Priče su nas opuštale, zabavljale, uspavljivale. Danas samo preletimo preko njih, čisto da bi se reklo da čitamo. A postoji toliko divnih priča koje opuštaju, zabavljaju i mnogo čemu nas uče. Jedna od tih priča je i ona o dva kaluđera koja su išla na hodočašće.
Dva kaluđera na hodočašću stigla su do jedne reke. Tamo su ugledali devojku u svilenoj haljini, koja nije znala šta da radi pošto je voda bila duboka, a ona nije želela da upropasti svoju odeću. Jedan od kaluđera je odlučio da joj pomogne. Uzeo ju je u ruke i preneo na drugu stranu obale. Ona mu se srdačno zahvalila. Kaluđeri su nastavili svojim putem. Međutim, posle nekog vremena, drugi kaluđer poče da prigovara:
„Sigurno da nije dobro da dotakneš ženu. To je u suprotnosti sa našim pozivom. Kako si mogao da uradiš nešto što se kosi sa monaškim pravilima?“
Kaluđer koji je devojku preneo preko reke nastavio je da korača, i mirno odgovorio:
„Ostavio sam je pored reke još pre sat vremena. Zašto je ti još uvek nosiš?“
Na ovu priču se nadovezuje još jedna poučna priča o dva brata.
U jednom selu su živela dva brata. Jedan od njih se stalno nervirao i bio zabrinut. Mučile su ga razne stvari. Da li će im roditi povrće koje su posadili, da li će se razboleti, da li će imati dovoljno hrane, da li će im roditelji preživeti zimu i sve tako u krug. Jednog dana ga brat pozva u šetnju obližnjom šumom. Dok su se tako šetali on ga je upitao:
„Da li vidiš ovaj kamen“
„Vidim“, odgovori zabrinuti brat.
„Digni ga.“ On ga podigne i pogleda začuđeno u brata.
„Osećaš li njegovu težinu“, upita ga ovaj.
„Osećam.“
„Sad ga spusti.“
On ga spusti.
„Vidiš li kamen?”
„Vidim.“
„Osjećaš li njegovu težinu?“
„Ne.“
Vreme je da prestanemo da razmišljamo o onome što je prošlo i da prestanemo da se brinemo za ono što još nije došlo. Vreme je da živimo i da doživimo sadašnji trenutak.
