Upravo zbog toga zajednička putovanja su važan način očuvanja odnosa i međusobne povezanosti. Promena okruženja često donosi mnogo više od odmora. Beg od svakodnevne rutine ljubavnim parovima omogućava da se posvete jedno drugom, bez poslovnih obaveza, kućnih zadataka i distrakcija.

Iako rutina donosi sigurnost i stabilnost u vezi, ona može da smanji osećaj uzbuđenja i spontanosti u istoj. Upravo zbog toga putovanja imaju snažno psihološko delovanje. Kroz putovanja partneri jačaju odnos, jer zajedno doživljavaju nova iskustva.

Takođe, putovanja se uglavnom povezuju s odmorom i opuštanjem, a neretko donose i određenu dozu stresa. Kašnjenja, izgubljen prtljag i nepredviđene situacije mogu da izazovu frustracije, a upravo takvi trenuci otkrivaju kvalitet partnerskog odnosa.

Stručnjaci navode da putovanja mogu da funkcionišu i kao test veze jer pokazuju način na koji partneri reaguju pod pritiskom.

Superžena

Često se oslanjamo na zaljubljenost, hemiju ili osećaj da je neko „pravi“, verujući da će sve ostalo doći samo od sebe. Međutim, savremena psihologija odnosa pokazuje da dugoročna ljubav ne opstaje zahvaljujući inicijalnim emocijama, već zahvaljujući vrlo konkretnim obrascima ponašanja.

Jedan od najrelevantnijih svetskih autoriteta na ovu temu je američki psiholog Džon Gotman, čija su istraživanja pomogla da se sa velikom tačnošću predvidi da li će brak opstati ili ne. Na osnovu višedecenijskog rada sa parovima, Gotman je izdvojio ključne kriterijume koji čine temelje stabilne i dugotrajne veze.

Način na koji vas partner tretira važniji je od zaljubljenosti

Gotman naglašava da kvalitet veze ne zavisi od toga koliko se partneri vole, već kako ponašaju u svakodnevnom životu.

„Uspešne veze se ne zasnivaju na tome koliko su partneri slični, već na tome kako upravljaju svojim razlikama“, ističe Gotman.

Poštovanje, ljubaznost i emocionalna sigurnost daleko su važniji od intenziteta emocija. Njegova istraživanja su pokazala da su prezir, podsmeh i omalovažavanje najpouzdaniji pokazatelji budućeg razvoda.

„Prezir je daleko najopasniji otrov za vezu“, navodi Gotman, objašnjavajući da on razara osećaj bliskosti i poverenja.

Uzajamno poštovanje kao temelj dugoročnog odnosa

Jedan od ključnih kriterijuma za izbor doživotnog partnera jeste poštovanje – ne samo u lepim trenucima, već i tokom konflikata. Gotman naglašava da partneri koji se poštuju ne pokušavaju da kontrolišu jedno drugo niti da pobeđuju u raspravama.

„U srećnim vezama, partneri razgovaraju jedni s drugima sa istim poštovanjem koje bi pokazali prema bliskom prijatelju“, objašnjava on.

Ako nekoga ne cenite kao osobu, dugoročna veza se vremenom pretvara u izvor frustracije, bez obzira na početnu privlačnost.

Kompatibilnost vrednosti važnija je od zajedničkih hobija

Suprotno uvreženom mišljenju, Gotman smatra da partneri ne moraju imati ista interesovanja, ali moraju deliti kompatibilne životne vrednosti.

„Većina trajnih konflikata u vezama proizilazi iz razlika u osnovnim vrednostima, a ne iz sitnih nesuglasica“, navodi Gotman.

Pitanja poput odnosa prema porodici, novcu, karijeri, deci i životnim ciljevima presudna su za dugoročnu stabilnost. Kada te vrednosti nisu usklađene, parovi često ulaze u začarani krug nerazumevanja.

Emocionalna dostupnost i odgovor na potrebe partnera

Jedan od centralnih pojmova u Gotmanovom radu jeste emocionalna povezanost, odnosno sposobnost partnera da odgovori na emocionalne potrebe druge osobe. On to opisuje kao „okretanje ka partneru“.

„Male svakodnevne reakcije – da li ćete se okrenuti ka partneru ili od njega – određuju sudbinu veze“, kaže Gotman.

Partner koji je emocionalno prisutan ne mora uvek imati rešenje za problem, ali pokazuje interesovanje, razumevanje i spremnost da bude tu.

Hemija je važna, ali ne i presudna

Fizička i emocionalna privlačnost igraju važnu ulogu, ali Gotman upozorava da same po sebi nisu dovoljne za dugoročnu vezu.

„Strast može započeti odnos, ali prijateljstvo ga održava“, ističe on.

Prema njegovim istraživanjima, najstabilniji parovi pre svega imaju snažno prijateljstvo – međusobno poverenje, bliskost i osećaj sigurnosti.

Način rešavanja konflikata važniji je od njihovog broja

Gotman je utvrdio da većina parova ima iste probleme tokom celog života, ali da uspešni parovi znaju kako da s njima žive.

„Nije važno da li imate probleme, već kako o njima razgovarate“, naglašava on.

Partner koji ume da sluša, pravi kompromise i ne eskalira sukobe mnogo je bolji izbor za doživotnu vezu od nekoga ko deluje savršeno, ali izbegava odgovornost.

Osećaj da ste u istom timu

Na kraju, Gotman ističe da je jedan od najvažnijih kriterijuma za dugoročnu vezu osećaj partnerstva.

„Srećni parovi imaju duboko ukorenjeno uverenje da su na istoj strani“, navodi on.

Važan aspekt Gotmanovog rada odnosi se i na sposobnost partnera da preuzme odgovornost za sopstveno ponašanje. Prema njegovim istraživanjima, jedan od ključnih prediktora uspešne veze jeste spremnost da se prizna greška i da se partneru uputi iskreno izvinjenje. Gotman ističe da u stabilnim odnosima partneri ne pokušavaju da dokažu ko je u pravu, već da sačuvaju odnos.

„Veze ne propadaju zbog problema, već zbog odbijanja da se preuzme odgovornost“, navodi on. Partner koji ume da kaže „pogrešio sam“ ili „razumem kako si se osećao“ stvara prostor za emocionalno povezivanje i oporavak nakon konflikta. Nasuprot tome, konstantna defanzivnost i prebacivanje krivice vremenom urušavaju poverenje i stvaraju distancu. Upravo zato, sposobnost samorefleksije i emocionalne zrelosti predstavlja jedan od najvažnijih, ali često zanemarenih kriterijuma prilikom izbora partnera.

Izvor: Zadovoljna.nova.rs

Na Balkanu je to sasvim uobičajna stvar, ne priča se mnogo o tome, ne zalazi se u te teme, ali svako kada ostane sam pod zajedničkim krovom, bije svoju bitku.

Ona optužuje njega. On optužuje nju. Djeca slušaju ili začepe uši, ali sve tiho da se ne čuje “dole”. Dole su njegovi roditelji, pomisliće da su nezahvalni, jer ipak, mi smo im dali “krov nad glavom”, a dobili su i garažu besplatno!

Naslov sam negdje pročitala ( random ), ali sadržaj mi se nametnuo iz dugogodišnje kliničke prakse, slušajući tužne životne priče, pod zajedničkim krovom srećne porodice.

Naime, sigurna sam da nije bilo tog “zajedničkog života”, da bi mnoge porodice opstale, izborile se same sa sobom, svojim strahovima, nesigurnostima i slabostima; ovako su morali da se izbore sa separacijom od primarne porodice koju muškarac ( uobičajno) nije nikada uradio! Pretpostavlja se da je ona došla kod njegovih!

I tako se prenosi transgeneracijska trauma, opet pod nekim drugim krovom…

Važno je da znamo, da svaka naredna generacija, prirodno, treba prevazići prethodnu. Nikako regresirati.

Svako ko u ovom trenutku pomisli da je moguće formirati svoju porodicu pod istim krovom sa porodicom u kojoj je odrastao, treba da zna da je na nivou statističke greške.

Svako ko će u komentarima napisati da uživa u takvom životu, neka mi se javi u DM ( bilo bi mi zanimljivo i interesantno izučavati takve porodice )!

Puno mudrosti i ljubavi vam želim.

Preuzeto sa: instagram.com

U svakom životu dođe životno doba u kojem čovjek odluči napustiti roditeljsko gnijezdo. Kod mene je to životno doba trebalo da nastupi davno, ali ajde ti uči u tridesetinekoj kako se otvara mašina za veš. Da ne pričam o tome kako radi. Čekaću da vidim ko će duže izdržati, stara ili ja.

Naslovna fotografija: Zoran Trbović

Šalim se, naravno. Imam nešto (teškog) iskustva u dijeljenju životnog prostora sa osobom suprotnog pola i nešto od istog želim podijeliti sa vama. Jeste, otvaram se, “ajde zezajte me pa da završimo sa tim”.

Kako ću se dijeliti i otvarati, pitaš se? Čuj kako, omiljenim alatom svakojakog banjalučkog (i šireg) blogera,

(fanfare)

OTVORENO PISMO! Jeste, pokušaću da ovaj put kažem dvije-tri korisne, ali sam odlučio tekst početi otvorenim pismom Alenu Islamoviću, jer zašto ne! (P’jan sam.)

Pozdrav, Alene. Svečetvoro mojih čitalaca su sada malo zbunjeni. Ne mari, navikli su.

Ti mene ne znaš, ali ja tebe znam. Znam, jebiga, ko ne zna? Slušao sam “Bijelo dugme” kad sam bio mali.

Slušam i sad, ali samo ono sa Bebekom, ponekad. “Ovaj ples dame biraju”, kad me stegne nešto u grlu, ako baš moraš da znaš.

Slušao sam “Divlje jagode”, jer su moji starci kad su bili mladci obilazili koncerte. Kao jako mali naučio brojati do 48, jer to je broj puta koliko ti vrisneš riječ “motori” u pjesmi “Motori”. Slušam i sad. Dobro, zajebavam se, ne slušam.

Ipak, za mene je najbolja stvar koju si ikad uradio u svom životu bila ona pjesma sa Indirom Radić. Tu si ukrao moje srce, lopove jedan.

Kao što vidiš, svojta smo. I kažu ljudi da se svoje meso ne jede, ali ima nešto što hoću da ti kažem, nešto što mi dugo stoji na duši. Alene, sjedi. Moramo da razgovaramo, o pjesmi “30 kvadrata”. O refrenu, da budem skroz precizan.

?

Kad god (a kad kažem “kad god” mislim “jednom dnevno”) čujem navedenu pjesmu, mene zaboli i podsjeti na jedinu ženu sa Ž u mom životu. Zvala se (dobro, tehnički se još uvijek zove, iako me je ostavila) Maja i mirisala je na kišu. Upoznao sam je na nekoj studentskoj žurki prije previše godina (onda kada su se studentske žurke pravile bez laptopa).

Kako to obično i ide, ona bila princeza, Šteto bitanga. Voljeli smo se, planirali stvari i odlučili da je logičan korak da počnemo živjeti zajedno, Alene. Tvoja moćna balada me boli zato što smo živjeli u baš toliko – 30 kvadrata (+ balkon)!

Iz svog iskustva sa zajebničkim životom sam pokupio dvije važne lekcije, koje bih sada ukratko, Alene, podijelio sa publikom.

• MUŠKARCI VJERUJU U NATPRIRODNE MOĆI

Ne mislim na vilenjake i jednoroge. Muškarci su ubijeđeni da KUĆA ima natprirodne moći. Zato je tako nezgodno kad počneš da živiš sa ženom koja nije tvoja majka. Odjednom ti se sruše iluzije o čaroliji kada primjetiš/shvatiš neke od ovih stvari:

1. Košulje iz mašine izađu ZGUŽVANE i NE PEGLA ih vazduh.
2. Nova rolna toalet papira se ne materijalizuje iz ničega, mora se ručno zamijeniti.
3. Čarape ostavljene na podu će ostati tamo sve dok ih ljudska ruka ne podigne.
4. Prašina nije mit.
5. Jelo – pogledati pod 2.

• ŽENE SU BUDALE (jer takođe vjeruju u natprirodne moći)

Njihova iznenađenost ponašanjem druge strane i naivno ubjeđenje da mogu promijeniti navike idiota koji mrvi, vuče se po kući kao zgaženo pseto, sjedi pred teveom bacajući mrve iz pupka po kući – sve su to simptomi ponašanja jedne (ženske) budaletine.

NIŠTA, ponavljam NIŠTA neće promijeniti čovjeka koji je 25 godina kod mamice bio usluživan i ponašao se kao u hotelu. Zna ispržiti jaja i to ti je to. Pritom isprljati pola kuhinje i ne očistiti je. Jebiga. Njemu se sve što žena radi PODRAZUMIJEVA i nikad nećeš od njega čuti “hvala” nakon što si napravila ručak. Vjerujte, govori vam jedan takav.

Kako bismo neke navedene situacije preduprijedili, potrebno je da se poslužimo jednom posebnom taktikom. Zove se “razmišljanje”, a jako dobro ide u kombinaciji sa “razgovaranje”. Tek nakon forsiranja te dvije mukotrpne radnje, možemo zaista znati da li je osoba sa kojom smo planirali dijeliti čašu u kojoj stoje četkice za zube, ONA PRAVA ZA TAKAV PODUHVAT.

Svaki put kada čujem kako se jedna žena žali drugoj, jer njen momak/muž ništa ne radi po kući, kako se ponaša kao  hotelu, mogu samo da zaključim da u odluku o životu pod jednim krovom nije bilo uključeno puno “razmišljanje” i “razgovaranje”. Inače njegovo ponašanje ne bi bilo iznenađenje, zar ne?

A što se tebe, Alene, tiče – 30 kvadrata nije dovoljno za sreću. Bar meni nije bilo.