životna sredina – Lola Magazin

Da li smo zaista poslednja generacija koja će videti svice

Lola Magazin — Mon, 07 Jul 2025 13:19:45 +0000

Na obodu borove šume u Vrnjačkoj Banji tokom odrastanja stalno sam gledala svice.

Svetlucavi insekati pojavljivali su se čim bi pao mrak sporo leteći u rojevima.

Ali globalne studije pokazuju da su ovi prizori sve ređi, a o tome se često piše i na društvenim mrežama.

Gubitak staništa, svetlosno zagađenje i pesticidi – hemikalije koje se koriste u poljoprivredi, neki su od razloga za smanjenje broja ovih šumskih fenjera.

„Osnovni uslov za opstanak larvi svitaca je prisustvo odgovarajuće hrane.

„Trenutno u Srbiji ne postoje nikakva dugoročna sistematska istraživanja koja su jedini način da se utvrdi njihova brojnost, a većina informacija o nestanku svitaca u Srbiji potiče iz medija”, kaže Jovan Dobrosavljević sa Šumarskog fakulteta u Beogradu za BBC na srpskom.

Ipak, moderni način života ne ide im na ruku, jer njihovo svetlucanje ne dolazi do izražaja i može da utiče na romantiku.

„Kako bi svici mogli da se razmnožavaju potrebno je da mužjak pronađe svetlost koju ženka proizvodi.

„U urbanoj sredini gde je prisutno zagađenje svetlom, ovo je maltene neizvodljivo”, dodaje Dobrosavljević.

Neke vrste svitaca već su ugrožene, dok druge nestaju pre nego što ih naučnici uopšte primete.

Na crvenoj listi Međunarodne unije za zaštitu prirode postoji veliki broj vrsta svitaca sa višim ili nižim stepenom ugroženosti.

U Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogozaštićenih i zaštićenih divljih vrsta, u Srbiji nema ugroženih vrsta svitaca, dodaje on.

Kako žive svici?

Svici pripadaju porodici Lampyridae, u pitanju je vrsta tvrdokrilnih buba.

Postoji više od 2.000 poznatih vrsta širom sveta, a najčešće nastanjuju tople i vlažne predele, poput šuma, močvara i livada.

Ono što ih čini posebnima jeste bioluminiscencija – njihova sposobnost da proizvedu svetlost.

„Kao što samo ime bioluminescencija kaže ova svetlost nastaje prirodnim putem, odnosno putem hemijske reakcije u telu svitaca.

„Supstanca zvana luciferin reaguje sa kiseonikom u prisutvu enzima luciferaze i ATP-a (molekula koji prenosi energiju u ćelijama)”, kaže Dobrosavljević.

U trbuhu stvaraju takozvanu „hladnu svetlost”.

To znači da su efikasniji od većine modernih sijalica, jer ne troše energiju na stvaranje toplote u procesu proizvodnje svetla, objašnjava on.

Ova svetlost im služi kao sistem komunikacije i privlačenja partnera, a kod larvi i kao upozorenje predatorima.

U prirodi, larve svitaca (poznate i kao glowworms) mogu sijati mesecima pre nego što se transformišu u odrasle jedinke.

Larve svitaca su predatori i većina njih koji žive u Srbiji se uglavnom hrane puževima golaćima i glistama, tako što ubrizgaju tečnost u plen, a zatim izvuku delimično svarenu materiju kroz usnu duplju.

„Zato biraju staništa gde živi njihov plen, kao što su zaklonjeni senoviti predeli šuma i okoline reka.

„Ženke su kod većine vrsta beskrilne i slabo pokretne, tako da svetlošću, čija su frekvencija, intenzitet, boja i druge karakteristične specifične za određene vrste, najčešće privlače mužjake”, kaže Dobrosavljević.

Svetlosne poruke ovih insekata često sofisticiranije nego što izgleda.

Ženke nekih vrsta su otišle i korak dalje u evoluciji, tako da proizvode svetlost specifičnu za ženke druge vrste svitaca čijim se mužjacima hrani kada dođu privučeni svetlom, dodaje Dobrosavljević.

Svetleći insekti koji ne vole svetlo

Veštačka svetla iz gradova, automobila i ulične rasvete ometaju prirodne svetlosne signale svitaca, što otežava parenje i navigaciju.

U Srbiji, nažalost, još ne postoje naučne studije koje su bavile uticajem svetlosnog zagađenja na ponašanje i opstanak svitaca, objašnjava Dajana Bjelajac, docentkinja na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu za BBC na srpskom.

Svetlosno zagađenje je prekomerna, nepravilno usmerena ili nepotrebna veštačka svetlost koja remeti prirodni mrak.

Javlja se kada osvetljenje ulica, reklama, zgrada, automobila, kao i veliki svetlosni snopovi sa diskoteka ili turističkih atrakcija narušavaju prirodni ciklus dana i noći i utiče na životnu sredinu, ljudsko zdravlje i energetsku efikasnost.

Procenjuje se da se svake godine svetlosno zagađenje poveća u proseku deset odsto, rekao je Srđan Samurović, naučni savetnik Astronomske opservatorije Beograd, u ranijem razgovoru za BBC na srpskom u tekstu Zašto ne vidimo zvezde.

Više od 80 odsto svetskog stanovništva i više od 99 odsto Evropljana živi pod svetlom zagađenim nebom, upozorava izveštaj Eioneta.

Srbija je deo ovog globalnog trenda, i među deset je evropskih zemalja u kojima je od 2014. do 2021. došlo do najvećeg povećanja svetlosnog zagađenja, pokazuje isti izveštaj.

„Svaka svetlost koja je prisutna noću utiče na razmnožavanje svitaca bilo da je to ulično ili osvetljenje na stadionima, reklamni paneli, pa čak i rasveta u dvorištima koja je upaljena u vreme kada je njihova aktivnost najveća”, kaže Jovan Dobrosavljević.

Ne vole ni gradove

Ali svetlost nije jedini neprijatelj.

Širenje gradova dodatno preti ovim insektima.

Sečenje šuma, isušivanje močvara, pretvaranje livada u betonske pejzaže – sve to briše prirodna staništa svitaca.

Njihov životni ciklus zavisi od očuvane mikroklime, vlage i tla bogatog glistama i puževima – osnovnim plenom larvi.

Da bi se očuvala populacija svitaca trebalo bi da se smanji urbanizacije u gradskim područjima, kaže Dobrosavljević.

Poslednih godina sve češći je i turizam posmatranja svitaca – posebna vrsta ekoturizma u kojoj ljudi putuju u prirodna staništa da bi, tokom toplih letnjih noći, gledali ritual parenja svitaca koji se dešava se samo nekoliko nedelja godišnje.

U nekim zemljama, kao što su Japan, Tajland, Meksiko i Amerika, turizam posmatranja svitaca privlači hiljade posetilaca.

Međutim, ako se turizam ne organizuje pažljivo, može ugroziti svice.

„Turisti nisu krivici, ali dok hodaju po šumskom tlu, stajaće na telima ženki svitaca koje polažu jaja i tako ubiti sledeću generaciju insekata”, rekla je profesorka Sara Luis sa Univerziteta Tafts, ranije za BBC.

Kako da pomognemo svicima?

Čini se da ove svetlucave bube ne traže mnogo – malo mraka, tišinu i netaknutu prirodu.

Smanjenje svetlosnog zagađenja, odnosno paljenje svetla u dvorištima i kućama samo kada su potrebna, korišćenje osvetljenja sa senzorima za pokret ili spuštanje roletni noću mogu da pomognu populaciji svitaca, kaže docent na Šumarskom fakultetu.

„Možda je i najvažnije to da utičemo na donosioce odluka u našoj zemlji da se donese Zakon o zaštiti od svetlosnog zagađenja kako bismo bili sigurni da će propisi da se poštuju, a neadekvatno osvetljenje ukloni i sankcioniše.

„Neke zemlje iz regiona, poput Hrvatske su to uvele”, dodaje Dajana Bjelajac.

Insekti igraju ključnu ulogu u proizvodnji hrane i u očuvanju našeg ekosistema, a vremenom sve više njih gubi staništa.

Da bismo im pomogli dobro bi bilo saditi autohtonu vegetaciju, ređe kositi travu, i gde je moguće ostavljati materijal ispod kog svici mogu da se sakriju i prezime poput drvenog otpada ili kamenja, zaključuje Dobrosavljević.

Izvor: bbc.com

Ormani su nam prepuni nenošene odeće koje se nikako ne odričemo, pokazuje studija

Lola Magazin — Fri, 04 Jul 2025 20:29:12 +0000

Četvrtinu komada odeće koju posedujemo nismo obukli bar godinu dana, ali se makar malo više trudimo da je duže nosimo, pokazuju rezultati istraživanja objavljenog u Velikoj Britaniji,

Samo u ovoj zemlji, oko 1.6 milijarde komada garderobe krije se zaboravljeno u ormanima, otkriva istraživanje ekološke organizacije WRAP.

Dobra vest je, međutim, što odeću duže nosimo – na primer, par farmerki nam danas traje četiri godine, 12 meseci duže nego 2013, kada je rađeno slično istraživanje.

„Duže čuvamo odeću, ali je imamo mnogo više u ormanima, što znači, u stvari, da je manje koristimo”, kaže Ketrin Salvidž, stručnjakinja za tekstil iz ove organizacije.

„Pravi je trenutak da se naučimo da više nosimo odeću koju već posedujemo.”

Modna industrija proizvodi i do osam odsto svetske emisije gasa, saopštile su Ujedinjene nacije.

Istraživanje organizacije WRAP je urađeno sa 6,000 učesnika koji kupuju garderobu bar jednom godišnje.

Kaputi i jakne imaju najduži životni vek – čak i do šest godina, dok rublje nosimo u proseku 2.7 godine.

Ipak, iako su nam ormani prepuni odeće, kupovne navike nisu zastale i pored rasta cena,

Čak 45 odsto anketiranih kupuje neki odevni predmet bar jednom mesečno, a jedan od osam ispitanih, jednom nedeljno.

Polovina ispitanika u Britaniji rado kupuje polovnu odeću, a istraživanje pokazuje da ta garderoba ostaje u ormanima skoro godinu i po dana duže nego nova.

Izvor: bbc.com

Kako je posle smrti bebe jedna Argentinka pokrenula borbu za zdravu životnu sredinu

Lola Magazin — Tue, 09 Jul 2024 10:10:24 +0000

Njena ćerkica Nandi umrla je samo tri dana nakon rođenja.

Doktori su otkrili problem sa bubrezima i hitno su je operisali, ali nisu uspeli da je spasu.

„Posle tri dana, konačno su mi je doneli i rekli: ‘Evo tvoje ćerke’ – i skoro mi je tutnuli u ruku. Ostavili su mi je u naručju, držala sam je, bila je topla, ali mrtva”, ispričala je ona u razgovoru za BBC 2023. godine.

„Još uvek mi je teško da pričam o tome.

„Odnela sam je kući i sahranila”, dodala je Sofija.

Neobične smrti

Razumljivo, to su bili „veoma teški dani” za mladu majku.

Skrhana bolom, Sofija nedeljama nije mogla da izađe iz kuće u varoši Itusangu, na periferiji grada Kordobe.

Tek kada je komšinica prokomentarisala da je smrt njene ćerke Nandi neobična, Sofija je počela da razmišlja zašto su otkazali bubrezi njene bebe.

„Bilo je to otprilike u isto vreme kada sam počela da viđam drugu komšinicu, učiteljicu, koja je svakodnevno prolazila pored moje kuće noseći belu maramicu”, rekla je Sofija.

Kada je Sofija upitala zašto nosi maramicu, odgovorila je da ima rak.

„Počela sam da viđam decu koja nose maske preko usta i majke sa marama na glavi kojima su prikrivale gubitak kose zbog hemioterapije.

„Tada mi je kliknulo i trgla sam se iz mog bola”, rekla je.

Studije slučaja

Krajem 1990-ih, broj ljudi kojima je dijagnostikovan rak, kao i broj respiratornih bolesti i smrti dece počeli su dramatično da rastu u Itusangu.

„Počela sam da kucam na vrata svake kuće u mom susedstvu, pitajući komšije koliko ljudi u njihovim kućama je bolesno i od čega boluju”, ispričala je Sofija.

Otkrila je da su mnogi drugi ljudi u gradu izgubili malu decu ili da su imali člana porodice kome je dijagnostikovan rak.

„Saznala sam da je petoro ili šestoro dece umrlo samo u jednom bloku”, dodala je.

Ove činjenice su je podstakle da preduzme akciju.

Predvođene Sofijom, 16 žena iz komšiluka su osnovale grupu „Majke Itusanga”.

Grupa je istraživala smrti od slučaja do slučaja.

Sve je upućivalo na zajednički imenitelj – soju.

Pored zajednice u Itusangu i oko varoši, bili su zasadi soje na kojima su poljoprivrednici koristili hemikalije, kao što je glifosat, za suzbijanje korova.

Glifosat, najrasprostranjenije hemijsko sredstvo za uništavanje korova na svetu, razvila je 1970-ih američka korporacija Monsanto.

‘Verovatno je kancerogen’

Danas mnoge kompanije proizvode glifosat, a njegovu upotrebu su odobrila regulatorna tela u mnogim zemljama, među kojima su Sjedinjene Američke Države (SAD) i članice Evropske unije (EU).

Međutim, upotreba ovog hemijskog sredstva i dalje je sporna.

Međunarodna agencija za istraživanje raka koja je deo Svetske zdravstvene organizacije je 2015. godine zaključila da je glifosat „verovatno kancerogen za ljude”.

Međutim, Agencija za zaštitu životne sredine SAD-a saopštila je da je ovo sredstvo za uništavanje korova bezbedno kada se koristi pažljivo.

Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) takođe je saopštila da je malo verovatno da glifosat izaziva rak kod ljudi.

Genetski modifikovana soja je otporna na glifosat, tako da ovo hemijsko sredstvo uništava samo korov, ali ne i biljke soje.

Genetski modifikovani zasadi je trebalo da zahtevaju manju količinu ovog hebricida, ali, kako je korov postajao otporniji, korišćene su veće količine sredstava za uništavanje korova.

U Itusangu su mnoge takve hemikalije prskane po zasadima, a vetar ih je razsnio posvuda.

Zagađena voda

Majke Itusanga su otkrile da je stopa raka u lokalnoj zajednici 41 put veća od proseka u zemlji, uz visoku učestalost neuroloških i respiratornih bolesti, urođenih mana i smrti novorođenčadi.

Studija Univerziteta u Buenos Ajresu potvrdila je da su zdravstveni problemi otkriveni u Itusangu povezani sa izloženošću pesticidima, a molekularni biolog Andres Karasko potvrdio je da glifosat povećava mogućnost pojave anomalija kod ploda.

U odgovoru na optužbe, Monsanto je rekao da „nema dokaza da ispravna upotreba glifosata uzrokuje ozbiljne probleme kao što su ove (bolesti)”.

Na kraju su vlasti pristale da ispitaju vodu u lokalnom vodovodu i potvrdile da je zagađena.

„Nismo shvatali da živimo u kontaminiranom kraju, mnogi ljudi koji su dobili rak nisu znali šta se dešava”, rekla je Sofija.

„Nismo unosili samo jednu agrohemikaliju, već koktel agrohemikalija”, dodala je.

Aktivisti su odlučili da uzmu stvar u sopstvene ruke i zaustave njihovu upotrebu.

„Kada smo saznali da pijemo kontaminiranu vodu, blokirali smo svaki traktor koji je prskao pesticide”, rekla je Sofija za BBC.

Da bi sprečili aktivnosti demonstranata, poljoprivrednici i zemljoposednici su počeli da zaprašuju useve iz vazduha.

Pretnje smrću

Posle višegodišnjih protesta i zbog bolesti lokalnog stanovništva, vlasti Kordobe pristale su da sprovedu istragu o uticaju agrohemikalija u toj provinciji.

Argentina je jedan od najvećih izvoznika genetski modifikovane soje u svetu i to je veliki prihod za zemlju.

Sofija kaže da su se mnogi u zajednici osećali ugroženo zbog učešća u protestima.

Ona je rekla da su dobijali pretnje smrću zbog istrage koja je pokrenuta na zahtev grupe Majki Itusanga.

„Obeležili su mi kuću, poslali ljude da mi razbiju prozore, da nas zastraše, da nas uplaše – da bismo se odselili.

„Ali, ostali smo uprkos strahu”, ispričala je.

Provincija Kordoba je 2012. godine zabranila prskanje agrohemikalija u blizini gradskih područja.

Ubrzo su i drugi regioni u Argentini uveli ograničenja za upotrebu agrohemijskih proizvoda.

A kada je Monsanto počeo da gradi postrojenje za proizvodnju transgenog (genetski modifikovanog) semena kukuruza u drugom gradiću, Malvinasu, takođe u provinciji Kordobi, i njih su zaustavile Sofija i Majke Itusanga.

Monsanto nije dao zvanično saopštenje o povlačenju, ali je prodao zemlju i otišao.

„Priča se završila našom pobedom. Izbacili smo ih i proterali.

„Nisu mogli da izgrade postrojenje i otišli su”, rekla je Sofija.

Iste godine Sofija je dobila Goldmanovu nagradu za ekologiju koja se smatra „Nobelovom nagradom za ekologiju”.

Sudske bitke

Kompanija Bajer (Bayer) je 2018. godine kupila Monsanto za 63 milijarde dolara, čime je nemački farmaceutski i biotehnološki gigant dobio kontrolu nad više od četvrtine proizvodnje semena i pesticida u svetu.

Ali do 2024. godine, protiv kompanije je pokrenuto više od 50.000 parnica u SAD-u, u kojim se tvrdi da sredstvo za uništavanje korova koje je Monsanto prodavao pod imenom „Raundap” (Roundup) izaziva rak.

Do danas je Bajer isplatio više od 11 milijardi dolara za nagodbe postignute sa oštećenima.

„Ovde smo već imali visoku stopu raka i da je kompanija ostala, bilo bi mnogo više slučajeva.

„Dakle, ono što smo postigli predstavlja uspeh u pogledu javnog zdravlja”, rekla je Sofija.

Udruženje lekara Argentine zatražilo je zabranu upotrebe glifosata, ali se njihovo upozorenje da je možda štetan snažno osporava.

Trenutno je upotreba pesticida na bazi glifosata ograničena ili zabranjena u 36 zemalja širom sveta.

U novembru 2023. godine, Evropska komisija je usvojila uredbu o sprovođenju (koja ima prednost nad nacionalnim zakonodavstvom) da se licenca za upotrebu glifosata produži za 10 godina.

I posle skoro tri decenije, Sofija ostaje nepokolebljiva u borbi za pravdu.

„Ne poštujem zakone kada su na strani nepravde.

„Kada negde postoji nepravda, tada ja krećem u akciju”, dodala je.

Apokalipsa biljaka: Zašto se suši drveće u Evropi

Lola Magazin — Thu, 25 Apr 2024 22:13:29 +0000

Otkako su naučnici 2013. prvi put u italijanskoj regiji Apulija pronašli ksilelu fastidiosu, bakteriju koja raste u tkivima biljaka, nestala je trećina od ukupno 60 miliona stabala u tom regionu. Mnoga stabla bila su vekovima stara.

Ta drveća polako venu i suše se, lišće im opada i kora postaje siva. Nekada su proizvodila skoro polovinu italijanskog maslinovog ulja. Prekinuta je proizvodnja, turisti su počeli da izbegavaju da dolaze tamo, prenosi Gardijan.

Deset godina kasnije, nije se mnogo odmaklo od početnog stanja, a pretnja samo postaje još veća. U februaru 2024. naučnici su pronašli još jednu vrstu ove bakterije, koja je uništavala američke vinograde i nikada ranije nije bila otkrivena u Italiji.

Za mnoge poljoprivrednike, naučnike i donosioce odluka, ova bolest je indikator daleko šireg problema – poteškoće EU da ograniči uvođenje razornih novih biljnih bolesti, uprkos regulatornim naporima u protekloj deceniji. Novi podaci, prenosi Gardijan, pokazuju da se u EU svake godine otkriju desetine epidemija bolesti, čak i dok se farmeri i naučnici bore da obuzdaju ranije poznate bolesti. Kako se klima menja, naučnici upozoravaju da će se problem pogoršavati.

Mane otvorenog sistema uvoza u EU

Jednog užarenog junskog jutra 2023. godine, Paolo Solmi, sanitarni inspektor u luci Ravena u severnoj Italiji, rekao je svom timu da otvori prvi od 28 kontejnera sa egipatskim krompirom koji će proveriti tog dana. Oni pune vreće i onda ih odnose u laboratorije na standardizovane testove EU.

PROFIMEDIA / Manuel Romano/NurPhoto/Shutterst / Shutterstock Editorial / Profimedia

„Kada prođu ove provere, roba je slobodna da se kreće unutar Evropske unije“, kaže Solmi.

EU ima otvoren sistem uvoza – može ući sve što nije poznato da je štetno. Neke zemlje, poput Novog Zelanda i Čilea, odlučile su se za zatvoreni sistem – sve se smatra krivim dok se ne dokaže suprotno.

Prema rezultatima, bakterije ksilela potiču iz Latinske Amerike, i najverovatnije dolaze od ukrasnih biljaka kafe koje su došle u Holandiju.

Prema Albertu Santiniju, šumskom patologu, otvoreni sistem propušta alarmantan broj biljnih štetočina i bolesti iz drugih zemalja. Dodao je da su mnogi patogeni bezopasni u tim zemljama jer su ekosistemi evoluirali zajedno sa njima. Iako ksilela možda nije uticala na biljke kafe u Kostariki, uspela je da utiče na bespomoćna stabla maslina u južnoj Italiji.

PROFIMEDIA / RM Flavio Massari / Alamy / Alamy / Profimedia

EU je uvela nove propise 2016. kako bi bolje upravljala uvozom iz drugih zemalja, te kako bi se brzo rešila epidemija. Ipak, sa toliko ulaznih mesta, naučnici i donosioci odluka ne mogu ispratiti sve. Za neke zemlje kao što je Holandija otvorena trgovina biljkama je ključni deo njihove istorije i ekonomije – i otporne su na pooštrenu regulativu.

Kristijan Linden, osnivač i izvršni direktor IBH Eksporta u Holandiji, uvozi cveće i saksijske biljke uglavnom iz Turske i istočne Afrike, te ih redistribuira po Europi. On kaže da ne zna mnogo o patogenima ili bubama koji ulaze u promet, ali nije zabrinut jer su fitosanitarne vlasti “veoma stroge”.

On smatra da je uredba o zdravlju bilja iz 2016. stvorila veću zaštitu za EU, te te napominje i koliko je važno uvođenje biljnih pasoša, koji nisu postojali kada je bakterija ksilela stigla u Italiju. Danas, dodaje, ako jedan kupac pronađe bolest ili bubu na uvezenoj biljci, cela pošiljka se prati i uništava.

„Kada je potrebno zaštititi životnu sredinu, to morate učiniti“, kaže on.

U luci u Raveni sanitarni inspektor Solmi prepoznaje ovaj izazov.

„Evropa je rođena pomoću kretanja roba, kapitala i ljudi. Naša misija je da damo sve od sebe u okviru otvorenog fitosanitarnog sistema jer alternativa trenutno ne postoji”, rekao je on.