Tinejdžerski život započeo je otkrivanjem muzike. Bilo je to prije dvije decenije. Slušalo se svašta. O, moj Bože, bile su devedesete. Ali, mene je neki dječiji bunt odveo na potpuno drugu stranu. U svijet nečega što i danas beskrajno volim i u čemu uživam baš kao tada.
Naslovna fotografija: Zoran Trbović
Ekatarina Velika… Azra… Patribrejkerski… Električni orgazam… Disciplina kičme… Ništa manje vrijedno nije ni danas kada odgajam svoje dijete. Toliko prosutih emocija.
21. septembar 2016. Jesen, u koži dolazi mi jesen. Jesen, u krznu dolazi mi jesen. Rekao bi, i danas, da sve nije prekinuto 1994. godine, proslavio bi 58. rođendan. On, vječiti dječak, dječak iz vode. Milan Mladenović!
O Njemu je ispričano na hiljade riječi i nijedna nije bila dovoljna da ga opiše. Te strašne muzičke jeseni, 5. novembra kada je zauvijek otišao, Zoran Kostić Cane, frontmen “Partibrejkersa” je rekao:”Imam utisak da se samo okrenuo da se odmori… i znam… istog trenutka se negde ponovo rodio.”
O njemu su ispisane knjige, trgovi i ulice nose njegovo ime. Njegovi citati sažeti su u monografiji “Dečak iz vode”, iza koje stoji Flavio Rigonat. Tu stoji da je rođen u Zagrebu, a nakon šest godina porodica se seli u Sarajevo.
“Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali… I stalno sam se tukao sa starijima od sebe”, prisjećao se.
Nakon nekoliko godina postao je “klinac sa naočarima”, a ispod ruke mu je uvijek bila tango-gitara. Prve akorde naučio je od Garija Garinče, a onda se preselio Beograd.
“Stalno sam svirao, pravio neke pesmice. A onda, kada sam upozno Gagija (Dragomir Mihailović, op.a), nastalo je “Limunovo drvo””, govorio je i počeo da svaku notu ugrađuje u bogatu ex-Ju istoriju rokenrola.
Baš u aprilu 1980. godine u SKC-u, kao predgrupa “Pankritima”, prvi put se pojavio “Šarlo Akrobata” – grupu su činili Milan, Gagi (gitara), Dušan Kojić Koja (bas) i Ivan Vdović – Vd (bubnjevi). Dvije godine kasnije Milan i Koja se razilaze. Koja stvara “Disciplinu kičme”, a Milan “Katarinu II”. U bend dolaze Bojan Pečar i rokenrol heroina Margita – Magi Stefanović na klavijaturama.
“Katarina II” 1985. godine postaje “Ekatarina Velika”.
“Magi je jako hrabra osoba koja je mnogo uticala na mene. Njen doprinos je ogroman. Ona je hrabro izgurala sve ove godine. Otišli su razni bubnjari, razni basiti su pukli, nisu mogli da izdrže više”, rekao je Milan u emisiji “TV poster” na RTS 1992. godine.
Ako govorimo o Milanu teško je da u jednom momentu ne skrenemo u patetiku. Te patetike i sam se najviše plašio. Plašio se banalnosti i neukusa u emocijama.
“Postoji dosta pesama koje su baš do daske patetične i to bez stida. Takve su “Jesen” i “I've always love you”. Samo ih iskrena emocija vadi da ne postanu banalne. A možda i pored toga zvuče banalno. Jednostavno, na koncertima ili dok pišem, sav se zajapurim i tu nema spasa – ispadne patetično. Mislim da je dosta patetično i ovo vreme u kojem živimo. Vrlo je teško da ono što vidiš kažeš i preneseš ljudima, a da ne ispadneš banalan”, riječi su iz jednog od intervjua iz 1985. godine.
Volio je naučnu fantastiku, a rado se vraćao SF romanu “Lijeva ruka tame” Ursule Levine.
“Naučna fantastika može da sagradi potpuno novi svet, koji ne postoji, koji je vrlo daleko… I da nas izbaci iz kolotečine i otvori nove vidike u kojima možemo da uživamo baš zato što su neobični i što su daleko”, opisao je u emisiji “Ženske priče” je 1993. godine prikazanoj na Trećem programu TV Beograd.
Dozvoljavao je da ga emocije povuku, pa je i sve pjesme doživio i proživio više puta.
“U njima nema baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj način života. Moje pesme – to sam ja. Motive za njih nalazim u realnim živonim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi”, pričao je.
Bio je veliki protivnik suludog rata devedesetih. U proljeće 1992. godine beogradski rok muzičari osnovali su “Rimtutituki” i snimaju pjesmu “Slušaj ‘vamo”, sa refrenom “Mir, brate, mir!”. U proljeće 1994. godine Milan u Brazilu snima posljednju ploču “Dah anđela”, koju opisuje kao neku vrstu psihodeličnog samba-roka, sa balkanskim uticajem.
Posljednji intervju, koji prevladava tugom zbog izgubljene mladosti, dao je 14. oktobra iste godine magazinu “Arkzin”.
“Iz ovoga grada otišlo je, koliko čujem, više od 300.000 mladih i pametnih ljudi, koji su se raselili svuda po svetu. Oni su bili najkvalitetnije što je Beograd imao. S druge strane, postoje neki krugovi ljudi koji se drže, koji su napravli grad unutar grada, tako da još nismo definitivno propali. Uostalom, i cela ploča ‘Neko nas posmatra’ govori o tome kako preživeti krizna vremena i kako se boriti protiv onih koji nas vuku u blato. Užasno je to što nam se dogodilo, bar je moja generacija bila kosmopolitska. Ne mogu da podnesem činjenicu da ovo stanje može još dugo da potraje, da ostanemo zauvek čirevi na licu Evrope”, kazao je tad.
Za kraj je dodao da mu ni u kom slučaju nije žao što je godine protraćio na tako neozbiljnoj stvari kao što je rokenrol jer poštenije i iskrenije nije mogao da ih potroši. Preminuo je hladnog 5. novembra 1994. godine od raka pankreasa.
Njegova poruka mladima tako je stvarna i danas.
“Mladom čoveku nije dozovoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta. Zapravo, sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo zaglibili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije i čekamo da nas proguta. Šta na kraju biva – od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskoristan tip… Borite se za svoju slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše. Borite se za svoj život”.
Odzvanja tek stih:
“Ne mogu da se probudim, ne mogu da se probudim. Mirno spavam, sanjam svoje lice”.
