Merilin Monro je jedna od onih ikona čije ime odavno više ne pripada samo filmu, a ove godine njena priča dobija još jedan povod za novo čitanje – 1. juna obeležava se 100 godina od njenog rođenja. I više od šest decenija nakon smrti, svet se i dalje vraća njenom licu, filmovima, njenim čuvenim rečenicama i biografiji, tražeći odgovor na isto pitanje – ko je zaista bila žena iza najpoznatijeg osmeha Holivuda?

Rođena je kao Norma Džin Mortenson u Los Anđelesu 1926. godine. Njeno detinjstvo nije imalo ništa od bajke koju će kasnije Holivud pokušati da izgradi oko nje. Majka Gladys nije mogla da brine o njoj zbog ozbiljnih psihičkih problema, pa je Norma Džin odrastala u hraniteljskim porodicama, kod porodičnih prijatelja i u sirotištu. Taj osećaj napuštenosti pratiće je celog života, čak i onda kada je postala žena koju je gledao ceo svet.

Upravo zato je bioskop za nju vrlo rano postao sklonište. Kasnije je govorila da joj se svet oko nje činio sumornim, a da je gluma delovala kao mesto u kojem može da postane neko drugi. U toj rečenici krije se gotovo cela njena sudbina: Merilin Monro nije samo postala zvezda, ona je sebe izgradila pred očima javnosti.

Od Norme Džin do Merilin Monro

Njena transformacija počela je tokom četrdesetih godina. Dok je radila u fabrici municije, fotografisali su je kao deo ratne propagande, a upravo ta fotografija otvorila joj je vrata modelinga. Protiv volje tadašnjeg supruga, napustila je fabrički posao i počela da gradi karijeru pred kamerom.

Uskoro je promenila izgled: ispravila je kosu, ofarbala je u plavo, usavršavala poze, radila više od drugih i polako postajala pinap lice koje su časopisi želeli na naslovnim stranama. U tom periodu nastaje Merilin – ne kao slučajnost, već kao projekat, kao pažljivo oblikovana slika.

Ime Marilyn Monroe dobila je 1946. godine kada je potpisala ugovor sa 20th Century Foxom. „Marilyn“ je izabrano jer je podsećala na brodvejsku zvezdu Marilyn Miller, dok je Monroe bilo devojačko prezime njene majke. Tako je Norma Džin počela da nestaje iza imena koje će postati besmrtno.

Žena koja je sama stvorila sopstveni mit

Merilin Monro često se pamti kao platinasta zavodnica, ali ta slika nije nastala sama od sebe. Ona ju je gradila svesno. Njen izgled postao je prepoznatljiv do detalja: plava kosa, crveni ruž, naglašene obrve, mladež, uske haljine, senzualan hod i glas koji je delovao kao šapat.

Do početka pedesetih već je bila seks simbol. Filmovi poput „Niagara“ i „Gentlemen Prefer Blondes“ učvrstili su njenu sliku „blonde bombshell“ devojke, ali je publika brzo shvatila da iza tog imidža postoji i veliki komičarski talenat. Njena izvedba pesme „Diamonds Are a Girl’s Best Friend“ ostala je jedan od najpoznatijih trenutaka u istoriji filma.

Ipak, ono što je Merilin činilo posebnom nije bila samo lepota. Bila je to kombinacija zavodljivosti i neobične nežnosti. Mogla je da izgleda kao nedostižna filmska boginja, a da istovremeno deluje kao devojka iz susedstva kojoj očajnički želite da pomognete.

Najvoljenija, ali nikad dovoljno zaštićena

Kako je njena slava rasla, tako su rasla i očekivanja. Studiji su od nje želeli da stalno igra isti tip žene: lepu, zavodljivu, naivnu i poželjnu. Merilin je, međutim, želela više. Želela je ozbiljne uloge, poštovanje, kontrolu nad karijerom i dokaz da nije samo telo koje kamera voli.

Zbog toga je često dolazila u sukob sa studijskim sistemom. Govorilo se da kasni na snimanja, da zaboravlja tekst i da je „teška za rad“, ali iza tih etiketa krili su se pritisci, nesigurnosti, zdravstveni problemi i duboka frustracija zbog načina na koji su je tretirali muškarci koji su odlučivali o njenoj karijeri.

Čak je i Laurence Olivier, koji ju je tokom rada na filmu „The Prince and the Showgirl“ povredio rečima da „samo treba da bude seksi“, kasnije priznao da je bila žrtva senzacije i publiciteta.

Ljubavi koje su postale deo legende

Merilin Monro je volela da voli, ali je često birala muškarce koji nisu mogli da joj daju ono što joj je najviše trebalo – mir, sigurnost i bezuslovnu bliskost.

Njen brak sa bejzbol legendom Džoom Dimađijom bio je jedan od najmedijski praćenijih odnosa tog vremena. Delovali su kao američki san: najlepša filmska zvezda i sportski heroj. Ali brak je trajao samo devet meseci. Dimađiju je smetala njena seksualizovana javna slika, a posebno čuvena scena iz filma „The Seven Year Itch“, kada joj bela haljina leprša iznad ventilacionog otvora metroa pred hiljadama posmatrača.

Kasnije se udala za pisca Arthura Millera, nadajući se da će sa njim pronaći intelektualno i emotivno partnerstvo. I taj brak se završio razočaranjem.

Njeno ime se povezivalo i sa najmoćnijim muškarcima tog vremena, uključujući Džona F. Kenedija. Njeno izvođenje pesme „Happy Birthday, Mr. President“ 1962. godine postalo je jedan od najmitskijih trenutaka američke pop kulture – glamurozan, senzualan i obavijen nagađanjima.

Bol koji se skrivao iza osmeha

Iza blistavih fotografija Merilin Monro krila se žena koja se borila sa anksioznošću, nesanicom, fizičkim i mentalnim problemima, kao i bolnim iskustvima neuspelih trudnoća. Njena potreba za ljubavlju nije bila poza, već posledica života u kojem se sigurnost stalno gubila.

Godine 1962. njeno zdravstveno stanje bilo je sve teže. Bila je u i van bolnice, razdvojena od Arthura Millera i profesionalno sve ranjivija. Studio Fox ju je otpustio sa snimanja filma, tvrdeći da je psihički nestabilna. U avgustu iste godine pronađena je mrtva u svom domu. Uzrok smrti bilo je predoziranje barbituratima, proglašeno verovatnim samoubistvom.

Imala je samo 36 godina.

Zašto nas Merilin i dalje fascinira?

Zato što u njenoj priči postoji nešto što nadilazi Holivud. Merilin Monro je istovremeno bila proizvod sistema i žena koja je pokušavala da ga nadmudri. Bila je slika koju su drugi prodavali, ali i autorka sopstvene transformacije. Bila je seks simbol, ali i glumica sa izuzetnim komičarskim darom. Bila je obožavana, ali često usamljena.

Upravo zato se o njoj stalno pišu nove knjige, snimaju filmovi i otvaraju nova tumačenja, a jedna od najnovijih biografija koja nosi naziv „Merilin – Diva. Žena. Boginja“ i potpis autorke Kjare Paskvaleti Džonson, donosi i manje poznate detalje o ženi iza mita – o detinjstvu koje ju je obeležilo, odnosima koji su je oblikovali, slavi koja ju je podigla i ranjivosti koju slike često ne pokazuju. Upotpunjena fotografijama, takva knjiga podseća da Merilin nije bila samo lice na posteru, već složena, nemirna i tajanstvena žena čiji život i dalje traži pažljivije čitanje.

Možda je baš zato jedna od njenih najpoznatijih rečenica ostala tako moćna:

„Ne zanima me novac. Samo želim da budem čudesna.“

Zadovoljna.rs

A njen život bio je mnogo komplikovaniji od glamuroznih fotografija koje su godinama punile magazine.

Imala je tri muža, tri razvoda, ljubavnika kog joj je kasnije preuzela sestra, prijateljstva sa najvećim umetnicima prošlog veka i tragediju od koje se nikada nije potpuno oporavila – smrt jedinog sina.

Spolja je živela kao žena kojoj svi zavide. Iznutra je godinama pokušavala da pronađe mesto koje neće biti odmah iza Džeki Kenedi.

Odrastala je uz sestru koju su svi gledali

Li je rođena 1933. godine u porodici Buvije, u svetu privilegija, novca i strogih pravila. Njena majka opsesivno je insistirala na savršenom ponašanju, dobrim brakovima i društvenom statusu, ali je vrlo jasno pokazivala da joj je starija ćerka Žaklin ipak favorit.

Dok je Džeki važila za savršenu, elegantnu i “pravu damu”, Li je često slušala da nije dovoljno ozbiljna, dovoljno smirena i dovoljno sofisticirana.

Jedinu nežnost dobijala je od oca, ali ni to nije dugo trajalo. Džon Buvije bio je alkoholičar i ubrzo je izbačen iz porodične kuće, pa su obe sestre odrasle uz majku koja je verovala da žena mora dobro da se uda ako želi sigurnost.

I upravo je to postalo najvažnije pravilo njihovog sveta.

Ljubav je bila poželjna, ali bogatstvo je bilo obavezno.

Postala je princeza i žena kojoj je svet zavideo

Prvi put se udala veoma mlada, za Majkla Kenfilda, naslednika velike izdavačke imperije. Brak je u početku izgledao kao filmska bajka – putovanja, zabave, luksuz i život među elitom. Ali vrlo brzo sve je počelo da se raspada zbog alkohola i haotičnog načina života.

Tada upoznaje Stanislava “Stasa” Radživila, poljskog princa i čoveka koji će joj promeniti život.

Sa njim je dobila sve ono o čemu je maštala – kneževsku titulu, ulazak u evropsko visoko društvo, život između Londona, Pariza i Njujorka i beskonačan luksuz.

Nosila je najskuplju garderobu svog vremena, sedela sa Trumanom Kapoteom, Endijem Vorholom i Rudolfom Nurejevim, družila se sa dizajnerima i umetnicima i važila za jednu od najbolje obučenih žena na svetu.

Ali čak ni tada nije uspela da pobegne od činjenice da je javnost i dalje prvo videla Džeki.

Dok je Žaklin postajala prva dama Amerike, Li joj je iz Londona slala kofere pune odeće, detaljna uputstva šta sa čim ide i praktično gradila estetiku po kojoj će Džeki Kenedi postati ikona stila.

Mnogi su kasnije tvrdili da bez Li Radživil ne bi postojao ni čuveni stil Žaklin Kenedi.

Muškarac kog je volela završio je sa njenom sestrom

Grčki milijarder prvo je bio fasciniran Li. Njihova afera trajala je godinama, a ljudi iz njihovog kruga tvrdili su da između njih postoji ozbiljna privlačnost. Onazisa nije zanimalo što je Li udata, baš kao što ga nije zanimalo ni to što je istovremeno bio povezan sa Marijom Kalas.

A onda se pojavila Džeki.

Vrlo brzo, pažnja grčkog milijardera prešla je na bivšu prvu damu Amerike, a svet je ubrzo gledao jedno od najpoznatijih venčanja 20. veka.

Posebno bolna stvar bila je činjenica da je upravo Li upoznala svoju sestru sa Onazisom.

Nikada nije javno pravila skandal zbog toga, ali ljudi bliski porodici tvrdili su da ju je ta izdaja duboko pogodila.

Kasnije su kružile priče da je Onazis bio razočaran brakom sa Džeki i da mu je nedostajala energija mlađe sestre, ali do tada je već bilo kasno.

Najveća tragedija dogodila se daleko od kamera

Iako je obožavala modu, luksuz i društveni život, Li je najviše volela svoju decu.

Sa Stasom Radživilom dobila je sina Entonija i ćerku Anu, a upravo je sa sinom imala posebno blizak odnos.

Entoni je postao uspešan producent i reditelj, osvojio dve Emi nagrade i imao stabilan brak. Delovalo je kao da porodica konačno ulazi u mirniji period.

Onda je stigla dijagnoza raka.

Leto 1999. godine potpuno je slomilo Li. Najpre je u avionskoj nesreći poginuo njen nećak Džon Kenedi Mlađi, a samo nekoliko nedelja kasnije umrlo je i njeno jedino muško dete.

Ljudi bliski Li tvrdili su da se od tog gubitka nikada nije potpuno oporavila.

Do kraja je ostala ikona stila

Li Radživil nikada nije odustala od elegancije. Čak i kada se teško kretala i kada se već ozbiljno borila sa Alchajmerovom bolešću, pojavljivala se sa savršenom frizurom, svetloružičastim karminom, tvid sakoom i baletankama po kojima je bila prepoznatljiva.

Do poslednjih godina života sedela je u prvim redovima modnih revija u Njujorku i ostala žena kojoj su se dizajneri divili.

Umrla je 2019. godine u Njujorku, u 85. godini.

Do samog kraja ostala je sofisticirana, elegantna i pomalo nedostižna. Žena koja je imala gotovo sve, osim jedne stvari koju je možda najviše želela – da je svet konačno vidi van senke prezimena Kenedi.

Ona.rs

Rođena Zagrepčanka u djetinjstvu je dobila vitiligo, stečeni poremećaj pigmentacije koji nastaje kao rezultat gubitka melanocita iz kože, a uzroci su nejasni i često ga povezuju sa stresom i traumom. Ipak, to je stanje obilježilo Kristinin život i utjecalo je na mnoge njezine odluke.

Završila je trgovačku školu, počela raditi, zaljubila se i udala te za suprugom stigla u Drniš. Postala je majka dvije djevojčice, danas odrasle djevojke i tek se u toj ulozi počela boriti s vlastitim osjećajem manje vrijednosti zbog vitiliga. Naime, jedna od kćeri također ima vitiligo.

Suočavanje s vitiligom

„Zgrozila sam se sama nad sobom kad sam postala svjesna činjenice da, u slučaju da mi dijete padne na ulici, nisam bila sigurna bih li se našminkala prije nego što bih sišla vidjeti što je s djetetom. Eto, toliki su bili ti kompleksi. A onda, kad se i njoj dogodila ista dijagnoza, fantastično je to prihvatila. Nikad nije bila opterećena time. Gledajući koliko mi je jednako lijepa i koliko je volim bez obzira na vitiligo, počela sam polako shvaćati koliko je ta dijagnoza nevažna. Nesvjesno, pomogla mi je da krenem u proces prebolijevanja“, nastavila je Kristina.

Starija kći ima 22, a mlađa 19 godina i odabrale su isti životni poziv. Naime, starija završava fakultet za višu medicinsku sestru, a mlađa je nakon dvije godine srednje farmaceutske škole upisala srednju školu za medicinsku sestru. Od djetinjstva, Kristina im je tepala da su obje njezine male mišice. Iz tog nadimka nastao je cijeli modni brend koji je Kristina sama razvila, doslovno ni iz čega.

Brend nastao iz potrebe

„Od djetinjstva sam stalno nešto šivala i baš sam se voljela izražavati tako. Dovoljno govori činjenica da su mi roditelji u sedmom razredu osnovne škole darovali mašinu za šivanje. Cijeli život sam tako izrezivala i krojila nešto, a kad sam uništila tatin sako da bih ga prekrojila u bolero, to je bio vrhunac. U jednom trenutku prije 10 godina trebao nam je dodatni izvor prihoda. Razmišljajući o vještinama koje bismo mogli unovčiti, sjetila sam se da bih mogla prodavati ono što sašijem“, otkrila je Kristina koja se neposredno prije toga bavila izradom privjesaka od fimo mase u obliku mišića.

„Ti su mišići bili jako simpatični, pa me netko pitao zašto ih ne pretvorim u detalj na odjeći. I tako sam od filca iskrojila i prišila prvog mišića, a odatle je sve krenulo. Otvorila sam svoju stranicu na društvenim mrežama i ondje sam ponudila svoje proizvode. Spontano, korak po korak, to se počelo ozbiljno razvijati“, otkrila je Kristina koja se u međuvremenu prilagodila životu u Drnišu i sve je podredila svojim kćerima napominjući kako je oduvijek željela biti majka djevojčica te je uživala u toj ulozi. Usto, bila je zaposlena u udruzi koja se bavila kreativnim radionicama i organizacijom slobodnog vremena starijih sugrađana, pa kaže da je zaista uživala u poslu.

Razvod braka i moždani udar

„Ipak, moj brak nije funkcionirao već neko vrijeme i prije tri godine sam se razvela. Nije jednostavno prihvatiti da ostavljate iza sebe nešto u što ste uložili 20 godina. Iz zajedničke kuće sam se iselila 1. siječnja. Nije bilo nagovještaja da se nešto posebno sprema, nego sam tek nekoliko dana uzastopce osjećala glavobolje koje sam zanemarivala. Nitko ne pomisli: Ah, boli me glava, sad ću dobiti moždani udar“, prisjeća se Kristina.

„Imala sam sreću što sam u ključnom trenutku bila na poslu. Naime, prsnula mi je žila u mozgu te sam u istom trenutku imala moždani udar i epileptični napad uzrokovan tim prsnućem“, opisuje Kristina dodajući kako je prvo čega se sljedećeg sjeća lice liječnika iznad nje.

Kaže kako je imala sreće jer se izvukla gotovo bez posljedica, s neznatnim oštećenjem centra za ravnotežu. A onda je stigao novi udarac. U kolovozu 2022. godine zbog uroinfekcije se suočila sa sepsom i jedva se oporavila. Po povratku iz bolnice pratio ju je osjećaj iscrpljenosti, no liječnici kojima se obraćala tvrdili su da je zdrava.

„I onda sam došla do endokrinologinje u bolnici koja je uzela moje papire, detaljno ih pregledala i rekla mi je da imam tumor na parotidnoj žlijezdi. Operirali su me. Tumor je bio benigni, tako da sam i tu imala sreće da nije riječ o nečemu težem“, objasnila je Kristina.
U međuvremenu, dobila je stalan posao u suvenirnici u nacionalnom parku i kaže da je ondje sretna, a svoj brend želi zadržati kao oazu mira i kreativnosti.

Splet lijepih priča

„Moja Mishica danas je više nego dodatni posao. To je splet puno lijepih priča koje mi omogućuju da uživam i igram se sa svojom kreativnošću. Sva moja odjeća je ručno rađena i većinom unikatna, gotovo i nema dva ista predmeta“, pohvalila se Kristina čiji rad na društvenim mrežama prati i podupire više od 23.000 ljudi.

Kako bi se lakše nosila sa svim nedaćama koje je preživjela, počela je pisati blog Samo još jedna mama.

– Na taj sam način pomaknula još jednu granicu jer sam otvoreno pričala o svemu što mi se dogodilo. Nikad me nije bilo sram reći da mi je teško, a taj blog je pomogao mojem izlječenju jer sam kroz pisanje na neki način izbacila sve iz sebe i prevladala ono što me mučilo. Nisam to pisala da bi me netko žalio, nego da pronađe snagu u mojim riječima“, kaže Kristina.

Moždani, sepsa i tumor zvuče užasno, ali iskreno, meni je to promijenilo život. Možda moj primjer može pomoći drugima da ga promijene bez takvih dijagnoza – zaključila je Kristina.

Izvor: womeninadria.com

Godinama je bio predmet diskriminacije zbog tjelesnog invaliditeta, trpio je razne vrste nepravde, a njegova životna priča je jedinstven primjer hrabrosti, snage i upornosti.

Djetinjstvo je proveo u Varešu, a njegovo odrastanje nije bilo nimalo lagano.

Rođen s rascjepom usne i nepca, Almin je, da bi mogao govoriti, prošao šest-sedam operacija. Međutim, njegov govor je još otežan i upravo to ga je, kako kaže, kroz odrastanje svrstavalo u grupu “nepoželjnih”.

„Zakoračio sam u jedno takvo društvo i obrazovni sistem koji nije tolerisao djecu koja imaju bilo kakvu smetnju u razvoju, već su gledali da jednostavno izoluju dijete iz redovnog procesa nastave i prebace ga u specijalno odjeljenje, a sve pod kvaziprocjenom koja je pokazala da sam ja osoba s fizičkim i psihičkim smetnjama i da nemam pravo na redovno obrazovanje“, priča Muftić.

U petom razredu osnovne škole dogodila se prekretnica, kada je Almin iz redovne škole prebačen u specijalno odjeljenje, što je za njega bio ogroman šok. Time mu je uskraćeno pravo na upis u srednju školu, a samim tim i na fakultet.

„Moja reakcija na očiglednu nepravdu je bila takva da se ne može riječima opisati, i dan-danas osjećam posljedice nepravde“.

Nakon što je završio osmi razred rečeno mu je da mora pohađati Srednju specijalnu školu u Zenici. S obzirom na to da nije imao izbora, prihvatio je, prenosi Kurir.

„U prvom razredu srednje škole imao sam ambicije da upišem fakultet i tu nailazim na jak otpor sistema i protivljenje same uprave škole, pa i Kantonalnog ministarstva za obrazovanje, koje je takvu ideju odbacilo. Tu mi je najviše pomogla moja razredna, kao i jedna odgojateljica u domu. Moja tadašnja razredna mi je predložila da napišemo molbe svim srednjim školama u Zenici“, prisjeća se Muftić.

Na kraju je samo jedna – Srednja industrijska škola prihvatila njegovu molbu. U trećem razredu, samoinicijativno, pokrenuo je postupak rekategorizacije, nakon koje je utvrđeno da se radilo o pogrešnoj procjeni nekih drugih ljudi i skinuli su tu kategorizaciju. Almin je danas diplomirani socijalni pedagog.

Ovaj fotograf popularan je na TikToku gdje objavljuje snimke zaustavljanja nepoznatih ljudi, ali posljednji video privukao je veliku pažnju. Ne znajući koga zaustavlja prišao je prelijepoj djevojci i zamolio je da mu bude model. “Je li problem to što sam ja Miss Libije?” upitala ga je ona.

On je rekao kako mu je potpuno razumljivo da se radi o Miss uzevši u obzir njenu ljepotu. Upitao je Aimani zašto je u Italiji. “Ovdje sam stigla nakon izbora za Miss kako bi održala sastanak s magazinom Vogue i onda ću ići u Španjolsku kako bismo to objavili na Wikipediji”, ispričala je.

Video prikupio više od 60 miliona pregleda

“Imam 23 godine i studiram medicinu. Borila sam se protiv raka sedam puta, borim se protiv rata jer dolazim iz obitelji Gadafi, politički sam orijentisana. Vidjela sam rat, bolesti i žao mi je zbog toga. Ipak, drago mi je da mogu pomoći djeci i onima kojima je pomoć najpotrebnija”, otkrila je.

Video ovog susreta pregledan je više od 60 miliona puta na TikToku, a mnogi su ostali oduševljeni njenim izgledom, ali i životnom pričom. “Jaka žena”, “Miss svijeta”, “Pravi je borac”, “Prekrasna je”, “Zaslužuje biti na naslovnici Voguea”, samo su neki od komentara ljudi.

U stvarnom životu, tata je ostavio mamu nekih šest godina i tri trudnoće kasnije. Dobro, četiri. Pošto je mama tada bila trudna s bratom. Ali otac nije znao da je ovog puta muško. On je samo znao da mu je ona već rodila tri kćeri. A on je hteo sina.

Sara je bila treća ćerka i treće razočaranje. Ni kriva ni dužna – al’ tako je to u životu, često plaćaš tuđe dugove i neretko si samo kusur od roditeljskih očekivanja.

To nije bila ni lepa priča, a ni lep život. Sara je išla u školu, previše brinula o bratu i trudila se da ne razočara starije sestre i majku. Otac je već bio u toj drugoj kući i sa tom drugom ženom koja mu je rodila sina dva meseca pošto je majka rodila brata.

– Ne shvataš, ne mogu da je ostavim, ona je trudna – rekao je majci kad je odlazio.

Na pragu su stajale njih četiri. Tri ćerke i trudna majka. A on je glumio časnog čoveka “koji ne može da ostavi tu sirotu trudnu devojku”.

Možda zbog tog oblačnog popodneva i zvuka njegovih cipela koje se udaljavaju, Sara nije više poverovala u ljubav. Druge devojčice su imale simpatije, poljupce i imena dečaka koja sramežljivo upisuju u spomenar. Ona je imala tu jednu jedinu fotografiju svojih roditelja koju je spasila iz plamena. Mama je spalila sve ostale.

Često je gledala u njihova lica kao da su neki drugi. Na primer, glumci nekog filma koji se prikazuje u gradskom bioskopu. Kao da su junaci neke knjige. Kao da se stvarno vole. Kao da njihova ljubav postoji i izvan te fotografije. Tada je ljubav bila moguća i za nju. Nije bila napuštena. Niko je nije izneverio i izdao.

Ali samo jedan pogled preko tog nemogućeg sna, jedan jedini pogled u majku, lomio ju je u najsitnije komadiće. Kao da je fino staklo. Zato je uglavnom do zrelih devojačkih dana bila baš to: fina staklena prašina. Zbog majčinog osmeha na fotografiji naučila je da je sreća prevrtljiva, pa je prestala da se smeje. U društvo su je pozivali tek usput. Bez nje je svaki događaj mogao proći isto kao i sa njom – tihom i neprimetnom.

Niko ne zna da li je Sara verovala u sudbinu, usud ili neko proviđenje, ali se eto, ipak, namestilo da Mirka upozna baš one večeri kad je prvi (i poslednji put!) u životu obukla svilenu košulju svoje majke. Nije to bio epohalni susret, niti joj je zasvetleo vatromet pred očima – tek, u stomaku joj se razlila neka toplina, nagoveštaj nečeg što može biti njen život.

Ona je odavno znala da ljubav ne postoji. Da je ona neće imati čak ni na venčanoj fotografiji. Da je sve stalo u jedan pogled njenih roditelja i ostalo zarobljeno u njenoj fioci – tamo gde, ni sama ne zna zašto, čuva njihovu sliku.

To je bila sitna sentimentalnost, jedina koju je sebi dopuštala. Uglavnom za rođendane ili neki veći praznik, i obavezno, na onaj dan kad je otac otišao od njih. Tek da tu uspomenu na ljubav (koja nije ni postojala) ne ukalja patetikom ili bilo čim nestvarnim. Gledala bi dugo u očeve cipele i čula kako se udaljava ulicom. Onda u njegove šake – iste one koje su stezale ručku kofera i potapšale je po ramenu.

– Saro, budi dobra, nemoj da plačeš. Tata mora da ide.

I baš zato što je tata morao da ode, a mama morala da o tome ćuti, zato je i ona ćutala kad je Mirko prvi put udario. I drugi. I svaki naredni.

Sad kad su prošle tolike godine i ona jedva čuje na levo uvo od njegovih batina, ni ona sama ne zna da kaže da li je možda nešto moglo i drugačije biti. Da joj se svilena košulja nije otopila od njegovog pogleda. Da je bila sigurnija u sebe. Da se nije nasmejala na neki njegov glup fazon. Da nije preskočila prozor dok je majka spavala da se sa njim sretne. Da mu nije rodila troje rumene a bolešljive dece. Da nije…

Nije imala bezbrižno detinjstvo, ni laku mladost, pa joj život nije dao ni srećne bračne godine. Radila je i rađala, zalivana uvredama i oštrim pogledima. Cela rodbina je znala kad je otera kod majke, ali se ona pravila da je “došla u goste”.

Jednom su ih na nekom slavlju postavili da sede jedno nasuprot drugom. “Da se gledate”, rekla je njegova strina uz zagonetan smešak.

Njoj je bilo i tužno i smešno. Tužno, jer joj je pred polazak toliko uvrnuo ruku da joj je još bridela ispod košulje. Smešno, jer svi ti rođaci misle da su njihove svađe bezazlene, da će se ponovo zaljubiti jedno u drugo nakon celovečernjeg gledanja iznad prasećeg pečenja i kupus salate.

– Čujte, Saro – rekla joj je jednom doktorka – A zašto se Vi ne spakujete i ne odete od njega?

– A gde ću? – nasmešila se.

Ona je živela u svetu u kom je razvod bio sramota, a ne hrabrost. Odrasla je bez oca i nije želela da njena deca bez (kakvog takvog) oca odrastu. Pa je ćutala i trpela.

S vremena na vreme izvadila bi fotografiju iz fioke i gledala je očima ostavljenog deteta i izneverene žene. Život nije bio lep, ali je ljubav ipak postojala u tom jednom uhvaćenom pogledu.

Posle toliko godina svega – Sari je i to bilo dovoljno.

Dara nije bila prznica, pa je ćutke sve iznela na svojim plećima i na plećima svoje ljubavi. Jer tako treba.

Sa Miodragom se lepo slagala i nije htela to da kvari besmislenim pričama o tome kako je peckaju svekrvini komentari o neposoljenom jelu ili o neočišćenoj kuhinji. Pravila se da je ne boli. Jer tako treba.

Jednom ju je smušenu i u sebe srušenu koleginica upitala da li ima zaovu.

– Nemaš? Ah, pa onda je jasno! Tvoja svekrva nema žensku decu, zato je takva!

Kad je rodila mušku decu, samo je zažmurila i pomislila želju: da im ne bude nikad na teretu. Da uvek bude MAJKA. Da im celog života ne bude jednako potrebna, već samo jednako voljena – onako kako mala deca vole svoje majke. Ona će, zauzvrat, zarekla se, biti majka i njima i njihovim ženama. Jednog dana. Da ne bude svekrva.

Tako je nastavila da bude sveKRIVA.

Jer njena svekrva nikad ni za šta nije bila kriva. Ona samo voli svog sina i za njega želi najbolje. Ona samo obožava svoje unuke, pa neće valjda oni da pomažu majci u kući?! Muško dete pa da usisava?! Kakve su to novotarije?

– Ja sam videla da je žena lenja, ali toliko lenja da joj sinovi sami nameštaju krevete, e to još nisam videla! – prigovarala je uvek pred nekom komšinicom ili rođakom, i to tako odsečno da Dara nije mogla ništa da odgovori. Jer tako treba. Ako hoćeš da sačuvaš mir u kući.

Zarad tog „mira u kući“, Dara je zaboravila šta je mir u duši. Gutala je uvrede i knedle i jednostavno bila sve ono što treba i što se od nje očekuje. Ono što je ona očekivala za sebe i ono o čemu je maštala, znala je, neće moći da ostvari. Isto tako je znala – jednog dana kad ona bude bila na tom mestu – ona će drugačije.

I onda se stariji sin oženio. Tako se namestilo da se mlada uselila kod njih u kuću. Miodrag je bio za to da se lepo uredi sprat i da mladenci žive tu sa njima. Da žive zajedno, a da nisu zajedno. Samo, eto da su tu, u istoj kući. Dari se to i svidelo i nije svidelo. Sve je mislila da je bolje da se od njih, starih, odvoje. Al’ nije red da se to mladima na početku zajedničkog života kaže.

Ona je i dalje radila sve. Kuvala, čistila, o svemu brinula. Da se nevesta ne muči. Htela je da ne bude svekrva, već prijatelj, druga majka, oslonac. Da bude drugačija.

Takva je bila Dara. Žena bez granica i bez mere. Bezgranično je volela, bez mere je radila. Nije se štedela. Zarad mira u kući.

Snaha joj je jednom rekla da joj ne treba ona da opere sudove.

– Znam ja i sama da prostrem veš! – drznula bi se. – Ne moraš da se penješ svakog dana na moju terasu.

– Nije meni teško, a hoću da ti pomognem. Provodite se vi dok ne dođu deca.

– Nisam trudna, ako na to ciljaš!

A Dara ništa nije ciljala. Samo je htela da pomogne. Zato je ćutala. Mora da je dete u pravu. Sigurno je da je ponovo preterala. Pa se sklanjala. Pomagala krišom, koliko može i koliko joj dozvole. Navikla da meri svoje reči, teško se navikavala da meri i dobro koje je oko sebe sejala.

Kad je postala baka, unuke je kupala, hranila i negovala. Ali uvek bi uradila nešto pogrešno.

– Jao, mama, pa ne radi se to sad tako! Po novom deca ne smeju… – a spisak toga šta se „po novom“ ne sme iz godine u godinu je rastao.

Gledala je kako umesto lopte deca za rođendan dobijaju na poklon tablet i mobilni telefon, kako se ne igraju na travi da „ne ispraljaju novu markiranu majicu“, kako ne pišu domaći, „jer to smara“, kako izrastaju u sebične i zatvorene ljude. Pokušavala je da se ne meša, a kad bi nešto predložila sin bi joj uvek nabusito odgovarao:

– Nemaš prava da se mešaš! To su moja deca!

Dara je, zarad mira u kući, i na to ćutala. Nije se nikad požalila kako valjda i ona nešto zna kad je njih očuvala. Nije nikad zatražila da joj se prizna što je uvek tu da im se nađe, što imaju svakog dana skuvan ručak ili neku poslasticu. Nije tražila ni zahvalnost, poklone ili komplimente. Želela je samo da je ne gledaju tako. Istim onim pogledom kojim je gledala svekrva. Kao da je za sve kriva. Kao da ništa ne ume. Kao da nije dovoljno dobra.

– Grešiš, moja Daro, grešiš! – rekla joj je koleginica. – Ja bih to zarezala! Prestaneš da im kuvaš, da ih pereš i da im titraš! Pa da vidiš!

– Ne mogu ja to. – rekla bi zbunjeno.

– A ti se onda i dalje žrtvuj! Ceo život sveKRIVA!

Nije znala Dara da objasni kako to nije žrtva. Kako nikad ona nije ni toj svekrvi ćutala, jer joj je snaja, pa ni deci – jer im je majka, već zato što voli. Prvo Miodraga, a onda i decu, pa unuke.

– Nije meni teško. – govorila bi. Takva je bila Dara, žena bez granica i mere, čak i u tom trpljenju i ćutanju. – Samo neka je mir u kući.

Ništa joj nije bilo teško. Tako je nemir u duši sažvakao pre šezdesete i spustio u zemlju.

Sa njom je iz kuće izašao i mir.

Godine 1983, kao vođa legendarne novotalasne/sinti-pop grupe Dorijan Grej, izdaje svoj prvi album – Sjaj u tami, a dve godine kasnije i drugi album For Iour Eies.

Grupa je postala poznata najviše zahvaljujući fenomenalnoj obradi grupe Voker braders Sunce više neće sijati, ali i upečatljivom glasu Massima Savića. Massimo je djetinjstvo proveo u Istri. Sa 12 godina otišao je u Milano, a nakon toga, čamcem iz Đenove, majka i sin su krenuli na put brodom u Australiju.

U Sidneju je dve i po godine živeo u imućnoj porodici, gde je njegova majka Elde radila kao sluškinja jevrejske porodice Mos u elitnom delu grada. Mali Savić je u Sidneju otišao u Bellevue Hill, englesku školu u kojoj je završio šesti razred, a u sedmom se vratio u Istru. Međutim, u Australiji je zaboravio hrvatski i ponovo ga je počeo učiti kada se vratio.

Brzo se prilagodio prijateljima iz Raše sa kojima se stalno družio. To što je bio član „bande” u ulici Petra Drapšina, tu i tamo se potukao da devojke odluče koji im je momak najdraži, tada mu je bilo važnije od muzike.

U školi je briljirao, pjevušio pjesmice i jedva čekao subotu da dobro zapleše u diskoteci RKUD Rudar Raša. Ali jedan nemili događaj menja sve. Zbog slabe kontrole u vaspitanju i sklonosti lošem društvu i delinkventnom ponašanju, Massimo učestvuje u relativno teškom zločinu.

Bio je na straži dok su njegovi prijatelji krali stvari iz supermarketa. Zbog toga je zaradio redovne posete socijalnom radniku Branimiru, koji mu je zapravo pomogao da se stabilizuje i pronađe novi život. Sve ređe izlazi u lošem društvu. Sa majkom se dogovara da ona podigne kredit, a rate će plaćati radeći preko student servisa.

Pa je kupio električnu gitaru.

Odmah je počeo da svira osam do deset sati dnevno. 1979. Massimo dolazi u Zagreb.

Upisao je treći razred gimnazije Ruđer Bošković (1980) i ubrzo osnovao grupu Dorijan Grej sa Brankom Terzićem, Vedranom Čupićem i Emilom Krnjićem.

„Teško sam živeo u to vreme. Ja i moj bubnjar smo delili sobu, široku kao krevet. Spavali smo zajedno u tom krevetu, i nismo imali dovoljno da platimo sobu, ali smo sekli drva za staricu. Iskopao sam vrtove po Zagrebu da ne bih dobio odjeću od gospođa od mrtvih muževa, koju bih kasnije prepravljao da izgleda elegantno na sceni“, otkrio je medijima Massimo Savić.

Godine 1983, kao vođa legendarne grupe Dorijan Grej, izdaje prvi album – „Sjaj u tami“, a dve godine kasnije i drugi album „Za tvoje oči“. Grupa je postala poznata zahvaljujući fenomenalnoj obradi grupe Voker braders „Sunce više neće sijati“, ali upečatljivim glasom Massima Savića. Za tu obradu zaslužan je Siniša Škarica, čiji je glas Massima podsetio na vokal Skota Vokera, iako članovi benda nisu imali pojma ko su Voker braća i tako je nastao prvi hit Dorijana Greja.

Nažalost, članovi benda su eksperimentisali sa drogom tokom tih godina.

Videli su to „kao podsticaj za stvaranje muzike“. Bend se raspao 1986. jer su članovi proveli dva i po puta više snimateljskih dana u Švedskoj nego što je Jugoton bio spreman da plati. Jugoton je tražio da ostatak provedenih sati plaćaju iz svog džepa.

Menadžer Marijan Crnarić uspeo je da ugovori 42 koncerta u bivšoj Jugoslaviji, što su članovi benda radili samo za dnevnice. Ostatak zarade otišao je za pokriće duga Jugotonu. A bend se raspao zbog bankrota i međusobnih optužbi. Nakon toga, Massimo Savić je započeo uspešnu samostalnu karijeru i objavio četiri albuma u saradnji sa Zrinkom Tutić.

Slijedi zaokret u karijeri i art pop i rok projekti poput albuma na engleskom jeziku Elements ili vokala u grupi Metal Guru, uz istovremeno objavljivanje petog albuma u saradnji sa Tutićem – Benzinom 1995. godine, na samom vrhuncu. hrvatske „plesne“ muzike. Godine 1998. otkazao je saradnju sa Zrinkom Tutićem.

Mnogo godina kasnije rekao je da je „saradnju sa Tutićem platio svojim zdravljem“. Pet godina kasnije Savić objavljuje novi album „Massimo”. Uzlaznu putanju njegove karijere započeo je 2002. godine, kada je potpisao ugovor sa Akuarius Records, koji je objavio album „Vještina“.

Željan povratka u bend, polako je okupljao tim. „Alhemičari“ se okupljaju i pevač počinje sa serijom koncerata. Nastaje album „Vještina II“. Ovo su albumi koji su ga vratili u sam vrh hrvatske pop-rok muzike. Sredinom 2011. Massimo izdaje veliki hit „Iz odjeno pogleda“, čiji je tekst i muziku napisao Predrag Martinjak.

Ovo je bila prva saradnja Massima i Pegi i iznjedrila je mnogo hitova.

Pesma „Iz jedno pogleda“ imala je ogroman uspeh i danas ima preko 15 miliona pregleda na Jutjubu. 2013. posvetio je jubileju 30 godina karijere, a koncert karijere održao je u Areni Zagreb 5. novembra 2022. Više puta je nagrađivan Porinom.

Okušao se i Massimo. nekoliko puta kao mentor, odnosno član žirija u pevačkim emisijama. Prvi put je to učinio 2015. godine, kada je bio član žirija u RTL-ovom Ks faktoru.

Dve godine kasnije Massimo je ponovo sedeo u žiri na RTL-u, ali ovoga puta u Zvijezdama. Massimo je 2019. godine postao jedan od mentora na hrvatskoj verziji svetski poznatog projekta The Voice.

Suprugu Eni je upoznao 1989. godine, koja je tada pisala pesme Josipi Lisac.

Imaju ćerku Mirnu, novinarku i bivšu radio voditeljku.

Preuzeto sa: 6yka.com

Vanvremenska rečenica koju je napisala Elenor Ruzvelt, američka političarka, humanitarna radnica i nekadašnja “prva dama” Sjedinjenih Američkih Država (SAD) bila je ujedno i njena zvezda vodilja kroz život.

Elenor je pomerala granice, povlačila poteze koji su uticali na tok istorije i do poslednjeg daha krčila put ženskoj ravnopravnosti.

Siroče od 10. godine

Rođena je kao Ana Elenor Ruzvelt 11. oktobra 1884. godine u Njujorku u bogatoj i uticajnoj porodici. Njen otac Eliot bio je mlađi brat potonjeg američkog predsednika Teodora Ruzvelta, a majka Ana Hol poticala je iz ugledne porodice Eliot.

Uprkos tome što je rasla u izobilju, njeno detinjstvo nije bilo srećno. Elenor je kao dete ostala bez roditelja; njena majka je preminula kad je devojčica imala osam godina, a bez oca je ostala dve godine kasnije. O Elenor je brinula baka sve dok devojčica nije napunila 15 godina i otišla u Školu za devojčice u Engleskoj.

Tri godine kasnije vratila se u Njujork i odmah se uključila u rad socijalne službe. Iste godine upoznala je svog daljeg rođaka Frenklina Ruzvelta, a marta 1905. godine odlučili su da stanu pred oltar.

Brak pun iskušenja

Željna porodice bez koje je ostala kao devojčica, Elenor je dala sve od sebe da njen brak bude uspešan. Sa Frenklinom je izrodila šestoro dece i bila potpuno slomljena kad je 13 godina od razmene bračnih zaveta saznala da je suprug vara.

Iako bi se mnoge žene na njenom mestu odlučile za razvod, Elenor je donela drugačiju odluku. Uprkos tome što je kao supruga i majka doživela težak udarac, nije želela da razvodom destruktivno utiče na muželjevu političku karijeru koja je u to vreme bila u usponu. 

“Progutala” je prevaru, još jače oko sebe prigrlila decu i podignute glave nastavila da se bori kroz život, pružajući veliku podršku čoveku koji ju je izneverio.

Aktivno se uključila u rad Demokratske stranke i počela da predaje književnost i istoriju SAD na Učiteljskoj školi za devojčice u Njujorku.

Njen karijerni uspon poljuljala je bolest supruga Frenklina zbog koje je završio u invalidskim kolicima. Ali, Elenor mu nije dozvolila da poklekne. Borila se poput lavice, ne dozvoljavajući suprugu da psihički padne i odustane od političke karijere.

Mnogi smatraju da je njena energičnost bila presudna u toj borbi.

“Biću obična gospođa Ruzvelt”

Početkom marta 1933. Frenklin Ruzvelt postao je predsednik Sjedinjenih Država, a Elenor “prva dama”. Po preseljenju u Belu kuću Elenor je poručila naciji da će biti “obična gospođa Ruzvelt, a ne simbol elegancije”.

Bila je prva supruga predsednika Sjedinjenih Država koja je održala svoju konferenciju za štampu. I ne samo to – s obzirom na to da je pre toga novinarkama bilo zabranjeno da prisustvuju predsedničkim konferencijama za štampu, Elenor Ruzvelt je na svoju konferenciju pozvala samo novinarke.

Koliko se borila da prava žena govori još jedan odlučni potez iz života “prve dame”. Kad je 1939. afroameričkoj pevačici Marion Anderson zabranjeno da nastupa u prostoru koji je pripadao organizaciji “Kćeri američke revolucije”, gospođa Ruzvelt je u znak protesta dala ostavku na članstvo u ovoj organizaciji.

Vreme u kom je Frenklin Ruzvelt došao na čelu SAD nije bilo nimalo lako; svet je već grcao u Velikoj depresiji, a ubrzo je otpočeo i Drugi svetski rat. Elenor je kao “prva dama” pre početka rata putovala širom zemlje kako bi se što bolje upoznala sa problemima koji muče ugrožene kategorije stanovništva, a onda je o tome obaveštavala svog supruga.

Zvali su je “predsednikove oči, uši i noge”. Nikad mu nije prenela ulepšane informacije, zbog čega ju je narod veoma voleo i poštovao.

Za vreme Drugog svetskog rata pomagala je direktoru sektora civilne odbrane i posetila Englesku i Južni Pacifik kako bi podstakla dobru volju među saveznicima i podigla moral američkim vojnicima u inostranstvu.

Od 1935. do 1962. jednom sedmično pisala je kolumnu “Moj dan”.

“Prva dama sveta”

Ni posle smrti predsednika Frenklina Ruzvelta 1945. godine Elenor se nije povukla iz javnog života. Imenovana je za delegata Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (UN), predsedavala je Komisijom za ljudska prava i neumorno radila na izradi Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koju je Generalna skupština usvojila 1948. Četiri godine kasnije napustila je delegaciju UN posle izbora republikanskog predsednika Ajzenhauera.

Iako u godinama, Elenor nije dozvoljavala da njen društveni angažman trpi.

Dve godine pre smrti Elenor je pristala da se sastane sa Džonom F. Kenedijem, predsedničkim kandidatom demokrata kojeg u početku nije podržavala. Posle susreta sa Kenedijem promenila je mišljenje i učestvovala u njegovoj predsedničkoj kampanji.

Kenedi ju je potom imenovao za prvu predsednicu Predsedničke komisije za status žena.

Elenor Ruzvelt preminula je 7. novembra 1962. godine. Sahranjena je pored supruga u Hajd parku. Pred kraj 20. veka proglašena je jednom od deset omiljenih ličnosti svog vremena.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Godine 1948, Soraju je, sa nedavno razvedenim šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem, upoznao Forough Zafar Bakhtiari, Sorajin bliski rođak. Poslednji iranski šah Mohamed Reza Pahlavi upravo se razveo od princeze Favzijom, koja je bila nestvarno lepa, ali nije se slagala sa svekrvom i nije rodila muškog naslednika, već samo ćerku.

U potrazi za mladom koja će mu roditi sinove, na kraljevsku scenu Irana uskoro stupa princeza Soraja, ćerka iranskog plemića i ambasadora u Nemačkoj Khalila.

Sora je odrasla i školovala se po celoj Evropi. Uprkos kulturološkim razlikama, sa  šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem dogodila se obostrana ljubav na prvi pogled. Eksploziji emocija usledila je njihova veridba, svega 24 sata od upoznavanja. Šah joj je tada dao verenički prsten sa dijamantom od 22,37 karata.

Nažalost, venčanje je bilo prolongirano jer se Soraja razbolela i nedeljama se lečila od tifusa. Za to vreme, prema predanju, šah joj je svaki dan donosio po jedan dragulj i spuštao ga na njen jastuk.

Raskošno venčanje iz snova

A onda je došao dan venčanja, 12. februara 1951. godine. Mlada je nosila srebrnu haljinu od lamea sa biserima, ukrašenu perjem rode marabua, koju je za tu priliku dizajnirao Kristijan Dior.

Za venčanicu se kasnije saznalo da je budućoj kraljici bila preteška. Na nju je utrošeno čak 20 metara svile i sa ukrasima je bila teška skoro 30 kilograma. Soraja, iscrpljena od višenedeljnog lečenja, jedva je stajala, a napolju je padao sneg.

Šah je naredio da se u ledenoj palati postavi više desetina peći na drva, a dvorski lekar je naredio da obuče vuneni prsluk ispod haljine i vunene čarape. Šah i jedan od njegovih pomoćnika makazama su odsekli osam metara materijala sa venčanice kako bi je oslobodili dela težine.

Iako je šah najavio da bi gosti trebalo da doniraju novac specijalnoj dobrotvornoj organizaciji za iransku sirotinju, među svadbenim poklonima našli se sve, od bunde od nerca do stola sa crnim dijamantima koje je poslao Josif Staljin.

Ceremonija je bila ukrašena sa 1,5 tona orhideja, lala i karanfila, poslatih avionom iz Holandije. Zabava je uključivala konjički cirkus iz Rima.

Sve u svemu, od svih Šahovih mnogih žena, generalno se veruje da je Soraja bila „prava ljubav“ njegovog života jer je ona bila ona koju je on najviše voleo.

– Bila sam glupa. Nisam znala skoro ništa o geografiji, legendama moje zemlje, ništa o njenoj istoriji, ništa o muslimanskoj religiji – priznala je Soraja, čije je vaspitanje bilo potpuno nemačko i katoličko, zbog čega nikako nije mogla da stekne poverenje u Iranu, do te mere da su muslimanski sveštenici savetovali šaha da ne bi trebalo da se oženi ovom „poluevropskom devojkom“ koja nije vaspitana kao muslimanka.

Život u bajci prepun prepreka

Nakon venčanja, Reza i Soraja su živeli kao u bajci, ali je njihov idealan život bio prilično ugrožen. Sorajin brak je bio problematičan i jer su je majka i sestre Mohameda Reze videle kao rivala za njegovu ljubav, isto kao što su se sukobljavale sa njegovom prvom suprugom, princezom Favzijom Fuad od Egipta.

Neprestano su je mrzele i nanosile sitna poniženja.

Sa druge strane, Soraja nije volela Ernesta Perona, šahovog najboljeg prijatelja i privatnog sekretara, koje je nazivala „homoseksualcem koji je mrzeo sve žene“ i „širio otrov po palati”.

– Peron je bio lukav, perfidan i makijavelistički čovek koji je pobuđivao mržnju, raspirivao tračeve, uživao u svakoj intrigi – opisivala ga je kraljica, dok je uprkos njenom gađenju, Mohamed Reza  bio fasciniran, kako je rekla “ovim dijaboličnim Švajcarcem“.

Peron ju je jednom posetio i izneo niz, kako je ona nazvala, veoma „razvratnih“ primedbi i vulgarnih pitanja o njenom seksualnom životu sa šahom, što ju je navelo da ga u svom besu izbaci iz Mermerne palate.

Naime, tokom sukoba sa premijerom Mohamedom Mosadegom iz levičarskog Nacionalnog fronta, Mohamed Reza je često bio depresivan, do te mere da je čak prestao da igra poker sa svojim prijateljima, što je bio jedan od njegovih glavnih strasti.

Ona je izjavila da samo telesna strast može da izvuče Mohameda Rezu iz depresije i često je pozivala šaha u svoj krevet da mu održi raspoloženje.

Iako je venčanje održano tokom velikog snega, što se smatralo dobrim znakom, brak carskog para se raspao početkom 1958. zbog Sorajine očigledne neplodnosti.

Šahovo jedino dete, njegova ćerka princeza Šahnaz, udala se za Ardešira Zahedija, sina bivšeg premijera, generala Fazlolaha Zahedija, čoveka kojeg je Mohamed Reza prezirao i otpustio 1955. godine.

Smatrao je da „jedan Zahedi ne može da nastavi dinastiju Pahlavija“, i da Soraja mora da mu da sina kako bi kuća Pahlavija mogla da se nastavi. Nesrećna kraljica lečena je u u Švajcarskoj i Francuskoj.

U pokušaju da sačuva svoj položaj, Soraja je rekla šahu da treba da promeni ustav iz 1909. kako bi dozvolio jednom od njegovih polubraće da ga nasledi, za šta joj je Mohamed Reza rekao da će zahtevati „odobrenje Saveta mudrih muškaraca“ .

To je bila direktna laž, jer Soraja, koja nikada nije pročitala ustav, nije znala da ne postoji „Savet mudraca“, što je bio šahov način da prolongira tešku odluku.

Kraj braka

Postojao je i sve veći pritisak da šah oženi još jednu ženu, jer je prema šerijatu, mogao da dovede novu ženu u porodicu – ako na to pristane prva žena.

Šahova dominantna majka je tu videla svoju šansu da izvšri pritisak na sina da se razvede od nje, ukazujući mu na dužnost da obezbedi muškog naslednika, zbog čega je Mohamed Reza ubedio Soraju da napusti Iran, dok on navodno ne sredi stvari oko ustava.

Uskoro ju je pozvao i telefonom saopštio da će morati da prihvati da uzme drugu ženu ili će se u suprotnom razvesti od nje.

Već 14 dana kasnije, 21. marta 1958, na iransku Novu godinu, uplakani šah je objavio svoj razvod iranskom narodu u govoru koji je emitovan na radiju i televiziji.

Prema izveštaju “Njujork tajmsa”, razvodu 6. aprila 1958.  prethodili su opsežni pregovori kako bi se kraljica Soraja ubedila da dozvoli svom mužu da uzme drugu ženu. Ona međutim, nije mogla da prihvati ideju da deli ljubav svog muža sa drugom ženom.

– Pošto je Njegovo carsko veličanstvo Mohamed Reza Šah Pahlavi smatrao neophodnim da naslednik prestola mora biti direktnog porekla po muškoj liniji iz generacije u generaciju, ja ću sa svojim najdubljim žaljenjem u interesu budućnosti države i dobrobiti naroda u skladu sa željom Njegovog Veličanstva Cara, žrtvovati svoju sreću i izjaviću svoj pristanak na razdvajanje od njegovog carskog veličanstva – izjavila je Soraja Esfandiari Bakhtiarid.

Soraja je bila dobro nagrađena za razvod sa šahom, koji joj je kupio penthaus stan u Parizu koji je bio procenjen na tri miliona dolara. Plaćana joj je i mesečna alimentacija od 7.000 dolara sve do Islamske revolucije koja je zbacila Mohameda Rezu 1979. godine.

Zahvaljujući širokogrudosti bivšeg supruga, živela je veoma udobno u Rimu, Minhenu i Parizu. Pozivali su je na proslave i postala je ikona džet-seta. Čak je snimila i film.

Ali, ceo život je proživela u borbi s tugom i depresijom. Umrla je 2001. godine, a sahranjena je u Nemačkoj, u grobnici svojih roditelja.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs