Šta vam zakon daje

Zakon je jasan: sin i ćerka imaju potpuno ista prava. Kad roditelj umre, a nije ostavio testament, imovina se deli na jednake delove između njegove dece i njegovog supružnika. Ne važi da muško dete dobija više zato što je muško, niti da ćerka „ide u tuđu kuću“. Zakon potpuno izjednačava naslednike.

Deoba se radi na takozvanoj ostavinskoj raspravi, pred sudom ili javnim beležnikom. Tamo vas pitaju da li primate nasledstvo ili ga se odričete. To je trenutak kad se sve odlučuje, i zato ga treba razumeti.

Prva stvar koju mnogi ne znaju: ne morate ništa da potpišete da biste dobili svoj deo

Ako na raspravi ništa ne kažete i ne date nikakvu izjavu, smatra se da ste nasledstvo primili. Papir vam treba samo ako se odričete, a ne ako primate. Mnogi misle obrnuto, pa potpišu kad ne moraju. Odreći se možete samo dok rasprava traje, do njenog završetka u prvom stepenu. Ako ste već nešto uzeli iz nasledstva ili njime raspolagali, smatra se da ste ga primili i više se ne možete odreći.

Druga stvar: odricanje se ne može povući

Kad potpišete, to je zauvek. Ne možete se predomisliti ni zato što se brat loše ponašao, ni zato što niste dobili obećano. Ne možete se odreći ni samo jednog dela, na primer kuće, a zadržati zemlju. Obećanja kao što je „uvek možeš da se vratiš u roditeljsku kuću“ nemaju nikakvu pravnu snagu, a kad brat zasnuje porodicu, često ih više niko ne poštuje.

Jedini izlaz je poništaj izjave, ali samo ako vam je ona izvučena pretnjom, silom, obmanom ili ako ste bili u zabludi, i to uz dokaze i u kratkom roku. Zato je mnogo bolje ne potpisati nego kasnije dokazivati.

Treća stvar: nije svejedno kako se odričete, i to se tiče vaše dece

Postoje dva načina, i razlika je velika.

Ako izjavite da se odričete u korist brata ili nekog drugog određenog člana porodice, zakon to smatra poklonom, kao da ste mu svoj deo poklonili. Prema vodiču koji je pripremila Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, tada gubite pravo na nasledstvo i vi i vaši naslednici, dakle i vaša deca.

Ako samo izjavite da ne primate nasledstvo, bez navođenja u čiju korist, vaša deca imaju pravo da umesto vas prime taj deo. Uzmimo primer: otac umre i ostavi troje dece, a majka dvoje svoje dece. Ako se majka odrekne u korist brata, njena deca ostaju bez ičega. Ako samo ne primi svoj deo, njen deo prelazi na njenu decu.

Zato, pre nego što potpišete, tražite od službenika da vam tačno kaže kako će izjava biti zapisana i šta ona znači za vašu decu. Najbolje je da pre toga porazgovarate sa pravnikom.

Četvrta stvar: odricanje može da vam oduzme socijalnu pomoć

Prema članu 82. Zakona o socijalnoj zaštiti, ko se odrekne nasleđivanja nepokretne imovine, kuće ili zemlje, nema pravo na novčanu socijalnu pomoć onoliko dugo koliko je mogao da se izdržava od tog dela. To može da traje i deset ili dvadeset godina. Pravnik Dragiša Ćalić iz Komiteta pravnika za ljudska prava upozorava da nijedna žena ne može da zna šta će joj život doneti već za godinu dana, a kamoli za deset. Možete da ostanete bez posla, da se razvedete ili razbolite, a pomoć koja bi vam tada trebala neće postojati. Udruženja žena traže da se ta odredba ukine, ali nije potvrđeno da je to već učinjeno.

Peta stvar: potpis dok su roditelji živi ne vredi ništa

Nasledstvo se otvara tek kad čovek umre. Pre toga niko ne može da vas natera, niti vi možete da se odreknete. Svako odricanje i svaki dogovor o nasledstvu nekog ko je još živ ništavi su. Ako vam neko donese papir da potpišete „da se kasnije ne bismo svađali“, a roditelj je živ, to nikoga ne obavezuje i imate pravo da odbijete.

Šesta stvar: testament i ugovor o doživotnom izdržavanju

Roditelj može da napiše testament ili da sklopi ugovor o doživotnom izdržavanju, pa da kuća i zemlja odu samo sinu. Ali ni to ne mora da bude kraj. Deca ne mogu da budu potpuno isključena, jer imaju pravo na takozvani nužni deo, a to je polovina onoga što bi im pripalo po zakonu. Rok je kratak: tri godine od dana kad se testament pročita, a ako su imovinu roditelji poklonili za života, tri godine od smrti. Posle toga pravo propada. Ugovor o doživotnom izdržavanju može se osporiti ako zbog bolesti ili starosti onoga ko se izdržava nije bilo nikakve neizvesnosti za onoga ko ga izdržava, ali tu je rok jedna godina od saznanja, a najkasnije tri godine od smrti. Zato odmah idite kod pravnika ako saznate da je sve prepisano.

Šta ako ste radili na imanju ili negovali roditelje

Zakon vodi računa i o tome. Ono što su deca koja su živela sa roditeljima uvećala svojim radom i zaradom ne računa se u nasledstvo, nego pripada njima srazmerno njihovom doprinosu. Ako je brat taj koji živi na imanju i obrađuje zemlju, on može da traži od suda da mu zemlja ostane, ali tada je dužan da ostalima isplati njihov deo u novcu. To je zakonit način da gazdinstvo ostane na jednom mestu, i nije razlog da se vi odreknete besplatno.

Da li treba da se plašite dugova

Ne. Ko nasledi, odgovara za dugove umrlog samo do vrednosti onoga što je nasledio, a ne iz sopstvenog džepa. Ko se odrekne, ne odgovara za dugove uopšte. Zato dugovi nisu razlog da se pod pritiskom odreknete kuće ili zemlje.

Šta da radite ako vas pritiskaju ili vam prete

Odricanje dato pod pritiskom ili pretnjom može se poništiti. Ko prinudom ili obmanom natera roditelja da napiše ili opozove testament, ne može ništa da nasledi. Ako trpite pretnje ili nasilje zato što ne pristajete, pozovite SOS liniju za žene žrtve nasilja 0800 100 007 ili policiju na 192. Žensko udruženje Kolubarskog okruga pruža besplatnu pravnu pomoć ženama u ostavinskom postupku, a savet možete tražiti i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Ako zapamtite samo nekoliko stvari

Ne potpisujte ništa dok su roditelji živi. Ne potpisujte na licu mesta, već tražite vreme da porazgovarate sa pravnikom. Zapamtite da vam potpis ne treba da biste dobili svoj deo, nego samo da biste ga se odrekli, i da je to zauvek. Pitajte šta tačno znači izjava koju vam daju da potpišete za vašu decu i za vašu socijalnu pomoć. A ako ipak odlučite da svoj deo ustupite, neka to bude vaša slobodna odluka, a ne pritisak.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković poručila je da je vreme da stara izreka „žensko dete – tuđa kuća“ postane „žensko dete – puna kuća“. Vaš deo je vaš po zakonu, i vi odlučujete šta ćete s njim.

Izvor: zelenaucionica.com

Memingen je mali grad u Bavarskoj, blizu austrijske granice. Njegov aerodrom — poznat po jeftinim letovima niskotarifnih avio-kompanija prema Balkanu, Bliskom istoku i istočnoj Evropi — privlači veliki broj porodica iz dijaspore koje posećuju rodbinu. I upravo ta kombinacija — jeftine karte, veze s domovinom, školski kalendar — stvorila je godišnji ritual koji bavarska granična policija dobro poznaje.

Posle svakog školskog raspusta, na aerodromu u Memingenu dočekuju se porodice koje se vraćaju. Policajci imaju pravo da provere školsku evidenciju. A ono što nalaze, redovno završava u policijskim saopštenjima.

„Deca su bila prijavljena kao bolesna, ali karta za povratni let kupljena je nedeljama ranije. To je bilo lako dokazati.“ — portparol bavarske granične policije.

Šta se zapravo desilo: tri dokumentovana slučaja

Novinski izveštaji i policijska saopštenja koja smo pregledali pokrivaju više odvojenih kontrolnih akcija, od 2018. do 2026. Nije reč o jednom incidentu — reč je o ustaljenom obrascu.

Slučaj br. 1 — februar 2026, posle zimskih raspusta

21 dete u jednom danu — povratak sa Balkana

Posle zimskih raspusta u Bavarskoj, granična policija u Memingenu identifikovala je tog ponedeljka tačno 21 dete koje se vraćalo iz inostranstva bez školske dozvole za produženi izostanak. Letovi su stigli iz Ohrida, Prištine, Bukurešta, Sarajeva, Niša, Beograda, Tirane i Skoplja. U svim slučajevima deca su bila prijavljena kao bolesna. Policija je dokazala da su povratne karte bile kupljene znatno unapred. U jednom slučaju otkriveno je da je potvrda o oslobođenju od nastave bila falsifikovana — pokrenut je krivični postupak zbog krivotvorenja dokumenta. Protiv svih ostalih roditelja pokrenuti su prekršajni postupci.

Slučaj br. 2 — uskršnji praznici

Deset porodica, svi prijavili bolesnu decu

U posebnoj kontrolnoj akciji posle uskršnjih praznika graničari su zaustavili deset porodica čija su deca bila prijavljena kao bolesna. Policijsko saopštenje navodi da su u svim slučajevima roditelji školama dali „neistinite podatke“. Jedan otac je pre polaska na put u Tiranu podneo zvaničan zahtev za oslobođenje od nastave — škola ga je odbila. On je otputovao svejedno. Pokrenut je postupak.

Schulpflicht: zakon koji Nemačka ozbiljno shvata

Ključna reč je Schulpflicht — zakonska obaveza pohađanja škole. Nije to preporuka, nije etičko načelo — to je zakon koji postoji u svih 16 nemačkih pokrajina i koji se primenjuje od 1919. godine, kada ga je uveo Vajmarski ustav. Nemački Savezni ustavni sud potvrdio je njegovu ustavnost 2006. godine.

Zakon važi za svu decu koja žive u Nemačkoj — bez obzira na državljanstvo. Važi za decu izbeglica, decu diplomata, decu gastarbajtera. Dok dete živi na nemačkoj teritoriji, nemačka država smatra da ima pravo i obavezu da ide u školu.

Filozofija iza ovog zakona nije birokratska — ona je izričito demokratska. Nemačke vlasti smatraju da deca imaju pravo na obrazovanje i socijalizaciju koje roditelji ne mogu da im uskrate, čak i s najboljom namerom. „Homeschooling“ je u Nemačkoj ilegalan iz istog razloga.

Kazne po pokrajinama — maksimalni iznosi (po roditelju, po detetu)

• Bavarska, Baden-Virtemberg i 8 drugih pokrajina – do €1.000
• Saksonija – do €1.250
• Rajna-Palatinate, Tiringija – do €1.500
• Berlin, Brandenburg, Meklenburg – do €2.500

Falsifikovanje školske dokumentacije – krivični postupak

Važna napomena: kazna se obračunava po detetu i po roditelju. Dva roditelja s dvoje dece koja su opravdano suspektna mogu teorijski biti izložena kazni i do 4.000 evra — po pokrajini. U praksi, prvi prekršaj retko donosi maksimalnu kaznu, ali postupak se uvek pokreće i škola uvek biva obaveštena.

Zašto baš Memingen?

Memingen nije slučajno u centru pažnje. Aerodrom opslužuje pretežno niskotarifne letove — Wizz Air, Ryanair — koji povezuju jugoistočnu Nemačku s Balkanom, Bliskim istokom i istočnom Evropom. To znači da je tamo visoka koncentracija porodica iz dijaspore koje lete ka Srbiji, Kosovu, Albaniji, Bosni, Severnoj Makedoniji, Rumuniji.

Te porodice suočavaju se sa realnim ekonomskim pritiskom: karte su znatno jeftinije van školskih praznika. Kad se sabere porodično putovanje, razlika može biti i nekoliko stotina evra. To je jak podsticaj da se rizikuje.

„Pošteni roditelji su glupi“ — rekao je portparol policije — „jer plaćaju nekoliko stotina evra više za karte.“

Šta roditelji mogu legalno da urade

Nema zabrane putovanja — ali postoji procedura. Roditelji mogu da podnesu pismeni zahtev školi za oslobođenje od nastave, uz navođenje razloga. Škola ima diskreciono pravo da ga odobri ili odbije. Odobrenje mora biti pismeno. Usmena saglasnost ne važi.

Bolest je legitiman razlog za izostanak, ali mora biti prijavljena školi pre početka radnog vremena i potkrepljena lekarskim uverenjem ako škola to zatraži — posebno ako se izostanak poklopi s prethodno odbijenim zahtevom za odmor. Bavarska granična policija naglašava: ako je zahtev za odmor odbijen, a dete se „slučajno razboli“ tačno tada — škola ima pravo da zatraži lekarsko mišljenje i da angažuje školskog lekara, pa čak i policiju.

Policajac iz RPR1 intervjua to kaže direktno: u praksi, škole su često razumne prema roditeljima koji ih unapred i otvoreno obaveste. Problem nastaje kada roditelji lažu.

Granična policija u Memingenu potvrdila je da će kontrole nastaviti u periodima oko školskih raspusta. Uz prekršajne prijave, policija čuva evidenciju — ko bude uhvaćen više puta, može očekivati stroži tretman.

Zelena učionica

Takođe, radi sa mladim aktivisticama na temu feminizma i aktivizma, kao i na polju analize udžbenika i udžbeničke politike. Pored toga, aktivno se bavi zagovaranjem uvođenja rodno senzitivnog jezika u Ustav BiH kroz Inicijativu Građanke za ustavne promjene.
Tim povodom, magazin “Lola” je razgovarala sa Denijom Hidić.

Kao feministkinja se javno zalažete za rodnu ravnopravnost i uvođenje u Ustav BiH rodno senzitivnog jezika. Zašto mislite da je to važno za sve građanke i građane u BiH bez obzira na njihovu vjersku, nacionalnu ili drugu pripadnost?

“Meni kao feministkinji svi prioriteti inicijative Građanke za ustavne promjene jednako su važni, ali mislim da je najjednostavnije objasniti za šta se mi zalažemo kroz prioritet Proširenje postojećeg Kataloga prava odredbama vezanim za jedinstvenu zdravstvenu, socijalnu i porodičnu zaštitu. Smatram da svi građani i građanke Bosne i Hercegovine trebaju imati jednaka prava i mogućnosti, bez obzira na mjesto stanovanja i entitet u kojem žive – bilo da je riječ o Federaciji BiH, Republici Srpskoj ili Brčko distriktu.

Potpuno je neprihvatljivo, na primjer, da porodilje u Sarajevu i Banja Luci imaju znatno povoljniji status nego porodilje u Bihaću, Goraždu, Orašju, ili da onkološki pacijenti i pacijentice iz Velike Kladuše moraju putovati u Sarajevo na liječenje, iako im je Banja Luka bliža. Ove nejednakosti direktno ugrožavaju pravo na dostojanstven život i zdravstvenu zaštitu, što su osnovna ljudska prava koja bi trebala biti jednako dostupna svima. Jedinstvena zdravstvena, socijalna i porodična zaštita nije samo pitanje pravde, već i ključan korak ka stvaranju društva koje brine o svim svojim građanima i građankama.

Rodno senzitivni jezik ima važnu ulogu u stvaranju pravednog i inkluzivnog društva, u kojem su svi, bez obzira na svoj spol, ravnopravno prepoznati i oslovljeni. Institucija Ombudsmena za ljudska prava Bosne i Hercegovine na inicijativu Građanki za ustavne promjene je prepoznala ovaj problem i naglasila da trenutni tekst Ustava BiH nije u skladu s principima rodne ravnopravnosti, jer koristi muški gramatički rod kao generički, dok ženski rod nije zastupljen. Takva praksa odražava i učvršćuje društvene stavove i stereotipe o inferiornom položaju žena.

Ombudsmeni su uputili preporuku (P-114/24) Parlamentarnoj skupštini BiH da preduzme mjere kako bi se osiguralo korištenje rodno osjetljivog jezika u izradi i izmjeni Ustava. Ova preporuka nije samo pitanje lingvistike nego i korak ka ukidanju jezičke rodne pristrasnosti, koja, kako je istakao Evropski sud za ljudska prava u presudama Konstantin Markin v. Russia i E.B. v. France, odražava i učvršćuje društvenu diskriminaciju.

Iako jezik sam po sebi nije dovoljan da ukloni diskriminaciju, on je snažno sredstvo koje oblikuje svijest i percepciju. U BiH, zemlji koja se suočava s brojnim izazovima u postizanju ravnopravnosti, inkluzivni jezik može pomoći u stvaranju društva koje prepoznaje i vrednuje sve svoje građanke i građane. Standard rodno osjetljivog jezika može se ostvariti kroz odredbe u zakonodavnim aktima, ali i kroz jasno isticanje ženskog roda u pravnim dokumentima. Rodno senzitivni jezik nije samo pitanje jezika – on je alat za promjenu svijesti i konkretan korak ka ravnopravnosti za sve, bez obzira na vjersku, nacionalnu ili drugu pripadnost. Ako želimo graditi društvo ravnopravnih šansi, jezik, kao osnovno sredstvo komunikacije i reprezentacije, mora biti prilagođen toj viziji”, rekla je Denija.

Na neki način, s obzirom da je Ustav najvažniji zakon bilo koje zemlje, mislite li da bi terminološke promjene dovele u budućnosti i do stvarne jednakosti polova?

“U zemljama u regiji ravnopravnost spolova je jedna od najviših vrijednosti ustavnog poretka i jedan od temelja za tumačenje Ustava. Nažalost, u Bosni I Hercegovini nemamo ni približnu situaciju kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti, kako u Ustavu, temeljnom zakonskom aktu, iz kojeg bi trebalo da crpimo rodnu ravnopravnost tako ni u podzakonskim aktima i dokumentima.

Inicijativa Građanke za ustavne promjene već godinama se zalaže za Ustav BiH koji će osigurati veću zaštitu ljudskih prava i sloboda sa posebnim fokusom na rodnu perspektivu. Terminološke promjene jesu važan prvi korak ka ravnopravnosti, ali one same nisu dovoljne. Promjena jezika mora biti praćena promjenama u zakonodavstvu, medijima, obrazovnim i društvenim praksama. Kada se žene prepoznaju kroz rodno osjetljiv jezik, to doprinosi vidljivosti i priznaju žena u društvu. Ustav, kao najviši pravni akt, mora biti ključan u postavljanju temelja za društvo u kojem je ravnopravnost spolova ne samo princip nego i stvarnost”.

Kako komentarišete tvrdnje da bi se tim zakonskim odredbama nametnulo korišćenje izraza poput “vatrogaskinja”, “filološkinja”, “borkinja” koje, prema navodima pojedinih lingvista i njihovih udruženja “ne da nisu svojstvene standardnom našem jeziku, nego predstavljaju nasilje nad njegovim zakonitostima”?

“Takve tvrdnje često potiču iz konzervativnih shvatanja jezika, koji se doživljava kao statičan, dok je on zapravo živa i dinamična materija. Ja nisam lingvistkinja, ali često se pitam zašto je nama na Balkanu teško shvatiti da se imenice moraju slagati u rodu, broju i padežu, i da nije pravilno reći – ona je član Predsjedništva, ili ona je premijer. Jezici se stalno mijenjaju kako bi odrazili potrebe društva, a rodno osjetljivi izrazi samo su dio tog prirodnog razvoja. Izrazi poput “vatrogaskinja” ili “filološkinja” nisu “nasilje nad jezikom” nego prilagođavanje jezika stvarnosti u kojoj žene ravnopravno učestvuju u svim profesijama. Zašto imenice čistačica, kuharica, učiteljica, medicinska sestra ne izazivaju jezičko nasilje?”

Vidjeli smo u proteklom periodu da postoje brojni oponenti čak i kolokvijalno nazvanog Zakona u “femicidu” u Republici Srpskoj, a vjerujemo da postoje takve snage i u Federaciji BiH, koje apriori odbijaju uvođenje takve terminologije jer smatraju da bi time na “mala vrata” uvedena i tzv. Woke ideologija. Kako objasniti uslovno rečeno “običnim” ljudima da se takvim zakonima štite njihove ćerke, sestre, supruge ili bake, ali i sve druge kojima je zaštita potrebna?

“Ključno je komunicirati da zakoni poput onih o femicidu nisu ideološki nametnuti nego životno potrebni. Nažalost, statistike o nasilju nad ženama u BiH su poražavajuće. Naša država je među prvima koje su potpisale Istanbulsku konvenciju ali nikad nije ispunila obaveze kojima je definisano da se rodno zasnovano nasilje označava kao nasilje usmjereno na ženu zbog toga što je žena ili koje nesrazmjerno pogađa žene.

Ovi zakoni pružaju pravni okvir koji jasno prepoznaje specifičnost i težinu femicida kao najokrutnijeg oblika nasilja nad ženama. Nažalost, u BiH građanke i građani su tek sad shvatili koliko je zapravo nasilje nad ženama rasprostranjeno i tek sad se razvija svijest da nasilje nije privatna već javna stvar, a da time što ne reaguju i ne prijavljuju i sami podržavaju nasilje. Godine i godine rada su iza nevladinih organizacija u BiH, imale smo mnogo edukativnih kampanja, odlazile smo u lokalne zajednice, edukovale žene da je vrijeme da pošaljemo poruku da je nasilje nad ženama neprihvatljivo.

Nažalost, mnogi muškarci koji se protive uvođenju zakonskih kazni za femicid nisu svjesni da bi sutra mogli biti suočeni sa situacijom u kojoj bi njihove majke, kćerke i sestre mogle biti žrtve nasilja i da bi počinitelj mogao dobiti minimalnu kaznu

Bili smo nedavno svi svjedoci brojnih ubistava žena u BiH, u prvih šest mjeseci sedam žena i dvoje djece, a čak 83 posto žena su stradale od ruke članova svojih porodica. Vidjeli smo i da država nije uspjela da zaštiti te žene, poznat je široj javnosti slučaj žene koju je u Laktašima zapalio njen muž, a prethodno je nekoliko sati ranije dolazila policija. Da li bi se prema vašem mišljenju, uvođenje najprije rodno senzitivnog jezika u Ustav, a potom i izglasavanje Zakona o femicidu, odnosno “zločinu muškaraca iz mržnje prema ženama” (Definicija dr Dajen Rasel), i oštro sankcionisanje takvih osoba u budućnosti ako ne iskorijenilo, a ono barem drastično umanjilo procenat takvih zločina?

“Nažalost, dok god zakoni ne prepoznaju femicid kao posebnu kategoriju, dok god nasilje u porodici prolazi bez adekvatnih sankcija, situacija neće biti značajno bolja. Primjeri poput slučaja žene u Laktašima, gdje je prijavljeno nasilje, a počinitelj nije odmah zaustavljen, pokazuju da postoji ozbiljan sistemski problem u prepoznavanju nasilja i adekvatnoj reakciji. Sistem ne kažnjava nasilnike dovoljno strogo, čak ni kada počine ubistvo! Bosna i Hercegovina je, nažalost, pala na testu ljudskosti u slučaju Alme Kadić, što je samo još jedan dokaz dubokih problema u našem pravosudnom sistemu. Vidjeli smo sve nedostatke i propuste, i na kraju razočarenje kada je Vrhovni sud Federacije BiH smanjio kaznu zatvora Eldinu Hodžiću za 15 godina. Takve odluke šalju jasnu poruku da se ubistva žena u ovoj zemlji ne smatraju dovoljno ozbiljnim, i to mora prestati”.

Na kraju, nije dovoljno samo donijeti zakone. Potrebno je poduzeti i konkretne mjere za njihovu primjenu, edukaciju i jačanje institucija koje trebaju štititi žene i provoditi zakone”.

Na koji način edukovati šire građanstvo u BiH da razumiju i prihvate dobronamjernost ovakvih ili sličnih inicijativa?

“Fondacija Cure i druge ženske nevladine organizacije iz čitave BiH godinama i decenijama edukuju na brojne načine, kroz različite programe i forme, građane i građanke zašto je važna rodna ravnopravnost i zašto ona mora biti prisutna u svakom segmentu života. Jedino kontinuiranim i predanim radom se može djelovati u društvu, i tako mi i radimo”, zaključila je ona.

Izvor: mondo.ba

Bivši direktori Zavoda za zbrinjavanje mentalno invalidne djece i omladine Pazarić: Jasmin Ćerimagić, Senad Muharemović i Redžep Salić su zbog nesavjesnog rada u službi pravosnažno osuđeni na zatvorske kazne, javio je danas Kantonalni sud u Sarajevu.

Tri bivša direktora Zavoda Pazarić su zbog navedenog krivičnog djela prošle godine prvostepenom presudom Općinskog suda u Sarajevu bili osuđeni na ukupno 13 i po godina zatvora, kada su svi dobili po četiri i po godine zatvora. Pravosnažnom presudom su ove zatvorske kazne sada umanjene za Muharemovića i Salića, koji su osuđeni na po jednu godinu zatvora, dok je Ćerimagiću izrečena kazna od četiri godine i šest mjeseci.

“Istovremeno, zabranjeno im je vršenje poziva, aktivnosti ili funkcije u ustanovama za zaštitu osoba sa duševnim smetnjama u trajanju od deset godina”, saopšteno je iz Kantonalnog tužilaštva Kantona Sarajevo.

Bivši direktori Zavoda Pazarić osuđeni su zbog toga što su od 2009. do 2019. godine, dok su obnašali direktorske pozicije u ovom zavodu, propuštanjem dužnosti nadzora i stalnog praćenja tjelesnog i duševnog stanja štićenika od strane stručnog i medicinskog osoblja, očito nesavjesno postupili u vršenju dužnosti, uslijed čega je nastupila teža povreda prava štićenika Zavoda, među kojima su djeca i maloljetnici.

O neadekvatnom tretmanu štićenika Zavoda Pazarić u javnosti se govorilo 2019. kada su u medijima predstavljene fotografije djece vezane za radijatore i namještaj u Zavodu. Početkom maja prošle godine, Unija osoba i organizacija osoba sa invaliditetom Federacije Bosne i Hercegovine organizovala je mirni protest ispred zgrade Vlade FBiH tokom kojeg je uputila zahtjeve koji se tiču unapređenja prava za djecu i osobe sa invaliditetom u ovom entitetu. U jednom od zahtjeva zatražena je i smjena rukovodstva, provođenje inspekcije i stalnog nadzora Zavoda za zbrinjavaje mentalno invalidne djece i omladine Pazarić.

Izvor: diskriminacija.ba

To je takođe prva formalna deklaracija zakona od strane Ministarstva za propagiranje vrlina i prevenciju poroka u islamskoj zemlji od 2021, a sastoji se od 114 stranica i 35 dokumenata sa člancima.

– Uveravamo vas da će ovaj islamski zakon biti od velike pomoći u promovisanju vrlina i eliminaciji poroka – rekao je u četvrtak portparol ministarstva Maulvi Abdul Gafar Faruk.

Novi zakoni ovlašćuju ministarstvo da reguliše lično ponašanje, upravljajući kaznama kao što su opomene i pritvaranje.

Član 13. odnosi se na žene i navodi da je za žene obavezno da prekrivaju telo u svakom trenutku u javnosti i da je prekrivanje lica od suštinskog značaja kako bi ne bi iskušavale muškarce.

Odeća ne bi trebalo da bude tanka, uska ili kratka, navodi se u talibanskom zakonu.

Žene prinuđene da se potpuno pokriju pred nemuslimanima

Žene su prinuđene da se potpuno pokriju pred nemuslimanima, a i njihov glas se smatra intimnim i zato im nije dozvoljeno da pevaju, recituju ili čitaju naglas u javnosti.

Zakon kaže da se ženski glas smatra privatnim i ne bi trebalo da ga čuju drugi.

Takođe je zabranjeno ženama da gledaju muškarce sa kojima nisu u krvnom ili bračnom srodstvu i obrnuto i da putuju bez muške pratnje.

Zakonom je takođe naloženo muškarcima da nose bradu, a muzika je zabranjena.

“Ovi zakoni su oruđe za ugnjetavanje”

– Ovi zakoni su oruđe za ugnjetavanje. Kako talibani nastavljaju da jačaju svoju moć, snovi o slobodnom i otvorenom avganistanskom društvu izgledaju sve udaljeniji. Ovaj novi zakon služi kao sumorni podsetnik na surovu stvarnost sa kojom se suočavaju oni koji žive pod vlašcu talibana – rekla je avganistanska novinarka Bilal Sarvari.

UN su prošlog meseca saopštile da Ministarstvo stvara atmosferu straha i zastrašivanja među Avganistancima putem zakona i metoda koje se koriste za njihovo sprovođenje.

– S obzirom na višestruka pitanja istaknuta u izveštaju, stav koji su de fakto vlasti izrazile da ce se ovaj nadzor povećavati i širiti daje razloga za značajnu zabrinutost za sve Avganistance, posebno žene i devojke – rekla je Fiona Frejzer, šefica službe za ljudska prava u misiji UN-a u Avganistanu.

„Vaš drug, brat, otac, komšija može biti taj koji vrši nasilje, a da vi to ne znate. Vaša drugarica, sestra, ćerka, majka, komšinica, može biti žrtva, a da vi to ne znate. Osnažimo žrtve i pokrenimo pozitivne promene!“, poručile su autorke.

Nakon tromesečnog istraživanja, članice organizacije OsnaŽene zaključile su da je osvetnička i dečija pornografija, kao i incest, problem koji je duboko ukorenjen u našem društvu, ali i normalizovan.

Svakog dana u desetine Telegram grupa se pošalje preko 10 hiljada poruka. Ove grupe su prostor za muškarce da traže seksualne usluge, ali glavna tema im je osvetnička pornografija.

Admini grupa žele da zarade, a to čine tako što sa ili bez novčane nadoknade dobijaju fotografije i snimke uglavnom maloletnih devojčica, zatim skupljaju što veću količinu fotografija i snimaka i prodaju za minimalnu cenu od 50 evra. Nakon što zarade dovoljno na tim žrtvama, oni podele i javno taj materijal, jer više ne mogu da zarađuju na njima, pošto su se fotografije/snimci već dovoljno raširili, piše u istraživanju organizacije OsnaŽene.

Još jedna od čestih pojava jeste incest, ističu autorke istraživanja. Muškarci krišom fotografišu svoje majke, sestre, ujne, zatim te fotografije nude za „ocenjivanje“ kao i za razmenu za tuđe ženske članove porodice. Koriste Telegram kako bi našli još ljudi sa incestualnim tendencijama, u svrhu razmenjivanja fotografija i iskustava.

Specifičnost ovog oblika nasilja je u tome što niko ne može da proceni širinu distribucije materijala čime se dodatno narušava funkcionisanje žrtve i stvara osećaj nekontrolabilnosti situacije, osećaj bespomoćnosti.

„Morala sam, kako bih zaštitila svoj identitet, da promenim svoj username na mrežama, kako mi se ne bi više javljale osobe iz te Telegram grupe, jer, kada su fotografije bile objavljenje, bio je objavljen i moj identitet. Ja sam to relativno dobro podnela, opet napominjem, jer sam psihički stabilna osoba koja je svesna svega, ali verujem da bi mnogima u mojoj situaciji bilo zaista loše.

Imamo dosta primera suicida ili pokušaja suicida baš zbog ovakvih i sličnih situacija koje su nastale zbog kompromitovanja ličnosti“, u istraživanju je navela jedna žrtva osvetničke pornografije.

Prepreke koje sprečavaju donošenje Zakona o osvetničkoj pornografiji

Otežavajuća okolnost za institucije jeste i nepostojanje Zakona o osvetničkoj pornografiji, povodom čega je Autonomni ženski centar pokrenuo kampanju „Zakuni se u zakon“ u martu.

Zašto nema ovog zakona i kako dolazi do toga da direktni i indirektni nasilnici slobodno šetaju bez kazne, za OsnaŽene je ispričala Vesna Ćorić, viša naučna saradnica sa Instituta za uporedno pravo.

„Osnovna prepreka ogleda se u pristupu koji preovlađuje u srpskom zakonodavstvu, a prema kojem ne bi trebalo donositi nove specifične zakone tamo gde to nije apsolutno neophodno. Donošenje novog zakona, pa i izmene postojećih ne bi mogle odmah da počnu da se primenjuju budući da je potrebno prethodno izvršiti potrebne obuke onih koji će postupati u datim predmetima“, navodi Ćorić.

Prema rečima Ćorić, pojam osvetničke pornografije čini se prilično uskim budući da je potrebno zabraniti sve vidove činjenja dostupnim intimnog sadržaja bez pristanka snimanog lica, bez obzira da li su motivi osvetnički ili se radi o nekim drugim motivima.

„U literaturi se dodatno ukazuje na to da je termin osvetnička pornografija zastareo i prevaziđen budući da se njime ne pokrivaju ni sve češće situacije u kojima se dele “lažni” snimci koji su nastali kao proizvod veštačke inteligencije. U tom smislu, predlaže se, između ostalog, upotreba sledećeg termina u stručnim krugovima image-based sexual abuse“, ističe Ćorić.

Nezainteresovanost i nerazumevanje institucija

Programska direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom, Milena Vasić, smatra da su kazne isuviše male u odnosu na štetu koja je učinjena žrtvi.

„Iako žena ima pravo da traži odštetu u krivičnom postupku, finansijsku odštetu, retko će sud usvojiti pritužbe. Ako žrtva želi naknadu štete, ona mora da vodi krivični postupak, u kom će se utvđuje da li je on kriv i, nakon toga, da vodi još jedan parnični postupak za naknadu štete, ukoliko hoće naknadu štete.

Ceo sistem demotiviše žrtvu da uopšte se potrudi da zaštiti svoja prava, jer nema nikakve institucionalne podrške. Tu vidimo jednu nezainteresovanost nadležnih državnih organa da se bave ovom temom“, u istraživanju navodi Vasić.

Ona dodaje da apsolutna zastarelost nastupa nakon 6 godina, odnosno 2 godine ukoliko nije kvalifikovani oblik, što je, prema njenim rečima sramno, jer „osvetnička pornografija može da uništi život, ne samo jednoj osobi, nego i porodici te osobe i bliskim licima i ovo je stvar koju krivično pravo kod nas još uvek nije osvestilo”.

Zbog neadekvatne reakcije nadležnih institucija, odbacivanjem tužbi protiv lica koja aktivno učestvuju u deljenju osvetničke pornografije, oslobodio se put ka stvaranju bezbroj istih (i gorih) grupa istog tipa na Telegramu, piše u istraživanju.

„Državne institucije nisu pokazale dovoljno interesovanja, niti su preduzele korake ka donošenju javnih politika koje bi sankcionisale počinioce i ohrabrile žrtve da prijave nasilje. Samim tim, dali su im podstrek za pravljenje novih grupa, deljenje sadržaja istog tipa, ali su im i omogućili da zarađuju prilikom distribucije pornografskog sadržaja“, zaključuju autorke istraživanja.

Američki Predstavnički dom je usvojio nacrt zakona koji bi mogao da označi kraj TikToka u Sjedinjenim Američkim Državama, osim ako matična kompanija ByteDance ne pronađe kupca za svoju popularnu platformu. Međutim, pre nego što ovaj predlog postane zakon, potrebno je da ga odobri i Senat, gde trenutno nije jasno da li postoji dovoljno glasova za njegovo usvajanje.

U slučaju usvajanja zakona, verovatno je da će vlada SAD-a naložiti prodavnicama aplikacija, kao što su Apple App Store i Google Play, da uklone TikTok. To znači da korisnici više ne bi mogli da preuzimaju aplikaciju preko uobičajenih kanala, iako bi oni koji su je već instalirali mogli da nastave da je koriste.

Međutim, bez redovnih ažuriranja, aplikacija bi mogla da postane neupotrebljiva vremenom.

Postoje metode kojima bi korisnici mogli pokušati da zaobiđu potencijalnu zabranu. Jedna od njih uključuje promenu regiona prodavnice aplikacija na mobilnim uređajima, čime se omogućava pristup aplikacijama iz drugih zemalja, iako ovo može dovesti do kršenja uslova korišćenja. Takođe, korisnici mogu ručno instalirati aplikacije preuzete sa interneta, mada je to često u sivoj zoni kada su u pitanju autorska prava.

Ipak, postoji mogućnost da Apple i Google kroz ažuriranja za uređaje u SAD-u onemoguće funkcionisanje TikToka, čime bi se efikasno neutralisali sve pokušaji zaobilaženja zabrane.

To je, ukratko, epilog hapšenja poznatog banjalučkog advokata Dragana Stupara kod kojeg je pronađen i pištolj i 400 i kusur metaka. 13 puta prijavljen za nasilje u porodici, nijednom uhapšen. Jednom zaprijetio sudiji ili javnom tužiocu, odmah uhapšen.

Ako ste dio pravosuđa, zaštićeni ste kao bijeli medvjed. Ako ste uticajan advokat, bićete na slobodi. Ako ste supruga ili dijete, mogu da vas maltretiraju koliko žele.

Često kritikujemo zakone, ali oni nisu problem. Nego ljudi koji ih primjenjuju. Sudije, tužioci i advokati koji ga tumače kako im je volja i na njega se pozivaju samo kad su oni ugroženi. Trebao bi zakon da štiti svakoga, a pogotovo porodicu. Međutim, za naše sudije i tužioce porodica nije ugrožena ako je onaj koji maltretira porodicu njihov kolega.

13 puta taj sistem je ostao nijem, gluv i slijep na pozive upomoć žene i majke. 13 puta se to pravosuđe pravilo mutavo što djeca možda imaju traume. Reagovali su onda kad se je jedan od njih našao na udaru tog istog čovjeka koji je prijavljivan za nasilje u porodici.

I možda se ona bivša supruga ponadala da će pravosuđe konačno reagovati, možda je konačno nestao osjećaj straha. Ali, avaj… Pušten je da se brani sa slobode. Vjerovatno je u oba slučaja bilo dovoljno nekoliko poziva i poneka veza da izađe. I da se nasmije u lice i bivšoj supruzi, i sudijama, i tužiocima, i svima nama. Da im poruči: “možda vi znate zakon, ali ja znam ko i kako tumači zakon”.

Možda je puštanje da se brani na slobodi po zakonu, moguće i da djelo koje mu se pripisuje nije ni počinio. Ovdje je frapantna činjenica da je 13 prijava otišlo u vjetar. A nije tako davno BiH brujala o tome kako su prijave supruge ubice iz Gradačca ostale u ladici, jer je ubica imao veze u policiji. Ne stradaju ovdje ljudi zbog toga što neko radi protiv nekog, nego zato što se ne radi ništa. I što se ćuti. Dok se ne potegne veza.

Često kažemo da nam ne valjaju političari, ali oni su promjenjiva kategorija. Rak rana ovog društva je pravosuđe koje je puno pojedinaca koji su zasjeli u fotelje i tu će ostati do penzije, iz kojih ih niko ne može poslati u zatvor. Ovaj sistem je stvorilo pravosuđe, a samo u tom sistemu smo mogli dobiti ovakve političare, direktore, zaposlene u javnoj upravi…

Nije problem u negativnoj selekciji, nego u nedostatku odgovornosti i proizvoljnom tumačenju zakona. Zato su se novinari borili protiv kriminalizacije klevete, da se takvom pravosuđu ne da tako moćno oružje.

Zbog takvog pravosuđa smo dužni da se borimo za poziciju Republike Srpske. Jer, umjesto da su najmoralniji dio društva, kod nas su sudije toliko ogrezle u kriminalnim radnjama i raznim šemama, da je potreban samo jedan poziv da zakon tumače i primjenjuju kako oni žele. Nebitno da li taj poziv dolazi od moćnog advokata ili od nekih ambasadora. Prosto, radiće šta god im narede.

Zabrana kockanja ne odnosi se samo na kafiće s kladionicama, već i na online klađenje i kockarnice, koje su se do sada mogle naći i u blizini škola.

Kladionice će sada biti dozvoljene samo u hotelima sa pet zvjezdica, i to van urbanih područja.

U Albaniji je klađenje bilo veliki problem, a statistika pokazuje da je u zemlji s oko 2,8 miliona stanovnika jedan kladioničar na 670 stanovnika.

Pritisak kladioničarskog lobija

Albanski premijer Edi Rama bio je pod žestokim pritiskom kladioničarskog lobija, ali je zakon ipak stupio na snagu.

Povodom zabrane kladionica, kao i povodom odluke Vlade da se zabrani upotreba petardi i vatrometa, Rama je na Instagramu napisao da ovakva Nova godina nije bila viđena godinama.

U oktobru prošle godine Vlada u Tirani je odlučila da od 1. januara zatvori sve sportske kladionice u zemlji, što je predviđeno dopunjenim Zakonom o igrama na sreću.

Donosioci odluka u našoj zemlji i dalje nemaju sluha da promjene Krivični zakon koji će pooštriti kazne nasilnicima.

Stručnjaci navode da ih to samo ohrabruje kako bi nastavili sa nasiljem, a u velikom broju slučajeva, na kraju počine i ubistvo ili pokušaju da usmrte žene.

Nakon ubistva Nizame Hećimović u Gradačcu, početkom avgusta ove godine, koje je počinio Nermin Sulejmanović, povećani su slučajevi napada na žene, ubistva i pokušaji ubistva, govore statistički podaci.

Samo dvije sedmice poslije ubistva Nizame Hećimović, Mevludin Aljić usmrtio je svoju partnerku Tahiru Čamdžić u Živinicama. Prije toga joj je uputio više od 27 uznemirujućih poziva. Aljić je došao u Tahirinu kuću, usmrtio je i nakon počinjenog ubistva, presudio sebi.

Skoro u isto vrijeme, u Bijeljini je muškarac pokušao da usmrti svoju partnerku, nanijevši joj tjelesne povrede nožem. Nakon pokušaja ubistva, zabarakadirao je ulazna vrata kako niko ne bi mogao ući, a potom je izvršio samoubistvo skočivši sa 4. sprata.

U septembru je u Zavidovićima Mersud Halilović usmrtio radnicu pekare Aidu Dendić iz lovačke puške, a zatim je izvršio samoubistvo. On je pušku krio ispod haube, kako policija, ukoliko ga zaustave, ne bi pronašla oružje.

Prema podacima Agencije za ravnopravnost polova Bosne i Hercegovine, u našoj zemlji je od 2015. godine ubijeno više od 60 žena.

Sve je više žena koje se obraćaju za pomoć, pa je, primjera radi, u Bijeljini udvostručen broj žena u Sigurnoj kući u odnosu na prethodnu godinu.

Poražavajuće je da je u oktobru Narodna skupština Republike Srpske odbila da stavi na dnevni red Nacrt izmjena Krivičnog zakonika kojim se predlaže da se počiniocima femicida izriče zatvor od najmanje deset godina do doživotne kazne.

Usvojili su izmjene drugog zakona koje je predložila Vlada Republike Srpske, kojima se definiše ubistvo žene kao posebno krivično djelo, ali ne predviđaju posebne kazne.

Ni u regionu nije ništa bolja situacija. U Srbiji je u prvih devet mjeseci ove godine ubijeno 26 žena. Taj broj se svake godine povećava, iako razne nevladine organizacije upozoravaju i traže da se po tom pitanju nešto učini.

Od 2020. do kraja septembra 2023. godine u Hrvatskoj su počinjena 43 femicida. U zadnje tri godine, desila su se 183 slučaja femicida koja su počinjena u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji.