Kad sam ukrala, izvela sam to vrlo vešto. Kao da mi to je zanat, a ne prvi put. Kad sam vratila, izvela sam to sasvim ležerno. Kao da kasnim tri nedelje, a ne tri decenije.
No, da počnem od krađe.
Bilo je to jednog tmurnog i tužnog dana na sajmu knjiga. Ne znam ko je više isplakao po metru kubnom – jesenja kiša ili neutešna Katarina.
Nisam znala kako da joj pomognem. Jer, Katarina je imala zbilja dobar razlog za plakanje.
Ali sam znala da niko ne treba da ode sa sajma knjiga u suzama. Naročito jedan knjigoljubac poput nje. A za knjigu koja bi je zasigurno obradovala nisam imala novca.
I dok sam ja čežnjivo šmekala nedostižnog ilustrovanog Tolkina, prodavac je činio isto sa koleginicom za susednim štandom. Kad se napokon odvažio da joj priđe, ja sam prišla Tolkinu.
Ščepala sam ga i pobegla s njim u nepoznatom pravcu.
Ne znam da li je prodavcu isto pošlo za rukom sa koleginicom. Znam samo da sam mislila da čovek koji sebi dozvoli da zbog ljubavi izgubi glavu, može komotno da izgubi i jednu knjigu sa štanda.
I mislila sam na Katarinine suze koje nisu prestale ni kad sam joj u ruke tutnula knjigu. Samo što su sad bile radosnice.
No, da se vratim priči o vraćanju.
Kad sam sa više od tri decenije zakašnjenja onu drugu knjigu vratila u biblioteku, učinila sam to krajnje ležerno.
Ta knjiga je posuđena pre nego što sam se ja rodila. Moj alibi je besprekoran.
Bibliotekarka je rekla da je knjiga pre desetak godina uklonjena sa njihovog spiska. Isto kao i čovek koji ju je posudio. I da nema potrebe da je vratim.
Ali to nije umanjilo njeno oduševljenje. Kao ni činjenica da sam nekoliko dana ranije na poklon dobila čitavu ličnu biblioteku pomenutog čoveka.
No, ja sam insistirala.
Tvrdokoričenim Platonovim idealima se neću vraćati. Možda eventualno njegovom totalitarizmu. Jer, teška su vremena. A maturanti i brucoši će ga uvek tražiti. Mesto mu je na naučnom odeljenju biblioteke. I tačka.
Bibliotekarka se složila i prihvatila knjigu sa osmehom. A ja sam se osmehnula sa olakšanjem.
Jer, nijedna Katarinina suza radosnica onog dana nije uspela da spere osećaj griže savesti zbog krađe. Možda ga ova robinhudovska igra slučaja makar malo izbledi.
Ali, ako Katarina na naredni sajm knjiga ponovo dođe sa jako dobrim razlogom za plakanje, ja zbilja ne znam šta ću.
Napomena: Na naslovnoj fotografiji je jedan Balzak iz poklonjene biblioteke, jer Platona nisam stigla ovako lepo da ovekovečim.
