Kad sve kažem u jednom dahu i jednoj rečenici

A i kako da se složim, jer nema mi to smisla, zato što upoznajem druge, dajem šanse drugima, pružam prilike, ukazujem neko poverenje, ali uspeha nema i onda mi ona kaže da je to zbog toga što ja u svima tražim tebe, a ja se opirem tom njenom mišljenju i toj njenoj tvrdnji, govorim da ‘ma ne, nije tako’, ne drži mi to vodu, nego ja samo tražim taj osećaj koji imam kad sam s tobom, osećaj koji skupa ti i ja proizvedemo, a da nismo posebno se dogovarali oko toga i planirali sve to, tražim sebe koja sam kad sam s tobom, a to nikako da mi se desi, niko da mi to pruži, pokaže, pokloni, a onda opet mislim – pa nije do njih, nisu oni tu ništa krivi, to su neke ok osobe, pristojne, dobre, ali nemaju to što meni treba, što bi se reklo – to što nudiš, mene ne zanima, znači – do mene je, ne do njih i nije da sam ja tu nešto kriva, ma ni slučajno, nisam ja sela i odlučila da tako bude, da ne misliš to, ne, ne, nisam ja namerno to sve tako osmislila, niti ja kažem da si ti savršen u seksu, ma ne, ni to ne kažem i ne tvrdim, ja samo kažem da si ti meni takav da ja za bolje(g) ne znam, pa mi je u tom smislu to savršeno i znam da može to sve tako, a ne dobijam to sve tako, čak ni blizu i nadam se nekako da će baš s tim sledećim odnos ići tom nekom putanjom i intenzitetom kao što s tobom ide i onda krene to nešto, ali ne krene tim putem i nema t(v)og mirisa i ukusa i svega i onda ja samo kažem ‘ćao, ja neću više’ i nastavim tebe da želim i tražim i tebe da se prisećam i zamišljam i tako to.