Sad me zvali telemarketari, ja sam mislio to izumrlo kao Dinkić. Majke mi, baš sam se iznenadio kad sam se javio na telefon. Marketing kao marketing je dobra stvar, ali šta možete da očekujete od vrste marketinga kojem je prefiks jedno obično TELE.
Razgovor je tekao otprilike ovako nekako
– Dobar dan, kuća Cvijetića?
– Nije kuća no hacijenda, al’ nema veze.
– Imamo lepe vesti za vas.
– SKINUO MI TELENOR ONAJ DUG OD 45 ‘ILJADA?!
– Molim?
– Ništa. Koje su to lepe vesti?
– Znate šta je Aloe Vera?
– Naravno, ona pesma od Beogradskog Sindikata – Svaki put kad perem kosu, ALOE VERA ALOE VERA.
– ….
– Zajebavam se, znam.
– E, pa dobili ste jastuk od pene, punjen Aloe Verom. Pomaže pri spavanju, budite se bez bolova, ne hrčete.
– Uuuuuu, ne odgovara meni to. Ja ako ustanem a da me ne boli ništa, kao da nisam živ. A hrčem kao da stružem cerovinu, tako držim celu porodicu na oprezu, jer slabo spavaju.
– Kako se Vi zovete?
– Nemanja.
– Je l’ imate više od 35 godina?
– Nemam, ali mogu da imam.
– Kako?
– Pa za mesec dana, ako dobri Bog i junačka sreća dadu.
– Ima neko stariji tu?
– Ima otac.
– Možemo sa njim da pričamo?
– Ne bih vam to preporučio.
– A zašto?
– Nervozan, neće auto da mu upali već dva dana. Ko šprican je, malopre me terao da ga u kolicima za malter vozim do Banje, ruke ne osećam. Strah me da idem da pišam, cimnuću jače malo, ostaće mi u ruci. Samo se dere, kokoške prestale da nose jaja, mačka nisam video od juče, mučenik od stresa spava negde drugde, a kuče nam se isto nešto unjorilo, ni ona mu ne prilazi.
– ….
– Halo, je l’ ste tu?
– Zvaćemo nekom drugom prilikom.
– Ma jok, šta vam je bre, evo ga on puni pušku, ali ću da mu prislonim ja slušalicu na uho, pa mu vi slobodno recite te lepe vesti, ne sumnjam da će se obradovati.
– Neka, neka, ne treba.
– Ste sigurni, nije mi problem, zaista.
– NE TREBA, NE TREBA, HVALA DOVIĐENJA!
– Hvala doviđenja.
