Tata, ovo je moj momak”.

I ja u tom gmizavcu prepoznam SAMO JEDNU SLIČNOST SA MNOM! Samo jednu osobinu koju sam ja ispoljavao u tim godinama! Samo jedan gest, jedan manir, šalu!

Moju ćeš ćerkicu?! Jedinicu?!

I onda ga ubijem.

Eto, zbog tog mogućeg scenarija.

Ne robijaju mi se fićfirići, zato “neka bude muško”.

Žene, evo vam domaći zadatak: priupitajte svog muškarca da li se slaže sa mnom. Odgovor će, vjerujem, biti zanimljiv.

Vidimo se za 7 dana.