Mnogi ljudi opisuju gotovo identičan obrazac u svojim ljubavnim odnosima. Veze na početku deluju obećavajuće, pune uzbuđenja i ideje da bi “ovaj put moglo biti drugačije”, ali se vremenom ispostavi da se ponavljaju isti problemi. Iako partner na početku često deluje kao idealan izbor, kasnije dolazi do razočaranja i pitanja šta se zapravo promenilo.

Tipične rečenice koje se tada javljaju zvuče poznato: da je sve krenulo sjajno, da nisu prepoznati znakovi upozorenja ili da je postojalo obećanje promene koje nikada nije ispunjeno.

Zaljubljivanje u budućnost umesto u sadašnjost

Mozak je prirodno sklon da snažno reaguje na iščekivanje, često čak i više nego na samu nagradu. Dopamin, neurotransmiter povezan sa motivacijom i zadovoljstvom, posebno se aktivira u fazi očekivanja, zbog čega zamišljene situacije mogu delovati emotivno jače od realnih iskustava.

U ljubavi to znači da ideja o tome kakav bi neko mogao da bude često izaziva jače emocije nego realno ponašanje te osobe. Fantazija o budućnosti postaje izvor uzbuđenja, pa se partner doživljava kroz prizmu potencijala, a ne kroz dosledne postupke u sadašnjosti.

Dodatno, psihološka istraživanja pokazuju da povremene nagrade u odnosu, momenti kada partner pokaže željeno ponašanje, mogu jačati vezanost više nego stabilno i predvidivo ponašanje. Upravo ta nepredvidivost održava nadu i otežava distanciranje, čak i kada odnos nije ispunjavajući.

Rani obrasci privrženosti i emocionalna nesigurnost

Način na koji su ljudi naučili da doživljavaju bliskost u detinjstvu ima snažan uticaj na kasnije veze. Osobe sa anksioznim stilom vezivanja često su posebno osetljive na signale bliskosti, čak i kada oni nisu stabilni ili dosledni.

U takvim odnosima, svaka naznaka pažnje može da se doživi kao potvrda da će se stvari popraviti, što održava nadu i vezanost. Umesto sigurnosti, veza postaje prostor stalnog iščekivanja i emocionalnog ulaganja u potencijalnu promenu partnera.

S druge strane, osobe sa izbegavajućim stilom vezivanja mogu dodatno pojačati ovaj obrazac. Njihovo povremeno otvaranje i zatvaranje emotivne distance stvara kontrast koji partnera još jače vezuje za ideju da se prava bliskost tek treba ostvariti.

Kognitivne zablude

Nekoliko psiholoških mehanizama doprinosi tome da ljudi ostaju vezani za ideju o partnerovom potencijalu. Jedan od njih je takozvana zabluda utopljenog troška. To je sklonost da se nastavi ulaganje u odnos samo zato što je već u njega uloženo mnogo vremena i emocija.

Drugi važan faktor je optimistička pristrasnost, odnosno tendencija da se precenjuje verovatnoća pozitivne promene. Ljudi tada veruju da je napredak na pomolu, iako realni dokazi često ne potvrđuju takav ishod.

Treći mehanizam je pristrasnost potvrđivanja, gde osoba selektivno primećuje trenutke koji potvrđuju njenu nadu, dok ignoriše ili umanjuje one koji ukazuju na suprotno. Na taj način, potencijal počinje da deluje kao činjenica, a ne kao pretpostavka.

Kada emocionalni napor zamenjuje ljubav

U mnogim vezama osoba preuzima nesrazmernu odgovornost za njihovo funkcionisanje. To uključuje emocionalno smirivanje konflikata, održavanje bliskosti i stalno ulaganje truda kako bi odnos uspeo.

Vremenom, sopstveni napor počinje da se doživljava kao dokaz ljubavi. Što se više ulaže energije, to veza subjektivno deluje važnije, čak i kada realni kvalitet odnosa ne prati taj intenzitet ulaganja.

Takav obrazac može dovesti do toga da se ljubav izjednači sa strpljenjem, izdržljivošću i emocionalnim radom. U tom procesu, granica između posvećenosti i samoponištavanja postaje nejasna, a odnos se održava više kroz trud jedne strane nego kroz uzajamnu povezanost.

Ponašanje je važnije od potencijala

Iako se ljudi često oslanjaju na reči, obećanja i namere, istraživanja u oblasti partnerskih odnosa pokazuju da je dosledno ponašanje najpouzdaniji pokazatelj stabilne veze. Emocionalna dostupnost, odgovornost i doslednost u postupcima mnogo bolje predviđaju kvalitet odnosa nego sama očekivanja.

Promena partnera jeste moguća, ali samo kada je stvarna, kontinuirana i potkrepljena delima kroz vreme. Bez toga, nada u promenu često postaje način da se izbegne suočavanje sa realnošću nezadovoljavajućeg odnosa.

Na kraju, najteži deo nije prepoznavanje problema, već odustajanje od ideje o potencijalu koji daje smisao vezi. Za mnoge ljude, upravo ta nada postaje razlog zbog kog ostaju, čak i kada im odnos dugoročno ne donosi emocionalno ispunjenje.

Superžena

Da li ste se ikada zapitali zašto vas stalno privlači neko ko ne može ili neće da vam pruži ono što zaista želite? Možda je to neko ko je emocionalno zatvoren, već u drugoj vezi, emocionalno nestabilan – ili jednostavno uvek korak ispred vas, nedostižan, poput daleke planete. Ako vam se ovo često dešava, niste sami, i to nije slučajno.

Emocionalna nedostupnost nije prepreka, već obrazac

Psiholozi često primećuju da se ljudi zaljubljuju u nedostupne ljude zbog nesvesnih unutrašnjih obrazaca koji potiču iz detinjstva ili ranih veza. Ako ste iskusili osećaj emocionalne nevidljivosti, nedostatka potvrde ili su vaše potrebe često ignorisane rano u životu, možete razviti unutrašnje uverenje da je ljubav uvek nešto za šta morate da radite – nešto što nije jednostavno dostupno.

Zaljubljivanje u nekoga ko ne može da vam se obaveže produžava taj poznati osećaj čežnje. U srcu osećate da morate da se dokažete, da zaslužite ljubav – i iako je ova dinamika iscrpljujuća, emocionalno je poznata. Prema Frojdu, ponavljate da biste je se rešili.

Idealizacija: zašto su oni koji beže najprivlačniji?

Kada je neko emocionalno nedostupan, imamo priliku da u njegovu tišinu projektujemo sve što želimo: toplinu, nežnost, sigurnost, strast, bliskost. Ne volimo ga zaista, ali ideja o tome šta bi moglo biti da je … – da je bio otvoreniji, hrabriji, manje slomljen, spremniji.

Ovaj unutrašnji film nije prava ljubav, već fantazija koja hrani našu potrebu da umirimo stare bolove.

Često nas ne privlače emocionalno sigurni ljudi – zašto?

Zanimljivo je da one koji su emocionalno stabilni, dostupni i spremni za povezivanje mnogi u ovoj dinamici često opisuju kao “dosadne“, “bez varnice“ ili “prebrze da se slažu“. Zašto? Zato što njihova blizina pokreće nešto duboko neprijatno u nama – osećaj pretnje, nepoznatog. Odjednom, više nemamo izgovor da bežimo. Ispred nas je neko ko nas zaista želi. A to može biti veoma zastrašujuće za nekoga ko nije navikao da voli da bude bezbedan. Proverite i zašto danas mnoge žene ostaju same.

Ponavljanje kao odbrambeni mehanizam

Zaljubljivanje u nedostižne ljude često je odbrambeni mehanizam: ostajemo u sigurnoj zoni čežnje, gde je srce povređeno, ali nije ugroženo istinskom bliskošću . Paradoksalno, ovo nije strah od odbacivanja, već strah od toga da nas neko zaista vidi i prihvati.

Šta možete da uradite?

• Svesnost je prvi korak. Prepoznajte obrazac bez osuđivanja. To nije vaša krivica, već rezultat emocionalnih iskustava iz detinjstva.
• Zapitajte se šta vam ova veza zaista daje – čak i ako boli.
• Istražite svoja unutrašnja uverenja o tome šta zaslužujete u ljubavi. Da li verujete da je ljubav teška? Opasna?
• Dozvolite sebi da upoznate nekoga ko je dostupan. Možda u početku ne deluje tako “uzbudljivo“, ali vas može dovesti do dubljeg, stabilnijeg iskustva.
• Na tom putu, možete potražiti pomoć psihoterapeuta.

Često zaljubljivanje u nedostupne ljude ne znači da ste osuđeni na neuspeh u ljubavi. To znači da vaše srce još uvek traži odgovor na pitanje koje je ostalo bez odgovora – možda veoma dugo. Dobre vesti? Sa svakom svešću o tome, bliži ste pravoj ljubavi – onoj koja je dostupna kada znate kako da je prihvatite. Saznajte i kako se ponaša žena koja glmida joj nikone treba.

Izvor: sensa.mondo.rs

Imunologija mu je bila jedan od omiljenih predmeta na fakultetu, stalno je pričao s kolegama o holističkom pristupu čoveku, da treba udružiti farmakologiju i psihologiju i stvoriti idealno okruženje u kom će nam biti dobro.

– Trebaju nam prirodni proizvodi za poboljšanje imuniteta kako bismo imali više energije, bili produktivniji i raspoloženiji. – rekao je.

– Evo kolega, sad ćemo da ispucamo energiju na paintbolu! Dosta više ta predavanja! Organsko, organsko!

– Pa jeste važno. – promrmljao je Mihajlo, spreman već da se raspravlja kao što je to činio skoro svakog dana u apoteci. Bilo mu je važno i u svakoj prilici je isticao značaj prirodnih preparata. Istraživao je ponudu, naručivao i borio se da što više ljudi čuje koliko zapravo mogu da poboljšaju svoje zdravlje koristeći prave suplemente. Već su ga u apoteci prepoznavali po tom entuzijazmu i konstantoj priči o jačanju imunog sistema.

Samo, sad nisu bili u apoteci, već u hotelu, čekajući smernice za taj dan.

Team building i psihotestovi – po apotekarskoj recepturi

Oči su joj sijale dok je postavljala pitanja i Mihajlo je shvatio da je samo zbog tog sjaja i pristao na glupu igru. Psihotest, rekla je pola sata ranije kada je ušla u sobu i počela sve da ih preslišava. Mrzeo je te klinačke fore, odjednom se setio srednje škole i jedne bivše koja je spremala prijemni za psihologiju i držala ga stalno na nekom skeneru. Nije baš interesantno imati 18 godina i devojku koja uporno pokušava da ti uđe u glavu dok pokušavaš da je skineš.

Zbog toga je samog sebe iznenadio kad je pristao da odgovara na pitanja devojke koju je prvi put video tog dana. Firma je organizovala team building, rekli su „neformalno druženje na Kopaoniku uz društvene igre“, a Anastasija je bila jedan od organizatora koji su ih sačekali u hotelu.

– ‘Ajde da se zezamo dok čekamo ulaznice za paintbol – rekla je. – Imam jedan zanimljiv psihotest. Takoreći, dečji.

Svi su euforično prihvatili predlog, zbog čega mu se učinilo kao da je zakoračio u neki iščašen kadar filma ili jedan od onih čudačkih snova posle kog ti nije dobro pola dana. Na trenutak mu je palo na pamet da je tu negde skrivena kamera ili da je predlog nasmejane devojke kratke kose u stvari šefova „nameštaljka“.

Paranoičan si, Mihajlo, kao da glavonju boli uvo kako ti zamišljaš šumu i susret s medvedom, rekao je sebi i klimnuo glavom kad ga je Anastasija pitala: Hoćeš ti?

Kolege pre njega su lupetale nešto o tome kako bi zaplesale s medvedom, Peđa je proizvodio neke animalne zvuke, koleginice su se kikotale (kao i uvek na svaku glupu foru) i malo je falilo da ustane i odustane od paintbola i cele priče. Kome još treba povezivanje s kolegama radi veće „radne efikasnosti i produktivnosti“? Precenjeno „sticanje kreativnosti u neformalnom okruženju“!

Hoćeš ti?

Imao je 29 godina i bio najmlađi među njima, a činilo mu se kao da radi sa neiživljenim klincima. Team building su doživeli kao ekskurziju i danima su pričali o tome u apoteci – kao da nemaju stvaran život izvan tog radnog mesta. Farmaceuti, školovani ljudi, intelektualci, a u stvari nezadovoljne žene i muškarci koji žure da pobegnu od kuće na jedan vikend. Kud god, pa makar i sa kolegama na Kopaonik da igraju paintbol.

– Hoćeš ti? – zasijale su oči i mada nije bio „udar groma“ kao kod Majkla Korleonea, osetio je neko strujanje pod kožom, dovoljno jako da pristane. Nema neke štete, lupaću gluposti kao i ostali, mislio je.

U roku od pet minuta uhvatio je sebe kako kao hipnotisan odgovara nadugačko i naširoko na Anastasijina pitanja. Posle Mihajlovog opisa šume, Peđa je zazviždao: kolega, pa ti si pravi Tolstoj! Ko te zaposli u apoteci?! Na trenutak ovo ga je trglo, ali je blag pogled s druge strane stola bio jači magnet. Samo je uz jedva primetan osmeh pitala: Dobro, a sad si stigao do zida u nedogled širokog, bar 3 metra visokog. Kako ćeš da ga prođeš?

Hm, ovo je 100% šefova ideja. Zid – prepreka, kako ćeš da se snađeš? Na koji način tražiš rešenja za probleme? Znao je, hteo je da kaže nešto pametno, možda čak i da impresionira Anastasiju odgovorom o penjanju na drvo i preskakanju kad je čuo svoj glas: „Iskopao bih rupu i prošao ispod.“

Njene oči su zasjale jače. „Hipnotiše me, to je to“ – nasmešio se u sebi, shvatajući „Ova devojka mi se dopada.“

– Dobro, prošao si medveda i zid, sada si na velikoj i prostranoj livadi. Na proplanku se nalazi kutija. Kocka, u stvari. Kakva je? Opiši mi je. Od kog materijala?

– Je*o, kutiju. – promumlao je, ali svi su čuli i počeli da se smeju, pa i Anastasija.

– ‘Ajde, još to je ostalo, pa da vam kažem rešenja testa.

– Pa šta znam, velika je kutija, od kamena. Ne nekog obrađenog i finog, nego kamena – kamena. Stena u prirodi. Ima urezane tačke, kao da je kockica za jamb. Unutra… Ništa, nije važno. To je to. – zaustavio se.

– Ooo, nisam znao da si kladioničar! – šegačio se Fića – Čovek stena voli rizik! Važno da je organsko!

Ključ testa

Anastasija nije insistirala na širem objašnjenju, usmerila je pažnju na druge, otkrivajući ključ testa, šaljivo se poigravajući tumačenjima. Bila je neposredna i srdačna i Mihajlu se na trenutak učinila bližom od svih kolega sa kojima je radio godinama. Pogledala ga je prodorno i osetio je opet ono strujanje kad je shvatio da će početi da ga tumači tu pred svima. Nije mu se dopala ideja.

– Ljudi, ulaznice i oprema su spremni, možemo na borbu bojama! – s vrata je viknuo Filip, drugi organizator team buildinga i svi skočiše ushićeno da izađu iz sobe.

Mihajlo je osetio nalet olakšanja a onda i razočaranja, sad neće saznati šta Anastasija misli.

– E pa psihološkinjo, utekao Vam jedan pacijent – rekao je nehajno dok su poslednji izlazili namerno joj ponovo persirajući.

– Ah, teško, Mihajlo, Vama ću detaljno sve ispričati večeras uz pivo.

– Da?

– Ako pobediš u paintbolu.

– Pa ti se kladi na mene.

Prije nekoliko dana mi je kolega iz kancelarije rekao da je moja ljubav sudbinski susret, jer kolika je vjerovatnoća da se sretnu paraplegičar i osoba koja je bila na granici da umre i da se između njih rodi ljubav. Tek tada, poslije toliko vremena provedenog sa njim, zapitala sam se da li je naša ljubav zaista toliko sudbinska i posebna. I daću sebi za pravo da mislim da jeste.

Jer on danas sjedi pored mene, zadubljen u sopstveni svijet, dok ja ko zna koji dan po redu provodim pišući i gradeći svoj mikrokosmos, a on mi upućuje pokoji pogled i nezamislive količine podrške za sve što radim da ostvarim svoje snove. Dovoljno posebno, zar ne?!

Često me pitaju kako je to biti u emotivnoj vezi sa osobom sa invaliditetom. I da li bih, kada bih se vratila unazad, uradila sve isto. Na drugo pitanje odgovor je: da. Na prvo pitanje odgovor nemam, ali vam mogu reći šta ćete dobiti, a šta izgubiti, ako se upustite u avanturu ljubavi sa nekim ko ne stoji, ne hoda i ne trči.

Ujedno, to će biti i odgovor na često postavljano pitanje: da li su ljudi oštećeni ili uskraćeni za hodanje ili neku drugu tjelesnu funkciju po pravilu dobri? Nisu! Osobe sa invaliditetom znaju da se naljute, da galame, da vam ne daju za pravo i da se protive vašim zahtjevima. Ne sjede mirno u svojim stolicama klimajući potvrdno na sve što kažete.

Njihovu nemogućnost hodanja ne smijete da poistovjetite sa nemogućnošću razmišljanja. Shodno tome, invalidi mogu da budu i “smradovi”, i to mnogo gori nego mi koji hodamo. Isto kao što nas “zdrave” to ne deklariše kao loše, njih njihov invaliditet ne deklariše kao dobre.

Velika prednost i mana ujedno je to što ukoliko se zaljubite u invalida, nećete imati problem sa odlukom u koji kafić otići i u kom restoranu jesti. Jednostavno, idete tamo gdje je ravno. Izbor je, bar kod nas, mali. Međutim, ono što većinu njih krasi, jeste velika doza kreativnosti, koju koriste kao začin pri svakom izlasku, tako da se i najobičnija kafa može pretvoriti u neobičnu avanturu. S tim u vezi: da li vas je ikad iko spustio niz Kozaru, u krilu, u invalidskim kolicima, po snijegu? Osjećaj je neuporediv sa bilo čim drugim.

Ukoliko se zaljubite u osobu sa invaliditetom i to vam, srećom, bude uzvraćeno, naći ćete se u svojevrsnoj komuni, jer oni se, čak i u 21. vijeku, obilaze, piju kafe, igraju karte i odlaze na roštiljanja, dok im žene razmjenjuju recepte i obećavaju kako će poslati kolače pri prvom sledećem pravljenju. Dobićete par ili dva kumova, ići ćete na jednu slavu mjesečno i bićete pozvani na sva invalidska okupljanja koja su, ukoliko imate dovoljno smisla za humor, izvor najboljih priča kojima ćete zasmijavati ljude oko sebe.

Istina, kada se prvi put pojavite na nekom okupljanju, gledaće vas pomalo sa visine, iako su im glave pola metra ispod vaše. Bićete predmet ispitivanja, posmatranja i ocjenjivanja. Jer njihov prijatelj zaslužuje najbolje i to što ste sa njim, iako ne hoda, ne znači da oni tu vezu odobravaju – morate se dokazati, čak i više nego da ste sa potpuno zdravom osobom. Ali, jednom kada uđete u taj svijet, jednom kada vas prihvate, uvijek su na vašoj strani.

Jednom kada prođete sve gore navedeno i započnete zajednički život sa osobom u invalidskim kolicima, shvatićete da svi zakoni ljudski, ali i zakoni fizike, prestaju da važe. Postaćete izvor tolerancije, žmirenja na jedno oko, smišljanja planova “u letu” i življenja skoro bez pravila. Shvatićete da sijalicu koja je na plafonu može da zamijeni onaj ko ne hoda i ne stoji.

Nikada nećete shvatiti kako. Shvatićete i da novogodišnja jelka treba da stoji na zidu, jer ona tradicionalna je za amatere. Biće vas sramota što vaš partner u kolicima pliva bolje od vas. Bićete i pomalo ljubomorni na njegov osmijeh, sve te ljude u okolini i svu pažnju koju gubite kada se on pojavi.

Ali, kada uveče legnete, sklopite oči i osjetite nečiju ruku u svojoj kosi, znaćete da ste napravili najbolji izbor svog života i da ćete samo zbog te jedne barijere koju ste prešli u svojim glavama, imati ljubav i pažnju do posljednjeg otkucaja srca. Ostvarićete se na bezbroj načina koje niste ni sanjali. I propasti na onim poljima na kojima drugi uspiju uz minumalan trud. Sve će se okrenuti, ali i vi, tako da će u nekom trenutku sve doći na svoje.

Znaćete, na kraju svega, da ne postoji dovoljno visoka polica da je ne možete zajedno dosegnuti. Ne postoji toliko veliki posao da ga ne možete zajedno obaviti. Samo što je sve duplo teže. Ali znaćete da vrijedi. Stoga, ako mene pitate, moj savjet je: (ne) zaljubljuj se u invalida, izgubićeš svoj svijet i dobiti hiljade novih.

Ponekad jednostavno prestanemo da budemo dovoljno prisutni. Više nam ne pravi razliku ako nisu u našem životu. Ne dajemo koliko dobijamo. Ne čini se kao da smo usamljeniji. Prestajemo biti iskreni (a ovo ne mora biti o nečemu važnom kao što je viđanje sa nekim drugim).

Nakon godina provedenih sa svojim zaručnikom, shvatila sam nešto što prije nisam primjećivala. Nikada se nisam brinula za nas. Budući da sam onaj partner koji je opsjednut planiranjem, uvijek sam se brinula o budućim planovima i koracima u našim životima, ali nikada o nama.

A to je nešto što mnogi parovi nikada ne uviđaju.

Čula sam žene u vezama kako govore: “Nijednom se muškarcu ne može vjerovati” ili “Ne vjerujem čak ni svojoj sjeni”.

Čak sam čula i muškarce i žene kako govore: “Da, normalno je da se zaljubljenost prođe u braku, a sve se pretvara u poštovanje i dobar odnos.”

Neki su čak govorili meni i mom partneru kada smo tek počeli izlaziti da je naša strast zbog “medenog mjeseca”. Pa, prošlo je pet najnevjerovatnijih i najgorih godina, a ipak, naša ljubav postaje sve strastvenija i vatrenija sa danima koji prolaze.

Dakle, odljubljivanje je mogućnost, a ne sigurni kraj svake veze, i što je najvažnije, ono je posljedica odluka jednog od partnera (ili oboje).

Evo pet (od mnogih) razloga zašto se ponekad odljubljujemo:

1. Nisu prisutni (dovoljno).

Nisu svi navikli nekoga drugoga stavljati na prvo mjesto, pogotovo ako već dugo žive samostalno, a postali su sami sebi prioritet.

I prije nego što se neko osjeti uvrijeđenim zbog ovoga što sam rekla, jeste, dobro je brinuti se o sebi i svojim potrebama, ali kada smo u vezi, moramo misliti i na svoje partnere i njihove potrebe. Više nismo sami.

Sada imamo saputnika. I moramo se brinuti za njih i dati im do znanja da to činimo.

Nedostatak prisutnosti učiniće da se osjećaju kao da nam nije stalo do njih, da nam nisu na pameti, da nam je jednostavno više stalo do manje važnih stvari od njih.

2. Naše potrebe postaju drugačije.

Nije samo jedan partner kriv. Ponekad, s vremenom, naši interesi i potrebe polako postaju drugačije, a pronalaženje kompromisa među svim odlukama koje moramo donijeti se pretvara u nerješivu matematičku jednačinu. U ovom slučaju, koliko god neka potreba postala velika, važno je da partneri procijene da li je žrtvovanje te potrebe vrijedno toga ili će to kasnije dovesti do ogorčenja.

Jer u zdravoj vezi, sklonost kompromisu, a ne žrtvovanju, će nas odvratiti od mogućeg budućeg zamijeranja.

3. Njihovo ponašanje se mijenja kada izađete iz balona napravljenog samo za vas dvoje.

Kada se zaljubimo u nekoga, ponekad se desi da nas dvoje provodimo većinu vremena sami… na početku. Ali na kraju, za većinu ljudi, ta osoba upozna našu porodicu, grupu prijatelja i ljude koji nas okružuju.

Možda će se slagati sa našom porodicom, a možda i ne. A na osnovu njihovog ponašanja sa drugim ljudima otkrivamo nove stvari u vezi sa njima koje ranije nismo mogli da vidimo.

4. Patimo od izbjegavanja emocija.

Svi imamo negativna osjećanja koja treba da obradimo i sa kojima se nosimo, pogotovo u vezama. Ako nam naš partner ne dozvoljava da se izrazimo, onda možemo početi da se suzdržavamo i prestajemo biti iskreni prema sebi.

I na kraju, kada sipamo vodu u već punu šolju, voda će se preliti. Isto se dešava sa vašim negativnim osjećanjima.

5. Projektuju svoje probleme na nas.

Defanzivnost. Osjetljivost. Pretjerivanje. Optužbe.

Sve su to znaci projekcije. Kada naš partner počinje da nas optužuje za stvari koje on osjeća, vrijeme je da budemo iskreni sa njima i da ih pitamo šta se dešava.

Ali kod nekih ljudi čak ni iskrenost ni otvoren razgovor nisu dovoljni da im pomognu da izađu iz ove faze “projekcije”, za koju se ispostavlja da uopšte nije faza.