Uz krunice, fotografije trudnica i fetusa to je samo dio ikonografije kojom nekoliko muškaraca i žena od 18. februara pokušavaju žene odvratiti od abortusa.

To je drugi put da sljedbenici inicijative „40 dana za život“ prisutne u 70 zemalja svijeta provode svoju kampanju u Mostaru.

Pod sloganom „Izaberi život da živiš“ nametljivo i nezaobilazno stoje na ulazu u Sveučilišnu-kliničku bolnicu Mostar. Za štandom je nekoliko muškaraca i žena, a u objavama na društvenim mrežama vidljivo je da propagandne materijale drže i djeca.

Jedno od lica ovih molitelja, kako sami sebe nazivaju, je i psihologica Marijana Grgić, ujedno autorka „ProLife“ slikovnice.

U Dnevniku RTV Herceg-Bosne 21. februara Grgić je govorila o tome kako su molitelji do sada spasili 36.000 života širom svijeta.

U Mostaru su, dodaje, dvije pacijentice nagovorili da odustanu od abortusa.

„Tom se brojkom ponosimo budući da smo tek u početku u Mostaru“, izjavila je Marijana Grgić u Dnevniku RTV Herceg-Bosne.

Njena uloga u kampanji je psihološko savjetovanje odnosno da ženama „da priliku“ da razmisle.

„Žene nikada ne prisiljavamo na pobačaj jer je u BiH zakonom definirano da žena ima pravo na pobačaj do 10. sedmice. Naša metoda nikada nije prisila. 40 dana za život je mirno molitveno bdijenje“, dodala je.

Ona u svom izlaganju govori i kako žene koje se odluče na abortus u nepovoljan položaj dovode doktore koji vršenjem abortusa krše Hipokratovu zakletvu.

Manipulativnim i neistinitim tvrdnjama „molitelji“ pokušavaju odvratiti žene od abortusa, koriste psihološko stanje pacijentica kako bi o njihovom tijelu odlučivao neko drugi.

Iako svoju kampanju pokušavaju predstaviti kao nenasilnu i miroljubivu sama stigmatizacija žena koje rade abortus, predstavljanje abortusa kao lošeg čina i indirektnih poruka da se radi o ubistvu je čin psihološkog nasilja.

Aktivnosti koje provode promotori kampanje „40 dana za život“  mogu prouzrokovati učinak psihološkog pritiska, stigmatizacije, uznemiravanja i povrede dostojanstva žena, posebno pacijentica koje ne mogu izbjeći prolazak pored kampanje kako bi pristupile zakonom propisanoj usluzi prekida trudnoće, smatraju iz  iz Gender Centra Federacije BiH.

„Imajući u vidu da su korisnice usluga prekida trudnoće isključivo ženskog spola, ovakve aktivnosti mogu imati nesrazmjeran negativan učinak na žene, što predstavlja indirektnu diskriminaciju po osnovu spola“, navodi se u preporuci Gender centra nastaloj nakon zahtjeva za ispitivanje povreda Zakona o ravnopravnosti spolova u BiH.

Ispitivanje cijelog slučaja tražio je Helsinški parlament građana Banja Luka u ime 11 pojedinaca i pojedinki i 14 organizacija civilnog društva.

Gender centar je izdao nekoliko preporuka, a najbitnija je ona naslovljena na Sveučilišnu kliničku bolnicu Mostar od koje se traži da osigura neutralan pristup zdravstvenoj usluzi i najviši nivo zaštite privatnosti, psihičkog integriteta i dostojanstva pacijenticama koje dolaze po zakonom propisanu uslugu prekida trudnoće.

„Uz odsustvo kampanja i javnih aktivnosti usmjerenih protiv prekida trudnoće u krugu i neposrednoj blizini bolnice“, navodi se.

Aktivnosti „molitelja“ su atak na psihički integritet i dostojanstvo pacijentica

Ocjena Gender Centra, ukratko, je da molitelji vrše pritisak na pacijentice, te da je za to odgovorna i bolnica u Mostaru čije rukovodstvo u cijeloj kampanji ne vidi nikakav problem.

Naši sagovornici su saglasni da su aktivnosti protagonista kampanje, čiji je cilj odlučivati u ime žene, atak na psihički integritet i dostojanstvo pacijentica.

Za zamjenicu ministra za ljudska prava i izbjeglice BiH Dušku Jurišić nema dileme – aktivnosti molitelja su pritisak na pacijentice.

Podsjeća da je abortus u istoriji civilizacije duže bio zabranjen nego dozvoljen te da su se žene izborile za pravo na abortus – nisu ga dobile niti im je nuđeno.

„Teško stečenih prava bez obzira o kojima pravima se radi, niko ne bi trebalo de se lako odriče. S obzirom na trendove i u donedavno razvijenim demokratskim državama da se ovo pravo ukida ili limitira, žene i djevojke moraće se više angažirati da sačuvaju stečeno pravo. Potrebno ih je ohrabriti, podržati, educirati“, apeluje Jurišić.

Izostanak reakcije institucija i političkih stranaka za nju su pokazatelj da ili podcjenjuju problem ili su saglasni sa zabranom, odnosno ograničavanjem prava na abortus.

„Antirodni pokreti u Bosni i Hercegovini osnaženi su prećutnim odobravanjem politika i institucija. Pojedini primjeri pokazuju da imaju otvorenu podršku vlasti kao što je povlačenje Zakona o zaštiti od nasilja u porodici i nasilja nad ženama u Republici Srpskoj na zahtjev antirodnog pokreta samo zbog korištenja riječi femicid“, kaže Jurišić.

Miomirka Melank, zastupnica u Skupštini Kantona Sarajevo i predsjednika Komisije za ljudska prava i slobode Doma naroda PFBiH saglasna je sa ocjenom Gender centra Federacije da je riječ o pritisku i nastojanju da se ženama umanje i uskrate teško stečena prava, nakon milenija borbe s patrijarhalnim nazorima koji su ženama dali podređenu ulogu.

“Ubijeđena sam da je kampanja „40 dana za život“ u krugu Mostarske bolnice prije svega neprimjerena jer narušava neutralnost zdravstvene ustanove, stigmatizira i manipuliše žene, krši njihovo pravo na privatnost i zdravstvenu zaštitu, te se kosi s međunarodnim standardima ljudskih prava. Tako se krši Ustav, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o pravima pacijenata, Zakon o jednakopravnosti spolova, Zakon o zabrani diskriminacije itd”, kaže Melank.

Dodaje da pacijentice koje dolaze u bolnicu radi ginekoloških pregleda, poroda ili prekida trudnoće imaju pravo na siguran i dostojanstven pristup zdravstvenoj zaštiti te da domaći i međunarodni dokumenti i zakoni garantuju pravo na zdravstvenu uslugu bez pritiska i zastrašivanja.

“Kampanja u krugu bolnice stvara atmosferu stigme i pritiska na žene koje traže medicinsku pomoć i sigurnost. Bolnica je javna zdravstvena ustanova, a njen prostor treba biti neutralan i siguran za pacijente na prvom mjestu”, kaže Melank.

Organizovana kampanja u neposrednoj blizini ulaza u ginekološki odjel šalje poruku osude i moralnog pritiska, što je suprotno medicinskoj etici.

“Time se narušava povjerenje pacijenata u instituciju koja bi trebala biti mjesto podrške, a ne stigmatizacije i osude”, dodaje naša sagovornica.

Kampanja protiv abortusa za muzičara Damira Imamovića nije samo atak na prava žena, prava na privatnost i slobodu izbora već civilizacijski sunovrat.

„Ta kampanja dolazi iz krugova vjerskih kršćanskih fundamentalista koji još uvijek ne mogu da oproste ženama što su dobile pravo glasa, a kamo li pravo na kontrolu rađanja i vlastitog tijela. Mislim da se i mi u BiH moramo pridružiti borbi protiv ovakvih fundamentalizama, borbi koja se odvija širom Evrope i Amerike“, kaže Imamović.

Delegat u Domu naroda BiH Želimir Nešković kaže da svaka žena ima pravo da odlučuje da li želi da bude majka ili ne, ali da isto tako razumije i potrebu vjerskih zajednica da utiču na žene da razmisle o konačnoj odluci.

„Ponavljam, odluka je na ženi“, kaže Nešković.

Zastupnica u Predstavničkom domu FBiH  Alma Kratina kaže da molitelji imaju pravo da javno izražavaju svoj stav, ali da to mora biti na za to predviđenim mjestima, a ne u krugu i u prostorijama bolnica.

“Sporno je to što su žene koje dolaze u Sveučilišnu kliničku bolnicu Mostar sa odlukom da izvrše  zakonom propisanu zdravstvenu uslugu prekida trudnoće  i da nikako u tom osjetljivom momentu ne smiju biti predmetom uznemiravanja, stigmatizacije i ugrožavanja psihičkog integriteta i dostojanstva”, kaže Kratina.

Vjeruje da ignorantski odnos bolnice prema moliteljima ne osigurava  neutralno i nediskriminirajuće okruženje pacijenticama u vrlo delikatnom i osjetljivom stanju.

Njen kolega iz skupštinskih klupa Damir Mašić kaže kako pravo na zdravstvenu zaštitu, privatnost i dostojanstvo pacijentica mora biti apsolutni prioritet svake zdravstvene ustanove i svakog odgovornog društva.

“Svako djelovanje koje žene izlaže pritisku, stigmatizaciji ili psihološkom uznemiravanju dok traže zakonom dozvoljenu medicinsku uslugu predstavlja ozbiljan problem i ne može se opravdavati pozivanjem na slobodu izražavanja”, mišljenja je Mašić.

Sloboda okupljanja ne podrazumijeva, dodaje, pravo da se vrši pritisak na pacijentice niti da se narušava njihov psihički integritet u posebno osjetljivim životnim situacijama. Zdravstvene ustanove moraju biti siguran prostor, bez zastrašivanja i moralnog pritiska.

“Smatram da institucije imaju obavezu jasno reagovati i osigurati da se ženama omogući nesmetan pristup zdravstvenim uslugama, bez bilo kakvog oblika pritiska ispred bolnica. Dostojanstvo, sigurnost i zakonska prava pacijentica ne smiju biti predmet pregovora”, navodi Mašić.

Suptilna poruka molitelja – zabrana abortusa

Molitelji, bar za sada, javno ne pozivaju na zabranu abortusa što je zakonom zagarantovano pravo žena, ali suptilne i skrivene poruke vode ka krajnjem cilju. Zabrani ili kriminalizaciji abortusa.

Gostujući u Dnevniku RTV HB Grgić navodi da se nada da će Evropska unija zaštiti nerođeni život te da nerođeno dijete ima pravo na život.

Ta zaštita i pravo fetusa koje molitelji stavljaju iznad prava žene nije moguće „zaštititi“ nikako drugačije osim zabranom abortusa.

„Ne bi me iznenadilo da se zatraži ozakonjenje zabrane abortusa u pojedinim sredinama. Otvaranje ovog pitanja npr. u Parlamentu FBiH sigurno bi izazvalo konfrontacije između socioliberalnih i socijaldemokratskih stranaka sa jedne strane i konzervativnih desničarskih i stranaka desnog centra s druge strane. Slobodna sam reći da li mi, koji se zalažemo za pravo na abortus, već vodimo izgubljenu bitku“, kaže zamjenica ministra za ljudska prava i izbjeglice BiH.

Pojašnjava i da uprkos često blagom, ali pojednostavljenom i netačnom pristupu molitelja o zaštiti života, njihovo pojavljivanje pred zdravstvenim ustanovama stvara osjećaj krivice i stigmatizacije prema ženama koje dolaze zbog ginekoloških usluga.

„Bez obzira što često nije riječ o direktnom i grubom pritisku, sam čin okupljanja sa porukama o zalaganju za život, ne samo da je napad na privatnost žena i djevojaka, već je i direktna javna osuda. Jer ako su molitelji za život, projecira se iskrivljena slika da su žene koje su se odlučile za abortus protiv njega.“

Bh. zakoni bolji od nekih evropskih, neka tako i ostane

Mnoge Evropske države ograničavaju pravo na abortus, a jedan od najrestriktivnijih zakona ima Poljska koja je odlukom tamošnjeg ustavnog suda zabranila abortus i u slučaju teške anomalije ploda.

Abortus je dozvoljen samo u slučajevima kada je trudnoća rezultat krivičnog djela ili kada je ozbiljno ugrožen život djeteta.

Ovakva odluka stvorila je brojne probleme za žene, a osim što im je oduzeto pravo na izbor u nekim slučajevima im je i ugrožen život.

„Najdramatičnija posljedica je tzv. “efekat hlađenja” (izbegavanje rizika) među ljekarima. Strah od krivične odgovornosti dovodi do toga da u graničnim situacijama neki ljekari odlažu prekid trudnoće sve dok srce fetusa ne prestane da kuca, čak i ako je zdravlje majke ozbiljno ugroženo“, kaže Natalia Zaba, novinarka iz Poljske.

U nekim slučajevima čekanje je dovelo do smrti trudnica, a zabrana nije dovela do prestanka obavljanja abortusa već je samo promijenila način na koji se sprovode.

„Poljakinje masovno koriste klinike u Češkoj, Nemačkoj, Holandiji ili Slovačkoj. Većina zahvata se preselila u kućnu sferu putem naručivanja setova tableta od organizacija kao što su Women Help Women ili Abortion Without Borders“, dodaje Zaba.

Upozorava i da stvaranje dodatne diskriminacije jer bezbjedan zahvat u inostranstvu mogu sebi da priušte uglavnom imućnije osobe.

„Osobe u lošijoj finansijskoj situaciji izložene su većem stresu i riziku korišćenja manje bezbednih metoda.“

Još jedna zemlja u kojoj žene moraju abortus raditi van klinika ili van države je Malta. Od 2023. abortus je dozvoljen u rijetkim situacijama kada je ugrožen život majke, a što moraju potvrditi tri specijalista.

Nakon pokušaja da abortus obavi tabletama i nuspojava zbog čega je zatražila medicinsku pomoć jedna žena je u julu 2025. prijavljena policiji.

Osuđena je uslovno na 22 mjeseca zatvorske kazne.

No, pojedine evropske države poput Slovenije pravo na abortus su ugradile u Ustav. Bosna i Hercegovina je jedna od najliberalnijih zemalja u Evropi po pitanju abortusa i tako bi trebalo da ostane.

I zato bi institucionalna osuda molitelja koji otežavaju pristup zdravstvenim uslugama trudnica bio prvi korak u borbi protiv uvođenja restrikricija i ograničavanja prava na abortus.

„UN komiteti više puta su naglasili da pritisak, zastrašivanje ili ograničavanje pristupa zdravstvenim ustanovama predstavlja kršenje ljudskih prava i rodnu diskriminacijiu. I EU zauzima sve više eksplicitan stav da siguran i bezbjedan prekid trudnoće jeste izbor na koji svaka žena ima pravo“, kaže Melank.

No, aktivnosti molitelja usmjerene su ka tome da se žena uvjeri da je jedini pravi izbor odustati od abortusa pa je pitanje da li same zdravstvene ustanove učestvuju u diskriminaciji žena u području zdravstvene zaštite.

Igorisanje molitelja u krugu SBK Mostar moglo bi biti i slanje signala da je BiH spremna pokleknuti pred onima koji bi ženama da uskrate pravo na izbor.

“Važno je da očuvamo pravo izbora jer zabrane ne rješavaju problem — one često dovode do nesigurnih i rizičnih situacija po zdravlje žena. Naš cilj treba biti odgovorna politika koja štiti zdravlje, smanjuje neželjene trudnoće kroz edukaciju i podršku porodici, te osigurava da nijedna žena ne bude dovedena u situaciju da joj je ugroženo zdravlje ili dostojanstvo”, mišljenja je Damir Mašić, zastupnik u PD FBiH.

Komisija za ljudska prava i slobode Doma naroda FBiH otvorilia je raspravu o ovom pitanju, ali zajedničkog stava o kampanji „40 dana za život“ još nema.

„Ja zastupam mišljenje da je potrebno tražiti odgovornost rukovodstva javne ustanove koju je osnovala Federacija BiH. Sprovođenje molitve unutar i ispred ulaza u Bolnicu, nad onim malim brojem žena koje se usude doći u ginekološku ordinaciju, kršenje je niza prava, pa i na zdravstvenu zaštitu, jer se ženama uskraćuje pravo da slobodno odlučuju o svom tijelu i svojoj budućnosti“, kaže Melank, predsjednica Komisije.

Zabrana abortusa u BiH, što je vjerovatno i skriveni i konačni cilj kampanje „40 dana za život“ ne bi dovela do smanjenja broja abortusa.

Povećao bi se broj ilegalnih zahvata, broj smrti žena usljed neadekvatnih zahvata, povećanje stigmatizacije i dodatnu diskrminaciju.

Abortus je pravo žene da radi sa svojim tijelom šta ona, a ne društvo ili vjerske zajednice, misli da je najbolje.

Izvor: Buka

Milica Stojadinović Srpkinja (1828-1878) bila je prva srpska pesnikinja, koju je Vuk Stefanović Karadžić zvao „moja kći iz Fruške”, a Njegoš za nju rekao čuveno: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”. Pored čuvene lepote, krasio ju je i veliki patriotizam te se potpisivala kao Srpkinja. Smatra se i prvom srpskom ratnom dopisnicom. Kažu da je bila zaljubljena u Ljubomira Nenadovića i odbijala mnoge prosce zbog čega je ostala neudata. Na slici: tablotipija i fotografija koju je izradio Anastas Jovanović, a čuva se u Muzeju grada Beograda.

Servis za doručak za dvoje Mine Karadžić, udatoj Vukomanović. Mina Karadžić (1828-1894) autorka je najznačajnijeg Spomenara u srpskoj istoriji koji je ostao kao važno svedočanstvo kulturne elite 19. veka. Bila je izuzetno obrazovana i govorila nekoliko jezika. Ćerka Vuka Karadžića družila se sa Milicom Stojadinović, a bila je i inspiracija za pesmu Branka Radičevića „Pevam danju, pevam noću”.

Slikarka Poleksija Todorović (1848-1939) bila je prva žena koja je oslikala ikonostas i zajedno sa mužem radila portrete – o figuru, ona detalje. Bila je jedna od najobrazovanijih Beograđanki svog vremena, govorila italijanski i nemački, a u Zavodu za mlade devojke iz uglednih kuća učila je književnost, istoriju, crtanje, klavir i ručni rad. Fotografije Poleksije Todorović kao devojčice (u desnom uglu) i žene (gore levo), dole sa porodicom suprugom Stevom Todorovićem i ćerkom Ljubicom.

Draga Ljočić (1855-1926) bila je prva doktorka nauka u Srbiji i prva žena koja je upisala fakultet u vreme kad su oni bili rezervisani za muškarce. Zbog zahteva da ima istu platu kao muške kolege, zauvek je izgubila državnu službu. Kao lekarka učestvovala je u više ratova i imala čin poručnika. Deo izložbene postavke je i knjiga Gajenje male dece, koju je prevela sa ruskog. Na slici Reljef, rad Đorđa Zečevića u gipsu.

Beta Vukanović (1872-1972) bila je jedna od prvih srpskih karikaturistkinja. Sa suprugom Ristom pokrenula je prvu slikarsku školu, a u Srbiju donela duh evropskog slikarstva tokom karijere duge 75 godina. Rođena Nemica zaljubila se u srpskog slikara Ristu i posle venčanja stigla u Beograd. Njihova kuća u Kapetan Mišinoj ulici 13 bila je prva sa oslikanom fasadom. Na slici Betine karikature gore desno Valcer, dole – Veliki i mali i u sredini karikatura Uroša Predića.

Nadežda Petrović (1873-1915) bila je mnogo toga – srpska slikarka, dobrotvorka, žustra govornica, novinarka, fotoreporterka, bolničarka i heroina Prvog svetskog rata. Sa četkicom se družila i na frontu. Na slici Žena sa detetom, ulje na platnu,1905.

Na slici je pisaća mašina Isidore Sekulić (1877-1958) prve žene akademika u Srbiji. Ona je govorila šest jezika, a zbog kritike Milovana Đilasa spalila je započeto delo, koje i danas ostalo pod velom tajne. Kao diplomirana matematičarka i doktorka filozofije, srpsku istoriju zadužila je književnim radom. Bila je članica Međunarodne organizacije pisaca PEN i Antifašističkog fronta žena.

Osnovna škola kod Saborne crkve, danas škola „Kralj Petar Prvi”, projekat je prve diplomirane arhitektkinje u Beogradu Jelisavete Načić (1878-1955). Pored ove prve savremene školske zgrade, uređivala je Kalemegdan, projektovala crkvu Aleksandra Nevskog, kao i prvi kompleks radničkih stanova u Beogradu. Na obrazovanje potrošila je ceo miraz. Bila je zatočena u austrougarskom logoru Nežider gde upoznaje Luku Lukaja, albanskog intelektualca, sa kojim je dobila ćerku po izlasku na slobodu.

Marija Maga Magazinović Gezeman (1882-1968) u Beogradu je otvorila prvu školu plesa, koja je izrodila i Luja Daviča. Zvali su je srpska Isidora Dankan. Bila je profesorka, pedagoškinja i prevoditeljka. Prva je žena studentkinja Pravnog fakulteta koji se smatrao bastionom muškosti i prva novinarka u tek osnovanoj Politici, gde je uređivala Ženske strane i pisala o važnosti obrazovanja žena, kao i prva bibliotekarka. Na slici je njena plesna grupa i Maga Magazinović u sredini.

Vidosava Kovačević (1889-1913) za samo 24 godine života imala je osam godina slikarskog staža i prešla stvaralački put od realizma do impresionizma i ekspresionizma, ostavivši značajnu zaostavštinu uprkos tragičnoj sudbini. Tokom Balkanskih ratova izgubila je brata, a zatim umrla od tuberkulosze. Na slici dva njena portreta, ulje na platnu.

Filozofkinja Anica Savić Rebac (1982-1953) sa samo 12 godina prevela je Bajrona, a aktivno se dopisivala sa nekim od najvećih pisaca 20. veka, poput Tomasa Mana, čija dela je takođe prevodila. Uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević bila je najučenija srpska žena. Jovan Dučić je s pravom ocenio da će njeno delo kritika prećutati, samo zato što, kako kaže, „ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč”. Usled nemanja posla, sa suprugom je neko vreme živela u učionici Filozofskog fakulteta, iz kog su rano ujutro izlazili. Na slici njen prevod Lukrecija „O prirodi stvari” i posveta Isidori Sekulić.

Slikarka Zora Petrović (1894-1962) studirala je umetnost, uprkos protivljenju roditelja. Uspela je ne samo da diplomira, već da ima 12 samostalnih izložbi, bila je deo umetničkog udruženja LADA. U vreme socijlaizma njene slike nisu otkupljivane i iznenada je penzionisana. Tek posle jednog članka u novinama 1951. koji je njeno delo povezao sa srednjevekovnim slikarstvom, vraća se na scenu. Od sledeće godine postala je profesorka na Akademiji likovnih umetnosti. Na slici u ateljeu tokom četrdesetih godina.

Jedna od najpoznatijih i najvećih srpskih pesnikinja Desanka Maksimović (1898-1993) negodovala je kada je čula da joj u Valjevu podižu spomenik, pa su morali da joj objasne kako je posvećen poeziji, a da samo ima njen lik. Na slici šešir iz Francuske, sat i perle poete, koja je za života dobila i mnogo nagrada za objavljenih oko 50 knjiga poezije i proze.

Leposava Bela Pavlović (1906-2004) bila je slikarka, profesorka, prevoditeljka. Njen stan i atelje u Jevremovoj ulici opljačkani su 1996. i tada su odenta mnoga značajna dela. U mladosti je bila dvorska dama i bliska prijateljica kraljice Marije Karađorđević, sa kojojm se sprijateljila dok je živela u Bukureštu i studirala Likovnu akademiju i rumunski jezik.

Slikarka, pesnikinja i modna dizajnerka Milena Pavlović Barili (1909-1945) jeedina je Srpkinja koja je uradila naslovnu stranu magazina Vog. Na slici Model plave večernje haljine, 1. april 1940. Tokom svega 36 godina živela je u Beogradu, Rimu, Londonu, Parizu i Njujorku. Njenu prvu inostranu izložbu, održanu u Londonu, najavio je čuveni magazin Tajms.

Dela prve srpske kompozitorke Ljubice Marić (1909-2003) izvodili su najveći svetski orkestri i bila je prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, a dopisna članica SANU postala je 1963, a redovna 1981. Na slici njen portret Nikole Beševića iz 1927.

Ljubica Cuca Sokić (1914-2009) crtanje je učila od Zore Petrović, sa kojom se kasnije i sprijateljila i nasledila njen atelj u zgradi Kolarčeve zadužbine. Na akademiji ju je podučavala i Beta Vukanović. kasnije boravi u Parizu u vreme Braka, Pikasa i Matisa, ali se vraća u zavičak – na Dorćol. Na slici Kompozicija Konj za ljuljanje, tempera na papiru.

Soja Jovanović (1922-2002) prva je filmska, pozorišna i televizijska rediteljka u Srbiji. Režirala je prvi dugometražni film u boji „Pop Ćira i pop Spira” i prvu predstavu posle Drugog svetskog rata. Deda-stric ove Beograđanke bio je čuveni slkar Paja Jovanović. Na slici bista Soje Jovanović, rad Dušana Jovanovića.

Izvor: bbc.com

Grupa ostrvaca raštrkana po tirkiznim vodama, sa plažama svetlucavog belog peska, ukrašenim stablima palmi i kokosa, izgledaju previše savršeno da bi bila stvarna.

To je pokrajina Guna Jala, poznata i kao San Blas.

Zapravo je arhipelag na istočnoj obali Paname koji čini više od 300 ostrva, među kojima je 49 naseljeno domorodačkim narodom Guna (Kuna).

Ovde više od 50.000 pripadnika Guna naroda i dalje živi kao i njihovi preci: u malim drvenim kolibama prekrivenim palminim lišćem, sa kaminima u kojima gore balvani i visećim mrežama za ležanje kao jedinim nameštajem.

Guna Jala je posebna po mnogo čemu.

To je autonomna pokrajina naseljena domorodačkim stanovništvom.

Na zastavi je crni kukasti krst (svastika) koji predstavlja četiri strane sveta i njegov postanak.

Ali, verovatno najneobičniji običaj u Guna Jali je rodna ravnopravnost, kao i potpuna tolerancija, ako ne i slavljenje, rodne fluidnosti.

„Mama me je naučila da pravim ove prelepe mole, našu tradicionalnu vezenu odeću”, kaže Liza, pokazujući mi njen neverovatan ručni rad.

„Na nekima su predstavljene ptice i životinje, a neke su veoma moćne – štite od zlih duhova”, dodaje, blago se osmehujući.

Obični posmatrač poput mene ne primećuje ništa neobično u vezi sa Lizom.

Kao i mnoge druge žene Gune, ona sedi u malom drvenom kanuu i nudi prelepe rukotvorine turistima koji pristaju brodovima.

Ali Liza je rođena kao dečak.

U društvu u kojem uglavnom žene zarađuju za hranu, vlasnice su imovine i donose odluke, dečaci mogu da izaberu da postanu omegid (Omeggid), u doslovnom prevodu „kao žena” i da se ponašaju i rade sve kao i druge žene u zajednici.

Ovaj „treći rod” je sasvim normalna pojava na ovim ostrvima.

Ako dečak počne da pokazuje sklonost da se ponaša „ženskasto”, porodica to prihvata i dozvoljava mu da shodno tome i odrasta.

Vrlo često, omegid uči tipične ženske veštine.

Na primer, većina omegida koji žive na ostrvima savršeno nauči tehniku izrade najsloženijih mola.

Dijego Madi Dijas, antropolog i istraživač na Univerzitetu u Sao Paulu, živeo je sa Gunama više od dve godine i uverio se iz prve ruke da moćne matrijarhalne figure u kulturi Guna imaju veliki uticaj na njihove muškarce.

„Guna su me naučili da deca treba da imaju dovoljno autonomije, jer njihovo ‘ja’ dolazi iz srca, iznutra, i rano počinje da se manifestuje.

„Dakle, ako muško dete počne da pokazuje sklonost ka transrodnosti, neće biti sprečeno da bude to što jeste”, naglašava Dijas.

Nandin Solis Garsija, transrodna zdravstvena radnica i aktivistkinja za prava LGBTK+ u prestonici Panami, poreklom je iz ostrvskih zajednica Agvanusadub i Jandub u pokrajini Guna Jali.

Kaže da nije bilo teško odrasti kao gej, dečak fluidnog rodnog identiteta, jer uvek postoji podrška porodice, prijatelja i zajednice.

Uglavnom muškarci postaju transrodne žene, dok žene veoma retko postaju muško, ali bi to bilo podjednako prihvaćeno, objašnjava ona.

„Istorijski gledano, među Gunama je uvek bilo transrodnih ljudi”, kaže ona.

Zapravo, biti omegid u pokrajini Guna Jali je vezano za mitologiju naroda Guna.

„Postoje važne legende o prvobitnim vođama koji su uspostavili običaje, pravila i smernice za život naroda Guna.

„Čovek po imenu Ibeorgun, njegova sestra Gigadirijai i njegov mlađi brat Vigudun, koji je bio i žensko i muško i on bi bio ‘treći rod'”, objašnjava Dijas.

Šetajući ulicama na ostrvu Krab, jednoj od najvećih zajednica u turističkom delu pokrajine Guna Jale, svuda primećujem žene.

Obučene u lepo vezenu tradicionalnu odeću, izrađuju rukotvorine, vode male prodavnice i prodaju hranu i piće.

Za razliku od mnogih drugih centralnoameričkih zemalja, žene Gune su društvenije i otvorenije za razgovor.

Ovde je mnogo lakše zapodenuti razgovor nego u selima u Gvatemali ili Nikaragvi.

Dejvid, moj vodič na ostrvu, kaže da žene u Guna Jali uživaju uzvišeni položaj.

Tradicionalno venčanje u Guni podrazumeva običaj „otmice” mladoženje, a ne neveste, a posle ženidbe, mladoženja se useljava u dom mlade.

Od tog trenutka, sve što stekne pripada ženinoj porodici, i žena je ta koja odlučuje da li njen muž može da ribu, kokosove orahe ili banane podeli sa njegovim roditeljima ili braćom i sestrama.

Čak se i ovdašnje zabave prave u čast žena, otkriva Dejvid.

Tri najvažnije proslave na ostrvima Guna Jale su rođenje devojčice, početak puberteta i venčanje.

Cela zajednica se okuplja da pije čiču (chicha), jako lokalno pivo, da proslavi rođenje devojčica i njenu seksualnu zrelost.

Tokom proslave ulaska u pubertet, devojčicama se buše nozdrve i ukrašavaju zlatnim prstenom.

„Zlato predstavlja blago i zato ga žene nose da pokažu koliko su dragocene i vredne”, otkrila mi je starija žena Guna, pokazujući mi sopstveni zlatni prsten na nosu.

Iako su muškarci tradicionalno ribari, lovci, poljoprivrednici, ili poglavice, rad žena se smatra jednako ili ponekad, važnijim.

Kako raste broj turista, Gune počinju da zarađuju novac i na načine koje nisu nasledili od njihovih predaka.

Sakupljaju kokos, rone da love jastoge, bave se ribolovom i poljoprivredom.

Žene Gune mogu dobro da zarade prodajom prelepo izvezenih mola i vinija (raznobojne narukvice od staklenih perli).

Cena mola je između 30 i 50 američkih dolara (između 27 i 45 evra) dok muškarac zaradi samo 20 dolara (oko 18 evra) za ceo dan čisteći jedrilice u pristaništu.

„Ne bih rekao da u narodu Guna vlada matrijarhat, jer iako žene donose sve odluke u vezi sa domaćinstvom, retko kad su političarke ili poglavice.

„Ipak, kod ovog naroda ne postoji hijerarhija vrednovanja rada. Ribolov i lov se smatraju poslom, isto kao i kuvanje ili čuvanje dece.

„Gune ne smatraju da je ženski posao ‘manje vredan’, kao što mi na Zapadu ponekad još uvek činimo.

„Ali zato što se mladić useljava u dom njegove žene, i zato što žena nabavlja hranu za domaćinstvo, mislim da je ponekad teško dostići muškost”, kaže Dijas.

Dejvid priznaje da su njegov brak dogovorili njegovi i ženini roditelji i da se ne pita mnogo u vezi sa domaćinstvom i hranom u sopstvenom domu.

„Moja žena odlučuje… Žene uvek odlučuju”, kaže uz osmeh i pojuri da pripremi čiču.

Danas njegova ćerka ulazi u pubertet i to će proslaviti celo ostrvo Krab.

Ali, dok je uloga žene u društvu Guna jasno određena, uloga omegida često nije.

„Kako sve više Guna dolazi u kontakt sa zapadnjačkim načinom života, mi nažalost počinjemo da usvajamo diskriminišući stav prema različitostima, prema LGBTK+ ljudima”, žali se Garsija.

Mnogi omegidi odlaze u prestonicu Panamu da se školuju ili potraže posao, dodaje.

Nekima se snovi ostvare, ali drugi nisu te sreće.

„HIV predstavlja veliki problem u zajednici, jer u Guna Jali nema seksualnog obrazovanja i ljudi jednostavno ne znaju za polno prenosive bolesti.

„Zbog toga se mnogi (muškarci i) omegidi zaraze HIV-om u gradovima, a zatim ga po povratku nesvesno prenose drugima na ostrvima Guna.

„Nevladina organizacija Wigudun Galu radi na sprečavanju zaražavanja HIV-om i drži časove seksualnog obrazovanja zajednici omegida”, kaže ona.

Ali uprkos ovim problemima, omegidi koji ostanu u Guna Jali mogu da napreduju.

Omegida ima svuda: u većim ostrvskim zajednicama, i na onim manjim, porodičnim ostrvcima.

Mlađi omegidi duge kose veštinu ručnog rada uče od njihovih majki, a stariji sa maramama na glavi prodaju mole ili rade kao turistički vodiči i prevodioci.

Ravnopravni su članovi Guna porodica i celokupne zajednice.

„Mislim da bi pored opisa domorodačkih naroda i njihovog načina života, antropologija možda trebalo da nam pomogne da ispitamo naše sopstvene običaje.

„Tokom vekova, na svim kontinentima i u svim kulturama, postoji rodna fluidnost i koncept trećeg pola: hidžre u Indiji; meti u Nepalu; fa'afafine na Samoi; ljudi sa ‘dva duha’ u Severnoj Americi – oni nisu izuzetak, već mi”.

Zapadna civilizacija je izgradila naučnu mitologiju o rodnoj binarnosti.

„I na kraju se ipak čini da se rod ne odnosi toliko na biologiju, hormone i nauku koliko na izražavanje sebe i ličnog, određenog načina postojanja u svetu”, kaže Dijas.

Dok Liza upravlja malim kanuom koji ležerno pluta po svetlucavo plavom moru, ne mogu da se otmem utisku da je Guna Jala sjajan alternativni svet gde vladaju mir, tolerancija i razumevanje, kao i da možemo mnogo da naučimo od ove male ostrvske zajednice na Karibima.

Izvor: bbc.com

Godinama je „Majmunsko brdo”, kako je bilo poznato, bilo poprište krvavog nasilja i čestih smrtnih slučajeva.

Američki časopis Tajm pisao je o incidentu za koji se ispostavilo da je prelio čašu: „Džordž, mladi pripadnik babunske kolonije, ukrao je ženku koja je pripadala ‘kralju’, najstarijem, najvećem babunu Majmunskog brda.”

Posle napete opsade, Džordž ju je na kraju ubio.

Majmunsko brdo bacilo je dugu senku na to kako stručnjaci za životinje zamišljaju mušku dominaciju.

Ubilački primati samo su dodatno učvrstili tada popularni mit da su ljudi prirodno patrijarhalna vrsta.

Za posetioce zoološkog vrta, najjači utisak bio je kao da su zavirili u našu vlastitu evolutivnu prošlost, u kojoj su prirodno nasilni mužjaci oduvek terorisali slabije ženke.

Zapravo, Majmunsko brdo uopšte nije bilo normalno.

Njegovo izvitopereno socijalno okruženje bilo je rezultat stavljanja previše mužjaka majmuna sa tragično malo ženki.

Tek su decenijama kasnije – sa otkrićem da su jedan od naših najbližih primatskih srodnika, bonobo majmuni, matrijarhalni (uprkos tome što su muški primerci ove vrste krupniji) – biolozi prihvatili činjenicu da patrijarhat u našoj vlastitoj vrsti verovatno ne može da se objasni samo prirodom.

U poslednjih nekoliko godina, putovala sam svuda po svetu kako bih bolje razumela poreklo ljudskog patrijarhata za moju knjigu Patrijarsi.

Saznala sam da, iako postoje mnogi mitovi i zablude o tome kako su muškarci došli do moći koju poseduju, prava istorija takođe nudi uvide u to kako bismo konačno mogli da postignemo rodnu ravnopravnost.

Za početak, ljudski načini organizovanja zapravo nemaju mnogo paralela u životinjskom carstvu.

Reč „patrijarhat”, u značenju „vladavina oca”, odražava koliko se dugo verovalo da muška moć počinje u porodici sa muškarcima kao glavama domaćinstva, prenoseći moć sa očeva na sinove.

Ali, u celokupnom svetu primata, to je izuzetna retkost.

Kao što je primetila Melisa Emeri Tompson sa Univerziteta u Novom Meksiku, međugeneracijski porodični odnosi kod primata dosledno su organizovani preko majki, a ne očeva.

Ni među ljudima patrijarhat nije univerzalna stvar.

Antropolozi su identifikovali najmanje 160 postojećih matrijarhalnih društava širom Američkog kontinenta, Afrike i Azije, u kojima se ljudi generacijama doživljavaju kao potomci majčinih porodica, a nasledstvo se prenosi sa majke na ćerku.

U nekim od tih zajednica, veruje se u boginje, a ljudi će čitav život ostati u domovima po majčinoj liniji.

Muškarci iz naroda Mosuo u jugozapadnoj Kini, na primer, mogu da pomažu u odgajanju dece vlastitih sestara umesto svojih.

U zajednicama organizovanim po majčinoj liniji, moć i uticaj često se dele ravnopravno između žena i muškaraca.

U zajednicama po majčinoj liniji Asante u Gani, liderstvo je podeljeno između kraljice majke i muškog poglavice, u čijem izboru ona učestvuje.

Vladarka Asantea Nana Ja Asanteva predvodila je 1900. godine vojsku u pobuni protiv britanske kolonijalne vlasti.

Što dalje u praistoriju odemo, videćemo raznovrsnije oblike društvenog organizovanja.

Na 9.000 godina staroj lokaciji Katalhojuk u južnoj Anatoliji, u današnjoj Turskoj, nekada opisanoj kao najstariji grad na svetu zbog njegove veličine i složenosti, gotovo svi arheološki podaci ukazuju na naseobinu u kojoj je rod vrlo malo uticao na to kako ljudi žive.

„Na većini lokacija koje iskopaju arheolozi, pronaći ćete da muškarci i žene, zbog toga što vode različite živote, dobijaju različitu hranu i, na kraju, imaju različitu ishranu”, kaže arheolog Ijan Hoder sa Univerziteta Stenford, koji je predvodio istraživački projekat Katalhojuk sve do 2018. godine.

„Ali to uopšte ne možete da vidite u Katalhojuku.”

Analiza ljudskih posmrtnih ostataka sugeriše da su muškarci i žene imali identičnu ishranu, provodili otprilike istu količinu vremena napolju i unutra, i obavljali sličnu vrstu poslova.

Čak je i razlika u visini među polovina bila neznatna.

Žene nisu bile nevidljive, takođe.

Iskopavanja na ovoj i drugim lokacijama koje datiraju iz otprilike istog vremena iznedrila su obilje ženskih figura, koje sada popunjavaju vitrine lokalnih arheoloških muzeja.

Najslavnija od njih je Sedeća žena iz Katalhojuka, danas iza stakla u Muzeju anatolijske civilizacije u Ankari.

Ona opisuje ženu koja sedi uspravno, njeno telo duboko razuđeno od starosti i veličanstvenih nabora sala koji se prelivaju svud oko nje.

Ispod njenih ruku koje odmaraju čini se da se nalaze dve velike mačke, moguće leopardi, koje gledaju pravo pred sebe kao da ih je ona pripitomila.

Kao što znamo, život relativno slep na rodne razlike u Katalhojuku nije ostao takav doveka.

Hiljadama godina su društvene hijerarhije polako stizale u širi region, koji pokriva današnju Evropu, Aziju i Bliski istok.

Hiljadama godina kasnije, u gradovim kao što je drevna Atina, čitave kulture su se razvile oko mizoginih mitova da su žene slabe, da im se ne može verovati i da je najbolje da ostanu vezane za kuću.

Veliko pitanje je zašto.

Antropolozi i filozofi su se pitali da li je poljoprivreda mogla da bude ta prelomna tačka u ravnoteži moći između muškaraca i žena.

Za poljoprivredu je potrebna velika fizička snaga.

Rani dani zemljoradnje takođe su bili vreme kada su ljudi počeli da stiču imovinu kao što je stoka.

Prema ovoj teoriji, pojavile su se društvene elite kad su neki ljudi stekli više imovine od drugih, što je muškarce nagnalo da pokušaju da se osiguraju da će se njihovo bogatstvo prenositi na njihovu zakonitu decu.

I zato su počeli da ograničavaju seksualne slobode žena.

Problem sa ovom teorijom je što su se žene oduvek bavile poljoprivrednim radovima.

U stagogrčkoj i rimskoj književnosti, na primer, mogu da se nađu opisi žena kako beru kukuruz i priče o mladim ženama koje rade kao pastirice.

Podaci Ujedinjenih nacija pokazuju da, čak i danas, žene čine skoro polovinu svetske poljoprivredne radne snage i da u zemljama sa niskim primanjima upravljaju skoro polovinom svetske sitne stoke.

Žene iz radničke klase i porobljene žene u svim krajevima sveta oduvek su obavljale teške fizičke poslove.

Još važnije za priču o patrijarhatu, već je dugo vremena postojalo pripitomljavanje životinja i biljaka pre nego što su istorijski spisi prvi put počeli da sadrže očigledne dokaze o represiji na osnovu roda.

„Stara ideja da čim je stigla zemljoradnja, stiglo je i vlasništvo, i stoga dobijate kontrolu nad ženama kao vlasništvom”, objašnjava Hoder, „pogrešna je, i to očigledno pogrešna.”

Vremenski sled događaja se ne poklapa.

Prvi očigledni znaci da se prema ženama ophodi kategorički drugačije nego prema muškarcima pojavljuju se mnogo kasnije, u prvim državama drevne Mesopotamije, istorijske oblasti oko reka Tigar i Eufrat u današnjem Iraku, Siriji i Turskoj.

Pre oko 5.000 godina, administrativne table iz sumerskog grada Uruka u južnoj Mesopotamiji pokazuju kako ljudi na vlasti ulažu veliki napor da sastave detaljan spisak populacije i resursa.

„Moć pojedinca ključna je za moć uopšte”, objašnjava politički naučnik i antropolog Džejms Skot sa Univerziteta Jejl, čije je istraživanje usredsređeno na rane agrarne države.

Elitama u ranim društvima bili su potrebni ljudi dostupni za proizvodnju viška resursa za njih, kao i da budu dostupni za odbranu države – čak i da se odreknu života, ukoliko se za tim ukaže potreba, u vremenima ratova.

Održavanje stope stanovništva izvršilo je neizbežan pritisak na porodice.

Vremenom je od mladih žena počelo da se očekuje da se usredsrede na rađanje sve više i više beba, naročito sinova koji će odrasti da se bore.

Najvažnija stvar za državu bila je da svako igra svoju ulogu prema onome kako je kategorizovan: kao muško ili žensko.

Individualni talenti, potrebe ili želje nisu bili bitni.

Mladić koji nije želeo da ide u rat mogao je da bude ismevan kao promašaj; mlada žena koja nije želela da ima decu ili nije bila majčinska figura mogla je da bude osuđena kao neprirodna.

Kao što je zapisala američka istoričarka Gerda Lerner, pisani dokumenti iz tog vremena pokazuju da su žene postepeno počele da nestaju iz javnog sveta rada i liderstva, i sve više bile gurane u domaćinske senke kako bi se usredsredile na majčinstvo i rad u kući.

Ovo je išlo u paketu sa praksom patrilokalnog braka, u kom se od ćerki očekivalo da napuste vlastite domove iz detinjstva kako bi živele sa muževljevim porodicama, marginalizovalo je žene i činilo ih ranjivim na iskorišćavanje i zlostavljanje u vlastitim domovima.

Vremenom se brak pretvorio u rigidnu pravnu instituciju koja se prema ženi ophodila kao prema muževljevom vlasništvu, baš kao što su bili i deca i robovi.

I zato, umesto da je nastao u porodici, istorija ukazuje na to da je patrijarhat započeo s onima koji su imali moć u prvim državama.

Zahtevi sa vrha preneli su se i na porodicu, izazvavši raskole u najosnovnijim ljudskim odnosima, čak i onima između roditelja i njihove vlastite dece.

To je unelo nepoverenje među one kojima bi se inače ljudi prvo okrenuli radi ljubavi i podrške.

Ljudi više nisu živeli za sebe i svoje bližnje.

Sada su živeli prema interesima patrijarhalne države.

Prioritet da se dobiju sinovi još uvek je obeležje tradicionalnih patrijarhalnih zemalja, među kojima su i Indija i Kina, gde je ova predrasuda dovela do toliko visoke stope ubijanja ženskih fetusa da su se značajno narušili brojčani odnosi među polovima u populaciji.

Popis stanovništva u Indiji iz 2011. godine pokazao je da ima 111 dečaka na svakih 100 devojčica, iako noviji podaci sugerišu da se ove brojke popravljaju kako se društvene norme menjaju u korist ćerki.

Iskorišćavanje žena u okviru patrijarhalnih brakova se i dalje nastavlja.

Prinudni brak, najekstremnija verzija ovoga, Međunarodna organizacija rada je proglasila oblikom savremenog ropstva u statistici prvi put 2017. godine.

Najskorije procene, iz 2021. godine, ukazuju na to da danas u svetu u prinudnim brakovima živi 22 miliona ljudi.

Trajna psihološka šteta patrijarhalne države jeste ta da njen rodni poredak deluje kao nešto normalno, prirodno čak, na isti onaj način na koji su ljudi na vlasti vekovima predstavljali klasu i rasnu represiju kao nešto prirodno.

Ove društvene norme postale su današnji rodni stereotipi, između ostalog i ideja da su žene urođeno brižne i starateljke, a da su muškarci prirodno nasilni i rođeni za ratovanje.

Namerno ograničivši ljude na uske rodne uloge, patrijarhat je doveo u nepovoljan položaj ne samo žene, već i mnoge muškarce.

Njegova namera je oduvek bila da služi samo onima na samom vrhu: društvenim elitama.

Poput Majmunskog brda u Londonskom zoološkom vrtu 1920-ih godina, to je izopačen sistem, koji je iznedrio nepoverenje i zlostavljanje.

Pokreti za rodnu ravnopravnost u svim krajevima sveta simptomi su društvenih napetosti sa kojima ljudi žive vekovima u patrijarhalnim društvima.

Kao što piše politička teoretičarka En Filips, „Svako, samo ako mu se za to ukaže i najmanja prilika, pre će odabrati ravnopravnost i pravdu nego neravnopravnost i nepravdu.”

Koliko god naporna borba protiv patrijarhata ponekad delovala, međutim, nema ničega u našoj prirodi što bi govorilo da ne možemo da živimo drugačije.

Društvo koje su stvorili ljudi, ljudi mogu i da preurede.

Izvor: bbc.com

Sajber nasilje postalo je svakodnevica. U sekciji za komentare ispod objava, iza lažnih profila i bez stvarne odgovornosti, mnogi iskaljuju svoje frustracije, ostavljajući uvrede, poniženja, pozive na linč. Posebno su mete žene – one koje se usude da misle, govore, dele, postignu, vole, rastu, i to javno. Svaka od njih koja pomeri granice očekivanog ponašanja postaje meta ne zato što je pogrešila, već zato što se usudila da bude svoja.

Zato portal Ona.rs  jasno i glasno poručuje: žrtve nasilja neće ostati bez glasa. Nećemo dopustiti da digitalno okruženje, koje bi trebalo da bude prostor slobode, postane mesto tišine i straha. Naša platforma daje prostor kroz inicijativu Ona ne ćuti onima koji trpe i preživljavaju nasilje – ne da se pravdaju, već da se čuju. Ne da ćute, već da govore. Ne da se povuku, već da stoje uspravno, baš kao što to čini Snežana.

“Ja sam žena koju vole da mrze”

Prvi put kada se suočila s talasom uvreda bilo je nakon jednog teksta u kojem je podelila kako je pokrenula sopstveni biznis.

“Pisala sam iz najbolje namere. A onda su krenuli komentari da lažem, da izmišljam, da imam bogatog ljubavnika… I to me je tada pogodilo jer sam imala iskrenu želju da motivišem nekog.”

Pokušala je da objasni, da se raspravlja. Danas to više ne radi.

“Prvi jedini put da sam zapravo pokušavala ljude da uverim da nisu u pravu i da im ja kao objasnim nešto. Posle sam shvatila da je to nemoguće. Da zapravo ne mogu da promenim nekoga ko nije spreman za to da čuje neku drugu perspektivu. Na mene je uticalo to što ja kada pišem, ja uvek dobijam neke pozitivne komentare ljudi kojima je to značilo. Odlučila sam tada da, ako postoji jedna osoba koja će to da pomogne, ovih sto koji će da me hejtuju i imaju loše komentare uopšte nisu važni. Zato što njima to ne koristi ili ovoj osobi to koristi sto puta. Tako se to rasporedi nekako. Mislim da svako od nas treba da odluči na šta se fokusira i na koga se fokusira.”

Snežana je kroz svoja pisanja obrađivala razne teme: od mobinga na poslu, preko razvoda, do toga kako je to biti singl majka u 40-im godinama.

“Znam koliko žena gleda, ne u mene lično, nema to veze, nego u moje iskustvo i da im to iskustvo zapravo znači jer im pokazuje: “Ok, ako Sneška može, možda mogu i ja na neki način, na sličan način”. Kada tako merim, hejteri su potpuno nebitni. To su ljudi na internetu definitivno koje ljudi vole da mrze, vole mene da mrze. Ja imam zaista predivnu publiku i to su stvarno predivni i ljudi i žene i muškarci, ali postoji određena grupa ljudi koje ja stravično iritiram i ja znam. Bavila sam se time, razmišljala sam zašto ja ljude tako iritiram. Mislim da je potreba svakog ljudskog bića suštinska, mi smo socijalna bića, mi volimo da se dopadamo ljudima, da se ne lažemo. I onda naravno to nas zaboli kad se mi ljudima ne dopadamo. I onda sam shvatila u stvari da ta potreba da oni pronađu nešto što će meni zalepiti kao nešto negativno raste sa svakim mojim uspehom”, ističe naša sagovornica.

Koje negativne komentare pamtite?

“Svaki put kad ja oborim neku tvrdnju, tu su komentari. Nna primer, ja sam dugo godina bila uspešna, po svojim kriterijumima i lepa i zgodna, dakle, sebi se dopadam. Super mi radi biznis, puno ljudi me prati, sa mnogo ljudi radim, dakle, dopirem do velikog broja ljudi, ostvarena sam kao mama. Imam zaista divno dete, studenta sada na prvoj godini. Ali bila sam sama. Bila sam singl i želela sam da nađem pravu vezu koja me ispunjava, da to bude nešto pravo za mene. I to je bila stvar gde su se ljudi kačili.

U nekom trenutku sam čak imala i malo više kila. Onda su se i za to kačili. E sad kako sam ja smršala onda je postao problem to što sam singl. Onda kad sam našla partnera i kažem kako imam dečka, a imam 48 godina – to je postala tema. “Kako dečko u 48 godina? Sram te bilo!”.

Pa kao, kako se to zove? Nemam pojma. Ja osećam da je to moj dečko. I tako da mislim da zapravo ja ljude iritiram zato što ne mogu da podnesu toliku količinu transparentnosti i možda i sreće.

Jer ja, de facto, sa svim svojim manama, sa svim svojim manjkavostima kao čovek, sa svim svojim greškama i neuspesima, ali sa svom tom transparentnošću, u biti, ja sam jedna vrlo srećna osoba i zaista svaki dan se trudim da budem zahvalna, da iskažem zahvalnost za to i mislim da to ljude iritira. Ali ne ja lično, nego zapravo je mnogo lakše da mi tamo vidimo neku osobu koju ćemo da prilepimo nešto, da kažemo njoj je lako iz ovog ili iz onog razloga, nego da se zagledamo u sebe, da kažemo “šta je danas mogu da promenim, šta mogu da uradim da moj život bude bolji?”.

Zavist kao emocija može da bude jako inspirativna. Jer mi možemo ovde da se zapitamo: ” Ja zavidim ovoj osobi i šta ona ima, a ja nemam. Aha, bolje izgleda. Okej, kako ja mogu bolje da izgledam?”

Hejt iz ženskih redova: “Najgore komentare sam dobila od žena”

Jedan od najtežih trenutaka bio je kada je promovisala svoju školu kopirajtinga. Nosila je prsluk u kom su joj se videla ramena, a onda su komentari od svega što su čuli, zapravo želeli da se pozabave – njenim ramenima.

“I tu je krenula bujica nekih komentara, ali što je bilo interesantno, zaista, to je najviše bilo od žena. To me je nekako – porazilo. Zapravo, smatram da mi treba da držimo stranu jedna drugoj pre svega. Jer ko će, ako ne mi? Mislim, nas muškarci ni ne mogu da razumeju onako kako mi razumemo jedna drugu. Nemamo prosto isti set problema. I ti komentari su krenuli, krenulo je vrlo naivno sa jednim komentarom koji je bio našto tipa: “Je l’ ti nemaš da obučeš nešto primereno svojim godinama?”. I onda su ljudi krenuli da se nadovezaju. I nikad nisam mogla da razumem kako moja ekspertiza, znači nešto kao što je moj posao, moja karijera, kako to ima veze sa mojim oblačenjem ili s tim kako ja izgledam ili da li mi je kosa ovakva ili onakva ili šta god”, navodi Snežana.

Kad žena ima stav, odmah je “nesrećna” ili “raspuštenica”

“Ako pišem o tome da muškarci varaju – odmah me optuže da me je muž varao. Ako pišem o bivšima, kažu da patim. Ako imam dečka – previše sam srećna i to smeta. Ne postoji pravi način da žena bude prihvaćena osim ako se uklapa u šablon ‘dobre žene’.”

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sneška | Kopirajterka i konsultantkinja za pisanu komunikaciju (@iamsneska)

Uprkos svemu, Snežana ne odustaje.

Njena podrška nisu samo prijatelji, već i žene koje su joj pisale.

“Ako sam jednoj bila svetlo na tom putu – to je ogromno. A ja imam stotine takvih poruka.”

Kultura komentarisanja: Linč nije mišljenje

Snežana je svesna da javni rad podrazumeva i različita mišljenja. Ali granica između neslaganja i nasilja mora da postoji. Linč nije mišljenje. Psovke i ponižavanja nisu diskusija.

Ono što je primetila privuklo nam je posebno pažnju. Najčešće uvrede dobija ujutru.”Između šest i sedam, dok još nisam ni ustala. I to govori mnogo. To su ljudi koji se bude i odmah ulaze u prostor mržnje.”

“Muškarci treba da nas vole, ali nikada nas neće razumeti”

“Žene treba da budu jedna drugoj svetionik. Muškarci nas nikada neće potpuno razumeti, nemaju isti set iskustava, biološki ni emotivno. I to je u redu. Ali žene, mi znamo kroz šta prolazimo. Zato treba da budemo podrška jedna drugoj.”

Snežana se posebno osvrnula na to koliko su žene danas ostvarene i koliko to menja sliku koju društvo želi da zadrži.

“Internet je pokazao koliko nas ima. Obrazovane, negovane, pametne, stručne, lepe, svoje. I nećemo nigde. Tu smo. I glasnije nego ikad.”

“Svaka žena ima svetlo. Ne daj da ga neko ugasi”

Fokusirajte se na sebe. Na ono što je vaše. Upoznajte sebe, prigrlite svoje ja, i niko vas neće moći uzdrmati.  Kako Snežana Marković ističe, svaka žena ima nešto važno da kaže.

“I treba da bude glasna. Ne zbog muškaraca, ne zbog društva – nego zbog sebe. I zbog svih nas.”

Inicijativa Ona ne ćuti nastavlja da raste, i ovo je samo početak. Žene više ne žele da se povuku u tišinu. Nastavljamo da se borimo za njihove glasove, za svaki post koji pomaže, za svaku ženu koja je bila žrtva nasilja, i za svaku koja se bori za svoj prostor na mrežama.

Zahvalni smo što u ovoj borbi nismo sami. Uz institucionalnu podršku AFA organizacije (Asocijacije za afirmaciju potencijala žena) i Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, naš glas je još jači. Naše poruke idu dalje.

Izvor: ona.telegraf.rs

Briga oko toga da li vašem sinu ide dobro u školi, da li vašoj ćerki trebaju nove cipele i kad da se zameni mašina za veš.

Sami za sebe, to sve možda izgledaju kao sitni zadaci – ali oni imaju običaj da se nagomilaju.

I ako pitate heteroseksualne parove sa decom koji partner ih najverovatnije obavlja, velika je verovatnoća da će većina dati isti odgovor: majka.

Brojne studije pokazuju da žene u heteroseksualnim vezama i dalje obavljaju najveći deo posla koji se tiče kuće i dece.

Mnogi parovi se trude da podele zaduženja pola-pola, a opet se iz različitih strukturalnih i socio-ekonomskih razloga na kraju ti zadaci dodele po tipičnim rodnim osnovama.

Čak i kod parova koji misle da su postigli ravnopravnu podelu rada, skriveniji oblici staranja o deci obično završe na plećima žena.

Štaviše, sve veći korpus istraživanja pokazuje da, što se tiče zaduženja u domaćinstvu, žene obavljaju mnogo više kognitivnog i emotivnog posla od muškaraca.

Razumevanje zašto je to tako moglo bi da pomogne da se objasni zašto rodna ravnopravnost ne samo da je posustala, već je počela da nazaduje, uprkos tome što se o njoj priča više nego ikad.

A šire razumevanje ovog rada skrivenog iza kulisa moglo bi da pomogne parovima da preraspodele taj rad malo ravnopravnije – nešto što bi, iako je isprva teško, moglo da odigra ključnu ulogu u pomoći da se majke malo rasterete.

Nevidljiv, neograničen rad

Eksperti kažu da ovaj skriveni rad može da se podeli u tri kategorije koje se preklapaju.

Postoji kognitivni rad – razmišljanje o svim praktičnim elementima zaduženja u domaćinstvu, uključujući organizovanje igre sa drugarima, kupovina i aktivnosti planiranja.

Potom je tu emotivni rad, a to je upravljanje emocijama porodice; smirivanje strasti ako deca luduju ili briga oko toga kako im ide u školi.

Treće, mentalni teret, koji je ukrštanje ova dva: priprema, organizovanje i anticipiranje svega, emotivnog i praktičnog, što mora da se uradi da bi život tekao glatko.

Taj skriveni rad je teško izmeriti, zato što je nevidljiv i obavlja se interno, a što otežava da se odredi gde on počinje a gde sa završava.

Alison Daminger, doktorandkinja iz sociologije i socijalne politike na Harvardskom univerzitetu, otkrila je 2019, da, iako je većina učesnika u njenoj studiji o kognitivnom radu u domaćinstvu bilo svesno da žene obavljaju lavovski deo posla, to još nije postao „normalizovani oblik rada”.

U studiji sprovedenoj na 35 parova, ona je otkrila da su muškarci govorili o svojim ženama koristeći izraze kao što su „projektni menadžer” ili su pričali o tome kako „one vode računa o mnogo toga”.

Štaviše, Daminger je identifikovala četiri jasna stadijuma mentalnog rada povezanog sa zaduženjima u domaćinstvu: anticipacija potreba, prepoznavanje opcija, odlučivanje za neku od opcija i, na kraju, praćenje rezultata.

Majke su radile mnogo više u sva četiri stadijuma, pokazalo je njeno istraživanje; dok su roditelji često donosili odluke zajedno, majke su radile više na anticipaciji, planiranju i istraživanju.

Drugim rečima, očevi su bili informisani kad je dolazilo do donošenja odluka, ali su majke prethodno uradile svu pripremu za njih.

Ovaj skriveni rad nosi sa sobom razne posledice; znamo, na primer, da su žene sklonije da brinu oko staranja o detetu od muškaraca, čak i kad nisu sa decom.

To stvara dodatni stres, zato što je ono stalno prisutno – čak i kad bi trebalo da se skoncentrišete na neke druge stvari.

„Mentalni teret je ta nit koja uvodi vašu porodicu u vaš poslovni život”, kaže Lea Rapaner, vanredna profesorka sociologe na Univerzitetu u Melburnu i autorka Majčine zemlje.

To je konstantna briga niskog intenziteta da li činimo dovoljno i o uticaju koje naše roditeljstvo ima na budućnost našeg deteta.

„Vi stalno pokušavate da ublažite buduće rizike.”

„Majčinska kontrola”

Jedna stvar koja je zbunjivala Daminger bila je ta neravnopravna podela mentalnog rada koja, čini se, nije stvarala mnogo sukoba među njenim učesnicima.

Da bi bolje razumela zašto, sprovela je propratnu studiju godinu dana kasnije, u kojoj su parovi objasnili neke od ovih rodno karakterističnih ponašanja.

I muškarci i žene su sugerisali da je neravnopravna podela mentalnog rada takva zato što jedan partner radi duže ili su naveli da su žene „temperamentom sklonije organizaciji” – da su naprosto dobre u planiranju unapred.

Ovo je pokazalo da učesnici veruju kako iza ovih nejednakosti stoje razlike u ličnostima i poslovna ograničenja.

To su bili obrazovani učesnici koji su dobrovoljno pristali da učestvuju, tako da možda nisu do kraja reprezentativni, ali to i dalje pruža zanimljiv uvid u zabludu koje su druge studije već razvejale.

Žene nisu prirodno bolje u planiranju, organizaciji ili multitaskingu, od njih se samo očekuje da to rade više pa na kraju u tome postanu bolje.

A opet postoje i drugi strukturalni razlozi zašto žene nastavljaju da preuzimaju na sebe više mentalnog tereta.

Žene često pronalaze način da rade fleksibilno, dok se poslovi muškaraca doživljavaju kao stroži, njihove karijere su tradicionalno linearnije.

To znači da su žene dostupnije za staranje o deci, i to onda rade više – i kao posledica toga, moraju o tome više da razmišljaju.

Još važnije, rodna očekivanja koja kreću od rođenja mogla bi da objasne zašto su ideje o tome ko obavlja kućanske poslove i staranje o deci toliko ukorenjene.

Poznato je da ćerke rade više kućanskih poslova od sinova, na primer.

Ideali majčinstva takođe ulaze u ovu jednačinu.

Na primer, dom se često doživljava kao ženska teritorija.

Znamo da se o ženama sudi strože na osnovu njihove urednosti nego muškarcima.

Jedna studija je pokazala da, ako se za identičnu sobu za potencijalno iznajmljivanje reklo da pripada Dženifer a ne Džonu, Dženifer je ocenjena kao manje simpatična, manje sposobna i manje vredna od Džona.

Zaključak? Stanje u kom se nalazi ženin dom direktno se povezuje sa njenom vrednošću.

Ove ideje mogu da hrane same sebe. Zbog toga što se ženama više sudi na osnovu toga kako se vodi domaćinstvo, za njih onda postane od osnovne važnosti da iskažu „majčinsku kontrolu”.

To znači preuzimanje na sebe zadataka koji bi mogli da budu podeljeni, kao što je izrada plana ishrane ili odabir odeće, suptilno signalizirajući da je to majčin posao.

Setite se samo starog vica, „E, pa obukao ju je njen otac.”

Smešno je kad to tate urade loše, ali implicira da je neko loša majka kad to majke urade pogrešno.

Uprkos napretku koji smo ostvarili u normalizovanju muškaraca koji se staraju o deci, i dalje „vlada osećaj da su, kad se sve sabere i oduzme, žene odgovorne za krajnji učinak porodice”, ističe Daminger.

„To žene više košta ako stvari ne krenu kako treba ili se ne dese.”

Posledice, kod kuće i na poslu

Činjenica da majke na kraju preuzmu ovaj mentalni teret, međutim, nosi sa sobom određene posledice.

Majke su pod većim stresom, umorne su i manje srećne od očeva, koji su srećniji tokom staranja o detetu, pokazuje istraživanje, delom zato što češće obavljaju zabavne, rekreativne aktivnosti.

Jedna švedska studija pokazala je da kad god su žene smatrale da je podela očiglednijih kućanskih poslova nepravedna a percepcije o doprinosima svakog partnera različite, to je dovodilo do bračnih problema i povećavalo je verovatnoću razlaza.

Rizik je i premorenost majki, koje isprva mogu da traže pomoć, što može da deluje kao zvocanje ako mora iznova i iznova da se ponavlja.

„A to onda počinje da utiče i na vezu”, kaže sociolog Danijel Karlson sa Univerziteta u Juti, koji je otkrio da neravnopravna podela odgovornosti u staranju o deci kod parova često dovodi i do manje seksa.

Ako su, nadalje, žene preopterećene kod kuće, to znači da mnoge od njih osećaju kako ne mogu fizički ili mentalno da ulože dodatne sate koje zahtevaju mnoga radna mesta, i tako onda rodni jaz u platama nastavlja da se širi.

Žene čine većinu radne snage na privremenom radu, na primer, a zauzvrat je manje verovatno da će dobiti povišicu ili unapređenje nakon što imaju decu, što još više otežava da steknu vrhunske poslove.

Mnoge potpuno prestaju da rade.

Pričaj više, radi manje

Otkako je izbila pandemija korona virusa, veza između rodne ravnopravnosti kod kuće i učinka žena na poslu ušla je u žižu javnosti više nego ikad do sad.

Iako su na delu mnogi sistemski problemi, rešavanje pitanja skrivenih kućanskih poslova među parovima moglo bi da pomogne da se olakša teret koji pada na pleća žena i sprečava ih da se bave drugim aktivnostima.

Očigledno je da većina muškaraca želi više da učestvuje u životima svoje dece, tako da bi, kako bi se ovo olakšalo na individualnom planu, parovi mogli direktno da razgovaraju o tome ko radi šta, i to od slučaja do slučaja.

Ne vredi odvesti decu na igranje sa drugarima ako je neko već isplanirao i organizovao tu aktivnost.

Da bismo razvili nove navike koje će pomoći da se podeli taj teret, moramo nevidljivo da učinimo vidljivijim.

Svest o tome je dobar prvi korak, slaže se Daminger, i to stalna svest o tome ko obavlja koji zadatak, uključujući i planiranje.

Ako eksplicitno istaknemo koliko planiranja je potrebno za svaki aspekt staranja o deci i kućanskih poslova, postaće jasnije koliko tačno skrivenog posla mi obavljamo.

Srećom, nemaju svi parovi neravnopravnu podelu staranja o deci: istopolni parovi, na primer, imaju mnogo ravnopravniju podelu u poređenju sa heteroseksualnim parovima, budući da oni ne robuju očekivanim rodnim ulogama.

To samo pokazuje da teret očigledno može da se podeli kad se otvorenije razgovara o njemu.

Na društvenom nivou, stoga, moramo isto tako da preispitamo neka veoma duboko ukorenjena verovanja o tome šta je uloga muškarca, a šta žene.

Karlson, predvodnik istraživanja koje je pokazalo da egalitarni pristup deljenju zadataka doprinosi učestalijem seksu, kaže da moramo da uzmemo u obzir i „strukturalne faktore koji utiču na odsustvo fleksibilnosti na poslu”.

Među njima su „hraniteljske norme za muškarce” i „idealna radna kultura koja gura muškarce u radnu snagu, a drži ih podalje od doma”.

Politika bi takođe mogla da pomogne – istraživanja pokazuju da se muškarci koji uzimaju roditeljsko odsustvo više staraju o deci kasnije.

Ali u odsustvu korisne politike, možda je najbolji način da žene smanje mentalni teret taj što će raditi manje.

Isprva će možda biti teško postići bilo kakvu dugoročnu korist, kaže Karlson.

Ako majka prestane da razmišlja o tome šta sve mora da se uradi a otac ne anticipira te potrebe, to bi ispočetka moglo da dovede do stresa i osude – ali bi moglo i da omogući učenje za sledeći put.

„To je praktično klasično operantno uslovljavanje.

Ne trpamo muškarce u lavirint ili ih izlažemo elektrošoku kad uzmu hranu… ali je to više: ‘Oh, nisam se setio da to uradim poslednji put i posledice su bile negativne.”

Vremenom, ako budemo radile manje, moći ćemo da povećamo učešće našeg partnera i, zauzvrat, oslobodimo više mentalne energije za posvećivanje sebi.

Isprva, možda ćemo zbog toga biti osuđivani, ali to može da dovede do kasnije veće sreće.

Svi, na kraju krajeva, učimo radeći.

Izvor: bbc.com

Inicijativa se temelji na potrebama i zahtjevima građana i građanki Bosne i Hercegovine, čime se nastoji uključiti rodnu ravnotežu i stvoriti pravni okvir koji će odražavati ravnopravnost i jednakost spolova na svim nivoima društva.

Naš Ustav BiH – predstavlja konkretan odgovor na društvene i pravne izazove s kojima se suočavaju žene u BiH, i koji bi omogućio stvaranje ravnopravnog društva kroz osnaživanje ženskih prava. Preporučeni amandmani omogućavaju bolji zakonodavni okvir za žene i marginalizirane grupe, pružajući im veće mogućnosti za participaciju, jednakost i zaštitu u svim aspektima života sa posebnim fokusom na zdravstvenu, socijalnu i drugu zaštitu.

Ovaj dokument nudi konkretna rješenja za jaču zaštitu prava žena, prava na obrazovanje, zapošljavanje, zdravlje, te prava na slobodu od nasilja i diskriminacije. Rješenja koja uključuju rodnu perspektivu neće samo unaprijediti društvo u cjelini, već će osigurati i bolji životni standard za sve građanke i građane Bosne i Hercegovine.

Izvor: hocu.ba

„Ona nije dizala tegove ili vežbala pilates. Jela je sir i hleb, pila vino i oko toga nije pravila famu. Naravno, telo joj nije bilo u formi”, kaže Vinslet o liku koji tumači.

Žene treba da budu ponosne „što imaju pravo telo, što su mekane i možda imaju poneki sloj više” na stomaku.

„Toliko smo se navikli na to, da ga ponekad ne primetimo i ne uživamo.

„Čudno je, ali instiktivno ga vidimo i kritikujemo. Zanimljivo je koliko ljudi vole da lepe etikete ženama”, tvrdi britanska glumica.

Smatra da o ovoj temi treba da se razgovara.

„Život je prekratak. Ne želim da se osvrnem i da se pitam ‘zbog čega sam brinula o tome’, pa, znaš šta – više ne brinem”, ističe.

Ova 48-godišnja umetnica se bori za prava žena i otvoreno je govorila o osuđivanju zbog izgleda u prošlosti.

Nedavno je u intervjuu za Harperov bazar otkrila da su joj na snimanju filma Li rekli da sedi uspravnije kako bi sakrila „slojeve stomaka”.

„To je scena kada Li sedi na klupi u kupaćem kostimu. I jedan član snimateljske ekipe je između dve scene došao i rekao: ‘Trebalo bi da sediš uspravnije’.

„Kako ne bi video moje slojeve na stomaku? Nema šanse. Namerno to nisam uradila”, objasnila je Vinslet.

Novinarka joj je postavila pitanje da li mari zbog toga što „ne izgleda savršeno” na filmu, a glumica je kazala da je zapravo „suprotno”.

„Ponosna sam zbog toga što se moj život oslikava na mom licu, a to je važno. Nije mi palo na pamet da to sakrivam.

„Sve se komotnije osećam u sopstvenoj koži kako godine prolaze. To mi omogućava da me tuđa mišljenja ne dotiču”, kaže Vinslet.

Roja Hešmati (Roya Heshmati), iranska aktivistkinja za ženska prava, kažnjena je sa 74 udaraca bičem i novčanu kaznu zbog “nenošenja hidžaba”, potvrdio je njen advokat.

– Osuđena Roja Hešmati podsticala je sramno pojavljivanje na javnim mjestima u Teheranu. Kazna od 74 udarca bičem izvršena je u skladu sa šerijatskim zakonom zbog narušavanja javnog morala – navedeno je na sajtu suda.

Hešmatijevoj je također naređeno da plati i novčanu kaznu.

Roja je vijest o presudi objavila u videu na svom Instagram profilu, a ta objava izazvala je veliki bijes među građanima Irana.

– Ova zemlja pripada svima. Pustite zakon da radi svoj posao, mi ćemo nastaviti naš otpor – napisala je Roja.

#RoyaHeshmati a brave kurdish woman fights against irans mullahregime
A Braveheart in the tradition of #JinJiyanAzadî#BijîKurdUKurdistan #BerxwedanJiyane
pic.twitter.com/oKDVE4MqS8

— Jâram (@angel007_jaram) January 6, 2024

Podržala je Rahvanarad

Sa druge strane, vlasti u Iranu tvrde da ona nije kažnjena zbog fotografija bez hidžaba koje je objavljivala na društvenim mrežama, već zbog činjenice da je, kako kažu, za to navodno dobijala novac.

Mnoge poznate ličnosti u Iranu pozdravile su Rojinu borbu, među kojima je i poznata umjetnica i političarka Zahra Rahvanarad.

– Vi udarate Roju Hašmati, ali sa njenom probuđenom savjesti i otpornošću ona vam se smije. Gadi mi se način kako vladate – napisala je Rahvanarad.

Nadzorne kamere

Sve žene u Iranu su po zakonu obavezne da pokrivaju vrat i glavu.

Bičevanja zbog kršenja pravila oblačenja su neuobičajena u Iranu, iako su zvaničnici sve više napadali one koji prkose pravilima nakon što je ta praksa postala češća tokom antivladinih protesta koji su počeli krajem 2022. godine zbog smrti mlade djevojke Mahse Amini.

Zvaničnici su postavili nadzorne kamere na javnim mjestima kako bi nadgledali kršenja pravila.

Iranski parlament je takođe raspravljao o nacrtu zakona kojim bi se pooštrile kazne za one koji krše pravila oblačenja.

Asma Kan (Asma Khan) je bila druga kćerka u i otac joj je rekao da je rođena sa privilegijama i da zbog toga treba podići one koji nisu privilegovani. Naime, kada se druga kćerka rodi u tradicionalnoj indijskoj porodici svi su tužni zbog toga što ona nije dječak kojeg su toliko priželjkivali. Druga kćerka mora opravdati svoje mjesto u porodici zato što je, kako Asma kaže, njeno rođenje bilo razočarenje.

“I ja sama sam druga kćerka tako da znam da su ‘druge žene’ davaoci, one su timske igračice. Zato sam ja, kad sam otvorila restoran ‘Darjeeling Express’, u centralnom Londonu, odlučila da zapošljavam ‘druge žene’ da vode moju kuhinju”, izjavila je Asma za “Time Out”.

Od 2012. godine Asma vodi večernje klubove u Londonu i jedan muškarac joj je stalno prilazio i govorio da bi trebala da pronađe neko stalno mjesto. Ispostavilo se da je on radio za kompaniju “Shaftesbury” koja posjeduje mnoga zemljišta u centralnom Londonu.

“Odveo me je u ‘Kingly Court’ i ja sam se oduševila. Podsjetilo me je na dom moje porodice u Indiji”, ispričala je Asma i dodala: “Neko mi je napisao biznis plan za ‘Kingly Court’, ali ga ja nisam razumjela. I tako sam veče uoči moje prezentacije rekla svojim stanodavcima da bih im radije poslužila ručak. Kako će grafikon objasniti ko sam ja? Brojke su toliko dosadne, a moja hrana me predstavlja.”

I uspjela je. U junu 2017. godine je otvorila svoj restoran, a u njenom timu su isključivo žene. Neke od njih su, kako Asma kaže, preživjele užasne stvari i njihovi životi su bili veoma nesrećni. S Asmom su po prvi put stupile u kontakt kada su tražile da im pomogne. Naime, Asma je studirala pravo i tim ženama je davala savjete za pravne probleme koje su imale.

“Jako sam ponosna na to što stojim rame uz rame sa tim ženama. Ljudi mene posmatraju kao uspješnu priču, ali ja sam samo vrh ledenog brijega – ispod mene je veoma odan tim sa dubokim korijenima. Mislim da vlada ogroman osjećaj timskog rada kada ste svi jednaki. Zato u mojoj kuhinji nema hijerarhije – svi imaju istu platu, čak i ja”, objasnila je Asma.

Jedna od Asminih strasti u životu je da druge kćerke u Indiji znaju da je nekome stalo do njih. Pored restorana je osnovala i dobrotvornu ustanovu “Druge kćerke” (“Second Daughters”) koja organizuje proslave povodom njihovog rođenja tako da niko ne može “drugoj ženi” reći da su bili tužni kada su se one rodile. Ustanova “Druge kćerke” ih podržava i za vrijeme školovanja.

“Mislim da je Londonu trebalo jedno mjesto kao što je ‘Darjeeling Express’ zato što je glavni grad Engleske pun imigranata. Nisu svi rođeni u gradu, ali smo svi stanovnici Londona. Fotografije palate moje porodice blizu Delhija na zidovima me podsjećaju na dom i istine kojima me je otac naučio. Na kraju krajeva, ne znam šta je smisao toga da budete privilegovani ako ne možete nekome pomoći. To je beskorisno. Želim da promijenim živote drugih ljudi prije nego što umrem”, izjavila je Asma.

U restoranu “Darjeeling Express” se služe kvalitetna autentična jela zasnovana na sjevernoindijskoj hrani iz Bengalija. Jelovnik je baziran na porodičnim receptima koji se prenose sa generacije na generaciju.

Procenat prihoda restorana pomaže dobrotvornu ustanovu “Druge kćerke” i na taj način je pružena podrška djevojkama čije ih porodice zapostavljaju zbog muške djece, što je tradicija u većem dijelu Indije. To najviše pogađa druge kćerke, a Asma im svojim projektima pruža priliku za bolji život.