Kad sam bila djevojka, to sam uvijek radila. Prvo, jer sam zaista vjerovala da neka negativna energija, nakupljena tokom dana u blizini negativnih ljudi i mjesta, isijava iz tog aparata i tokom noći ulazi u moj um. Namjerno pretjerujem u opisu, a zapravo sam se samo bojala, kao što se i sad kad nisam djevojka, bojim modernih tehnologija.
Neznanje. A ono rađa glupost. Bilo i ostalo.
Prethodnu noć sam ponovo to uradila. Ne zato što mi je baš onda kada sam njegovala tu tradiciju znala noću mojim telefonskim aparatom, pa uzročno-posljedično mojim mozgom, a vala nerijetko i srcem, tumarati sms poruka koja bi me ili dizala iz mrtvih ili gurala još dublje u ponor. Znate za onu, da nisi proživila mladost ako te poruke nisu budile u tri noću. Vjerujem u to.
Odavno me ne bude poruke noću, iako telefon ne gasim dok spavam. Doduše, čujem ga kad neko nešto objavi, kad se oglasi viber, stigne trapavo odaslan neotesan mail u sitne sate, šta znam, kad neko koga insomnija natjera da šalje zahtjeve za prijateljstvo ljudima koji ih privuku najčešće ničim, ili tek nekom bleskastom objavom, fotografijom ili interesom da glasaš za njega na predstojećim izborima.
E, da. Ugasila sam prošlu noć telefon. Skroz. Zato što mi je danima prije anksioznost nabio na maksimum. Jer sam uhvatila sebe da i dalje sve živim srcem, da me i dalje bole neke i svakakve nepravde, da i dalje živim u ubjeđenju da je svijet dobro mjesto, da i dalje ima poštenih i vrijednih ljudi, da i dalje postoji prijateljstvo, da će nas ljubav spasiti. A ne da je, baš kako jeste, sve više površnih, ispraznih, nedorečenih, zavidnih, pakosnih i sebičnih ljudi, koji baš tako žive sami sa sobom, ali i drugima; znanim i neznanima.
Pišem zato što je to ono što jedino znam. Zato što sam išla u školu da to naučim. Zato što me je pomilovala neka ruka i ostavila trag malo smisla da pletem riječi. Zato što i dalje vjerujem u snagu pisane riječi. Da može da dopre do ljudi, da ih odvede na bilo koje, a najprije na bolje mjesto, do neslućenih granica. Da ih preobrazi i izvrne im kožu i tu, negdje unutra, ostavi najljepšu tetovažu. Smisla i trajnosti. Istinskih vrijednosti. Prepoznavanja istih. Želje da ih prigrlimo i ne dozvolimo da se ikad izmigolje iz našeg snažnog, a najnježnijeg stiska. Želja da rastemo zajedno s njima i oplemenjujemo se.
I onda, uznova i iznova, shvatam koliko sam na vjetrometini takvih misli, želja i stremljenja. Koliko nas uopšte ne želi da raste. Da radi na sebi. Da se preobrazi, pa makar u onome što je u njegovoj moći. A samo smo sebi najveći (ne)prijatelj, najbolji učitelj i najbolji kritičar. I onda taj momenat u kojem, spoznavši koliko smo danas nespremni da damo minimum za druge, da pružimo ruku, da pohvalimo, da pomognemo, da prepoznamo i podržimo, da ne budemo lijeni ili oholi, da razmislimo izvan okvira sebe i sada, ugasim telefon, jer, priznajem, nisam karakter da ne gledam, a slabić sam da ne utiče na mene.
Jer, tu vidim ljude koji bježe u zaklon manje bitnosti, sklanjaju se iza barijera nedoticanja, zakopavaju se u pijesak što bih ja, nek neko drugi, povinuju se ne biti čovjek. Da, poprilično je teško biti čovjek, a opet tako lako. Ne moraš dobiti Nobelovu nagradu za mir, ne treba da dođeš do nekog grandioznog otkrića, ne treba da vlastitim novcem ili rukama prekopaš Suecki kanal.
Treba samo da daješ u svojim mogućnostima. SEBE. I SVOJ UM, kojim se i razlikuješ od ostalih, prizemnijih bića.
Koju sekundu svog vremena. Koji sekund rada svog mozga. Koji trenutak promišljanja šta možeš da uradiš – za nekoga. Onda kad i ti od toga nemaš ama baš ništa. Jer, mi to tako vrednujemo; šta ja imam od toga i zašto bih baš ja?! A u međuvremenu tamo negdje nekome baš od toga nešto zavisi. Jer jedan po jedan pojedinac stvaraju armiju. Jedan po jedan među nama će u konačnici biti sila. Samo tako ćemo nešto pokrenuti, promijeniti, nekome pomoći. I znate šta, sve to dobro ćemo prvenstveno učiniti za sebe, jer iako možda nemam ništa od toga da ti sad kažem da te volim ili da ću ti pomoći u nečemu, malo više sam time zavoljela i pomogla sebi.
Ali, mi nemamo vreman ni volje da se bavimo tugaljivim, problematičnim, društveno-odgovornim i sličnim stvarima. Jer, šta ja sam tu mogu i zašto bih ja. O tome mi svakodnevno svjedoče i tekstovi i ljudi ovdje na Loli. Svakodnevno tragam za tom naznakom da će nas zaokupiti one “teške” teme, koje zapravo nose poruku da je promjena u nama i oko nas. I dalje me iznenadi kad vidim kako lako kliknemo na priču koja je samo bezbrižna, a kao od kuge bježimo od onih koje ukazuju, osvješćuju, pozivaju na djelovanje, na aktivizam, na davanje, opet najčešće sebe.
Da, znam da nam treba tako nešto lagano i bezbrižno, nešto što obećava i nudi nadu. Ali, gdje smo to izgubili poriv da kliknemo na priče koje svjedoče o nekim nemilim situacijama koje se dešavaju tu tik do nas, na one koje su poziv da pomognemo nekome, ne nužno unesrećenog, već nekoga kome samo treba naša podrša, naših pet sekundi dobre volje.
I dalje me boli kad jedna Jovana Gligorijević piše o ženama žrtvama seksualnog zlostavljanja, a mi to olako preskočimo jer ne želimo da se zamaramo. Kad jedan tekst o tome kako nas truju nacionalizmom i homofobijom naiđe na najcrnje osude i uvrede. Kad vidim da tekst o hraniteljstvu, tom načinu da pomognemo hiljadama naše djece da ne odrastaju u institucionalnom sistemu zbrinjavanja, već tu s nama, u našim porodicama ne pobudi ni trećinu pažnje u odnosu na onaj u čijem naslovu je Kim Kardašijan, iako tekst uopšte ne govori o njoj.
Kada nam tekst o ludim babama koje se, kroz umjetnost, tu poprilično zaboravljenu kategoriju, sa svojim artritisima, alchajmerima i protezama bore za bolje svih nas, dok mi mladi pitamo što bih ja, nek neko drugi, nije ni zanimljiv, ni bitan poput onog “ja je ljubim, a ona podriguje”. Kad mogućnost da djeci koja se bave sportom, u ovim našim mjestima gdje je mogućnosti za nas obične smrtnike sve manje, ne pomognemo samo zato što nam se ne da ili što pomislimo što bih baš ja.
Kad u tesktu Čija je naša društvena odgovornost ne stigneš da razmisliš šta ti neko poručuje, već ga nabjeđuješ da je nepismen, jer kako čija je a piše naša, i ostaneš s ubijeđenjem kako si mu servirao odličnu jezikovu juhu, i dalje društveno neodgovoran kao i prije tog teksta koji nisi ni pokušao da pročitaš i razmisliš. Kad nam nije bitna ni naša zajednica, ni ljudi oko nas, ni oni kojima je teško, koji proživljavaju neku ličnu dramu, oni koji su talentovani a treba im podrška, kad nam nije bitno ništa što u datom trenu zavisi i od nas.
Da li ćemo izabrati da nas interesuje i eventualno učiniti nešto po tom pitanju. Da li ćemo biti čovjek. Ili samo biće bez društvene odgovornosti, bez empatije i saosjećanja. Jer, zašto bih baš ja, šta ja imam od toga.
Gledajući i čitajući svakodnevno o tome, a kako rekoh, nisam karakter pa da se isključim, shvatam koliko nas naša neljudskost i nedostatak volje da smo tu za nekoga bez da nešto dobijemo zauzvrat, osim lične satisfakcije i spoznaje da smo nekome zbacili neko breme ili izazavali osmijeh ili suzu radosnicu, udaljava od vlastite suštine i jedne od drugih. Vidim da smo sve manje ljudi, jer nam se, prosto, ne da.
Ipak, telefon sam ugasila samo sad tu noć. Jer, neću da bježim od sebe i onoga što jeste u mojoj moći. A to je da gledam, čitam, pišem i ukazujem na dobro. Da bombardujem informacijama koje su važne. Teške, ali važne. Ne tiču se mene, tebe ili nekoga tvog, ali se tiču tamo negdje nekoga. Ako bar donekle uspijem u tome da nam postane više bitno, a ne samo klikabilno (to vam je ono kad ćeš da na nešto klikneš samo zato što je naizgled spektakularno, a unutra govno) vjerovaću da sve to ima smisla. Vjerujem i sad, i nadam se.
A onima kojih se ne tiče, kojima je lijeno, nemaju nikakve koristi od toga ili znaju da će neko drugi, od srca želim da postanu čovjek. Mada…
