U Americi živiš, studiraš i treniraš. Koliko te je promijenio odlazak u tako mladoj dobi?

Amerika me je sigurno promijenila. Otvorila mi je novi pogled na život i omogućila mi je da upoznam ljude iz raznih dijelova svijeta i raznovrsnih mentaliteta. Na univerzitetu treniram s najboljim plivačima iz Evrope, Afrike i Amerike. To je spoj koji mi omogućava da rastem kao osoba i sportistkinja. Njihov pristup treningu dosta je drugačiji od onog na koji sam bila navikla ovdje, tako da mi je veoma drago što imam priliku da upoznam i sagledam njihov način razmišljanja o sportu, treningu i životu. Sigurna sam da su to korisna iskustva i da ću moći da ih prenesem dalje u svojoj karijeri, ali i privatno.

Kako izgleda Lanin dan u punom trenažnom procesu, a kako u Mostaru? Kad odmaraš?

I kada sam u Mostaru, daleko sam od odmora. U Americi mi dan počinje oko 6 sati. Ustajem i idem na prvi trening, zatim slijede brzi doručak i predavanja. Nakon kratkog odmora, imam drugi trening. Ukupno treniram devet puta sedmično u bazenu, plus tri treninga u teretani i tri suha treninga. U Mostaru je nešto lakše, jer nemam fakultetske obaveze, pa imam više vremena za porodicu i prijatelje. Ipak, i ovdje zadržavam isti ritam: sedmično devet treninga u vodi, uz teretanu i dodatne suhe treninge. Da bih sve stigla, dan mi počinje još ranije, već u 5:45. Ovo ljeto sam u punom trenažnom procesu zbog priprema za Evropsko prvenstvo u augustu. Tek nakon toga dozvoliću sebi nekoliko dana odmora, a zatim se vraćam u Ameriku.

Svi vide medalje i pobjede sportista, ali rijetko ko zna šta im prethodi. Šta nekog sportistu čini vrhunskim sportistom?

Vrhunski sport je kombinacija mnogih elemenata koji se moraju poklopiti. Tu su motivacija, disciplina, predan rad, istrajnost i dosljednost cilju. Trening je, naravno, centralni dio i često se kaže da se medalje osvajaju na treningu, a ne samo na takmičenju. Veoma je važno svaki dan doći na trening i dati maksimum, čak i kada nismo motivisani, odmorni ili raspoloženi. Upravo ti treninzi, kada nam se najmanje trenira, često prave razliku.

Sportisti nerijetko kažu da sve kreće iz glave?

Tako je. Mentalna snaga vodi nas ka disciplini. Bitno je da sebe dobro „posložimo”, jasno zacrtamo cilj i ostanemo mu vjerni. Iz toga proizlazi disciplina i sve ostalo. Važan dio je i oporavak, koji sam i sama nekada znala potcijeniti. Tijelo i glava moraju biti spremni za nove napore da bismo mogli napredovati i pomjerati granice. Oporavak je zaista jedan od ključnih dijelova vrhunskog sporta.

Iz ličnog iskustva, koliko su važni suplementi u jednoj dobro isplaniranoj rutini profesionalne sportistkinje?

Osnova napretka uvijek su trening, oporavak, san i zdrava ishrana. Suplementi su dodatni boost koji može pomoći da se ti segmenti podignu na viši nivo. Smatram da mogu biti veoma korisni kad im se pristupa odgovorno i individualno. Nije svima potrebno isto, niti u svakom trenutku. Bitno je da se koristi ono što nam zaista treba i na pravi način.

Kako gledaš na saradnju s brendom EUNOVA budući da si zaštitno lice kampanje?

Drago mi je što sam dio ove priče, jer smatram da promovišemo slične vrijednosti. Prirodno mi je da predstavljam nešto u šta zaista vjerujem i što i sama koristim. Ta priča o zdravlju, zdravom načinu života i brizi o sebi potpuno je u skladu s onim što želim da prenesem kroz svoj lični primjer. Važno mi je što imam partnera koji zaista može da odgovori na moje svakodnevne potrebe i pomogne mi da napredujem u onome što radim.

Kako se nosiš s velikim očekivanjima javnosti i pritiskom rezultata?

Na početku karijere taj pritisak gotovo da nisam osjećala. Bila sam dijete. Sve je išlo prirodno: treninzi, takmičenja i dobri rezultati. Kako su se medalje počele nizati, tako su i očekivanja rasla. To je razumljivo, ali sam s vremenom počela sve više da osjećam taj teret, najviše na Olimpijskim igrama u Parizu. S jedne strane, ogromna podrška ljudi mnogo mi znači i daje mi motivaciju. S druge strane, u određenim trenucima može postati pritisak. Učim da se nosim s tim i mislim da u tome uspijevam.

U trenutku neposredno prije skoka u vodu da li je prisutna trema ili pun fokus?

Trema je uvijek prisutna, ali to je ona pozitivna trema koja nosi žar. Da nema treme, vjerovatno ne bi bilo ni istinske staloženosti ni želje. Volim taj osjećaj adrenalina prije trke. Naravno, tu je i veliki fokus na detalje koje prethodno dogovorim s trenerom. Bez te zdrave treme, sigurna sam da ni rezultati ne bi bili isti.

Koliko ti je važno da ostaneš svoja i ne dozvoliš sportu da te potpuno definiše?

To mi je veoma važno. Nikada nisam dopustila da sport u potpunosti preuzme moj identitet. Trudim se da zadržim male navike koje mi donose radost, posebno kada dođem kući u Mostar. Druženja s prijateljicama iz osnovne škole, šetnja Starim gradom ili Lenjinovim šetalištem. Čovjek ne bi trebalo da sebi dozvoli da postane isključivo sportista i rob rezultata. Kada se identitet previše veže za uspjeh, svaki pritisak se teže podnosi. Mislim da je snaga u tome da ostanemo svoji uprkos stresu, očekivanjima i svemu što život nosi.

Gdje se vidiš za 10 ili 20 godina?

Najveća želja mi je da budem sretna. Ne znam gdje ću živjeti niti čime ću se tačno baviti, ali trenutno studiram biznis u Americi, pa je moguće da me život odvede u tom smjeru nakon sportske karijere. Želim imati porodicu i ostvariti se kao majka. Već sada ostvarujem neke snove. Puno mi znači kad vidim koliko me ljudi podržava i koliko djece mi prilazi da mi kažu da sam im uzor. Oduvijek mi je bila želja da na neki način mijenjam stvari nabolje, barem u svojoj državi. Teško je reći gdje ću tačno biti za 10 ili 20 godina, ali želim da to bude put na kojem ću ostati svoja i zadovoljna.

U autorskom tekstu za “New York Times”, Dilan je napisao da je najgori dio ulaska u devetu deceniju spoznaja da čovjek tek tada razumije neke stvari koje su ranije mogle promijeniti njegov život.

“Stara vatra u srcu i dalje vam govori da uradite ovo ili ono, ali tijelo kaže da je to već prošlo”, naveo je muzičar.

Sloboda od iluzije kontrole

Dilan je istakao da u poznim godinama čovjeka više malo šta može iznenaditi, ali da to nije luksuz, već znak da su iluzije nestale.

Bob Dylan shares his thoughts on being an octogenarian for New York Times. We believe it was for the benefit of some guy born around the same time as Iain Matthews and Andy Roberts pic.twitter.com/55vmNJ01Ok

Prema njegovim riječima, najbolji dio starosti je osjećaj slobode jer čovjek više ne pokušava da kontroliše sve oko sebe.

“Ne jurite više za paradom”, poručio je Dilan, opisujući osamdesete kao period u kojem vrijeme više ne djeluje kao nešto što ide naprijed, već kao prostor kroz koji se čovjek kreće.

I dalje aktivan na sceni

Uprkos godinama, Dilan je i dalje izuzetno aktivan, a njegova turneja “Rough and Rowdy Ways” traje od 2021. godine i privlači veliku pažnju publike.

Prošle godine je, prema navodima medija, proveo dva dana u studiju White Lake u Albaniju sa članovima svog benda, ali detalji tog snimanja nisu objavljeni.

Stare ale złote Bob Dylan It's All Over Now, Baby Blue (1965) pic.twitter.com/ynXu3i6rXs

Tokom koncerta u Dablinu u novembru 2025. godine izveo je i pjesmu “A Rainy Night in Soho” kao posvetu preminulom Šejnu Mekgovanu, frontmenu grupe The Pogues.

Dilan, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i autor klasika poput “Blowin’ in the Wind” i “Like a Rolling Stone”, i dalje ostaje jedna od najvažnijih figura svjetske muzičke scene.

Nezavisne

Ako uporedimo ovu i prošlu godinu, svijet je danas manje mirno mjesto nego 2025. godine, pokazuju podaci novog Globalnog indeksa mira. U 99 zemalja svijeta globalni indeks mira je opao, a ovaj pad traje već 12 godina.

Međutim, da nije sve tako crno pokazuje mala grupa zemalja koja se izdvaja iz ovog negativnog trenda.

„Iako smo imali ovaj katastrofalni pad, to zaista nije uticalo na zemlje koje se nalaze u vrhu“, rekao je Stiv Kilelea, osnivač i izvršni direktor Instituta za ekonomiju i mir, koji je kreirao indeks 2007. godine.

Globalni indeks mira rangira 163 države na osnovu 23 indikatora, od vojnih izdataka, aktuelnih sukoba i stope ubistava, pa do percepcije bezbjednosti. Države koje se nalaze u vrhu uglavnom imaju nizak nivo nasilja, visoko povjerenje u društvu, dobre odnose sa komšijama i visok kvalitet života.

Prema Globalnom indeksu mira za 2026. godinu, deset najbezbjednijih zemalja su Island, Novi Zeland, Švajcarska, Slovenija, Irska, Austrija, Portugal, Singapur, Finska i Japan.

Novinari BBC-ja razgovarali su sa građanima pet najbezbjednijih zemalja svijeta kako bi saznali kakav je osjećaj živjeti u takvom okruženju, šta im pomaže da održe taj spokoj i kako ljudi iz drugih zemalja mogu osjetiti „ukus“ mira i stabilnosti, koji je danas, čini se, postao luksuz.

Island

Island je na vrhu indeksa od 2008. godine i ostaje najbezbjednija zemlja na svijetu 19. godinu zaredom.

Poboljšao se za dva odsto u 2026. godini, čemu je doprinio nagli pad nasilnih demonstracija, i nastavlja da se visoko rangira po bezbjednosti, niskom nivou sukoba i ograničenoj militarizaciji.

„Mir je svuda oko nas na Islandu, u prirodi koja nas okružuje, ali je to i svjestan izbor ukorijenjen u našim blisko povezanim zajednicama“, rekla je Odni Arnarsdotir, šefica organizacije Visit Iceland.

Ona smatra da je to tako zbog duboke posvećenosti jednakosti, uključujući rodnu ravnopravnost, po kojoj se Island konstantno nalazi u samom vrhu, uz snažne javne usluge i široko rasprostranjenu obnovljivu energiju.

Ta posvećenost je dublja od politike, a stanovnici ukazuju na snažan osjećaj društvene kohezije i zajedničke odgovornosti.

„Veoma smo svjesni koliko smo srećni što doživljavamo ovaj osjećaj mira. To pojačava važnost održavanja otvorenog i inkluzivnog društva“, rekla je Arnarsdotir.

Geografski položaj Islanda takođe igra bitnu ulogu.

„Geografska izolacija Islanda znači da je manje zahvaćen globalnim tenzijama. Prostrani otvoreni pejzaži, planine, čist vazduh i obilje svježe vode igraju centralnu ulogu u kvalitetu života ovdje“, rekla je Ejrun Anita Gilfadotir, menadžerka marketinga u jednom hotelu.

Novi Zeland

Novi Zeland, rangiran kao drugi (sa trećeg mjesta iz 2025. godine), najbezbjednija je zemlja u azijsko-pacifičkom regionu, sa najboljim rezultatom u regionu kada je riječ o tekućim sukobima. Njegov skok na listi uglavnom je rezultat smanjenja uvoza oružja, a ostaje jedna od najbezbjednijih i najmanje militarizovanih zemalja na svijetu.

Veliki dio tog mira postoji zahvaljujući geografskom položaju.

„Činjenica da je Novi Zeland tako daleko od svega znači da je u velikoj mjeri izbjegao geopolitički haos koji uvlači druge nacije u sukobe“, rekao je Vorvik Vudli, državljanin Novog Zelanda i osnivač NZ Golden Visa.

Ali, on vidi nešto i u kulturi. Ljudi su obično opušteni i direktni i, kako kaže, „generalno su više zainteresovani da riješe stvari nego da dolivaju ulje na vatru“.

Bezbjednost je ovdje toliko uobičajena da ljudi više i ne obraćaju pažnju na nju.

„Većina ljudi ne razmišlja mnogo o tome, što je vjerovatno najbolji pokazatelj da to generalno nije zabrinjavajuće. Oružje ovdje nije dio svakodnevnog života, a poslije Krajstčerča zakoni su postali još stroži“, rekao je Vudli.

Komšiluk je u ovim zemljama veoma važan – ljudi se međusobno poznaju i brinu jedni o drugima.

Njegova rijetka naseljenost takođe znači lak pristup prirodi.

„Planine, plaže i šetnje kroz netaknutu prirodu su vam nadohvat ruke, u zavisnosti od toga gdje se nalazite. Život ne djeluje kao da stalno bježi od vas kao što je to slučaj u nekim većim, prometnijim zemljama“, rekao je Vudli.

Švajcarska

Švajcarska, koja se sa petog mjesta prošle godine popela na treće u 2026, ima nisku stopu kriminala i dugogodišnju politiku vojne neutralnosti, što joj pomaže da ostane jedna od najbezbjednijih zemalja svijeta.

„Ljudi izgledaju spremni da ovdje naprave mjesta jedni za druge. To stvara osjećaj povjerenja, uvjerenje da će ljudi uglavnom uraditi pravu stvar i da svakodnevni život funkcioniše kako treba“, rekla je Kornelija Čoe, autorka i trenerica koja živi u Ženevi.

Možda je to upravo ono što mir na kraju jeste – ne odsustvo razlika, već zajednička posvećenost pronalaženju načina da se sa njima dobro živi.

Slovenija

Slovenija, koja se prvi put našla među prvih pet na indeksu, snažne rezultate potkrepljuje niskom vojnom potrošnjom i visokim nivoom bezbjednosti.

„Slovenci pridaju veliki značaj zajedništvu i provode mnogo vremena u prirodi, što vjerujem da u nama stvara smirenost i stabilnost“, rekao je Jernej Zver, koji živi u Ljubljani i upravlja poslovanjem u Istočnoj Evropi za Intrepid Travel.

Jernej kaže da Slovenci vikende uglavnom provode napolju, planinareći, vozeći bicikl, skijajući ili okupljajući se sa prijateljima i porodicom.

Snažan kulturni naglasak u ovoj bivšoj jugoslovenskoj zemlji stavljen je na ravnotežu između poslovnog i privatnog života.

„Ako uzmemo u obzir sukobe i neizvjesnost koji trenutno pogađaju mnoge dijelove svijeta, osjećam se veoma srećno što Sloveniju zovem svojim domom. Cijenim manje stvari koje sam nekada možda uzimao zdravo za gotovo, znajući da mogu da se bavim svojim svakodnevnim životom u bezbjednosti i bez straha“, rekao je Zver.

Da biste zaista cijenili sve što zemlja nudi, Zver predlaže da provedete više od vikenda u Ljubljani.

„Dođite i provedite sedmicu dana“, rekao je.

To može uključivati rafting na rijeci Soči, posjetu vodopadima u klisuri Vintgar kod Bleda ili vožnju biciklom kroz planinske pašnjake širom zemlje.

„Šta god da radite u Sloveniji, bićete oduševljeni toplim gostoprimstvom ljudi, zadivljujućim pejzažima, prirodom i, naravno, odličnom hranom“, rekao je.

Irska

Irska se nalazi na petom mjestu i ima visoke ocjene zahvaljujući niskoj stopi nasilja i ograničenom učešću u međunarodnim sukobima.

Ova država, koja ima veoma burnu istoriju, svoju bezbjednost ne uzima zdravo za gotovo.

„Istorijsko iskustvo Irske kao nacije čini njen narod izuzetno svjesnim opasnosti od predrasuda i važnosti velikodušnosti i gostoprimstva prema drugima“, rekla je Didi Ronan, osnivačica regenerativnog hotela Native u Zapadnom Korku.

Ronan prati tu kulturu gostoprimstva još od Brehon zakona, koji su vladali Irskom tokom većeg dijela prvog milenijuma i nalagali pružanje hrane i smještaja strancima i putnicima.

„To je u našem DNK“, rekla je, prenosi Telegraf.

Irska tradicija neutralnosti daje tom osjećaju mira i međunarodnu dimenziju, jer se zemlja ne pridružuje stranim ratovima ni vojnim savezima.

„U vrijeme globalne nestabilnosti i neizvjesnosti postoji nešto umirujuće u tome što ste na dalekoj stijeni u Atlantiku, uz odličnu muziku, šetnje i knjige. Cijenimo ovu privilegiju s obzirom na veliku patnju i nepravdu koju danas doživljavaju mnogi ljudi širom svijeta, a koja odražava i naše nacionalno iskustvo“, rekla je Ronan.

Nezavisne

Iako je svaka porodica drugačija, žene koje su tokom odrastanja imale blizak odnos s ocem često usvajaju određene vrednosti i životne lekcije. Te lekcije mogu uticati na način na koji doživljavaju sebe i ljude oko sebe. Važnu ulogu pritom imaju očeva podrška, ponašanje i primer koji pruža tokom detinjstva. Ovo su važne lekcije koje ćerke često uče od svojih očeva.

Uvek verujte u sebe

Žene koje su tokom odrastanja imale podršku oca često razvijaju snažnije osećanje sopstvene vrednosti. Uče da njihovo samopouzdanje ne treba da zavisi od tuđeg odobravanja te da mogu da se oslone na sopstvene sposobnosti. Takav pristup može pozitivno uticati na njihove odluke, odnose i osećanje sigurnosti u odrasloj dobi.

Ne treba vam uzor

Ćerke dobrih očeva uče da ne moraju slepo pratiti tuđe primere kako bi bile uspešne. Umesto toga, očevi ih podstiču da razvijaju sopstveni identitet, donose sopstvene odluke i postavljaju lične ciljeve. Zbog toga se ređe upoređuju s drugima i lakše pronalaze put koji im odgovara.

S problemima i osećanjima se treba suočiti

Emocionalno dostupni očevi sopstvenim ponašanjem pokazuju kako se treba nositi s teškim emocijama i životnim izazovima. Tako ćerke uče da emocije ne treba potiskivati, već ih razumeti i na zdrav način izražavati. Studija Univerziteta u Daramu (Durham) pokazala je da žene često traže partnere koji imaju osobine slične onima koje su videle kod svojih očeva.

Kompromis nije uvek neophodan

Iako su kompromisi važan deo svakog odnosa, ćerke mogu naučiti da ne treba da odustaju od svojih osnovnih vrednosti kako bi nekome udovoljile. Žene koje su imale kvalitetan odnos s ocem često bolje prepoznaju sopstvene potrebe i granice. Zbog toga lakše grade odnose u kojima postoji uzajamno poštovanje.

Sigurnost i zaštita važniji su od uzbuđenja

Ćerke koje su uz oca osećale sigurnost često tu osobinu cene i u odraslim vezama. Umesto da se vode isključivo strašću ili idealizovanim pojmovima o ljubavi, više pažnje pridaju poštovanju, poverenju i emocionalnoj sigurnosti. Takvi odnosi obično pružaju veću stabilnost i donose osećanje mira.

Odnosi nisu uvek 50/50

Dobri očevi svojim primerom pokazuju da u zdravim odnosima nije uvek moguće sve podeliti potpuno jednako. Ponekad jedna osoba nosi veći teret kada se druga suočava s problemima. Ćerke tako uče da se kvalitetni odnosi zasnivaju na međusobnoj podršci, a ne na stalnom sabiranju ko je učinio više.

Superžena

Prošlog vikenda sam slikala unuku ispred vitraža subotičke sinagoge. Sada je imam zauvek sačuvanu u svetlu šarenog paunovog pera.

Ove nedelje je mirisao bagrem i jasmin. Pili smo kafu ispod crvene ruže. Sve tri trešnje su rodile. Jednoj fali samo nekoliko dana. Jagode su krupne i rumene. Ove godine su nam baš profesionalne. Smejemo se. U našoj agronomiji rađa šta hoće i kad hoće, ali ne odustajemo.

Jutros smo naložili vatru da se ne ježimo po kući, pa psujemo glupi maj, kišu i narandžasti meteoalarm.

Muž je u kupovini potrefio jogurt koji volim. Doručkujemo palentu iako sam nudila listiće koje sam konačno naučila da pravim, ali se odustalo jer će ručak biti dovoljno težak.

Otvaram novo pakovanje truleks krpa. Zadovoljna sam jer ni jedna nije plava. Ne mogu da podnesem ništa plavo u kući. Perem sudove, samo dva tanjira i šerpica. Kuvam kafu i sedam na svoje mesto. Ispred je zeleno i bujno. Uzimam po navici daljinski i osetim kako me je opekao. Neću uključiti TV. Neću nikoga pustiti u kuću. Bar još malo, bar do večeras.

Tamo su bes, svađa i žuč. Iz ekrana izviru uvrede i prostakluk. Laž i nečast. Tamo su oni kojima nikada nije dosta. Koji su svaku kožu uračunali u kalkulaciju. Vikaće da mi objasne kako sve rade zbog mene. Mrštiće se jer ne verujem. Vređaće me. Videću dva lica jedne istine. Nerviraću se i nastavljati. Uplitati u paučinu koju pletu. Radiću upravo ono što oni hoće. Zato odustajem. Krećem u kuhinju i kažem preko ramena, čisto da im ne ostanem dužna: koliko vam još treba…

Danas je subota. Daleko je do ponedeljka. Vadim meso za sarmu, rasecam veze listine, brišem ploču novom žutom truleks krpom i ne dam svoj mali život. Ako ga zaboravim, neću više imati snage da se borim.

Biljana Vasić za Zelenu učionicu

Trljala je ručno dečje bodiće, cedila sapunicu i vodu iz tkanine, pa ispočetka. Nagla bi se iznad kade i tako presamićena, stezala vilicu i stezala sve jače i jače veš. Svekrva se kikotala sa komšinicom na terasi i bilo je samo pitanje trenutka kad će probuditi Aleksu. Kidalo ju je to – što već dva meseca ne može da se ustali i uritmi, ni sa spavanjem ni sa dojenjem. Što im gosti samo dolaze da vide bebu, da žderu, da se smeju, da se čude kako to sad moraju da izađu napolje da zapale cigaretu.

Muž nije stajao u njenu odbranu, jer ona nije ničim pokaazivala da je treba zaštititi. A i što bi ga opterećivala dodatno, kad ionako ima mnogo posla?

– Njeno je samo da čuva dete i to ne radi kako treba – čula je svekrvu kako šapuće na kapiji pre neku noć kad je ispraćala komšinicu. Komentar je bio još dublji ubod u srce, jer je usledio pošto se požalila da je umorna, neispavana i da se veš mašina pokvarila pa sad pere na ruke.

– Kao da mi nismo, kao da naše majke nisu prale na ruke, ‘ajde, molim te!

Kad je rekla oprezno da bi mogli da kupe veš mašinu, izbila je revolucija. Ispalo je odjednom, u tri dana ratno polje usred kuće. Imala je malu ušteđevinu, ali nije smela da spomene, da ne otkriva sve adute pre nego što se Nikola ne vrati s terena. Svekrva je na pomen kupovine samo frknula i tu je počelo.

Krišom je gledala na telefonu gde se prodaju veš mašine. Drugarica joj je rekla koje su kvalitetne, izdvojila joj je one što imaju najbolje programe i pokazala u kakav uređaj vredi uložiti za svoj dom. Sve je unapred istražila, koliki kapacitet joj treba, kako da uštedi struju, vodu, da je A energetska klasa. Samo nije smela da kaže na glas da je našla savršen model i da će ga platiti na rate.

Trljala je na ruke, jer je svekrva rekla da „nema mesta u njenoj mašini i da mora nešto svoje da opere“. Trljala i mrmljala sebi u bradu: program za delikatne tkanine, odložen start… Ma kupiću te ja… Kakva je to kuća bez veš mašine?

Trebalo je da sačeka samo dva dana da se on vrati, a činilo se da njegovo odsustvo traje mesecima. Svekrva bi je malo-malo bocnula, uvek suptilno, nikad direktno – dok se obraća bebi ili drugim ljudima. “Mama ti nije baš najbolje oprala ovaj bodi, eee, mama, mama.”

Ili komšinici:

„Gledam onog dana, šta su izmislili, mašina suši veš! Ovoliko dvorište, a ti si gospođa, pa nećeš da širiš veš, nego mašina da ti osuši, e svašta!“

Violeta je predosećala, ne – znala je, da je svekrva čeprkala po telefonu. Poslednje što je gledala tog dana bile su mašine za pranje i sušenje veša. Toliko se zadubila u čitanje karakteristika, računala da li joj se više isplati veća mašina, koja je klasa – da nije primetila kad je svekrva ušla u sobu.

– Plače ti Aleksa, možda je gladan – rekla je, pa je Violeta istrčala iz sobe i nesmotreno ostavila telefon na stolu.

Čitav dan ju je posle gledala podozrivo, a onda je uveče uz zašećerenu kafu gorčila na terasi sa komšinicom kako samo “pokondirene gospođe žele da kupe mašinu za sušenje veša”.

Činilo se posle: sati su trajali kao meseci. Da li se stvarno toliko kinjila? U 21. veku da razmišlja o tome da li treba da kupi veš mašinu?! Kratak telefonski razgovor sa sestrom nije bio od pomoći.

– Da li si ti realna, pereš bebi odeću na ruke?

– Pa, moram, razumeš? Aleksi treba…

– Violeta, postoji nešto što se zove veš mašina. Kad se pokvari ili popraviš ili kupiš novu.

– Pa znam, ali Nikola nije tu, a ONA samo podbada. Kaže sinoć, jaoj tri mašine sam oprala danas, padoh s nogu.

– Da l’ stvarno ne možeš da je pitaš da opere i vaš veš?

– Moram da prekinem, evo je.

Kad je Nikola došao, nije im dala ni dva minuta da ostanu nasamo, pa nije ništa mogla da ga pita. Već je smislila, reći će kako bi ona podigla kredit, kako je malo uštedela, kako…

Iz misli ju je prenuo svekrvin glas:

– Sine, pokvarila se mašina, ja kažem Violeti da mi da Aleksine stvarčice da operem, ona zapela na ruke će.

– Kako se pokvarila? Što nisi dala majci, nego se mučiš bezveze, Vićo?

– Ja sam mislila… – Violeta nije stigla ni da završi rečenicu, a već je znala da je bitka izgubljena.

– Što da se stavljate sad na trošak novu da kupujete, kad ja imam? Uvek možete kod mene da perete. Više treba nov zamrzivač, na primer, ili da pričuvate pare… Ne znam, ja samo predlažem.

Nije mogla da prigovori, da progovori, niti da se posvađa. Čekala je noć da ostanu sami, da mu kaže da bi ipak da kupi, da imaju svoje – a da opet ne pomene kako joj je duša bila na centrifugi već dva dana. Da ne bude da mu se žali na majku, ne posebno sad kad je tako naivno upitao: Što nisi dala majci, nego se mučiš bezveze, Vićo?

Dok je kupala Aleksu, smišljala je kako da počne, šta da mu kaže pa da pristane – on je zaspao. Sutra je već bilo kasno, svekrva ih nije ostavljala same. Probala je za doručkom da provuče, pomenula kreditnu karticu i dok je trepnula – već je razgovor tekao tako da se ne treba zaduživati, da ne treba trpati – kad se već ima.

Violeta je znala – život će im biti izgužvan kao da se pere na 1000 obrtaja ako sve ostavi tako kako jeste. Zato je istupila i rekla.

Nama ta veš mašina treba, imamo para, hajde da kupimo.

Presekla je. Neće joj više život gužvati centrifuga.

Izvor: Zelena učionica

ona što govori manje

ona što govori smirenije

ona što govori

da se dodvori

i da koristim više poštapalica

da djeluje kao da ne znam

šta ću da kažem

ali onda bih morala

da slažem

a ja istinu volim više

od taštine

od zlatne prašine

od dobrog

i od zlatnog

od mogućeg

i vjerovatnog

od svijetle budućnosti

koja me čeka

iako planeta i nije neka

Mogla sam da budem

voda umjesto vatre

da se ne plašiš

da će svaka riječ

da satre

ostatke ludila

proljećnog bunila

iz koga se nismo budili

jer smo se uvijek

budnima čudili

mogla sam da budem

tvoj glas

i da se ne zamaraš

da ti ležerno ponudim spas

da mi oči

kao tajne sefove otvaraš

prstima nevještim

riječima pustim

dok pravu lozinku

pod prijetnjom ne izustim

Da sam samo malo manje

bila ja

da nisam bila otrovna i cinična

da sam bila ljepljiva kao smola

pa da se ne odvojiš

kao predviđanja apokaliptična

od ovog vijeka

kome nema lijeka

od svega boluje

i sve mu smeta

da pričam čemu sve

čovjek robuje

i od čega se guši

ova planeta

Mogla sam da budem

ona što govori manje

ona što govori smirenije

ona što govori

da se dodvori

da manje gledam u oči

i da ne tražim

sve što mi pripada

iz kože nekad da iskočim

i da se krijem od

goropada

da manje lutam

i pjevam više

pjesme koje me

zarobljavaju

da više gledam

kako da ne dam

da mi preci nemirno spavaju

da budem krotka

i ruke kršim

kao da ništa nisam naučila

samo da nisam

odavno odlučila

da ću sve pred sobom

da rušim

ako pokuša da me zarobi

da sama odlučujem

kako ću ovu bajku

da dovršim.

Autorka: Aleksandra Vujisić

Čik izgurajte svaki dan u traženju pravilnih odgovora. Sećam se kad smo bili u Diznijevoj bajkovitoj fazi. Sin mesec i po dana nikuda nije išao bez plašta – nije bio  princ, već Grdana, a ćerka je odbijala da nosi pantalone jer „mama, nijedna princeza ne nosi pantalone! Je l’ mogu ja da budem sirena kad porastem?“

Činilo mi se da prolazim kroz „Dan mrmota“ štos, samo na dečji način. Pred očima se vrte naizmenično „Uspavana lepotica“ i „Kralj lavova“. Deca nisu išla u vrtić i samo bi to gledali po ceo dan da su mogli. Moja drugarica Ana mi je rekla da je to u redu. Bolje nego glupi crtaći ili oni snimci na Jutjubu gde se druga deca kao igraju, crtaju, presvlače – kao „Zadruga“ ili bilo koji drugi rijaliti, samo za decu.

Upravo u tom periodu, stigla me je lekcija o mamama i bajkama koja ide ovako nekako:

Nekada davno, što baš i nije tako davno, kad su imali 4 i 2 godine, u širokom luku smo zaobilazili „glupe“ snimke. Ako već mora da se pogleda crtani, onda da bude bajka ili nešto što ima divnu priču. Tako smo i došli do crtaća „Up!“ i kuće koja leti uz pomoć balona.

– Mama, gde je sad ona?

– Koja ona? – pitam zadubljena u čitanje.

– Pa baka.

Podignem pogled i shvatim: baka u crtaću je umrla. Šta ću sad? Šta ću sad?

Idemo kao i uvek – istina.

– Baka je umrla, dušo.

– Kako umrla?

– Pa tako. Bila je stara i bolesna i umrla je.

Ne trepće i već mi je jasno da je sledeće što će da pita: A što?

– Pa tako svi. Rodimo se, rastemo, rastemo, odrastemo i onda počnemo da starimo.

– I umremo?

– Umremo.

– A što umremo?

Što joj lepo nisam pustila „Zadrugu“ za decu?!

Nekako se iskobeljam iz tog razgovora i pomislim – dobro je, zaboraviće, još je mala, tek je napunila četiri godine. Možda je još rano za ovaj crtani. Ali mala već istog popodneva pita zagledana u knjigu bajki: „Mama, je l’ ima Bel majku?“

Uhvati me panika kad shvatim – na koricama knjige nacrtane princeze, sve do jedna bez majke!

– Pa… Nema.

– A Arijel isto nema? Snežana, Pepeljuga?

Gutam knedle i bacam preklinjući pogled na Žmua.

– Ali imaju tatu. – dodaje on sa kauča.

– Aham. – na trenutak se umiri. – Ali mamu nemaju? Niko nema mamu. Mama je umrla.

I već vidim, iza ugla vreba, malecko, a tako đavolasto pitanje: A što?

Žmu reši da ovog puta zatvori razgovor jednim „utešnim“:

– Znaš šta? To je samo u bajkama. Nije stvarno. Zato se i zovu bajke.

– Jer ljudi u stvarnom životu ne umiru uopšte – dodam ironično i pomalo zadovoljno što nisam ja ta koja mora da odgovori.

Prebrzo se obradujem.

– Mama, a je l’ Snežanina mama bila dobra?

– Jeste. – kažem oprezno.

– Zašto je onda umrla?

I ja sad tu počnem kao da se koprcam, te nisu postojali lekovi, doktori, nisu primali vakcine kao mi, bla bla, a već mi je jasno, promašila sam temu i jedva čekam da zvoni za kraj časa, pa da se izvučem.

– Zar ona nije mala da postavlja ovakva pitanja? – pitam Žmua kad se uveče uspavaju. Sećam se da sam ja imala šest godina kad sam prvi put čula za smrt. Komšinica iz ulice je umrla i znam da su uz mračna i potištena lica išle dve kratke rečenice: Ode, komšinica? Ode.

Tad nisam razmišljala o tome što je nikad više neću videti. Više me je brinulo kuda je otišla. U  mrak, 100% u mrak. Smrt mora da izgleda kao mrkla pomrčina u kojoj ničeg nema. Nisam smela ni da pomislim da pitam nekog odraslog što je to tako, da li je to tako i da li baš svi, svi ljudi moraju da umru. Desilo bi se da legnem da spavam i da me ta pitanja stignu i ostave u mrklom mraku. Pa bih se uplašila i brzo sakrila iza vedrijih misli.

Sada, skoro 30 godina kasnije, i dalje radim isto.

Samo što me sad jedno malo plavo čupavo “A što?” vraća opet u mrak.

– I šta da odgovorim, majke ti, kad u svakoj bajci fali po jedna majka?

– Natera te da se zapitaš da li bi im se išta od toga dogodilo da su imale majku. – kaže kuma.

– Da. – kažem odsutno dok ih gledam kako se igraju.

– U stvari, tek je tu jasno koliko na tebi, na nama, počiva čitava budućnost naše dece.

– Ne pomažeš mi uopšte. – kažem.

Počnem da razvijam filmove. Da li bi bajke postojale da su majke žive? Da su tu da odgovore na svako pitanje i zaustave kletve?

– Aha! Crvenkapa ima majku pa je upala u nevolju! – kažem sebi pobedonosno. – Ima, ali je ne sluša. – splasnem.

I ta Crvenkapa što je pojede vuk u zalogaju, pa ono sečenje stomaka, pa silni otrovi, samrtni stoletni san, veštice što jedu decu, a povrh svega još – nigde nema mame! Za kog su oni ove bajke pisali?

A onda shvatim: baš za decu. Za buduće ljude. Za one koji tek treba da nauče da ovaj svet nije uvek lepo mesto, ali da zbog dobrih dela to postaje.

Nema te zadruge za decu koja ih to može naučiti.

Samo majka što se preznojava kad čuje:

A što?

Izvor: Zelena učionica

Celi život brine.

O mami, tati, sestri,bratu, babi, dedi, rođacima.

Važi za onu dobru, svima na usluzi.

Kad god kome treba, nju zovu.

Tu je za svadbe i sahrane.

Sve može, ono što drugi u porodici ne mogu, može ona.

Njena leđa su jaka.

I živci. I glava.

Dugo nije stizala da se pita o tome šta joj treba, dovoljno je da su drugi srećni.

Nek smo samo živi i zdravi, poklopac za sve njene tegle u kojima je davno, za neko drugo vreme, ostavila svoje želje i potrebe

Kad dođe red na nju. Polako.

Iskreno, ni ne zna šta želi. Sada. Kada sebi postavi to pitanje, tišina.

Kada je pitaju šta da ti kupim, odgovara bilo šta. Ali zato zna ko voli slatko, a ko slano, kome je koji omiljeni kolač, a kome voće. Ko voli da se sa njim smeje, a kome treba da ga sasluša i tuguje.

Svima daje šta im treba.

Profesionalna proceniteljka tuđih potreba.

Nepogrešivi forenzičar tuđih uzroka za tugu i strah.

Spasiteljka i pomagač.

Dobar čovek.

Jer to bi, misli ona, svi rekli prvo o njoj.

Biti dobar čovek, glavni je cilj.

Kada si dobar čovek niko ne može da ti nađe manu i svuda se uklapaš, misli.

Da, svuda, osim sa sobom.

Jer, ona svima daje šta im treba, osim jednoj osobi – SEBI.

Nju je isključila.

Davno.

Zapravo, ne seća se da je ikada ukljucila NJU. Njoj je dovoljno da drugi budu srećni, tada mirno spava, kaže.

Još onda kada je osetila prvu krivicu zbog maminih i tatinih svađa, pa odlučila da uzme stvar u svoje ruke, osetila je mir što mama nije tužna, a tata ljut.

Polako je preuzimala odgovornost za brata i sestru, da ne rastuže mamu i naljute tatu.

Ali se brat i sestra nisu dali, nikada mamu nisu voleli kao što je ona voli, mislila je.

Ako ja budem dobra, mislila je, i učinim sve da oni budu srećni, porodica će ostati na okupu.

Mama bi plakala pred njom zbog tate, a ona bi se kidala. Ništa ne boli tako kao mamine suze zbog tate.

Nikada je neću napustiti, jer ako je ja napustim ko će brinuti o njoj?

Oh, ali ni ovo nije fer prema tati. Krivila se.

I tako, plalila je svetla svima oko sebe, jer oni ne mogu sami, a ona može sve, dok se njena svetla nisu ugasila.

Dok duša nije zabolela, a onda i telo.

Dobrim ljudima se to ne događa, mislila je.

Gde su sada drugi kada meni treba? Zadužila ih je, mislila je

I nekako je i u ovoj svojoj nevolji ispala bolji čovek od njih. Ona nikog ne bi ostavila kako su drugi nju.

Tada nije shvatala da su drugi , u međuvremenu, izgradili svoje živote.

Da ni ne znaju kako njoj da pomognu, jer je ona, pomažući njima, izgradila ogroman zid. Zid preko kojeg ni drugi, a ni ona, neće videti njenu usamljenost, prestrašenost i nesnađenost.

Drugi, ti isti drugi, ni ne znaju da joj trebaju, jer je celi život na njenim vratima pisalo: sve mogu sama.

Trebalo joj je puno rada da shvati da je zloupotrebljena, u jednog igri koja se zove paretnifikacija.

Postala je roditelj roditeljima i tako izgubila oslonac u njima. To je bila prva nepravda koja joj je učinjena, a onda je ona nastavljala da tu istu nepravdu sebi cini celi život, birajući da se kreće u jedinom okviru koji joj je poznat.

Da bi detetu bilo bezbedno da bude dete, raste i razvija se, potrebno je da se osloni na roditelje.

Bilo joj je potrebno puno vremena da shvati da se bavi drugima zato sto se plaši samostalnosti.

Da živi tuđe živote zato sto se plaši svog.

Da toliko dugo veruje da je izvan porodice, per se, bezvredna, da je ovu bolnu ranu sakrila onde gde ju je teško bilo naći, u uverenju da je prevredna drugima.

Da bez nje ne mogu.

Da su zbog nje tužni.

Da su, kada su ljuti , ljuti zbog nje.

Da je u centru pažnje drugih ljudi i njihovih svetova.

Najbolja stvar koja joj se desila bilo je da shvati u kakvoj je zabludi.

Došla je kroz muku, ali nekima je potrebno da udare glavom u svoj zid da bi se setili da postoje.

Drugi trebaju njoj, jer ih nikada stvarno nije ni imala.

A bez drugih,pouzdanih drugih, ne moze da se poraste i izgradi svoj svet.

Sada samo da nauči da traži pomoć, da ne čeka da je se sete.

Da se ona seti sebe.

Jedino tako se i drugi mogu setiti nje.

Jer nikom nismo vredni ako nismo sebi.

To je osnovni zakon na kome počiva svako davanje. I primanje.

Ljiljana Milić, Trener ličnog razvoja

Izvor: Zelena Učionica

Priča je izazvala raspravu o granicama prijateljstva i pitanju da li je u redu oslanjati se finansijski na prijatelje u teškim trenucima

Muškarac koji je doživeo tešku nezgodu otkrio je ko mu je jedini pomogao kada mu je pomoć bila najpotrebnija. Njegov zaključak o porodici i prijateljima izazvao je burne reakcije, a duboko lična priča o prijateljstvu i poverenju pokrenula je veliku raspravu na internetu.

Muškarac po imenu Vladimir podijelio je iskustvo koje ga je nateralo da drugačije pogleda ljude oko sebe i da preispita kome zapravo može da vjeruje kada nastanu ozbiljni problemi. Situacija u kojoj se našao bila je teška i neočekivana, ali je upravo tada, kaže, shvatio ko mu je zaista blizak prijatelj.

Nezgoda je promijenila pogled na prijateljstvo

Vladimir je ispričao da je doživio saobraćajnu nezgodu u kojoj je oborio kurira na biciklu. Situacija je zahtijevala hitnu reakciju i novac koji nije imao pri ruci. U panici je pozvao nekoliko prijatelja sa kojima se redovno viđao i provodio vrijeme.

Odgovori su ga, kako kaže, iznenadili. Većina njih nije željela da pomogne. Rekli su mu da druženje petkom uveče nije isto što i pozajmica i da ne mogu da podignu novac sa računa bez objašnjenja porodici.

Ipak, jedan prijatelj se pojavio. Došao je iz drugog grada i donio novac koji je bio potreban. Taj gest je, prema njegovim rečima, potpuno promijenio njegov pogled na odnose među ljudima.

Zaključak koji je mnoge iznenadio

Poslije tog iskustva je rekao da sada drugačije razmišlja o životu. Smatra da je pravi prijatelj najveće bogatstvo i da su ljudi koji su spremni da pomognu u najtežim trenucima rijetki.

Po njegovom mišljenju, djeca imaju svoje živote, a partnerski odnosi se ponekad mijenjaju, dok iskreno prijateljstvo može ostati najčvršći oslonac.

Takav Vladimirov stav izazvao je mnogo reakcija i podijeljenih mišljenja.

Da li je normalno oslanjati se na druge

Mnogi su se zapitali i da li je uopšte u redu očekivati da prijatelji rješavaju finansijske probleme. U zrelijim godinama, smatraju neki, važno je imati rezervu za nepredviđene situacije i ne prebacivati odgovornost na druge.

Sa druge strane, ima i onih koji veruju da se pravo prijateljstvo upravo pokazuje u kriznim momentima, kada pomoć dolazi bez mnogo pitanja.

Granica između podrške i prevelikog oslanjanja na druge često je veoma tanka.

Stavovi o prijateljstvu mijenjaju se s godinama

Dok smo mladi, prijatelji često imaju centralno mjesto u našem životu. Dijelimo iskustva, probleme i planove, i zajedno prolazimo kroz brojne izazove. Kasnije se život mijenja. Ljudi osnivaju porodice, imaju nove odgovornosti i drugačije prioritete. Tada se krugovi odnosa prirodno mijenjaju, preoblikuju i preformulišu se prioriteti u životu.

Zbog toga mnogi vjeruju da je najzdraviji pristup onaj u kojem čovek prvenstveno može da se osloni na sebe. Upravo takvi ljudi, kažu psiholozi, često postaju i najpouzdaniji prijatelji, partneri i članovi porodice.

Da li i vi imate iskustva sa neočekivanim reakcijama prijatelja? Da li ste nekada tražili pomoć i razočarali se, ili ste se, možda, prijatno iznenadili?

Izvor: BlicŽena