Istoričarka umjetnosti i književnica. Urednica blogova Kulinarske čarolije zlog praseta i Obor čuda zlog praseta. Krenula je od knjiga za najmlađe, jer se u pisanu riječ i zaljubila kao dijete, a onda je, kad je malo porasla, pomislila da su djeca nepravedno smještena u fioku onih koji malo šta znaju i umiju samo zbog toga što su mali, pa je odlučila da tu nepravdu donekle ispravi.
Kaže, ne zna da li je u tome i uspjela, ali njen rad i njena djela dovoljno govore. Danas je Ivana Nešić, rođena u Ćupriji, sa beogradskom adresom, autorka čija se pisanija kao lektira izučava u školama u Srbiji, a kroz koju progovaraju njene tri velike ljubavi – istorija, umjetnost i pisanje.
Nakon knjiga za djecu “Zelenbabini darovi”, “Nemušti jezik” i “Misija: Muzej”, kao urednica izdanja “Priča o prkosnim Spkinjama: 50 smelih žena Srbije”, sa saradnicama je odala počast samo djeliću žena – od Čučuk Stane, do Isidore Sekulić i Marije Bursać, koje su na ovim prostorima donijele slobodu izbora koju često uzimamo zdravo za gotovo.
“Da bismo razumeli zašto naš svet izgleda tako kako izgleda – moramo poznavati ono što je bilo pre nas. Bilo bi lepo da znamo ne čijim ramenima poslovično stojimo, na koje izazove sa kojima su se susretale naše pretkinje danas ne moramo ni da mislimo, a koji su još uvek prisutni”, govori Nešić za Lola magazin, kao i uopšte o svom stvaralaštvu, počecima, bojaznima, ali i željama jednog pisca.
LOLA: Istoričarka umjetnosti pa u svijetu knjiga. I to prvo onih dječijih. Kako i zašto?
NEŠIĆ: Eto, prvo pitanje a već ne znam odgovor. Valjda sam u jednom trenutku osetila da u sebi nosim neke priče i da bih volela da ih ispričam. A pošto sam oduvek bila sklonija čitanju nego slušanju, logično je bilo da to uradim tako što ću nešto napisati. A kad sam napisala, poželela sam da i drugi to pročitaju i tako se to dogodilo.
LOLA: Kada ste se upustili u književno stvaralaštvo za djecu, da li ste, možda, željeli da svijetu ispričate neku svoju priču iz djetinjstva? Ili, recimo, nešto što kao dijete niste uspjeli da pronađete u knjigama za djecu?
NEŠIĆ: Čini mi se da sve što nastaje – nastaje iz neke potrebe. Kao mala sam osetila potrebu za knjigama čiji pisac decu shvata kao osobe, a ne kao neka mala stvorenja sasvim izdvojena i drugačija od „pravih“ odraslih ljudi i obećala sebi sam da ću tu potrebu nekako ispuniti. E sad, koliko sam u tome uspela da li su potrebe onih koji danas čitaju iste kao moje potrebe… Nadam se da jesam.
LOLA: A uz koje knjige ste Vi odrastali i koje biste i danas preporučili najmlađim čitaocima?
NEŠIĆ: Kao mala sam čitala mnogo, možda i više nego sad. Mnoge knjige sam čitala više puta, a najdraže su mi bile “Kapije vremena” Madlen Lengl, “Karik i Valja” Jana Larija i “Tajna napuštenog vrta” Francis Hodžson Barnet. Sve tri knjige su veoma različite, ali u sve tri junaci prelaze granice svetova, pomoću magije, nauke ili dobrote. I danas na svakih par godina pročitam neku od njih. Vredne su toga.
LOLA: Vaš debitantski roman za djecu „Zelenbabini darovi“ je naišao na pozitivne kritike. Isprepletali ste mitologiju, tradiciju i maštu. Šta je, po Vašem mišljenju, to što je od ponuđenog najbliskije vašim čitaocima, najprije djeci, odnosno, čime ih je ta knjiga najviše privukla?
NEŠIĆ: “Zelenbabini darovi” su jedna bajka. Malo je duža od onih koje smo slušali u detinjstvu i smeštena u moderno doba, ali svi vole bajke. Mislim da je toliko jednostavno. To, i ponovo moram da se vratim na iskren pristup pisanju i činjenicu da ne smatram da je neko glup ili nesposoban samo zato što je mali. Ako dete (ili odrasli čitalac, zašto da ne) ne zna neku reč, kako će je usvojiti nego iz knjiga? Ako se ne uplaši, gde je tu zabava? Ako se autor ne agažuje potpuno i svim srcem, zašto bi očekivao da iko svim srcem prihvati njegov rad?
LOLA: Ta knjiga je uvrštena i u lektiru. Kako je biti autorka čiji se rad izučava u školi?
NEŠIĆ: Uh, to je nešto strašno. Pošto dolazim iz malog mesta gde nismo imali prilike da se susrećemo s piscima, ja sam bila ubeđena da svi autori koji su nam bili po čitankama već odavno nisu živi. Kasnije jesam shvatila da sam tu grešila, ali i dalje sebe ne uspevam da vidim kao nekog dovoljno ozbiljnog, ako već ne starog, da se nađe u takvom društvu. Ipak, navikavam se polako. Lepo je.
LOLA: Kao istoričarka umjetnosti, na neki način ste se „vratili“ na svoj teren knjigom „Misija: Muzej“. U njoj progovarate o srpskom slikarstvu. Koja je njena misija?
NEŠIĆ: Dok sam pisala „Misiju Muzej“ još uvek se radilo na renoviranju Narodnog muzeja u Beogradu. Nedostajalo mi je da hodam njegovim hodnicima. Nedostajala mi je sigurnost i svest o tome da onog trenutka kada poželim da vidim neku od svojih omiljenih slika mogu da jednostavno odem i to uradim. Pišući ovu knjigu sam se na neki način izmeštala u muzej koga sam se sećala i muzej koji je tek trebalo da posetim. Istovremeno sam pred sebe stavila i izazov da organizujem jednu izložbu sredstvima koja su mi dostupna, dakle da napravim knjIgu-izložbu i da čitaoce provedem kroz nju. Da vidimo je li to moguće.
LOLA: Tu su likovi koji bježe od Zaborava i čudovišta koja žderu vrijeme i boju… Počiva li to iz vaše lične emocije da je kultura upravo takva danas – zaboravljena, ona kojoj su nagriženi vrijeme i boja, i da mlađe generacije treba da znaju nešto o tome i rade na tome da se to promijeni?
NEŠIĆ: Mislim da ti problemi postoje, ali da nisu vezani samo za kulturu. Baš kao što, ako želimo da budemo zdravi i snažni moramo vežbati telo, tako i ako želimo biti srećni i lepo raspoloženi moramo uložiti neki početni napor da u svom životu napravimo prostora za lepe stvari zbog kojih ćemo se osećati kao da taj dan nismo protraćili uludo, ili za vesele boje zbog kojih nećemo imati osećaj da doprinosimo sivilu novembarskog dana. Postoji beskrajno mnogo načina da u sebi i ljudima oko nas probudimo toplinu i radost. I vredi potruditi se malo oko toga.
LOLA: Istorija se nastavlja i u Vašem novom djelu, koje je nedavno predstavljeno, na Sajmu knjige u Beogradu, a koje će, ipak, čitati oni koji su malo porasli. Šta su „Priče o prkosnim Spkinjama“ i zbog čega su nastale?
NEŠIĆ: „Priče o prkosnim Srpkinjama: 50 smelih žena Srbije“ je knjiga nastala iz želje da svetu predstavimo žene koje su se izborile da dođemo u situaciju da neka prava i slobode koje danas uživamo uzmemo zdravo za gotovo. Do sada nije bilo mnogo ovakvih knjiga, bar ne o našim domaćim ženama, ali i to se menja. Maločas sam pomenula potrebu iz koje sve nastaje. Događa se da devojčice žele da saznaju nešto više o znamenitim Srpkinjama, ali nemaju odakle da krenu. Tako je ćerka mog prijatelja inspiraciju za domaći zadatak o ženi kojoj se divi izvukla iz novčanice od 200 dinara – jet to je jedina novčanica na čijem je licu žena: Nadežda Petrović.
LOLA: I što je još važnije – zbog čega su nam bitne?
NEŠIĆ: Da bismo razumeli zašto naš svet izgleda tako kako izgleda – moramo poznavati ono što je bilo pre nas. Bilo bi lepo da znamo ne čijim ramenima poslovično stojimo, na koje izazove sa kojima su se susretale naše pretkinje danas ne moramo ni da mislimo, a koji su još uvek prisutni. I na kraju, pišući ovu knjigu i sama sam po prvi put čula za neke od izuzetnih žena naše prošlosti. Bitno je zapamtiti one koji su naše društvo pogurali unapred, bez obzira na pol.
LOLA: Ko ih je kao takve i prepoznao?
NEĆIĆ: Postoji veliki broj čitalaca koji je “Prkosne” dočekao s radošću i prepoznao njihov značaj. Postoje i oni koji su se na neki način osetili ugroženi i koji su gestom ili rečima zapitali „šta vi žene uopšte više hoćete, šta vam opet fali?“. Volela bih da oni pročitaju knjigu. Možda bi im to pomoglo da shvate da niko ne pokušava da ih ugrozi, već da im predstavi članice društva koje su teško radile na tome da nam svima bude bolje. A u tome ne može biti ničeg zlog, zar ne?
LOLA: Negdje sam pročitala da je to knjiga za djevojčice, djevojke i žene koje bi voljele da se inspirišu i za momke koji bi da saznaju zašto nije uvijek lako biti žensko. Koliko je danas lako biti žensko (bez poređenja sa onim što je zapisano u istoriji)?
NEŠIĆ: To je valjda individualno iskustvo. Nevidljive i vidljive prepreke koje su postavljene pred nas zavise od pola, uzrasta, socijalnog statusa, rase, pa i sreće. Stvar je u tome da bi trebalo da imamo u vidu i da (makar bez poređenja) budemo srećni što nije kao što je nekada bilo, ali i da se borimo da buduće generacije budu srećne što njima nije kao što je nama bilo.
LOLA: Šta nakon ovoga? Odmara li istoričarsko-spisateljski duh ikada?
NEŠIĆ: Rad na “Prkosnim Srpkinjama” je bio zaista naporan, i pored toga što sam imala čitav niz saradnica. Bez njih ova knjiga ne bi postojala. Sad osećam kao da mi je potrebno malko odmora, a onda nešto sasvim drugačije.
