Devojčica, Fernanda Žaklina Davila, ima dve godine. Socijalna radnica iz utočišta koje je pozvano da se brine o njoj od kada je uzeta od bake na granici SAD i Meksika u julu, jedina je osoba koju poznaje, prenosi Nedeljnik priču magazina The New York Times.
“Koliko imaš godina”, pitala ju je sudija koja je dozvolila socijalnoj radnici da se vrati. “Govoriš španski?”
Prevodilac je ponovio pitanja na španskom. Fernanda je bila nema. “Ona… ona klima glavom”, rekla je sudija. Ovog popodneva u Njujorku, sudija Randa Zagzug je saslušala gotovo 30 dece. Fernanda je bila dvadeset šesta.
Sa strožim imigracionim kontrolama u SAD, sve više dece je u pritvoru. Oko 13.000 dece koja su sama došla u SAD nalaze se u federalnim domovima od oktobra i njih je pet puta više nego u maju 2017.
Sve to znači da se sve više dece pojavljuje pred federalnim imigracionim sudijama na saslušanjima gde će se odlučiti da li će biti deportovana, vraćena porodicama ili će dobiti azil. Ona često sede sama, bez pratnje porodice a ponekad i bez advokata.
“Nekada smo imali posla samo sa tinejdžerima”, kaže advokatica Džodi Cejsemer dok vodi decu na 14. sprat suda.
U čekaonici, njen kolega Migel Medrano je nekoliko minuta pokušavao da pripremi Fernandu za sud. Pitao ju je kako se zove, koliko ima godina, da li govori engleski ili španski. “Si?”, pokušao je. Bez odgovora. Ponovo je pokušao na engleskom. Nežno joj je rekao da će izaći pred sudiju. Bez reakcije.
U sudnici, sudija je pokušala da objasni proceduru svakom detetu. Paskval ima šest godina i živi u prihvatilištu od kada su ga odvojili od oca na granici u maju. Jedanaestogodišnja Merilin se nada da će se pridružiti mami na Floridi. Ali pošto Trampova administracija sada zahteva da rodbina koja želi da preuzme decu iz pritvora podnese otiske prstiju i prođe druge provere, to može da potraje tri do četiri meseca.
I to je slučaj sa mnogom drugom decom: Došla sama. Došao sam. Trebalo bi da ode da živi sa majkom, ujakom, rođakom u Kaliforniji, Mičigenu, Džordžiji.
Sudija je svako saslušanje završavala rečima ohrabrenja. “Srećno”. “Buena suerte”, preveo bi prevodilac.
Kada ih puste, deca bivaju suočena sa težim testom. Pred drugim imigracionim sudom moraju da dokažu da ispunjavaju uslove za azil ili će ih deportovati.
Situacija je jednostavnija za Fernandu čija porodica u Hondurasu želi da im bude vraćena.
Fernandina baka po majci Nubija Arčanga povela je Fernandu sa sobom do američke granice. Arčanga se predala graničnoj patroli sa Fernandom, ali trećeg jutra po dolasku, dete je prebačeno u drugo prihvatilište.
“Odlučila sam da je povedem sa sobom kako bih joj obezbedila bolju budućnost”, rekla je Arčanga između jecaja. “Želela sam da obezbedim devojčici bolji život.”
U Hondurasu, roditelji njenog oca su očajni. Pošto su pozvali besplatni broj američkih vlasti koji je objavljen na televiziji, uspeli su da je lociraju.
“Samo želimo da nam se devojčica vrati. Očajni smo”, rekao je njen deda Hektor Enrike Lazo. “Ona je toliko slatka. Brinem se da će je dati na usvajanje. Mnogo patimo. Ne želim da nas zaboravi.”
U Njujorku nekoliko nedelja kasnije sudija je odobrio zahtev Fernandine porodice da im se vrati. “Objasnite to svom klijentu”, rekla je sudija.
Medrano se nasmešio preko Fernande koja tokom saslušanja nije progovorila ni reč. “Vaša visosti, potrudiću se”, rekao je on.
Putnici leta Amerikan erlajnsa su se 25. oktobra razišli. Svi osim male devojčice koju je porodica čekala u čekaonici. Prošla su tri meseca od kada je Fernanda odvedena u SAD. Njena majka Alison Mičel Davila pokušavala je sa ostatkom porodice da se probije kroz lavirint američkog imigracionog sistema.
Konačno, više od sat vremena po sletanju u San Pedro Sulu, imigracioni zvaničnik se pojavio da devojčicom u rukama. Majka se rasplakala. “Mi amor”, pozvala ju je, “ljubavi”.
Nije bilo osmeha prepoznavanja – samo prazan pogled. Pre nego što je Fernandina majka uspela da zagrli devojčicu na aerodromu, imigracioni zvaničnici su je sa sedmoro druge dece koja su takođe bila odvojena od porodice na američkoj granici, uveli u ograđenu prostoriju. Prošlo je još 40 minuta pre nego što su se pojavili. Plačući, porodice su ih gledale kroz prozore, pokušavajući da ih privuku pažnju. Mahali su. Konačno, mnogo kasnije, Fernanda se nasmešila.
“U početku je delovala zbunjeno ali je kasnije želela da krene sa nama”, rekla je Alison Mičel Davila, zvučeći kao da pokušava sebe da ubedi.
Izvor: Vivian Yee, Miriam Jordan V- The New York Times /
