Možda vam nedostaju spontani izlasci, vikendi bez planova, dugi razgovori sa partnerom ili jednostavno činjenica da ste mogle da popijete kafu dok je još topla. Možda vam nedostaje vreme kada ste bile odgovorne samo za sebe. Ako ste se ikada zbog toga osećale krivom, važno je da znate jedno: moguće je istovremeno beskrajno voleti svoje dete i žaliti za životom koji ste nekada imale.

Psiholozi ističu da su ovakva osećanja mnogo češća nego što mislimo, ali da ih mnoge žene kriju iz straha da će biti pogrešno shvaćene. U društvu koje majčinstvo često prikazuje kao isključivo ispunjavajuće iskustvo, malo je prostora za razgovor o ambivalentnim emocijama. Ipak, upravo njihovo prihvatanje predstavlja važan korak ka emocionalnom zdravlju.

Zašto se javlja žal za životom pre dece?

Dolazak bebe nije samo početak jednog novog života – to je i kraj jednog prethodnog. Psiholozi ovaj period nazivaju matrescencija, odnosno proces psihološke transformacije žene u majku. Baš kao što adolescencija predstavlja prelazak iz detinjstva u odraslo doba, matrescencija označava duboku promenu identiteta. U tom procesu prirodno je da tugujemo za onim što ostavljamo iza sebe. To ne znači da bismo želele da vratimo vreme ili da se odreknemo deteta. To samo znači da prepoznajemo koliko se naš život promenio.

Mnoge žene opisuju da im nedostaje osećaj spontanosti. Nekada je bilo dovoljno da odluče da odu na večeru, vikend putovanje ili u bioskop. Danas svaki izlazak zahteva organizaciju, planiranje i usklađivanje sa potrebama bebe. Drugima nedostaje nam osećaj slobode, profesionalni identitet ili vreme koje su nekada imale samo za sebe. Sve su to potpuno legitimni razlozi za tugu.

Ljubav i tuga mogu postojati istovremeno

Jedna od najvećih zabluda jeste da majka mora da bude srećna svakog trenutka. Istina je daleko složenija. Emocije nisu međusobno isključive. Možete osećati ogromnu ljubav prema svom detetu, a istovremeno biti iscrpljeni, usamljeni ili nostalgični za prethodnim životom. Psiholozi ovo nazivaju emocionalnom ambivalentnošću i smatraju je potpuno normalnim delom prilagođavanja na roditeljstvo. Problem nastaje tek kada žene poveruju da takve emocije ne bi smele da postoje.

Tada se, pored tuge, javlja i snažan osećaj krivice.

„Kako mogu da mi nedostaje stari život kada sam toliko želela ovu bebu?“

„Da li sam loša majka ako ponekad poželim samo jedan dan bez obaveza?“

Ovakva pitanja postavljaju sebi hiljade žena širom sveta, iako retko o njima govore naglas.

Zašto osećaj krivice toliko boli?

Veliki deo krivice dolazi iz slike koju društvo stvara o majčinstvu. Na društvenim mrežama svakodnevno gledamo fotografije nasmejanih mama koje deluju kao da bez napora usklađuju bebu, posao, treninge i uredan dom. Malo ko prikazuje neprospavane noći, trenutke kada plače zajedno sa bebom ili dane kada jedva stigne da se istušira.

Takva idealizovana slika stvara utisak da se samo nama dešava da poželimo nekoliko sati mira. U stvarnosti, istraživanja pokazuju da veliki broj majki prolazi kroz period preispitivanja identiteta tokom prve godine nakon porođaja. To je prirodan deo prilagođavanja novoj ulozi, a ne znak da nešto nije u redu.

Gubitak identiteta je jedan od najvećih izazova

Mnoge žene kažu da ih je nakon porođaja najviše iznenadilo to što više nisu znale ko su van uloge majke. Pre trudnoće bile su partnerke, prijateljice, koleginice, sportistkinje, putnice ili osobe koje su imale svoje rituale i hobije. Nakon dolaska bebe sve te uloge odjednom padaju u drugi plan.

To može izazvati osećaj da ste izgubili deo sebe. Međutim, imajte na umu da taj deo nije nestao. On je samo privremeno utišan dok se prilagođavate novoj životnoj fazi. Vremenom mnoge žene ponovo pronalaze svoje interese, razvijaju nove rutine i stvaraju drugačiji, ali jednako ispunjen identitet.

Zašto je važno da o tome govorimo?

Jedan od najvećih problema jeste to što se o ovim emocijama i dalje retko govori. Mnoge žene se plaše da će biti osuđene ako priznaju da im nedostaje život pre roditeljstva. Umesto da podele ono što osećaju, potiskuju emocije i pokušavaju da se ponašaju kao da je sve u redu.

Potiskivanje tuge ne znači da će ona nestati. Naprotiv, često se pretvara u hroničan stres, razdražljivost ili osećaj usamljenosti. Kada sebi dozvolimo da priznamo kako se zaista osećamo, otvaramo prostor da te emocije obradimo i postepeno ih prihvatimo. Zbog toga je razgovor sa partnerom, prijateljicom ili stručnim licem često prvi korak ka tome da se majka više ne oseća usamljeno u svom iskustvu.

Partner može biti najveći saveznik

Roditeljstvo menja i partnerski odnos. Parovi koji su nekada sate provodili razgovarajući, putujući ili spontano planirajući vikende odjednom najveći deo dana posvećuju bebi. Nije neobično da oba partnera istovremeno žale za životom koji su nekada imali. Razlika je u tome što žene češće osećaju potrebu da te emocije sakriju jer misle da bi trebalo da budu zahvalne i srećne svakog trenutka.

Otvoren razgovor može biti sve. Kada partner razume da žal za životom pre dece nije žal za detetom, već za jednom životnom fazom koja se završila, mnogo je lakše pronaći zajednički način da se prilagodite novoj svakodnevici. Ponekad je dovoljno da jedno drugom priznate: „Nedostaje mi kako je nekada bilo.“ Takva rečenica ne umanjuje ljubav prema detetu, već potvrđuje da prolazite kroz veliku životnu promenu.

Nostalgični trenuci ne znače da ste doneli pogrešnu odluku

Gotovo svaka majka ima trenutke u kojima pomisli na život pre dece. To se može dogoditi kada vidi prijatelje na putovanju, kada bezbrižno šetaju gradom ili kada se seti večeri provedenih sa partnerom bez ikakvog plana. Nostalgija je prirodna reakcija na veliku promenu. Ona ne znači da biste želele da vratite vreme, već da se prisećate perioda života koji vam je bio važan. Vremenom se taj osećaj obično menja. Kako dete raste, roditelji ponovo pronalaze vreme za sebe, vraćaju se starim interesovanjima ili otkrivaju nove. Život više nije isti, ali to ne znači da ne može biti jednako ispunjen.

Kako sebi olakšati ovaj period?

Najvažnije je da prihvatite da ne morate odmah voleti svaki aspekt roditeljstva. Majčinstvo je sastavljeno od bezbroj različitih emocija – ljubavi, sreće, umora, frustracije, ponosa, tuge i nostalgije. Sve one mogu postojati istovremeno. Nikako ne pokušavajte da potisnete emocije, već da ih posmatrate bez osuđivanja. Ako vam nedostaje stari život, dozvolite sebi da to priznate. To osećanje neće vas učiniti manje posvećenom majkom.

Jednako je važno da pronađete male trenutke u kojima ćete negovati deo svog identiteta koji postoji i van roditeljske uloge. To može biti kafa sa prijateljicom, trening, čitanje nekoliko stranica knjige ili šetnja bez žurbe. Takvi trenuci nisu luksuz, već podsetnik da ste i dalje osoba sa svojim potrebama, željama i interesovanjima.

Ako osećate da vas tuga ne napušta, da traje mesecima ili postaje sve intenzivnija, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može biti dragocena podrška. Ponekad iza osećaja nostalgije stoje postporođajna anksioznost ili depresija, koje zahtevaju stručnu pomoć i ne bi trebalo da ostanu neprepoznate.

Jednog dana shvatićete da ste izgradili novi život

Roditeljstvo ne briše osobu koja ste bili pre dece. Ono je menja, proširuje i donosi joj novu dimenziju. Potrebno je vreme da se te dve verzije vas upoznaju i pronađu zajednički ritam.

Zato je važno da sebi date dozvolu da tugujete za onim što je prošlo. Svaka velika životna promena podrazumeva određeni gubitak, čak i kada je donela nešto prelepo. Žal za životom pre dece nije znak da ste nezahvalne ili da manje volite svoje dete. To je znak da ste prošle kroz jednu od najvećih transformacija koje čovek može da doživi.

Najvažnija poruka koju svaka nova majka treba da čuje: ne morate da birate između ljubavi prema svom detetu i nostalgije za prethodnim životom. Možete osećati obe stvari istovremeno. Vremenom će tuga postati tiša, rutina poznatija, a novi život sve više vaš. Jednog dana shvatićete da više ne pokušavate da se vratite staroj sebi, jer ste izgradile novu verziju sebe – snažniju, nežniju i bogatiju za iskustvo koje vas je zauvek promenilo.

Izvor: fempiria.rs

Ovaj roman je prvo Murakamijevo djelo u kojem je glavni lik žena. Pisac je u kratkoj poruci na promotivnoj stranici naveo:

“Kaho, autorica slikovnica, samo je prosječna mlada žena, ali oko nje počinju da se događaju zaista bizarne stvari. Ovaj roman napisao sam stavljajući se u njenu kožu”.

Takav pristup iznenadio je dio publike, jer su Murakamijevi glavni likovi uglavnom mladi ili sredovječni muškarci. Prvi kupac novog romana Naoyuki Yamano rekao je da ga posebno zanima kako će se priča razvijati oko ženskog lika.

Priča je prvobitno nastala kao kratka forma pod naslovom “Kaho”, koju je Murakami čitao prije dvije godine na književnom događaju na Univerzitetu Waseda u Tokiju, gdje je i studirao, zajedno s književnicom Mieko Kawakami. Tekst je potom objavljen u izdanju časopisa Shincho u izdanju iz juna 2026. godine.

U središtu radnje je 26-godišnja Kaho, koja odlazi na spoj naslijepo koji joj je ugovorio urednik. Tokom večere muškarac joj kaže: “Nikada nisam vidio nekoga ružnog kao ti”, nakon čega ona pokušava otkriti značenje tih riječi, a ubrzo joj se počinju događati neobične stvari.

Murakami je nakon toga objavio još tri priče o Kaho u časopisu Shincho, posljednju u martovskom izdanju. Sve četiri priče spojio je u novi roman od 352 stranice, podijeljen u četiri poglavlja. Knjiga stiže tri godine nakon prethodnog romana “Grad i njegovi nesigurni zidovi”, koji prati protagonistu kroz ljubav, gubitak i granicu između stvarnog i podsvjesnog svijeta.

Klix

Takve žene svi vole.

Amerikanka Kristal Siben u autorskoj ispovesti “I’m a Recovering People-Pleaser” prvi put je potpuno otvoreno napisala kako ju je upravo ta potreba da se svima dopadne godinama pretvarala u osobu koja više ne zna ko je zapravo.

– Zdravo, ja sam Kristal i oporavljam se od potrebe da ugađam svima, napisala je na početku teksta.

Kaže da nije oduvek bila takva. Kao mala bila je glasna, hrabra i impulsivna. Seća se kako je kao dete fizički nasrnula na dečaka iz kraja koji je maltretirao njenog komšiju. Nije razmišljala da li će se nekome dopasti. Samo je znala šta je ispravno.

Ali onda su došli razvod roditelja, nova porodica, osećaj da mora da se uklopi i da bude “dobra”. Malo po malo počela je da se smanjuje kako bi izbegla sukobe.

– Naučila sam da ćutim, da budem mirna i da se prilagođavam kako bih se osećala sigurno, napisala je.

“Postala sam osoba koja postoji samo kroz druge”

Kristal opisuje kako je godinama gradila identitet oko toga da usrećuje druge ljude. Bila je ona prijateljica koja pamti sve rođendane, kupuje najbolje poklone, prva priskače u pomoć i poslednja odlazi kada je nekome teško.

I upravo tu je počeo problem.

– Moj identitet postao je ono što radim za druge ljude, priznala je.

Kaže da je dugo mislila da će je ljudi voleti ako bude dovoljno korisna, dovoljno pažljiva i dovoljno tiha. Međutim, u odraslom životu to nije donosilo bliskost, već potpuno suprotno.

Ljudi su počeli da prelaze njene granice. Trpela je neprijatne komentare, pristajala na stvari koje nije želela i ostajala u odnosima u kojima nije bila poštovana.

– Što je osoba bila dominantnija, ja sam se više povlačila. Sav taj trud ljudi su videli kao slabost, napisala je.

Najveći udarac došao je kada je saznala da su joj se bliske prijateljice podsmevale iza leđa. Ljudi kojima je, kako kaže, davala bezuslovnu ljubav nisu je poštovali onoliko koliko je verovala.

– Bila sam šala. Najveći neuspeh jedne osobe koja pokušava svima da ugodi, napisala je iskreno.

“Shvatila sam da ne mogu da nateram ljude da me vole”

Posle tog trenutka, kaže, više nije imala snage da nastavi po starom. I upravo tada dogodilo se nešto što nije očekivala, prvi put je počela da upoznaje sebe.

Polako je prestala da govori “da” kada misli “ne”. Prestala je da juri tuđe odobravanje i da se menja kako bi bila prihvaćena.

– Ne mogu dovoljno da se trudim da bi me svi voleli. Ne mogu da uradim sve savršeno da bih sprečila ljude da odu, napisala je.

Kaže da je godinama mislila da je ljubav nešto što mora da zasluži stalnim davanjem sebe drugima. Danas više ne veruje u to.

I možda je upravo zato njena ispovest pogodila toliko ljudi. Zato što mnogi u jednom trenutku života shvate da su toliko dugo pokušavali da budu sve za druge, da su potpuno izgubili kontakt sa sobom.

– Na kraju dana, neko će uvek biti nezadovoljan. Zar onda nije najvažnije da ta osoba ne budemo mi sami? napisala je Kristal.

Ona.rs

ona što govori manje

ona što govori smirenije

ona što govori

da se dodvori

i da koristim više poštapalica

da djeluje kao da ne znam

šta ću da kažem

ali onda bih morala

da slažem

a ja istinu volim više

od taštine

od zlatne prašine

od dobrog

i od zlatnog

od mogućeg

i vjerovatnog

od svijetle budućnosti

koja me čeka

iako planeta i nije neka

Mogla sam da budem

voda umjesto vatre

da se ne plašiš

da će svaka riječ

da satre

ostatke ludila

proljećnog bunila

iz koga se nismo budili

jer smo se uvijek

budnima čudili

mogla sam da budem

tvoj glas

i da se ne zamaraš

da ti ležerno ponudim spas

da mi oči

kao tajne sefove otvaraš

prstima nevještim

riječima pustim

dok pravu lozinku

pod prijetnjom ne izustim

Da sam samo malo manje

bila ja

da nisam bila otrovna i cinična

da sam bila ljepljiva kao smola

pa da se ne odvojiš

kao predviđanja apokaliptična

od ovog vijeka

kome nema lijeka

od svega boluje

i sve mu smeta

da pričam čemu sve

čovjek robuje

i od čega se guši

ova planeta

Mogla sam da budem

ona što govori manje

ona što govori smirenije

ona što govori

da se dodvori

da manje gledam u oči

i da ne tražim

sve što mi pripada

iz kože nekad da iskočim

i da se krijem od

goropada

da manje lutam

i pjevam više

pjesme koje me

zarobljavaju

da više gledam

kako da ne dam

da mi preci nemirno spavaju

da budem krotka

i ruke kršim

kao da ništa nisam naučila

samo da nisam

odavno odlučila

da ću sve pred sobom

da rušim

ako pokuša da me zarobi

da sama odlučujem

kako ću ovu bajku

da dovršim.

Autorka: Aleksandra Vujisić

Rođena je 28. septembra 1934. godine u Parizu u jednoj imućnijoj i veoma konzervativnoj porodici, koja je imala veliki uticaj na njen kasniji slobodnjački život i dosta problema sa kojima se više puta susretala.

Odrastanje

“Svako doba može biti očaravajuće, pod uslovom da živite u njemu”-B.B. Brižit je odrastala u jednoj od bogatijih porodica u Parizu, ali se može reći da joj je to bio “zlatni kavez” – imala je sve, ali ne i slobodu. Otac joj je bio vlasnik nekoliko većih industrijskih firma u Francuskoj, dok je majka bila ćerka direktora osiguravajućg društva. Odrastala je sa mlađom sestrom Mijanou, ali uz striktna pravila kojih su se pridržavale. Morala je da se oblači u stilu imućnih porodica, da drži određeni stav koji je odavao da je ipak ćerka jedne bogataške kuće, kao i da se uvek izražava po naučenom bontonu.

Jednom prilikom opisala je da su sestra i ona slučajno razbile vazu, a kao posledicu toga, otac ih je tukao kaišem i od tada se ponašao prema njima kao prema strancima, tražeći od njih da mu se obraćaju formalno, sa “Vi”. Ovo je jedno traumatično iskustvo koje je ostavilo veliki trag u njenom životu kasnije.

Majka je takođe bila veoma stroga prema njoj i smatrala je da njena ćerka ne može da se druži sa svakim, pa je određivala sa kim se može igrati, a sa kime ne. Ovaj čin dosta govori o tome što Brižit nikada nije imala drugare iz detinjstva.

Jedna od najstrašnijih kazni za nju, bilo je kada su joj ubili zeca i servirali za večeru, što je glavni pokretač za njenu borbu za životinje u kasnijem dobu.

– Bila sam pod velikim stresom, ali danas sam im zahvalna – izjavila je Brižit jednom prilikom.

Kada je Francuska bila okupirana u Drugom svetskom ratu, Brižit je svoje vreme provodila kod kuće, slušajući ploče uz koje je plesala. Njena majka je tada uvidela njen potencijal za ples i kasnije je upisuje u baletsku školu.

Od detinjstva je patila od abliompije, tačnije slabovidosti na levom oku.

Moda

“Moda možda nije oružje žene, ali joj sigurno daje municiju” -B.B.

Helen Gordon Lazaref je tada bila direktor magazina “Elle” i ponudila je 15-godišnjoj Brižit priliku da zađe u svet modelinga. Počela je kao junior modeli, ali je ubrzo završila na naslovnoj strani ovog popularnog magazina.

Naslovna strana ju je proslavila dovoljno da su počele da nadolaze ponude za filmove, čemu su se roditelji protivili. Njen deda je davao mladoj Brižit punu podršku, a roditeljima je stalno govorio da, ako pođe nemoralnim putevima, to neće biti zbog bioskopa.

Odbijena je za svoju prvu ulogu, a roditelji su joj ubrzo sasekli krila i u svetu modelinga, te su joj kupili kartu u jednom pravcu za Englesku, gde će nastaviti svoje školovanje. Ta vest je nije toliko pogodila koliko zabrana da se viđa sa Rožeom Vadimom, poznatim režiserom, u koga se zaljubila. Naime, kada su joj zabranili da se sa njime viđa, Brižit je gurnula glavu u uključenu rernu, što je svakako kupilo dopuštenje njenih roditelja da se čak i uda sa 18 ukoliko bude želela.

Njena lepota polako je postajala sve primetnija, a posebno ulogom u filmu koji je zaintrigirao Holivud. Tada je započela izgradnja zanimljive karijere.

Pored mnogih manjih uloga na različitim jezicima, u jednom italijanskom filmu ju je režiser zamolio da se ofarba u plavo, ne znajući kakve će joj puteve otvoriti promena boje kose. Svidelo joj se i ostala je plava, što je privuklo poglede uglednih ljudi filma.

Izgradnja karijere

“Slavom sam kupila toliku nesreću”– B.B.

Godine 1956. Brižit je dobila uloge u četiri filma koje su je učinile poznatom. Film “Bog je stvorio ženu” u kome je glumila, postao je svetski gledan, te je proširio njeno ime svuda po svetu.

Stupila je u kontakt sa nekoliko slavnih fotografa, koji su prepoznali njenju senzualnost i te slike koje su uslikali postale su njen glavni imidž u svetu filma, mode i daljih puteva slave.

Već 1958. godine Brižit postaje najplaćenija francuska glumica. Pojavila se u još nekoliko veoma poznatih filmova 1960. godine, koji su njeno ime još više dali javnosti. To je, nažalost, rezultiralo pokušajem samoubistva, tako što je za svoj 26. rođendan progutala veći broj pilula za spavanje. Na veliku sreću, neuspešno.

Ljubav

“Da li ti je zaista potreban razlog da voliš?”– B.B.

Kada je napunila 18 godina, udala se za, tada misleći, ljubav svog života Rožea Vadima.  Međutim, kada je već postala prepoznatljiva po svojoj senzualnosti, imala je aferu sa jednim od svojih kolega iz filma.

Po njenim rečima, ona je žena od osećaja i uvek će tražiti varnice, nešto što je pokreće kod muškaraca. Tako je kroz neko vreme imala čak četiri braka i više od 20 ljubavi. Vadim i ona su se brzo razveli, ali bez okršaja i lošeg završetka, čak su i ostali u kontaktu zarad daljih projekata.

“Kada volim, volim bez bilo kakvog odbrojavanja. Dajem se cela i svaki put je to za mene velika ljubav”. “Bolje je biti neveran, nego da budeš veran a da to ne želiš”. “Ostavljam pre nego što me ostave. Ja odlučujem”, ovo su neki od njenih slavnih reči koje je izgovorila na temu ljubavi.

Odricanje karijere

“Ceo život paziš na svoje telo i onda istruliš”– B.B.

U svojoj karijeri imala je snimanja filmova, slikanja za magazine i čak nekoliko snimljenih pesama. Međutim, smatrala je da je žrtva sopstvenog izgleda i da joj veliki život nije doneo nikakvo zadovoljstvo. U svojoj 38. godini odriče se karijere i posvećuje se svom životu, životu sina i životinjama.

Brižit i dalje važi za jedan od “seks-simbola” 1960-ih godina, međutim, ona je to uvek gledala kao svoj deficit.

Od tada se posvetila borbi za životinjska prava, gde je u više navrata izgovorila da je životinje nikada nisu izdale, te kako je ljubav pružila muškarcima, ali će mudrost dati životinjama.

Izvor: ona.telegraf.rs

Ti si se samo navikao na žene koje ćute…

Navikao si na žene koje pitaju da li smiju, umjesto da jednostavno krenu.

Na one koje se izvinjavaju jer su uzele prostor, vrijeme, riječ – ako uopšte i dođe do toga, jer im je ustručavanje prvobitna osobina.

Navikao si na umanjene verzije nas. Na šapat umjesto bunta.

Na „možda“ kad mislimo „ne“, na klimanje glavom dok nam duša vrišti.

I sada, kada progovorim glasnije, kada ne objašnjavam svoj bijes, kada ne umanjujem svoju glad, ti kažeš – previše si.

Previše osjećajna.

Previše glasna.

Previše direktna.

Previše zahtjevna.

Previše svoja.

Ali, hajde da ti nešto kažem – ja nisam previše. Ti si se samo predugo zadovoljavao sa premalo.

Navikli ste da žene traže dozvolu. Ja tražim pravdu.

Nisi spreman na ženu koja traži više jer to odjednom znači da se tvoj udoban poredak mora pomjeriti.

Znači da više nisi u centru, nisi mjera svega. A to boli, zar ne?

Kad žena traži platu kakvu zaslužuje – zoveš je gramzivom.

Kad žena odbije da rađa po tuđem kalendaru – zoveš je sebičnom.

Kad žena ne da da je prekinu u rečenici – zoveš je histeričnom.

Ne zoveš muškarce tako. Njima je sve to normalno. A nama – previše.

Biti “previše” znači da si cijela.

Ja više ne režem sebe na komade da bih stala u vaše norme.

Ne krotim jezik da ne bih ispala naporna. Ne spuštam ton da bih bila prijatna. Ne lomim kičmu da bih bila „žena kakva treba“.

Jer ja nisam stvorena da budem „prava žena“.

Stvorena sam da budem ja.

I ako je to za tebe previše, onda si slobodno okreni.

Nisam više raspoložena da se smanjujem da bi ti mogao da me podneseš.

Neću da mi kažu da sam „emotivna“ kad sam samo – pažljiva.

Neću da se pravdam što plačem na dokumentarac i psujem kad mi se prekipi.

Neću da se izvinjavam što osjećam – ili što kažem.

Neću da me tješe kao da sam slomljena – kad sam samo budna.

Jer ova “previše” žena je ona koja gura, grize, voli, traži, mijenja.

Previše? Ne. Tačno koliko treba.

Previše si samo ako se gleda iz očiju onih koji od tebe očekuju da ćutiš, trpiš, čekaš, pristaješ.

Iz očiju onih koji su naučeni da je ženska snaga nepristojna.

Ali mene ne zanimaju ti pogledi više.

Ja sam ovdje da uzmem prostor. Da ga ne tražim, nego da ga napravim.

I ako te to plaši – vjeruj mi, to je znak da sam na pravom putu.

Na kraju: ako si ikad čula da si previše – to je možda tvoj znak da si konačno – dovoljno.

Za sebe.

Za istinu.

Za svijet koji čeka da se konačno ne povinujemo, nego progovorimo.

Neću više biti manja da bih bila voljena.

Neću se više sklapati da bih stala u okvire koji nisu moji.

Ako sam previše – onda neka budem cijeli svemir.

A ti… ako ti je to mnogo – skloni se.

Jer ja neću stati. Neću se smanjiti. Neću se sagnuti da biste vi mogli mirno da spavate.

Ne pravite grešku da me tražite, a onda pokušavate da me utišate.

Ja sam ovdje. I ostajem – baš ovakva. Previše za vas. Tačno koliko treba – za mene.

U trenutku spontanog pobačaja, u 18. nedelji trudnoće, bila je dugačka 19 centimetara, a teška 190 grama, navodi se u izveštaju o obdukciji Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu od 28. septembra 2021, u koji su BBC novinari imali uvid.

„Kada se moja trudnoća iznenada prekinula u septembru 2021, Zojini ostaci su poslati na obdukciju, a meni je trebalo skoro pola godine da saznam šta se dalje dogodilo”, kaže Zojina mama Olivera Jovanović, tridesetčetvorogodišnjakinja iz Beograda, za BBC na srpskom.

„Verovatno niko ne može da pripremi ženu za ono što se meni dogodilo – dugo sam živela u uverenju da ću moći da je sahranim.

„Posle pobačaja, u zdravstvenoj ustanovi niko sa mnom nije razgovarao o daljim koracima, što mi je produžilo agoniju i nateralo me da sama tražim odgovore.”

Svetska zdravstvena organizacija definiše mrtvorođenče kao bebu koja se „rodila mrtva u 28. nedelji trudnoće ili kasnije, dok britanska Nacionalna zdravstvena služba (NHS) mrtvorođenčetom smatra bebu rođenu od 24. nedelje.

Ukoliko se trudnoća prekine pre toga, fetus se smatra medicinskim otpadom, ali pojedine evropske zemlje, poput Velike Britanije, i tada daju priliku ženama da same odluče kako žele da se oproste.

Žene u Velikoj Britaniji koje prežive spontani pobačaj do 12 nedelje trudnoće, mogu da se opredele za sahranjivanje i kremaciju.

Desetine organizacija u Ujedinjenom Kraljevstvu nude podršku porodicama koje su se suočile sa gubitkom, verske službe za pomen ili upisivanje u knjigu sećanja.

Međutim, u Srbiji nije dostupno ništa od toga.

„U pravnom smislu, u srpskom zakonodavstvu nema precizne definicije šta je fetus, a šta mrtvorođenče”, kaže Marina Mijatović, advokatkinja specijalizovana za medicinsko pravo, za BBC na srpskom.

„Iako postoje medicinske definicije, nema precizne regulative o tome kako treba da se postupa sa ostacima u zavisnosti od perioda trudnoće u kojem je došlo do nesrećnog ishoda”, dodaje.

Mijatović kaže da se ostaci kremiraju ili sahranjuju na parcelama posebne namene na državnim grobljima, u skladu sa Zakonom o sahranjivanju i grobljima i Pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom.

Gubitak

Olivera i njen partner su dugo planirali bebu.

„Bila sam presrećna kada sam drugi put zatrudnela, pošto se prva trudnoća rano završila spontanim pobačajem”, priča.

Nestrpljivo je čekala da sazna pol.

Kada joj je ginekološkinja na jednom pregledu rekla da čeka devojčicu, suprug i ona su brzo smislili ime – Zoja.

Pošto su već jednom pre toga izgubili trudnoću, odabrali su simbolično ime, koje na starogrčkom znači „život”.

„Gledala sam na ultrazvuku kako se okreće u stomaku.

„Maštala sam kako ću je ljuljati i držati u rukama”, kaže Olivera.

U obdukcionom nalazu koji počinje redom ime i prezime, piše da se radi o „plodu neodređenog pola (majka Olivera Jovanović)”.

U patološko-histološkoj dijagnozi, priloženoj uz izveštaj, navodi da su „polni organi ženskog tipa”.

„Medicinski termin plod omogućava neku vrstu distance”, kaže psihoterapeutkinja Slađana Đorđević posle više godina rada sa sa ženama koje su doživele slična iskustva.

„Kad kažemo beba u stomaku, to pokazuje da su roditelji počeli emotivno da se vezuju.

„Mnoga psihološka istraživanja pokazuju da vezivanje često počne od trenutka kada žena sazna da je trudna”, kaže Đorđević.

‘Traumatski gubitak’ trudnoće

„Gubitak trudnoće je traumatski gubitak, jer se javlja žaljenje za nečim što je moglo da bude, a nije se desilo”, kaže psihoterapeutkinja.

Za razliku od smrti člana porodice sa kojim smo proveli deo života, gubitak bebe je „na neki način, gubitak fantazije”.

„Roditelji imaju priliku da zamišljaju kakvo će dete biti, kakva interesovanja će da ima, a to su normalni psihološki procesi vezani za trudnoću.”

Krajem septembra 2021. godine, Olivera je zbog grčeva i krvarenja primljena u Ginekološko-akušersku kliniku „Narodni front” u centru Beograda gde je nekoliko dana kasnije imala spontani pobačaj.

„Pitali su me da li želim da vidim bebu, odbila sam – nisam mogla da se suočim sa tim, naročito jer mi je prethodno preminuo otac”, priča Olivera.

Dobila je da potpiše „neki papir da neće da je vidi”, ali kopiju ne, kaže.

„Donosu ti papire u krevet, a ti samo što si pobacila, ležiš krvava, buše ti vodenjak.

„Ceo život ti se raspada u tom trenutku.

„Niko u klinici ‘Narodni front’ me nije obavestio šta će uslediti”, kaže Olivera.

Na otpusnoj listi u koju su BBC novinari imali uvid piše da su „plod i posteljica poslati na obdukciju”.

Oliveri se savetuje da se „kroz 20 dana javi na kliniku radi preuzimanja obdukcionog nalaza”.

Tada je počeo „pakao traganja” koji je trajao gotovo pola godine, priča ona.

„Mesecima sam živela u nadi da ću moći da sahranim Zoju kada obdukcija bude završena”, kaže.

Na upit BBC novinara nisu odgovorili iz GAK „Narodni front”, Ministarstva zdravlja i JKP „Pogrebne usluge” .

Birokratski lavirint: Mukotrpna potraga za odgovorima

Oliveri je odgovor stigao mnogo kasnije od obećanog roka, a u međuvremenu je od nadležnih dobijala oprečne informacije, sledi iz mejl prepiski u koje su BBC novinari imali uvid.

Iz „Narodnog fronta” su je uputili da informacije potraži od Medinskog fakulteta, gde se rade obdukcije.

U jednom od mejlova iz decembra 2021, koje je dobila od ove ustanove, piše da „obdukcioni nalaz još nije gotov”.

Tada su joj saopštili da se na njega čeka „od tri do šest meseci”, iako joj je u otpusnoj listi savetovano da se „Narodnom frontu” obrati kroz „20 dana”, kako bi nalaz preuzela.

Posle skoro pola godine, u martu 2022. konačno je dobila obdukcioni nalaz, kao i informaciju da su ostaci sahranjeni.

„Bila sam šokirana – ispostavilo se da su ostaci sahranjeni kao medicinski otpad pet dana nakon što sam se porodila, a da me niko o tome nije obavestio.”

Kada se po preporuci obratila Javno-komunalnom preduzeću „Pogrebne usluge”, prvo su joj neformalno saopštili da se mrtvorođena deca sahranjuju na parcelama posebne namene, priča danas.

Prošle su još dve godine pre nego što je od istog preduzeća dobila informaciju na kojoj parceli može da položi cvet.

Marta 2022, Jovanović je uputila molbu Generalnom sekretarijatu predsednika Srbije, koji je prosledio Ministarstvu zdravlja.

Ministarstvo je zahtev prosledilo Gradskom sekretarijatu Beograda, a oni „Pogrebnim uslugama”.

„Vaša preminula beba je sahranjena na parceli 11A, grobno mesto br. 96”, naveli su u pisanom odgovoru u mejlu 10. decembra 2024.

Šta kažu propisi?

Jedan od najvećih izazova je odsustvo pravne definicije koja bi opisala šta se smatra fetusom, a šta mrtvorođenčetom, naglašava Mijatović.

„Razlika je važna, jer propisi različito gledaju na mrtvorođenčad i na medicinski otpad, pa se u skladu sa tim definiše šta su prava roditelja”, objašnjava.

„Glavna razlika je što roditelji imaju zakonsko pravo da preuzmu ostatke mrtvorođenčadi, dok medicinski otpad odlažu ustanove u skladu sa propisima o upravljanju otpadom.”

Prema Zakonu o matičnim knjigama, zdravstvena ustanova ima obavezu da matičnoj službi prijavi mrtvorođenu bebu u roku od 24 časa od rođenja, podseća advokatica.

„U praksi se to dešava samo ukoliko žena izgubi dete koje čeka u poodmakloj trudnoći”, dodaje Mijatović.

Prilikom upisa u matične knjige se unosi informacija da je dete rođeno mrtvo, a na izričit zahtev roditelja, moguće je upisati i ime, kaže.

„Zakon ne predviđa obavezu da zdravstvene ustanove obaveste roditelje o trenutku sahrane ili kremacije”, dodaje Mijatović.

Grobno mesto

Olivera je više puta odlazila na groblje Orlovaču.

„To mesto je golo, neuređeno, obraslo travom – samo su grobna mesta obeležena brojevima”, kaže.

Kada su BBC novinari u martu ove godine posetili Orlovaču, uverili su se da su na pojedinim mestima brojevi jedva vidljivi – ispisani belom farbom na betonu, dok su drugde humke obeležene novopostavljenim znacima sa brojevima.

Ništa ne ukazuje da su tu sahranjena mrtvorođenčad.

Olivera već dugo razmišlja da postavi malo obeležje u sećanje na Zoju.

Moguće je postavljanje spomenčića sa postoljem, na kojem se mogu ispisati podaci o preminuloj bebi, navedeno joj je u pisanom odgovoru iz JKP „Pogrebne usluge” Beograd.

Međutim, Olivera za sada ima zadršku da to uradi.

„Tu su sahranjene i druge bebe, osećala bih se loše da postavim obeležje za Zoju, a da se prethodno ne konsultujem sa drugim roditeljima”, kaže.

‘Volela bih da sam imala pravo na izbor’

Iako aktuelni propisi i pravilnici ne predviđaju mogućnost da se roditelji pitaju kako će se dalje postupati sa ostacima, Olivera žali što nije imala pravo na izbor.

„Smatram da roditelji zaslužuju priliku da budu pitani”, kaže Olivera.

„Ako već nemamo zakonsku mogućnost da preuzmemo ostatke, trebalo bi makar da budemo obavešteni o tome gde je naša mrtvorođena beba sahranjena, da možemo barem sveću da zapalimo”, dodaje.

Olivera žali i što je niko nije obavestio o vremenu i mestu sahrane.

„Da sam mogla, došla bih”, kaže.

Advokatica Mijatović ističe da relevatni pravilnici eskplicitno ne predviđaju obavezu ustanova da obaveste ožalošćene o vremenu i mestu sahrane.

„Oni nemaju izbor”, ističe.

Neki ljudi žele da budu uključeni, dok je drugima lakše da se ne suočavaju direktno, primećuje psihoterapeutkinja Đorđević.

„Svakako bi bilo bolje da imaju mogućnost izbora”, kaže.

Rituali poput sahranjivanja, paljenja sveća i odlazaka na groblje su važni u procesu prevazilaženja gubitka, objašnjava.

„Direktno suočavanje sa ostacima, prisustvo sahrani, odlazak na grob – sve to može da pomogne”, dodaje.

„Kada roditelji ne znaju mesto sahranjivanja, ili ne mogu da odu na grob, to može da izazove konfuziju i dodatno oteža proces tugovanja”, naglašava psihoterapeutkinja.

Stručnu pomoć treba potražiti ukoliko se javi osećaj „zaglavljenosti”, savetuje ona.

„Ako osećaju da im nije bolje, nego možda čak i gore kako protiču nedelje i meseci, trebalo bi potražiti stručnu pomoć.

„Svako tugovanje koje traje duže od godinu dana zahteva psihološku podršku”, kaže Đorđević.

Jedina fizička uspomena Olivere i njenog supruga na Zoju je crtež umetnice Olivere Čitaković, koja ga je za porodicu izradila 2021.

„Moja devojčica nikada nije upisana u matične knjige, njen grob nije obeležen.”

„Taj crtež je sve što imamo”, kaže Olivera.

Izvor: bbc.com

Ženama se često govori da treba da sačekaju godinu dana kako bi ponovo zatrudnele, ali studija pokazuje da žene koje se na to odluče ranije nemaju povećan rizik od problema u trudnoći.

Međunarodna studija urađena je na osnovu podataka o 14.000 porođaja.

Aleks Hazel, profesor sa Univerziteta u Mančesteru kazao je da njegova poruka ženama glasi „da ne treba da brinu”.

„Sve dok dobijaju potpune informacije o tome zašto je njihova beba umrla, izbor kada će ponovo zatrudneti zavisi samo od toga da li su psihološki spremne.”

Hazel dodaje da nema psiholoških razloga da nakon godinu dana žena ne pokuša da ponovo ostane trudna, ali da zbog stresa neki parovi odlažu ovu odluku.

U mnogim zemljama, smernice o planiranju trudnoće nakon gubitka bebe vrlo su oskudne, navodi se u studiji.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je 2017. godine, 349 beba bilo mrtvorođeno. Podaci za 2018. još nisu dostupni.

Čekati ili ne

Istraživanje je urađeno na osnovu podataka o 14.452 žene iz Zapadne Australije, Finske i Norveške koje su rodile mrtvorođenče u prethodnih 37 godina.

Njihove naredne trudnoće završile su se prevremenim porođajem u 18 odsto slučajeva, devet odsto beba rođeno je premalo za svoj uzrast, a dva odsto žena ponovo je rodilo mrtvorođenčad.

Studija je pokazala da verovatnoća da ponovo izgube bebu nije bila viša kod žena koje su zatrudnele u roku od 12 meseci od rođenja mrtvorođenčeta u odnosu na žene koje su na novu trudnoću čekale dve ili više godina.

Od trudnoća obuhvaćenih studijom, 9.109 ili 63 odsto začeto je u roku od 12 meseci od prethodne.

Istraživanje je vodila dr Aneta Regan sa Kartin Univerziteta u Australiji, a rezultati su korisni za sve one koji planiraju trudnoću nakon mrtvorođenčeta.

Dr Regan je rekla da žene koje ne daju sebi dovoljno vremena da se oporave od prethodne trudnoće rizikuju da u drugom stanju ostanu sa „lošim metabolizmom koji je povezan sa povećanim rizikom od ograničenja rasta fetusa i defekata pri rođenju”.

Međutim, ona kaže da je manja verovatnoća da se to dogodi nakon spontanog pobačaja ili prevremenog porođaja.

” Postoje i drugi faktori koji treba da budu uzeti u obzir”, kaže Mark A. Klebanof sa Istraživačkog instituta u Nacionalnoj dečijoj bolnici u Sjedinjenim Američkim Državama.

„Umesto da se pridržavaju strogih pravila, kliničke preporuke treba da uzmu u obzir sadašnji zdravstveni status žene, njen uzrast i želje o razlici u godinama između dece i brojnosti porodice, a nakon gubitka, naročito njenu emotivnu spremnost da ponovo zatrudni.”

Šta je mrtvorođenje?

Mrtvorođenje je kada se beba rodi mrtva nakon 24. nedelje trudnoće

Rođenje mrtve bebe pre 24. nedelje trudnoće smatra se pobačajem ili kansim gubitkom

Neka mrtvorođenja su povezana sa komplikacijama sa posteljicom, problemima sa fetusom ili zdravljem majke. Ostali razlozi nisu otkriveni

Izvor: bbc.com

Zasada nije poznato šta je prethodilo ubistvu.

Policija je na licu mesta zatekla muškarca i odmah je odveden u policijsku stanicu.

Kako “Blic” saznaje, u stanu je zatečeno telo ženske osobe, a zločin je policiji prijavilo njihovo šestogodišnje dete.

Osumnjičeni je zatečen na licu mesta i policija ga je odmah uhapsila. Pognute glave, sa lisicama izveden je iz zgrade.

Izvor: blic.rs

Probudiću cijeli komšiluk, čini mi se, koliko je glasno.

Tu-dum. Tu-dum.

TU-DUM!

U panici sam tih nekoliko sekundi sve dok moj um ne shvati da je tri ujutro, da se ne čuje ama baš ništa i da je tama oko mene. Noć je i svi spavaju. Pogledam odmah u tebe, na drugu stranu kreveta. Položaj ruke ti je skoro uvijek isti, a izraz je onaj pravednički. Kao da nikada ništa nisi zgriješio.

O, Bože, iskočiće.

U tom momentu počinjem da gutam knedle, otkivam tijelo i lagano spuštam noge na pod. Pokušavam biti nečujna i nevidljiva, jer ni sama ne znam od koga se krijem. Od tebe? Biće prije da je od sebe.

Ustajem, odlazim prema kupatilu i, dok koračam na vrhovima prstiju, mozak mi užurbano radi.

”Nemoj da gledaš”, čujem s jedne strane, dok mi žaoka krivice, straha i bijesa probija grudi, grlo i koljena. Druga strana kao hipnotisana ignoriše komande.

“Neću, šta ti je”, govorim u sebi.

“Idem samo da piškim i vraćam se odmah.”

“Ma, pogledaj”, čujem.

“Uvjeri se opet!”

Vrišti nešto unutra.

U tom zombi kretanju moje noge zastaju ispred kupatila. Tačno pred vratima stopala se postavljaju, ali ja ne ulazim. Stojim tu, kraj utičnice u kojoj je punjač.

Na punjaču telefon.

Telefon blinka.

“Znači, opet. Stigla je…”, osjetim strah niz kičmu.

“Uzmi, pogledaj.”

“Neću!” Borim se.

“Uzm …”, nisam ni završila misao, a ruke mi već prebiraju po tipkama, ispisuju lozinku koju sam otkrila i, kao oni koji su hiljadu puta otvarali isti taj telefon, odmah pronalaze ono što traže.

“Bilo mi je predivno večeras. Volim te <3”

Pljas!

Hladan znoj i strava.

“Voli ga?”

U kostima, prstima, grlu, trepavicama, led ledeni preplavljuje brzinom munje. Ugušiću se od te hladnoće.

“Zoran auto-servis”, piše na displeyu.

Pridržavam se za zid ispred kupatila, djelovalo mi je da ću pasti u nesvijest ili povratiti, ne znam tačno, ne sjećam se. U tom momentu na trenutak ne znam da li bih zvjerski skočila na krevet, počela te udarati svom snagom po tom licu koje spokojno spava ili bih jednostavno olakšala oči koje su se napunile suzama. Cijeli svijet je stao.

Ja sam prestala da dišem. I da postojim. Po ko zna koji put od kada smo skupa.

Znamo oboje da ja nisam nikada trebala do kupatila, niti sam trebala toj bešiki koja se instinktivno budi svako jutro baš u doba kada je san najčvršći, kada duhovi hodaju i kada mogu biti neprimjetna, dati smiraja. Ne, nisam. Ta moja noćna lutanja su bila usmjerena samo na jedan cilj.

Raniti sebe iznova i iznova i tražiti, kao gladna životinja, mesa za neman koja živi iznutra.

“Zašto to radiš?”, pitam se hiljaditi put na tom pragu.

Ne znam. Iz straha valjda.

Možda i nevjerice da se završilo.

Možda da bih došla do tačke pucanja, do okidača u kojem će mi svega biti dosta, kada ću se razbjesniti i kada ću se uz pomoć ljutnje iščupati iz ovog mrtvila koje vlada među nama, u meni, godinama. Ne znam, ne mogu sada da mislim zbog čega.

Ili se možda uporno nadam, kao svako ludo žensko, da nije ona, da je stvarno Zoran. I da ti je zaista otišao dio na automobilu zbog kojeg ostaješ prenoćiti u Beogradu još jedan dan kao što mi, sa lakoćom sa kojom istina zvuči, ponekad slažeš.

Da, priznajem, NADAM se će se nešto promijeniti, jer ni sama ne znam da li te još uvijek volim. Da li u mom srcu ima mjesta za tebe ili je i ono mrtvo kao i moje tijelo koje ne dodiruješ kao prije.

Sjećam se kada su ti prsti klizili po koži kao da je jedina i posljednja koža koju ćeš ikada dotaći. I sjećam se strasti, ljubavi, nade i planova… Povjerenja.

I sve znam od prvog dana, znaš li to?

Taj osjećaj iznutra je odavno tu, savršeno tačan. Jer svako tvoje ostajanje, svako tvoje za mrvu duže zadržavanje ispred ogledala mi je odavno reklo gdje ti je srce. Ili barem ono u gaćama.

I prema tome, nemam se šta ljutiti na tebe kada ti JA prećutim kasne dolaske, okrenem glavu dok se ti smijuljiš krišom zbog poruke koja ti stigne, pravdam sve manje i manje vremena za mene i djecu.

Ja sam, mili, ta koja je ZNALA i zabila glavu u pijesak.

Ja sam ta koja je pustila da me sažvaće panika od čega živjeti i kako djeci objasniti. Iz nesigrnosti da će me bilo ko željeti nakon svega, rastavljenu i samu, zanijemila sam i zatvorila oči.

Ti si išao linijom manjeg otpora, nije bilo prepreka, nije bilo razloga zašto se ne poigrati sa novom kožom, mirisima i čulima. Omogućila sam ti to sve, otvorila na neki način vrata skupivši SEBE U SEBE još više.

Dopustila sam da me savladaju strahovi od mene same. Prokleti da su…

Nemam ja tebi šta reći, mili moj.

Mada, ponekad se pitam, nakon ovolikih zajedničkih godina, šta bi se desilo da sam rekla BILO ŠTA, da sam lupila šakom o sto, pokupila se sa djecom i zauvijek otišla. Možda bi se desio totalni slom i krah prije uzdizanja kao feniks. I nije bitno da li bi taj let bio moj ili tvoj, ili naš zajednički.

Potpuno nebitno, jer sam možda mogla davno nekada spasiti ovaj odnos. Ili makar sebe, da sam izustila jednu jedinu riječ.

Ali nisam.

Umjesto toga, ušla sam u kupatilo.

Piškila.

Obrisala suze i stresla stravu sa kičme.

I ponovo odlučila ono što je lakše.

Da ćutim.

Jer u svemu ovome nisi ti prestao voljeti mene… Već sam ja odavno prestala voljeti sebe.

A lijeka za tu zvijer nigdje, pa čak ni u tebi nema.

Toj zvijeri lijeka jedino U MENI ima.

P.S. Ponekad od straha ne uradimo ništa. Međutim, jedina stvar koja će vas osloboditi od bilo kakvog straha, jeste da pronađete ljubav prema sebi, u sebi.

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.