Dakle, otvorila sam orman sa idejom da iz njega izbacim sve što mi ne treba, što više ne nosim, što odavno nisam nosila.
Krenula sam u letnje čišćenje svog života sa prilično velikim entuzijazmom: sve sam prvo izvadila i bacila na krevet, a zatim sam odvažno krenula u trijažu – ovo mi treba, ovo mi ne treba.
Crvena haljina sa rasprodaje – ide u đubre! I ova siva koju nikada nisam obukla. I štrikana kapa sa cirkonima. I stara i izgrebana kožna jakna. I nekoliko belih košulja koje više i nisu tako bele.
I stolnjaci, jedan od damasta, za trpezarijski sto za 12 osoba, sa sve salvetama, jer nemam sto za 12 osoba, i šareni okrugli stoljnjak koji je preveliki za moj četvrtasti sto, i heklana zavesa, i šustikle i nekoliko rasparenih jastučnica, i dva SINALCO peškira za plažu, i stare zavese, i nekoliko iznošenih crnih haljina, i jedne široke crne pantalone iz 2000. godine, i tri para farmerki, i majice sa golim leđima, i četiri tunike za plažu, jakna „za kad idem na izlet, u jesen“ i tri tašne, malo fucnute, i to će u đubre kao i čitava kutija najlonki i grilonki, i jedno deset belih majica sa rukavim svih dužina – vreme je da ih bacim i da kupim tri nove za sezonu, zar ne, i onaj kajiš sa perlicama, i to ide u đubre. I suknja od tila, takozvana baletska, i nju sam samo jednom obukla, i to ide napolje, i tri sakoa stara najmanje deset godina. Super.
A onda mi pogled pada na taj kajiš sa perlicama. Pa, vratiće se moda. I oblačim odbačene sakoe, pomislim da još uvek mogu da prodju i da mi dobro stoje. Damastani stolnjak me moli da ga ne bacam, jer mi ga je kupila mama kad sam se udavala, i OK.
Pakujem ga ponovo u kesu, ko zna, možda jednog dana… I oblačim crvenu haljinu – gle pa mogla bih da je nosim! I odjednom, u belim majicama vidim potencijal za zimu – mogu da ih nosim ispod džempera. I tako sam, malo po malo, skoro sve vratila u orman.
Za đubre je bila samo mala napunjena kesa iz Idee.
Gledale smo se ta mala kesa napunjena čarapama, jednim šalom, starim vešom i šarenim zavesama, nekoliko trenutaka. I učinilo mi se da mi se nacerila.
Shvatila sam da sam postala zgrtač, da se teško odvajam od stvari. Mogu da poklanjam drugaricama, ali iz nekog razloga teško mi je da ih bacim.
A to je, koliko znam, prvi znak starenja.
Tako da, otvaram orman ponovo. I bacam sve što nisam ni jednom obukla, ili upotrebila u poslednjih godinu dana.
Sa tri pedesetolitarske crne kese za đubre (prepune prošlosti i strahova da možda više neću imati) u rukama, odlazim do kontejnera.
I mašem vam kao skroz nova osoba.
Izvor: AllMe Facebook
