Rano je posle podne, negde oko 14 časova, da budem preciznija. Sami smo, deca i ja.
Imali smo živopisno pre podne, baš. Nema tog tobogana u kraju na koji nismo svratili, krećući se od parkića do parkića, kako drugačije, nego trčećim korakom. Jer, oni su na trotinetu, a ti mama, juri za njima. Nema ti druge. Ko ti je kriv kad nemaš trotinet!
U međuvremenu sam počela da osećam glad, ali to me nije omelo da po povratku kući svratimo još i na pijacu. Tamo sam se natovarila sa najšarenijom mogućom kombinacijom raznoraznog voća, povrća i ostalih potrepština. E sad tegli, mama, kad si htela pešaka da ideš do pijace, u društvu dece na trotinetima. Gledano iz ugla fitnes instruktora, reklo bi se da je to savršeni kardio. A meni srce u petama.
Uh, dobro je, evo slobodne klupice, taman za kratku pauzu.
“Deco, jeste li za sladoled?”, pitam ja kao bez predumišljaja.
“Daaa!”, povikaše oni oduševljeno.
Plan je uspeo, kupila sam sebi mali predah. A i dobro dođe sladoled, da se preseče glad. Dva u jedan, dobro obavljeno, mama! Zatim, nastavljamo put do kuće. Mislim da mi nikad duži nije bio. Evo nas, najzad smo stigli.
I pre nego što sam zbacila sa sebe sav teret koji mi krivi kičmu, govorim im po automatizmu: “Ajde, deco, pranje ruku!”, otključavajući ulazna vrata. I dok anđeli gledaju crtaće, svađajući se oko toga ko ima prvenstvo nad daljinskim upravljačem, ja već uveliko ljuštim, seckam i krčkam, kako bih što pre napravila ručak. Jer, sad sam već gladna kao vuk.
Užurbano privodim ručak kraju. Započinjem sa postavljanjem stola, pritom se trudeći da ništa ne zaboravim, kako bih što pre uslišila molitvu svoga stomaka. Ali, avaj, izgleda da će morati još malo da sačeka. Jer, oni se nude da mi pomognu.
Crtać se završio u pravom trenutku. A oni se ne mogu sami dogovoriti šta će se sledeće gledati, i zato je najbolje rešenje zamajavanje mame. Kao i obično. Savršen tajming, nema šta! A kada oni pomažu, potrebno mi je duplo više vremena da završim započeto. Tada moram da uradim sve što bih i inače, usput ispravljajući ono što su oni zabrljali. Ali, mora tako.
Svesno ih puštam da budu vredni, pa makar to bilo i na moju štetu. Ne želim da ubijem njihovu želju da budu korisni, sada, kada je u začetku. Bila bi greota da im ne dozvolim da mi se mešaju u kućne poslove, samo zato što je meni tako lakše.
Jednoga dana, nadam se, prećiće im u naviku da pomažu i budu vredni, samo na malo konkretniji i uspešniji način. A do tada, moj će stomak i dalje kukati i zavijati, dok sa poda brišem prosut kečap i ostatke mladih krompirića. Nema veze, neka krče creva, samo da su oni meni nasmejani.
I najzad, sve je spremno. Oni su na svojim mestima. Sedam i ja. Konačno uzimam kašiku u ruku i prinosim je ustima.
“Mama!”, zove me on.
“Molim?”, odgovaram ja.
“Gde je pavlakica?”, pita.
“Ah, da, vidi stvarno, zaboravili smo pavlakicu”, uviđam, i ustajem, donosim je i sipam kašiku pavlake u njihovu čorbu.
Ponovo prinosim kašiku ustima, kada začujem novo:
”Mama!”
“Molim?”
“A gde je moja kašika? Ova mi je velika”, konstatuje ona.
“Vidi stvarno, mama je malo pobrkala lončiće”, izgovaram, dok ponovo ustajem i donosim joj odgovarajuću kašiku.
Sedam ponovo za sto, međutim, ovoga puta ne uspevam ni da uzmem kašiku u ruku, a već se čuje novo:
“Mama!”
“Molim?”
“Čorba je vruća, ‘ajde mi ohladi.”
Eto, nema mi druge, nego da duvam u čorbu i da je mešam, ne bih li je što pre ohladila. Kada je temperatura čorbe dostigla željeni podeljak na Celzijusovoj skali, ponovo uzimam kašiku u ruku.
Ovoga puta uspevam da osetim ukus čorbice, taman toliko da zagolica maštu mojim pljuvačnim žlezdama.
“Dobra je!”, kažem više za sebe, a gotovo u istom momentu čujem novo:
“Mama!”
“Molim?”
“Meni se kaki.”, kaže ona.
“Dobro, hajdemo do toaleta.”
I nakon što je obavljeno sve što je trebalo obaviti, najzad sedam ponovo za sto i iznova započinjem svoj ručak. Čorba je sada već potpuno hladna, ali ni to mi ne smeta, ako ću je pojesti u cugu. A verovatno neću, nema te magije.
Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?
Zato što su mamama njihove sopstvene potrebe obično na poslednjem mestu, kada ih porede sa potrebama svoje dece. Jer im je u prirodi da se prvo postaraju za svoje mališane, a tek zatim da misle na sebe. A deca su lukava, i znaju da će se mama uvek potruditi da im ugodi.
Zato što su mame, a mame jedu hladnu kašu. I nema druge.
Možda i ne, ako odluče da je ponovo podgreju, ali ja toliki entuzijasta nisam. Jeste, volim sebi da udovoljim, ali na podgrevanje hrane za sopstvene potrebe gledam kao na Sizifov posao. Jer, zahvaljujući Marfijevom zakonu koji je prisutan u životu svake mame, pre će se dogoditi još trista čuda, nego što ću ja pojesti toplo jelo, ma koliko ga puta podgrevala.
Ali postoji rešenje i za to! Upravo mi je nešto palo na pamet. Znate li kada ću pojesti “toplu kašu”? Kada budem išla na ručak kod svoje mame!
“Deco, hoćemo li sutra kod bake na ručak?”, pitam ja, kao usput.
“Daaaa!”, rekoše oni oduševljeno.
Kao što rekoh, mame će uvek staviti potrebe svoje dece ispred svojih ličnih. A deca su lukava… Bez obzira na uzrast. ?
“Ima, dakle, nade i za mame, dok imaju bake…”, pomislih u sebi, zadovoljno se smešeći, dok sam srkala onu hladnu čorbu.
