@osjecam

Preuzeto sa: instagram.com

Konstantno tragamo za osobama koje su završile razne tečajeve motivacije ili koji su prošli kroz neke stvari u životu, pa sad daju motivaciju ljudima oko sebe. U svemu tome često zaboravljamo da imamo toliko ljudi oko nas koji su prošli kroz razne, često i puno gore, situacije u životu. To su ljudi koji su izuzetni važni za naš (ne)razvoj. Ovo ne ispred zagrade je napisano s razlogom koji ću vam ukratko objasniti. Naime, shvatila sam kako ljudi često zapadnu u društva gdje ljudi nemaju ambicija, ne žele napredovati, ništa ih ne zanima i dobro im je tako kako je sad. To je sasvim u redu ako tebe to zadovoljava i ako si ti tako sretan. Problem je kada osobe koje su nesretne u takvom okruženju u njemu ostaju samo kako ne bi nekoga povrijedile ili kako ekipa ne bi nešto loše mislila o njima. Tu je i strah od mogućeg neuspjeha, ali koji je zaista najgori mogući ishod? Ako svjesno ostajemo u takvom okruženju, šansa za našim razvojem jednaka je onoj da ću od ponedjeljka (opet) krenut vježbat.

Oduvijek sam nekako željela raditi stvari po kojima bih se izdvojila iz mase, stvari kojima ću izgraditi samopouzdanje jer je bilo na razini zimskih temperatura ove godine, dobre stvari po kojima će me neki ljudi kasnije pamtiti, stvari za koje sam oduvijek mislila da nisam ni približno sposobna ni razmišljat o njima na ozbiljan način. Sve te stvari su postale moguće i to otkad sam krenula životne motivatore, iliti life coacheve tražit oko sebe. To su ljudi koji me okružuju – moja mama, očuh, brat, dečko, cimerica, prijatelji. To su i ljudi koji kopaju po kontejnerima. To su i ljudi koji svakodnevno nesebično pomažu – ne samo novčanim ili materijalnim donacijama nego i osmijehom, razgovorom ili porukom. To su i ljudi koji se nisu prestali smijat bez obzira što su sve dosad preživjeli. To je i teta iz Konzuma koja i dalje pozdravi kad uđeš u trgovinu bez obzira na to što i njoj svi psuju obitelj iako nema veze s krahom Todorića. To je i taj koji joj psuje jer mi daje primjer kakva nikad u životu ne trebam biti. Motivacija su i bakice koje nesmetano popodne sjede ispred zgrade na klupici zajedno sa svojim psićima i prisjećaju se nekih starih uspomena. Motivacija su svi oni ljudi koji se bore s teškim bolestima i umiru, ali ne odustaju od života i društva. Rečenica koje započinju s motivacija su… bih zaista mogla beskonačno pisati. Poanta svih tih rečenica je ista.

Motivacija vam trebaju biti svi ljudi oko vas, i oni dobri i oni loši jer od svakoga od njih ćete nešto naučiti. Jednom prilikom smo dečko i ja sjedili na pivu s njegovim frendom. Nakon pola sata neobaveznog razgovora, krenuli su pričat o bankarskom i IT sektoru, a završili s političkom temom. Ostala sam zapanjena jer takav vokabular ne čujem često, takva razmišljanja također, kao i potencijalna rješenja aktualnih problema u svakom od navedenih sektora. Sjećam se da sam rekla da se osjećam glupo jer sam uspjela nakupiti par suvislih rečenica kojima bih se uključila u razgovor, priznavši im da me sramota što sam na 3. godini faksa, a toliko malo znam o svemu što su pričali i što uopće to nisam tako zamišljala u praksi.

Nekoliko dana prije tog smo sjedili s prijateljima, simpatičnim mladim parom. Oboje rade u super tvrtkama, oboje su imali odlične ocijene i oboje su, zajedno s mojim dečkom, opet pričali o različitim temama nekim, meni nerazumljivim, jezikom. Budući da me nije sram priznati da neke stvari ne znam, i njima sam bez pardona rekla da ne znam što bih točno rekla o svom neznanju. Jednoglasan odgovor njih troje bio je da nisu ni oni znali kad su bili na trećoj godini i da su sve to naučili kad su završili fakultet i susreli se s praskom. Dapače, složili su se kako praksa jaaaako (čitaj: jaaaaaaaaaaako) odskače od teorije i da je potrebno dosta vremena prilagoditi se nekim novim informacijama i saznanjima. Recimo da se moj sram malo smanjio, ali upravo su svi oni moja motivacija. Moji life coachevi.

Kad čujete kako netko vlada određenom materijom bez zastajkivanja, kako netko radi posao koji voli, ali i onaj koji ne voli kako bi skupio nova iskustva i znanja, te kako netko ne pristaje biti prosječan, isti kao ostali i da samo čeka da „njegovo vrijeme“ padne s neba, dobijete inspiraciju za sve. Ponekad osjećam da su mi apetiti toliko veliki da bih i sa 150 kilograma još bila sitna naspram njih.

Takvi ljudi oko vas vam daju snagu i volju. To mogu biti i razni youtuberi, ali to su ljudi iza ekrana, ljudi koje vi ne poznajete, nego znate samo ono što ste o njima pročitali i ne možete sa stopostotnom sigurnošću reći da je to točno.

Osvrnite se oko sebe. Osvrnite se jer je toliko divnih ljudi oko vas, krenuvši od obitelji pa do vaših partnera, partnerica, prijatelja i svih prolaznika koje sretnete na putu do faksa, posla ili kafića. Gledajte pozorno i greške drugih i učite iz njih. Osluškujte. Svi ti ljudi neka vas natjeraju da nešto napravite od sebe, da ne tapkate na mjestu jer vas nitko, osim vas samih, neće pogurati naprijed.

Neki su usmereni samo na pozitivne i blagotvorne aspekte ove radikalne promene, i tu se nude sva poboljšanja koja ste ikad poželeli: od da će kosa da vam bude gušća i da se manje masti, do “vaša ličnost će dobiti unutarnji sjaj”, ljudi će vas voleti, deca će biti bolje vaspitana a poslodavci će u redovima čekati da vam ponude izuzetan posao.

Drugi set autora uglavnom se koncentriše na nedaće i apokaliptične nesreće koje će vas zadesiti ako istog trena ne postanete osoba koja misli, oseća i deluje isključivo pozitivno: u slučaju da nastavite da mislite negativno ljudi će vas izbegavati u laganim poskocima, nikad nećete naći posao, a ni stan, a ni partnera koji išta vredi, jer zaboga : vi širite negativnu energiju i time prizivate nesreće, bolesti i sva ostala nepoželjna stanja.

Ja se veći deo života trudim da se bar ponašam kao neagresivni i edukovani demokrata i da puštam ljude da misle i veruju ono što već misle i veruju, ali zauzvrat očekujem sličan tretman. To u prevodu znači da ne pokušavam da sprečim ljude koji misle da snagom volje mogu da vrše fotosintezu, tako  da im sunčanje zameni obroke, ni ljude koji vežbaju levitaciju, ni ljude koji probleme pokušavaju da reše na različite nestandardne načine pomoću magičnih kristala i inih bajanja.

Kada probaju da me ubede kako bih i ja morala da probam nešto od tih divnih metoda, ja se ljubazno zahvalim, nasmešim (nekad malo kiselo doduše) i tu bi, po mom ličnom sudu svaka konverzacija na tu temu trebalo da se pristojno prekine. Ali pogađate da to nije slučaj! Pozitivni su postali užasno naporni i sve ih je više. Svaka racionalnost se tretira kao lična uvreda i poziv je u krstaški rat.

Ono što posebno vređa i ugrožava je što se pokret pozitivnosti desio nekako u isto vreme kad je profesionalizam izašao iz mode. Dakle više vam niko ne poručuje koliko je važno znanje, obrazovanje ili učenje: jedino je bitno biti pozitivan i u tome je tajna vaskolike mudrosti.

Nije bitno šta ko zna ili kakvu je školu učio, važno je samo da veruje da može. Baš se nešto pitam da li da sednem za klavir i da krenem da sviram – jeste da sluha imam taman toliko da razlikujem trubu od doboša, ali ako duboko verujem i osećam da mogu, za mene nema prepreka.

Šalu na stranu, sviranje klavira ili pravljenje dekupaža i ne bi bio toliki problem ali različite zdravstvene usluge koje odraslima ali i deci pružaju kojekakvi priučeni šalabajzeri koji “osećaju tu energiju u sebi” ili su završili obuke koji traju kraće od kurseva za heklanje.

Znam da sam totalno demode, ali bih radije imala posla sa profi kardiohirurgom ili pilotom, pa makar bili i najmrzovoljniji nego sa pozitivnim amaterom i pacerom koji nema znanja ali oseća da može sve što poželi, samo ako istinski veruje u to.