Svake godine je isto: čim prođe leto, uhvati me panika od početka naredne godine kad se naređaju praznici, a poslovi presuše, dok računi i dalje neumorno stižu. Svake godine napravim istu glupost: već u septembru počnem da nekritički prihvatam dodatne poslove, izguram do novembra, a onda me izda telo. Posledično, slomi mi se i duh, pa mi se malo vrati depresija. Srećom, ne ona prava, najjača, ali definitivno nisam baš neki apostol vedrine. I obavezno se nađe neki lekar, onaj pravi, u belom mantilu, koji mi prepiše brdo lekova za takozvanu simptomatski terapiju, ali me dotuče izjavom: „Morate da odmarate i mirujete.“
Svaki put mi se vrišti i svaki put bih išamarala lekara, samo da mi karpalni tunel nije trajno oštećen od preteranog korišćenja kompjuterskog miša. I da me ne boli rame. I da mi nije ukočen vrat. I uopšte, da sam zdrava, prava i snažna, stvarno bih išamarala lekara, ali, paradoks je u tome što se nas dvoje nikad ne bismo ni sreli da sam zdrava, prava i snažna. Ovako, htela ja ili ne, na kraju bude po njegovom. Sve i da hoću da rmbam, ne može – neće organizam. Onda se pokrijem ćebetom preko glave i plačem što sam nesposobna, što će stići račun za struju, telefon, grejanje, vodu… E onda mi samo bude gore.
Nemam pojma koja je ovo zima po redu da mi nešto fali. Pre neki dan mi je pala na pamet najjadnija misao na svetu: ja bih samo jedan dan da mi ne fali ništa. E tad sam doživela prosvetljenje i pomislila: a da ti ženo malo sama staneš, da ne čekaš da te preseče i zaustavi neka glupa boljka? Da malo naučiš da kažeš ne mogu ili neću? Ako nešto prezirem, to su knjige i tekstovi o samopomoći, a opet, pročitala sam ih milion. Većina je gomila budalaština o svesnosti, duhovnosti i ostalim eskapizmima koji vam neće rešiti nijedan problem, već ćete ih samo potisnuti, pa će isplivati i zaskočiti vas iz sve snage na prvoj raskrsnici. Međutim… Ima u tom moru budalaština i ponešto pametno. Na primer, kako da naučiš da budeš ovde i sad. Ovo zvuči spektakularno glupo dok ne shvatiš da ti život prolazi u anticipiranju mogućih nevolja i naporima da ih preduprediš. Stalno si u „šta ako“. Kunem vam se, ako baš jako želite da poludite, nema boljeg recepta nego da sebi izbušite mozak mislim šta će biti ako vas snađe ovo ili ono.
E tu stupa na snagu ona lekarska naredba da mirujete. Mirovanje prisiljava na razmišljanje. Naravno, razmišljanje nije uvek zdravo, jer možete da se izgubite u spirali crnih misli i briga. No, ako dovoljno dugo mučite sebe takvim mislima, u nekom trenutku ćete, što bi rekla moja baba, tresnuti dupetom o ledinu. E pa kad tresneš, dalje nema, sa dna možeš samo uvis. To je trenutak prosvetljenja, kad konačno shvatiš da, jebiga bože, čak i ako odbiješ nešto što ti se ne radi, niko neće doći da ti seče struju zbog jednog neplaćenog računa, niko te neće otpustiti i proglasiti te za najgoreg radnika na svetu ako isfušeriš jedan zadatak, nećeš završiti kao beskućnik zbog jednog jutra razvlačenja u krevetu. Neće biti smaka sveta, neće nestati gravitaciono polje, jer, majku mu, niko od nas nije centar kosmosa, pa da zbog njega dođe do apokalipse. Tek kad ti se sve to raščivija u glavi, shvatiš šta znači ovde i sad: ovaj mir i tišina, ovo lepo decembarsko sunce od kog kuća izgleda ko flamansko platno, ovaj miris pite koja se peče…
U krajnjoj liniji, sve svakodnevne brige i strepnje padaju u vodu pred činjenicom da ćemo jednog dana svi umreti. Ali, „svi ćemo umreti“ nije crna misao, nego naprotiv: kapiram da na samrti niko ne žali što nije više rmbao niti se ždere što je kasnio 10 dana sa plaćanjem struje. Štaviše, ako je verovati internetu, većina ljudi u dubokoj starosti žali što je u životu previše brinula. Prema tome, možeš da se ždereš i kidaš, razapinješ se i gineš, a možeš lepo da kažeš i „ajd sad sve u tri lepe“ i da vidiš kako se ništa strašno neće desiti.
