Ali od nedavno, u uglu učionice, njih dve se kikoću i pričaju na engleskom, dok se igraju klikerima.
Devojčice su učenice u Frejzer Mustard školi u Tornklif parku, predgrađu Toronta koja je izgrađena samo za predškolce iz obližnjih zgrada.
Škola ima 24 učionice, 630 učenika starih između 4 i 6 godina i većina su deca imigranata.
U školi se priča 40 jezika, a većina dece ne zna engleski. Jezička raznolikost odražava moto Toronta – „Raznolikost je naša snaga“. Zbog toga nastavnici oko vrata nose povezane sličice sa osnovnim uputstvima. Na jednoj je prikazana osoba koja gura drugu sa precrtanom linijom. Nema guranja. Tu su i druge. U vrstu. Stani. Diši.
„U početku je bilo dosta mimike“, kaže učiteljica Stefani Hamond za The New York Times, a prenosi Nedeljnik.
Na drugoj vrpci su crteži lica koja odražavaju različita emotivna stanja kako bi deca mogla da prošire rečnik i ovim rečima.
„Isprva je bilo zbunjujuće“, kaže Lin (šest godina), izbeglica iz Sirije.
Ali, dodaje, “ubrzo sam naučila sve reči na engleskom. I sada učim mamu i tatu“.
Samo zbog brojnosti, osoblje je pripremilo specijalizovan program kakvog nema ni u jednom drugom obdaništu u Kanadi. Tu je i nastava iz nauke i tehnologije gde deca rade projekte poput pravljena filmova od crteža ptica u letu. To rade u svetlo okrečenom hodniku koji je pretvoren u umetnički studio.
U Sobi 208, Hamond sedi za malim stolom i seče papir sa četvoro „prijatelja“ – školska, rodno neutralna zamena za dečake i devojčica. Ostalih 20 se igra u raznim „oblastima za učenje“.
U Kanadi, javni obrazovni sistem se smatra motorom multikulturalizma i naročito je važan u gradu gde je 46 posto stanovništva imigrantsko. Mnogi imigranti žive u više od 30 stambenih zgrada u blizini Frejzer Mustarda, duž ulice (Tornklif Park). Liftovi su toliko puni posle časova da u nekim zgradama upravnici uvode red u predvorjima.
Većina dece, kada prvi put stigne u Frejzer Mustard, ne ume da koristi stepenice. Direktorka škole je naložila da se deci ispitaju motoričke veštine. Rezultati su bili toliko alarmantni da je primila još dva nastavnika kako bi se počelo sa programom motorike.
Valed, 6, koji živi u blizini u stanu sa majkom i četvoro braće i sestara, stoji pred stepenicama napravljenim od debelih strunjača. Skače na prvu sa obe noge, pridržava se rukama, usprvlja, podiže pantalone i onda sve to ponavlja. Pre dva meseca nije mogao ni da skoči.
„Vežbao sam“, kaže.
