Preduzela sam sve potrebne mere kako bih dostojanstveno preživela predviđeno višečasovno stajanje: napunila sam bateriju telefona ne bih li nekako izbegla ćaskanje sa nepoznatima. Međutim, čak i ako ne učestvujete u neverovatno glupim razgovorima koji su u redovima neizbežni, teško možete izbeći da ih čujete. Srećom te imam nizak pritisak, tako da tom prilikom jeste skočio, ali sam preživela to što sam morala da slušam.
Dakle, razgovor između dva predstavnika muškog pola tekao je otprilike ovako:
Zamisli, pre neki dan sam isto ovako čekao u redu, došla neka žena sa malim detetom i zahtevala da je prime prvu, zbog deteta.
Nije valjda? A što nije dete ostavila ocu na čuvanje?
Pitao sam je. Kaže, dete nema oca. Ma nemoj! Svako dete ima oca!
Suzdržala sam se. Malo je nedostajalo, ali život me je naučio da ponekad ipak prećutim. A imala bih šta da im kažem:
Rekla bih im da postoje deca koja su majke rodile, po sopstvenom izboru ili sticajem životnih okolnosti, bez učešća ili znanja partnera. Jer je tako moralo biti.
Rekla bih im da ima dece koju su očevi jednostavno napustili, neku i pre nego što su se rodila. Razloge znaju samo oni, ti takozvani očevi.
Rekla bih im da mnoga deca zaista imaju očeve, ali da te očeve nije briga ni za sopstvenu decu, a kamoli za majke koje tu decu podižu i vode kroz život kao da to rade same. A de facto one sve i rade same.
Rekla bih im da mnoga deca žive sa majkama, a očeve viđaju onda kada ovi to požele a ne onda kada je to deci potrebno. O pružanju pomoći i učestvovanju u podizanju deteta, obično nema ni govora.
I šta kažete, svako dete ima oca? Biološkog, svakako. Ali to što su dali svoj doprinos u stvaranju tih najdragocenijih bića, mnoge očeve na žalost ne kvalifikuje da o njima brinu kroz život.
P.S. Naravno da postoje i očevi koji ne ulaze u neku od gore navedenih kategorija.
