Oduvijek sam se pitala kako je imati oca, koji te navečer pokriva, oca koji te podržava i koji je, jednostavno, tu. Mislim da je pravi problem jer ja imam oca, ali, on nikada nije bio tu.
Već na početku osnovne škole, mama je radila, dok smo seka i ja ostajale same. Ona je mislila da nas otac čuva, ali, on je krišom izlazio i dane provodio u kafani, dok smo mi ostajale same. Kada bi neko od prijatelja spominjao oca, našeg bi zvali „onaj što je uvijek u kafani“. U srednjoj školi su počele prijetnje. Dolazio bi u kasne sate, zvonio na vrata, lupao i vikao ukoliko ne otvorimo. Prijavila sam ga policiji kada me prvi put pokušao udariti. Policija je stigla, napisala izvještaj i rekli da ne mogu ništa dok se nešto konkretno ne dogodi. Dakle, dok ne budem imala modrice od udaraca ili ožiljke od noža, nasilje ne postoji. Tinejdžerka u meni je shvatila već tada da sistem nije na njenoj strani. Djevojčica u meni se tada izgubila zauvijek.
Kada sam studirala, jedno veče je kucao na vrata u tri ujutru. Sav krvav i prljav. Da, oprale smo ga i smjestile u krevet, a da nikada nismo saznale šta se tačno desilo. Mene nije ni zanimalo. Kada sam diplomirala na fakultetu, pružio mi je ruku i nasmijao se, ali uzalud, za mene je ostao isti onaj alkoholičar koji je pokušao udariti svoju curicu. Kada sam roditeljima saopštila da želim nastaviti sa školovanjem na master studiju, mama je sijala od sreće i pustila nekoliko suza radosnica kada sam primljena među redovne studente. On mi je rekao da je bolje da se „primim tacne“ jer od mene „ionako ništa neće biti“. I hvala mu na tome, sve sam ispite položila u roku sa prosječnom ocjenom devet. On to nikada nije saznao.
Zatim nas je jedno veče nazvao iz bolnice, a okolnosti, kako je završio tamo, ostale su i danas nerazriješene. U tih desetak dana, nas tri smo svaki dan, umorne i oznojene sa posla, išle pravo u bolnice. Nosile voće i cigare, vjerujući da će ovo biti njegova katarza, njegovo preobraženje..ona djevojčica u meni se nakratko pojavila. Naivna, mala, neiskusna, lakovjerna. Nakon što je izašao iz bolnice, slavili smo mamin i moj rođendan. Kao i svake godine, nismo dobile ni čestitku ni poklon. Štaviše, mene je taj dan dočekao u alkoholiziranom stanju, sa novim podsmjehom, i novim neplaćenim računima koji ga nisu zanimali. Djevojčica u meni je tada zaista zauvijek nestala, barem za njega, a ostale su samo grozne uspomene i opomene na njega.
Uskoro sam napustila honorarni posao u svojoj branši i odlučila posvetiti se pisanju magistarskog rada, sa kojim sam kasnila skoro godinu dana. To je značilo dosta ostajanja kod kuće, i mali vid pakla jer je on tu često bio. Nije mu se dopadao ručak – pa je psovao, nije mu se dopadao tepih za koji je redovno zapinjao jer je bio pijan – pa je vrijeđao. Jedan dan su mu zasmetale moje knjige, pa ih je bacio i rekao da se bezveze trudim jer će prije on završiti nego ja. Hvala mu. Magistarski sam završila, a uskoro ga i javno branim. On ne zna za to, niti će saznati, ako se ja pitam.
Dosta puta smo porodično pokušali prekinuti ovu šaradu, ali uzalud. Proces je jako skup jer on ne želi staviti svoj potpis na papir za razvod, a pripalo bi mu i pola imovine, koju on nije ni zaradio. Zakon ga štiti, štiti alkoholičara, nasilnika i propalicu. I koji izbor imaju žene u bh. društvu? Ovaj izbor nije naš, već izbor loših zakona. I danas živimo zajedno. Njemu je smetao zvuk našeg smijeha pa spava sam u sobi, a mi u našoj sa našim divnim cukom. Probude nas te njegove okice i cvrkut kanarinca, a njega alarm i mrgudno raspoloženje. Ne komuniciramo, osim ako mu je potreban ključ od kuće.
I zato vjerujem da svi ljudi nisu isti. Neki vam unište život, dok vam neki pruže ruku da ustanete. Nismo svi isti pred zakonom, ali nismo ni pod ovim nebom i vjerujem da će svako dobiti kako zaslužuje. Zahvalna sam pravim ljudima u svom životu, mada jako mali broj njih zna ovu istinu. Za ostale sam samo jedna djevojka, koji voli da bude sređena i našminkana, koja voli svoju porodicu i ljubimce u kući. Mama je seku i mene odgojila, prije svega, da budemo dobre osobe i bolje od svega što nam se događalo. Danas znam kako jedna porodica treba da izgleda, ali znam i kako jedan muškarac nikada ne smije da se ponaša. Hvala mu i na tome. Nekada vas tapkanje u mjestu natjera da se pet puta više trudite. Čudno je, ali hvala, „tata“, jer nikada nisi bio tu i učinio me osobom kakva sam danas.
