Jer, nisam ja odvajkada ovakva. Oooo, neee…
Svašta me lomilo, ponešto i slomilo… Ali, ostajala sam ONA ja. Prijatna, nasmijana, sramežljiva… I mutava. Da, mutava, u pravom smislu te riječi.
Mutava i kad me neko od vršnjaka bocne na temu moje stidljivosti. Mutava na očevu pretjeranu strogoću. Mutava na frizerkino pitanje “Da li vam se sviđa?” Klimala sam glavom i izlazila iz salona sa željom da me spali grom sa sve onom kreaturom na glavi. Mutava na pitanje majke mog momka “Zar ti nemaš druge cipele?” Spuštala sam pogled na moje cipele i na onu rupicu kroz koju se vidjela boja mojih čarapa. I, ostajala mutava.
Dobro sam se nosila sa takvom sobom. Bar mislim da jesam. Sve dok nisam više bila JA, nego sam postala MI. Ne MI kao dvoje, dvije srodne duše, dvoje u braku… ili neko drugo sranje u paru. Nego MI kao dvoje moje djece i ja. Znam da ne bih imala NJIH bez NJEGA, ali on je nebitan u ovoj priči. Kad je moje JA postalo MI, pretvorila sam se u aždaju. Ne odjednom i iznebuha. Neee… Polaaako. Kako sam postajala svjesna da ta dva bića zavise od mene, da naša egzistencija zavisi od mene, da svaki njihov korak ka budućnosti zavisi od mene, tako mi je jezik bio sve duži.
Jedino ostaje žal što sam ostala nijema na svekrvine riječi “Vas tri ste nebitne u ovoj kući”. Nijema ja, nijem ON. Spakovala djecu i sebe i otišla. ON ostao. I, tad smo se rodile MI. MI kao MI ove godine postajemo punoljetne. Toliko traje naš staž borbe za opstanak. A, opstale smo. Oooooo itekako smo opstale. A, kad kažem opstale, ne mislim na ono “nismo gladne, nismo žedne”.
Da se ne lažemo, bilo je problema. Mislim na to da smo opstale bez ikakvog duga ikome. Hodamo uspravno i svakoga možemo pogledati u oči. Koračamo zajedno prema cilju, savršeno svjesne da smo i pored svih nedaća srećne. Srećne jer smo zajedno, jer smo zdrave, jer znamo čemu težimo i imamo tačno zacrtan cilj.
Ali, trebalo mi je vremena da naučim reći NE. I roditeljima, i rodbini, i lajavoj komšinici, i čitavom selu kad sam bila glavna tema ogovaranja, i nastavnici kojoj nije bilo jasno zašto mi je dijete mirno na času (???) , i dušebrižnicima koji zaključuju da djecu ne vaspitavam kako treba, da sam luda što se selimo, jer “pocrkaćemo” od gladi, “dobronamjernicima” koji su me godinama “tušili” teorijom da se MORAM vratiti bišem mužu, kolegama koji su mislili da sam baš ja ta koja ima najviše slobodnog vremena, koja može raditi prekovremeno i koja nema svoj privatni život… NE, NISTE U PRAVU!!! NE, NE MOGU!!! NE, NEĆU!!! Ili, po narodski, SJAŠITE MI S’ GRBAČE!
Onda je sve postalo nekako lakše. Progledala sam… Prodisala sam… I gurala naprijed. Bez gledanja preko ramena, unazad. Uzela sam svoj život u svoje ruke. Naučila djecu da misle svojom glavom. Da zarade svojim rukama. Da sanjaju svoje snove i ispunjavaju svoje želje. Da je podjednako važno i obrazovanje i kako zapržiti pasulj.
Još mi se ponekad omakne pa prećutim… Progutam. Pa me peče… Žulja… Nekad i zaboli. Ali, nabacim osmijeh, pogledam oko sebe i prepustim se sreći. Jer, srećna sam!!!
